AНЂЕЛКA

НИКОЛИЋ

ПТИЦА
ЗЛАТООКА
избор из поезије

Приредила и предговор написала:

Маја Стокин

Нови Сад, 2020.

 За издавача:
Александар Мирковић

Уредник:
Маја Стокин

Анђелки,
Николајевци
“ДРХТУРИМ, СИЋУШНА”
 (О збирци песама Птица златоока Анђелке Николић)

„Сваки човек има два простирања. Једно је ограничено

контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада...
Друго простирање је страховито, толико колики је свет, ко-
лики је онај немир који нас стално мучи, стално тражи пут
преко свих светова, и пита за вечност1.“ Нема мисли која
би тачније представила поезију Анђелке Николић од ове,
коју је у првој половини прошлог столећа, записала Ис-
идора Секулић. Јер, током четврт века, колико песме ове
збирке настају, Анђелка Николић сваким стихом куца на
врата Вечности. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи
ћете; куцајте, и отвориће вам се…“2 И иште, и куца, и тражи,
и отвара се – и налази Анђелка Николић! А Нађено прета-
че у песме којима гради „уређен врт са стазама које воде
према небу3“.
Приређивач је песме разврстао у шест циклуса: Бокори
сунце, Мртваја, Сазвучја, Времеплов, Речи звезде и
1 Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (Иде ли светост над уметност?) Neopress,
Београд, 2017. (приредио Јован Пејчић).
2 БИБЛИЈА, СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, (Лк. 11, 9), Глас Цркве,
Ваљево 2007.
3 Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, (“О Богу” стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА
Друштво чланова у Црној Гори, 2012.

5
Молитвене. Ова је подела само условна с обзиром на то да
су основни мотиви у свим циклусима исти. Све су песме и
настале са циљем да се слави Господ и све оно што нам је у
овоземаљском животу даровано, чак иако су то врло често
недаће, мука, тескоба, чак иако нам се неретко крст који
носимо чини претешким.

Миодраг Павловић је својевремено записао да лепота

песничке слике може допринети дефинитивној валориза-
цији песника (Павловић 2002: 56). Лепота песничких слика
један је од највећих квалитета ове поезије. Кроз мноштво
упечатљивих метафора, песникиња открива и свој лик и
„чежњу за Светлом у свему“. И управо ова чежња највер-
није одражава песникињин хришћански поглед на свет и
место поезије у њему. Први циклус Бокори сунце састоји
се из шеснаест песма. Махом су песме лирски монолози,
лирски дијалози са Господом или, ређе, са замишљеним
саговорником. И када је присутан слушалац, он никада не
проговара, али је његово присуство неопходно за настанак
песме. Понекад се божанско присуство интуитивно слути,
или наговештава реторским питањима, као у стиховима: „Ко
ме из незнани зва?/ Ко ме именом мојим зва?/ Чији тиха-
ни летај у око ми вирка?“ У тренуцима божанског озарења
песникиња бележи: „Гле! Очи твоје ме виде кроз венац зла-
тасте светлине“. Обраћање слушаоцу, уколико је присутан у
песми, најчешће је вид сведочења о Господњем присуству
у свему, као у стиховима: „Дођи, окуси како пљуштај свет-
лости Његове плави кад пут твој пометен, немиром сплетен
ка Себи управи!“. Од прве до последње песме ове збирке,
некада веома експлицитно, а некад дискретно, песникиња
открива да „свет искривљен, искежен, клет“ није њен, већ
да њу привлачи „небеских боја плет“ и њени „извири кли-
ктави“ певају само Њему. У свету свакодневице она је „же-
дна усред вода“. Молитвом се на небу отвара „златно око
сунцокрета“ који своје „сузе зрачне просипа на све жеђи
света“. И живот и свет замењују се поезијом, односно пое-
зија постаје и њен свет и живот. Поимање појавности и бића

6
и света Анђелке Николић у бити је хришћанско, односно
хришћанско је у бити сваке њене песме. Јер „када се небо
спусти, меко и без звука низ плаво лице звездано“ – тек
тада „као кључем дан се отвори“. Чини се да је читаво њено
биће преплављено Песмом Господњом, а њена поезија је
просто одјек једног посебног стања душе. Њена душа је
одморна, без напетости и активна само у стању песничког
сањарења када оживљавају слике које сведоче о Божанском
пројављивању. Пред њима стражи и њих песникиња непрес-
тано очекује јер је само тада могућ покрет њене душе који
се труди да ослушне. О мисији песника сведочи и песма
Певачи вида. Њихов је задатак да свијају светлосне струне
„у песму као у шкољку да бисерно бескрајем шумори“. Тада
се невидљиво настањује „милостиво Сунце у румен света
леполиког“. Сагледати невидљиво и ослушнути нечујан по-
крет душе и преточити га у „крхке песме, саткане од Свет-
лости, које плове свиленим долинама“ може само Песник
вида, а то је насушна потреба и наше песникиње. Тренутак
ишчекивања такве песме јесте тренутак ишчекивања себе.
Тада расту „очи бдења“ и „гаси се време“. Само кроз песму
њен „дубоки живот гласно пева“.

У посебан циклус, насловљен Мртваја издвојене су

песме у којима песникиња слика тескобу своје свакодне-
вице. У тим, посебним данима „јато мртваја“ засењује
светлост којој она „у дубини своје душе“ непрестано тежи.
Она прибегава готово натприродном захвату да муку, јад,
патњу,а то је реалност с којом се свакодневно суочава, пре-
точи у Љубав која јој помаже да свој, иначе претежак крст,
лакше изнесе. Попут сунцокрета свој поглед непрестано
управља ка Сунцу и ишчитава божанске истине са неба,
птица, цветова, дрвећа, влати трава... Упире се, снагом
подвижника, да изазове преумљење у својим мислима, да
„пробије опсаду мртваја“, да „закрпи разјапљен јаз“, да се
у крст рашири и у Господу смири. И оно што је лековито
за читаоца, чији је свет у координатном систему сродном
оном у овој збирци представљеној, јесте управо то што

7
песникиња у овом преображају и рвању с недаћама и ус-
пева. Анђелка Николић непрестано „шири дланове ко мека
гнезда за светлост леполику“ и она, налик чуду, заиста, увек
потече. Она истрајно и свакодневно припрема своју душу
да кроз патње прима благодат, захвална и за ране и за „ко-
витлаце кужне“, не престајући да пева своју молбену песму
и призове „Знак што спасава“ и препозна „Зов што избавља
од дана злог“.

У једном поетском запису, у готово исповедном тону,

Анђелка Николић гледа смрти у очи. Пресабирајући се над
својим животом, она искрено записује: „И бојим је се и не
бојим. Бојим је се непознате и неизвесне. Бојим се свога
пада. У смрт. Бојим се и свога живота који се као шатор
разапео преко малог делића ведрог неба. Шатор пун за-
крпа и рупа. Једва штити ил не штити, од жеге, несанице
или олује. Ипод њега дрхтурим сићушна. Како је мален мој
шатор тако исцепан и прљав! Да ли ће да ме сачува? Да
ли ће да се преобрази у дворац или палату? (...) Да ли ће
Отац мој безмерјем Својим да ме загрли?“ Попут Христа
у Гетсиманском врту и песникиња страхује, не толико од
смрти, колико од онога што је очекује након ње. Хоће ли
је Господ прихватити такву каква је. На последње питање
из овог записа, она и не даје одговор јер га и нема. Колико
из њега провејава неизвесност, толико је присутна и нада
да ће је Господ наоружати вером и потребном снагом за
најтежа суочења.

Циклус Сазвучја састављен од једанаест песама у који-

ма песникиња ослушкује, и у метафоре и синестезијске
слике претаче, музику тишине и светлости. У њему се
слави песма „изнутра осветљена“, која „живот лије“, то је
поема која на плаветну снагу неба чистог мирише, „песма
која отвара просторе изнад река звезда и птица у бескрај
пружене“. Песникиња осећа себе у погледу неба, у мирису
земље, у зени пупољка. Осећа да је са песмом у сагласју, да
је са њом једно. Она пева како би „стишала срце олујно и

8
уцелило распукло ко презрели цвет“. И као што физички
живот значи стално сагласје и сазвучје са физичким ок-
ружењем, атмосфером која је око нас и у нас продире, са
енергијама светлости, и од њих зависи, примећивали ми
то или не, тако и духовни живот значи стално сагласје са
нашим духовним окружењем, били ми тога свесни или не.
Када се то сагласје поремети, испадамо из једног од ова
два колосека, а уколико потпуно престане, гаси се и наш
живот. У највећем броју случајева, дакако, не примећује-
мо свој живот, присуство и делање духовних елемената
као што не примећујемо ни притисак ваздуха или дело-
вање светлости на наша тела. Наша духовна чула нису увек
довољно будна. Већина људи се толико труди да развије
хармонију са видљивим светом да њихова моћ сагласја са
невидљивим остаје неразвијена. Циклус Сазвучја Анђел-
ке Николић уједно је и потврда да је ова врста равнотеже
итекако могућа уколико се сензитивност ослободи стега и
када се у тиховању брижљиво ослушкује и посматра. Тада
„у срж срца пада семе благотворно свих гласова и звука.
Спусти се као сидро у средиште крилатог круга“.

У средишту циклуса Времеплов јесте и истоимена пес-

ма, састављена из седам целина. Свакој песми у оквиру
овог циклуса одговара један дан у недељи, а у сваком дану
је наглашено доба дана, те се разликује: Ноћ, Свитање,
Јутро, Пре подне, Подне, Сумрак и Сведан. Песма је асо-
цијација на стварање света, односно рађање светлости из
мрака и из зла. Песникиња овековечује тренутак када „Тро-
сунчана Светлост разбија невид“. У разјапљеном бездану
види се одраз „људи укривљених, који прободени тону,
њихова згажена лица свакодневно у низине клону“ (Пети
дан, Подне). У Подне крвари дан, болестан је и згужван. За-
пањују и помало плаше огољене слике зла од којих лирски
субјекат не штеди читаоца. Он јасно види да „јури зло на
светло онемоћало“. Но, ипак способност да из тог „ковит-
лаца кужног“ „засветли пут нехођени“ и његов коначан и
вечан преображај у Светлост, једно је од најупечатљивијих

9
одлика поезије Анђелке Николић. Дискретно подсећа, пре
свега себе, јер је најпре такво тумачење у хришћанском
духу, да се истински духовни живот одвија и на хоризонта-
ли и на вертикали и да се човек непрестано мора ширити
и уздизати. Бескрајна разноликост њених песничких слика,
за које црпи инспирацију из свега што је окружује, подсећа
да човечији духовни живот мора бити већи, пунији, бога-
тији, дарежљивији у својим интересима него што то може
бити само природан живот, да је духовни императив да
се све обично, али и зло и мрачно, мора преображавати у
Светло и Вечно.

Стиче се утисак да песникиња непрестано обитава у ти-

шини, да њој тежи али и да из ње у речи претаче и мирисе
и звуке и најлепше слике. Управо по томе што непрестано
„из речи скакутавих лута у ћутање“ (Опрости), песникиња
необично сличи Момчилу Настасијевићу. Готово читава
поетика Анђелке Николић могла би стати у неколико сти-
хова из песме и циклуса Речи звезде. Она каже:

Шуме у мени речи неизговорене,

тако ништавне, а свемоћне,
речи као свемир старе,
натопљене светлом,
речи без дна.

Расипам их нечујно
ко маслачак семе
у бокоре боја
да ничу пробуђене
међу звездама.

Да би се остварио преображај потребна је равнотежа.

Њу песникиња увек проналази у тишини. Она је брижљиво
ослушкује и кад је „згњечена“, и када њен „шумор свилено
љуља небеске крошње“ и оног тренутка када она „нарасте“
догађа се „преумљење“. Оно наступа тог тренутка када лир-

10
ски субјекат идентификује његово пројављивање. О њему
сведоче стихови: „Одједном благи шумор заљуља крилом
тишине мога срца“. Тишина је предуслов за нарастање кри-
ла за досезање Светлости. Оно што нема крила увек падне
назад на земљу. Симона Вејл каже да је поглед једини де-
лотворан у тој ствари. Зато што он наводи Бога да сиђе.
А када Бог сиђе до нас, он нас подиже и даје нам крила4.
Отуда је птица чест симбол у поезији Анђелке Николић.
Оне на посебан начин заокупљају њену имагинацију. Птицу
у грудима носи. „Очима се смеши, злато лије.“

У једној од преписки са приређивачем ове збирке

песникиња пише: „Затворила сам се у ћутање и тишину и до-
бро ми је тако. Уопште ми не прија спољња врева. Добро ми
је у молитви и Цркви.“ Људски дух не познаје стварнију и
чистију утеху од молитве. Она доноси спокој, очишћење и
укрепљење, благослов и исцељење. Анђелка Николић сва је
усредсређена на божанствену суштину ствари, појава и до-
гађаја. Она подвижнички и неуморно све оне животне садр-
жаје који растачу и немоћају људску душу претвара у оне
које је узводе и дају јој посебну дубину и чврстину. Све време
она распознаје и изабира само суштински свето. Она пише:

Осећам да сам са песмом једно,
да пуштам корење
све дубље, све шире
кроз облаке млечне
и дрхтаје вода,
кроз живот цео.

Преко поезије, која је од прве до последње песме, пре

свега молитвена, иако је тако насловљен у збирци само
један, последњи циклус, песникиња улази у живу везу са
светом суштином видљивог света. Њена поезија излучује
се из дубине срца, као да жели да осветли и посвети све

4 Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд:

Службени гласник. 2020.

11
животне садржаје душе. Она „игра у недрима, плови у ми-
слима, ведри у очима“, она песмом „тка своје молитве нит“
и из молитве се улива у песму као река. Не изненађује сто-
га што је и читава ова збирка песама помало налик Сузним
мољењима Светог Јефрема Сирина и Псалмима Давидо-
вим. Она је непрестано упућена ка извору исцелитељске
воде. О томе сведоче и стихови:

Отварам се
ко цвет
упијам бескрајног
неба сплет.
Ка Теби
се ширим
у недоглед.

Занимљива је тврдња Симоне Вејл да постоји аналогија

између механичких односа који чине поредак чулног света
и божанских истина5. Она пише да сила теже која на земљи
потпуно влада кретањем материје јесте слика телесне
привржености која влада склоностима наше душе. Једина
сила која је способна да савлада силу теже јесте соларна
енергија. Када се та енергија спусти на земљу и биљке које
је примају, омогућава им да расту усправно, одоздо нави-
ше. Сви извори соларне енергије долазе од ње. Ту соларну
енергију не можемо просто да кренемо да тражимо него
можемо само да је примамо. Она је та која се спушта. Она
улази у биљке, она је са семеном закопана у земљу, у таму,
и тек тамо има пуну плодност и подстиче кретање одоз-
до навише захваљујући којем никне жито или никне дрво.
Она је слика благодати, која силази да се закопа у тмину
наших злих душа и ту постаје једини извор енергије који
чини противтежу тежини морала, тежњи ка злу. Чини се да
и Анђелка Николић интуитивно осећа нешто слично. Попут
земљорадника који уређује биљке тако да су способне да

5 Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд:

Службени гласник. 2020, 82. страна.

12
приме што више сунчеве енергије и пренесу је до нас, она
са мрачног, телесног света несмирености и бола, својстве-
ног људској природи, свлачи копрену и открива светлосни
свет духовне енергије, лепоте и истине. Све време својим
стиховима, својом „песмом дрхтавом од зоре, изнутра ос-
ветљеном“ труди се да, пре свега, у себи распламса Божан-
ски свет светлости. Путем збирке песама Птица златоо-
ка, на испруженим длановима, вечно окренутим ка Небу,
одсада ће је несебично даровати и својим читаоцима.
 Маја Стокин

13
Птица
златоока
Небом у дубини
где гори вечна нада,
чело ми круже беле звезде.
Дах земље ветром тече.
Шумори сребрно лишће брезе.

Изнад небесне равнице

птица златоока разапела крила.
У кљуну јој грумен сунца...
Низ крила теку
млазеви златни.

О, птицо,
у кругу светлости благе
на длану невиних даљина,
чујем твоје чежњиво срце
у срцу свом.

У ноћи што капље као киша

на зелене косе врба
док дрхте тихе воде,
осећам
да сам са тобом једно.

14
О, птицо мога гласа,
даћу ти речи
за музику твојих крила,
за песму неба и светла
између истине и сна.

Долети,
рашири трепавице сане,
на облаку као у колевци
што се непрестано љуља.
Долети да дам ти име.

15
16
БОКОРИ
СУНЦЕ

17
18
Дрво
Растем као дрво
на бразди узораног Неба.
Корење ми оплео
облак Твој младолики.

Зрим
океаном тишина
кроз мирисе давне
небом Твојих даљина,
а бескрај светли у мени
ведар и плавичаст.

Гле! Очи Твоје ме виде.

кроз венац златасте светлине.
Одеваш ме светлошћу
као лишћем.
Свијаш гнезда дарова Својих
уз гране моје крилате.

19
Ко зна
Искривљен
искежен
клет...
То није
мој свет!

Мене вуче
небеских боја
плет!
Мене зове
ватрених даљина
хук!
Мене носи
освита буктавог
лук!

У мени
увири милостиви
сневају!

Из мене
извири кликтави
певају! Ко зна?!

Можда на мене
чека
нови свет!
Можда у тами
отвори се
чудесан цвет!

Можда...
Бог зна!
20
Дођи
Види, о ти,
разиграни,
ти расањани,
распевани
како се
данује дан
светлом окупан,
како му чело
Небо оплело!

Хајде,
одшкрини прозор,
загрли обзор,
разапни крила
мека ко свила,
вини се високо,
рони дубоко,
прелети време,
земаљско бреме,
осветлај таму
срцем у пламу,
распевај ведра
широка недра!
Неко те чека
издалека!
Неко те чека
довека!

21
Дођи,
окуси
како пљуштај светлости
Његове плави
кад пут твој пометен,
немиром сплетен,
ка Себи управи!

Дођи, о ти,
утекао у себе дубоко
да крепи те
Небесно око,
тамо
где пахну милине,
где радост подухива,
Светлост умива,
тамо
где зрна се
дуговид дан,
неизрецив,
непролазан,
изнутра обасјан!

22
Сретање
Ко ме из незнани зва?
Чији тихани летај
у око ми вирка?

Стресам са себе земље прах

док пресецам дланом
облака сплет.

Сливам се у пруге
од неба шире
сунчани лет.

Роним у дубине зрачне

ко кишних капи
у траку светла вијорни плес.

Пупим рујна
уз бокор боја буктавих
широки бљес.

Ко ме именом мојим зва?

Ко се из сржи света
у мене улива?

23
Вечно
Лети Небо изнад мога вида
кроз дубоку светлу модрину
на крилима широким и мирним.

Шири се утроба ваздушног мора.

Млечним колом вије
у светлости без дна.

Израњам из расцветалих груди.

Клизну сенка
са мојих рамена.

Сва сам ватра,

сунчано тело
светлошћу замешено.

Као радост роним

у сунцем обрубљен пламен.
Миришем на сутон умивен бојама.

Понирем у прозирне крошње

светлоносних река.
Као талас враћам се своме мору.

Линем у свет срмени

чисто и тихо
као тајна.

24
Беле руже
Свет без обала и дна.
Загрљај вечног са висинама.
Твоји дланови вију
светлост бескраја.

Светлосне руже
мирисом тајанства
нижу се на гране свемира.

Њишу се нежно
у Небу раскриљеном.
Плету у крила звезда.

Цветају беле
стаблом боје месеца.
Зраче задрхтале.
Милосне мирисе лију.

Као птице звездарице

у светлост полећу.
Шире белину света.

Дуговиде,
рујавим плавилом обливене,
тишином запламе
на длановима Твојим.

25
Сузе златне
Букну у дну неба
буктиње светла.
Заплете се пурпурни исток
у шумор столетног храшћа.
Кроз венац звонкастих трава
у грудима неба
чудесан предео зри.

Ватрених боја врт

руменом ружа
игру облака обруби.
Лепршем благим
у сунчане свирале дуне
па музиком светла
њише небеске струне.

Златно око сунцокрета

у небу се отвори.
Просу сузе зрачне
на све жеђи света
ко знамење,
на звонке стазе
и бездане.

Неопевана радост завихори.

Развеја суморну осаму,
јад, беду и ругобу.
Задрхте немо сузе златне
у путање врело уливене.
Бризну животом у сјају ко булке пламене
озарених крила лакших од сене.

26
Лик цвета

Клатим се отежала на нитима кише
жедна усред вода.
Нада мном бездани круже.

Како да напојим срце

јер празно је
ко фрула без звука?

Лутам у себи
као у крошњи неба
што попут звона се зиба.

Срцем ходим
и ту и тамо, у свему,
на листу свемир-дрва.

Под својом кором тражим

Љубав несазнану.
У светлост се свијам.

Живим све тише.

Паде у мене ново семе.
Букнем у лик цвета.

Пловим Твојим златом.

Из срца ми ничу
латице сунчаних боја.

27
Чежња
Небо се спусти
меко и без звука
низ плаво лице звездано.
Као кључем
дан се отвори.

Сунчана киша
меко ме дирну.
Киша што пламти
млазом златокосим.

Тихо блистање Светлост се купа

чипкасто плете у мојој сузи.
свиласте траве. Сузи немуштој,
Точи руј неисплаканој.
у корен вода уморних.
Пропупи поглед
Злате се врхови у камен заробљен.
јабланова витих. Премости понор
Слушам: између речи.
Како шапутаво шуме Чежња за Светлом
сјајем преливени! у свему.

Расте љубав
у Сунцу,
у земљи,
у сени.

Вечни се
Божур жарки
врти
у зени.

28
Љубав
Сву љубав светова свих
Теби бих поклонила.
Свим речима златотканим
што од радости јер Те има
као што птице небеске
окрилате,
путеве бих Твоје посула.

И куда год да пођем

Небо ме твоје прати,
и песма што птицу обликује,
и облаци пролистали,
и светлост из ока Твога.

Сва љубав моја

купа се на таласима Твога
срца.
Дирнеш ме
и одјекнула као неизмерно
море.

Док сневам
окружена Твојим рукама,
враћаш ме себи
као цвет своме цветању.

29
Певачи вида
Рујају небесима кристални светови.
Сунчана јата...
Звездане ватре...
Пљусак огња и злата.

На лепршу зракастих грана

високих светила
певачи вида
свијају светлосне струне
у песму као у шкољку
да бисерно бескрајем шумори.

Небеса теку
кроз блажен и блистав
буј зеница светих
од латица цвета лакши и тиши.

Из светла песма израња

ткана од небеског жара.
Разлива се капима неба
док нечујно руди
као јарки цвет.

Невидљиво се настањује
милостиво Сунце
у румен света леполиког.
Пева живот радости
од светла дрхтавог саливен.

30
Раскоши
твоје
Пловиш из дубине Свога тајанства.
Да ми је да пратим Те ко песма
љубављу својом низ тиха пространства!

Чујем ли лепрш раскоши Твоје?

Бруји ли тихо сладосни звон?
Радости јата да ли се роје?

Мијеш ми лице ко киша сунчана.

Посипаш светлосним ружама.
Пијем ли живот са Твога длана?

Небо се плете у мојој зени.

Светлост се блага у срцу пени.
Букнем ко пупољ у цвет огњени.

Љубав моја бокори у души.

Ко цветна дуга у бескрај се пружи.
Путање Светости Твоје кружи.

31
Када би
Када би живот мој био Твој,
била бих светлост мирисна
и купала се у сјају Твојих извора,
а у мени би се све озлатило.

Била бих облак лак

и нежно бих
као мајчина рука,
небеса Твоја собом покривала.

Била бих киша блага

и жуборила искрама
јер бих радост света Твог
као по кап упијала.

Била бих птица светлосна

и са лепрша сребрних крила
шуморила би као лишће
песма љубавна.

Када би живот мој био Твој,

била бих Светлост и Песма
и Љубав небесна
јер живот Твој био би мој.

Када би...

32
Птица
Небо се бешумно шири
као плава утеха
сребрним тишинама.

Руке Ти пружам у плавило

да као бездоме реке
у Теби нађу благо ушће.

Погледај!
У грудима носим птицу.
Очима се смеши.
Злато лије.

Ослушни!
пева тихо,
тише од најмекших трава.

Сиђи у мој свет

стопама од светлости,
ходом што њише прозирне висине.

Не спуштај веђе.
Утрнуће светлост за песме
што плове крхке свиленим
долинама.

33
Чекање
Стрми час.
Многогласје.
Чекам себе.

Тихо се пружам светлу

као латице још неразвијен цвет.
Обиље слика у души ми буја.

Простирку од речи моје срце тка.

Летим као лист
кроз таласање уздрхталих чула.

Да ми је да очи прострем на шуман свет

који бескрајно нежно
и падању даје смисао и склад!

Себе тражим.
А колико Тебе има у свему?!
Све је у теби!
Све се из Тебе излива!
Свуда је лик Твој!

Песма сунца и ширине

Небом рони.
Мој дубоки живот гласно пева.

34
Кап
Излећеш из капље воде
као Сунце
и обливаш реку
на којој плови моје срце
као острво незнано.

Бојиш мој поглед.

Мој глас.
Моје лице
уписано у цвет.
Мој живот има Твој облик.

Слике ослобођене лете.

Лепршаве речи.
Плава одсутност.
Покрет и поглед
неопипљив на ветру.

Држиш на длану
бродове облака.
Међ прстима таласе звездане.
На зеници Ти стубови сазвежђа.
Небо је на Твоме челу.

35
Живопис
Велики удах Неба
бројаницама светла укрштен
у срцу клија.

Расту очи бдења.

Гледају сузама.
Гаси се време.

Светлост се вије
бистрином
насушног Неба.

У сунчевој пени
замешен
пева бисерни род.

Цветасте гране
уздарја ведро њишу.
Бокори сунчани ход.

Плод се са плодом грли,

сабор гласова,
рањене усне и руке и семе...

Живопис
кораком крилатим
плови кроз Своје корење.

Од стогова Светла
зида душе
високе као Црква.

36
МРТВАЈА

37
38
Дан без
Шта учинити са даном
што као карика у низу
краја
изобличених
као омча
стеже и гуши?

Шта учинити у дану

гладном,
глувом,
слепом,
кад ваздух притиска,
а вода не гаси жеђ?

Шта учинити са собом

у набреклом дану
што прети да прсне
на тренутке
отежале трајно?

Како проћи кроз дан

што као звер
вреба Како видети Знак
из прикрајка што спасава,
да улови, како чути Зов
израњави? што избавља
од дана злог?

Како пронаћи Пут

кроз дан
што као карика
у ланцу
звецка претећи?

39
Тужбалица
Чисто небо
румени сјај лије.
Бојама обли.

Бљесак светла
у лету се вије.

Плес речи моћних,

ниска од слика и звука
у цветни дан се слива.

Пој тужбалице,
дирљива тиха песма
у мирис јутра се свија.

Изнад дрхтаве земље,

изнад болног видика
свилени глас се узви.

Као гудало нечујно

на струнама светла свира.

Досеже срцем
узбуркано небо рујно.
Собом га дира.

Сузама молитвеним
Свебол га храни.

Као пламену птицу

у пени светла га стани.
40
Тескоба
Разби се трен.
Мрачи се дан.
Притиска.
Небо се сручи
на моје немоћи.
Нема пролаза.

Разјапих грло.
Свалих у себе
реч погубну
што као громада
одваљена
здроби ме.

Заробљена болујем
притешњена собом.
Срце ми опада
ко лист увели
а опет треба
да живети знам.

Како да видим
обливену бојама
танану јесен?
Како да чујем
пој облака сињих
ветром донесен?

Туђа себи
туђа свету
шта бих
куда бих
да Тебе тражим,
да Тебе такнем
о, Господе?

41
Ноћ
Кажи!
Зашто ћутиш?!

Ноћ тамом бије.

Цеди дивља јата
црнила слепих .
Не чује се свирка
светлосних ваља.

Бруји густа туга

с мога бледог чела.
Бучном буром плени
развалином неба.
Оста за мном пут
нежељено пуст.

Где си?
Куда оде?

О, дођи,
расплети
замршене влати
згњеченог чвора
овог црног трена!

42
Размакни,
раскрили
шкољку срца мог
и углачај бисер
сав од суза ткан!

Дај му нежна крила

љубави вечне
да клизне низ талас
небескога мора
у Круну свету
Престола Твог!

43
Смрт
Распуче,
расу се
дан
невезан.

Клате се призори
откачени.
Јато мртваја
светлост засени.

Урлик смрти
болну бразду
небом таласа.
Разјапљен јаз
беласа.

Како избећи
ковитлац кужан?
Како дотаћи
светлоскок
кружан?

44
Како пробити
опсаду мртваја?
Како неокаљан
без озлеђаја?
Дан гине.
Светло трне.
Видела црне.

из језгра сунем.
Ка Теби грунем.
У крст се ширим.
У Теби смирим.

Ових дана често размишљам о смрти.

Када ме нешто неодређено јако заболи, када ми се нека
смутња увуче у главу, када ме заталаса вртоглавица, а
мишиће затегне нека неиздржива бол, помислим: Ето,
смрт је ту ! Куца на мојим капцима, шапуће неке шкакљиве
речи. Сад ће ко усисивач да ме увуче у свој мрак, тескобу
и прашину! И кажем: Хеј , ко си? Ти не постојиш! У мојој
машти се кезиш, крезуба!
И бојим је се и не бојим .Бојим је се непознате и неизвесне.
Бојим се свога пада. У смрт. Бојим се и свога живота који
се као шатор разапео преко малог делића ведрог неба.
Шатор пун закрпа и рупа. Једва штити ил не штити, од жеге
, несанице или олује. Ипод њега дрхтурим сићушна. Како
је мален мој шатор тако исцепан и прљав! Да ли ће да ме
сачува? Да ли ће да се преобрази у дворац или палату?
А около Свет! И Сусрет у који сам журила пола живота.
Да ли ће Отац мој безмерјем Својим да ме загрли?

45
Киша
Ходам круз стрми дан.
Киша.
Спотичем се о себе
напукла лица,
распршена у мрклинама.

Празнина таме.
Осама на путу
сретне ме.
Озледи ме трепетом
тишина болна.

Излећу из мене
речи камене.
Исписујем их сузама
по крововима дана
суморног.

Широк ветар гужва јауке

у облацима исплаканим.
Како киша чудан укус има!

Бијем о бубањ неба.

Ваздух се ковитла
узбуркан.

46
Запалиле се капи кише
ил суза ко свици.
Тишине рој лепоту лије
по златним ивицама облака.
Лепоту непроцвалу.

Утиснуле ми се боје
на чело звездано,
на ватрену ружу међ уснама.

Ширим дланове
ко мека гнезда
за светлост потеклу,
леполику.

47
 Крст Тавнина громадна
невиде тка.
Искраве обзоре несит отима.

Земља клеца
у ранама.
Свет окоровео огуба.

Замка злобе У крст се распели

се гиба. небоносни ходачи.
Смрт ко бич шиба. Крст их развлачи.

Да ли ће
да растуре се
на краке?

Да ли ће
крст да никне
у моћне зраке?

Јата крстоноша
развали
брану.

Молбена песма
ка Небу
грану.

Земља уврила
у Крст
плану.

48
Пријатељу
Шта си изгубио?
Знаш ли где су Врата?
Ходањем пронађе ли Кључ?

Самоћом рањена лица

из набора светла растеш
између гроба и Сунца.

Стресаш са себе мрак

с печатом тајне на лицу,
Љубав да те нађе,
иза облака да засветлиш
образ уз образ са ведринама.

Прозори хтења се шире.

Клизе крила живородна.
Милује Пут осветљења.

Тихо њиме ходиш.

Нечујно ти ниче
унутрашњи облик.

Из срца ти
мостови расту
у наручје Неба.

У безвременост
пупољке огња садиш
на беле дланове
вртова спасења.

49
50
САЗВУЧЈА

51
52
Сазвучја
1.
Светлости обла
ти, што имаш руке од ветра,
чујеш ли
како плава звонкост неба жубори?

Натапа ли ведрином
дажд музике сетне›
Смеши ли се?
Господа слави?

Чујеш ли лауту
што расплака снове?
Чујеш ли песму
дрхтаву од зоре?

Изнутра осветљену.
Живот лије.
Дахом помазује.
Ватром на длану.

Кружи ли ти усне
укус јутра
саливен
од додира звука?

Носи ли те
трепет мазни
на крилима
у дан незалазни?

53
Шириш ли
ружу срца свог за песму
што на плаветну снагу
Неба чистог мирише?
Певаш ли и ти?

Отвараш ли песмом просторе

изнад река звезда и птица
у бескрај пружене?

2.
Размиче латице процветало небо.
Светлост лине.
Млазеви златокоси
падају ко слапови од свиле
на лице моје бело.
Венац вртоглави
од ветра и влати песама саливен
светлом кружи.

Дрхти музика
дирнута звуцима неба.
За животом жедни.
На сребрном уду занесено свира.
Невине даљине у себи крије.
Молитву благу.
Лепоту вечну.

Очи звезде.
Лете као огњене руже
тонови и боје.
Од стихова огрлица.

Музика речи.
Опојни звук на мене пада.

54
Осећам да сам са песмом једно,
да пуштам корење
све дубље, све шире
кроз облаке млечне
и дрхтаје вода,
кроз живот цео.
Осећам себе у погледу неба
у мирису земље,
у зени пупољка чедног,
у гласу песме вечне.
Осећам себе у свему.
Певам у светлости ткању.
Небо ми расте у срцу.
Птице из погледа полећу.
Сва сам песма.

Песма је у мени.

3.
О, музико светла,
на раскрсници ведрина једриш
у модроме јату међу облацима.

Кроз сјај небеских равница,

у ширинама небеским
чујеш ли замах свој?

У грању од звезда
рониш из својих дубина
ведрином свога лица
кроз језера мира,
кроз сунца
и кроз тмине.

Певаш у прамену светла

о свету без сени,

55
о очима од жара,
о белој светлости чула...

Шта ли све
у дну себе кријеш?

Између живота и смрти

на брегу отежалог трена
безазлена као травка
у клијању озарених боја
шириш мирисе свете
музиком својих крила.

О, свирало светла,
знаш ли
ко стрепи на рубу вирова варки?
Знаш ли
ко чека у кругу мелодије твоје?
Знаш ли највећа тајна ко је?

4.
Живо је моје море,
море моје душе.
Лако набрано трeпери.
Шара се густим пругама
река од месеца.

Танак вео белих вода

просинуле боје.
Протегао се талас
блескајући меко
сребрним играма.

Дрхтим свим дрхтајима

са росом дана на уснама.
Моја коса је од лишћа.

56
Моје тело стабљика.
Мој корен у срцу земље.

Тајне клице у мени језде.

Осунчано небо нечујно капље као утеха.
Дан саткан од свих дана
пева у бокору грана
белокорих бреза.

Роним кроз зелени ваздух

звучним крилима.
Слушам гласове младе и ломне,
зов музике слатковиде,
звук распеваних осмеха.

Ватре радоснице пламте

међу звезданим хоровима.
Свићу песме у милосно доба,
песме што саме себи
мењају облик
Доједрих Твојој лепоти,
пучини Твојих очију,
Твојој тишини тишој од свих тишина.
Све што Тобом дотакох
добија Твој лик.

5.
Млечност мелодије
беласа круг гласова ноћних.
Лелуја звук
растворен у прозирну зору.
Зањихан у прстен ватре
са висине пљуска
у дубне дланова свода
беспутног тајанства.

57
Мелодија живота
плаче, ври, јечи
на струнама неба разапета.
У ритам светла се преточи.
Гудала ломе беду.
Одроне ране бола
у реке бесаница
кроз слапове суза затајених.

Незнано Сунце лети без станке.

Засу свет златастом кишом сјаја.
Пијем кап светла.
Увиру у мене даљине неба и трава
низ стабла ведрине.
Песма ми се на лицу таласа.
Уђе у нежност речи,
у љубав ока мога.

Живим скривено као понорница.

У срж срца ми пада семе
благотворно
свих гласова и звука.
Спусти се као сидро
у средиште крилатог круга.
Смешим се.
Узвишено Небо
у погледу моме васкрсава.

6.
Заведри се дан
дарован.
Зарумени пунотом.
Вије се
незалазан
по путањама.

58
Из кљуна птица
снохватица
са небеског лука
расу се звон.
Поскочи видиком разигран.
Замирише милостив ружама.

Пљушти музика вијорна

над облацима гранастим.
Њише се Сунце на обзорју
у ритму скакутавом.
Чулна свирка свуда.
Сазвучје светова.

Шта ме узноси ту?

Крила ветрова?
Боја светла?
Додир ил глас?
Да л шапат земље страдалне?
Ил неизрецива Тајна?

Ко ми даје
пребол за бол?
Покој за неспокој?
Ход кроз непроход?
Чиме се пуне
очи моје?

Разгрнем зрак
провидан и лак.
Утиснем поглед
у шумор јабланова гипких.
Свирам ко по диркама
на вијугавом лишћу.
Тесно ми у грлу.
Злати ли ми се
мозаик акорда у грудима?

59
Прелива ли ме
бела грива звучних таласа?
Ко грли песмом живот мој?

Уроним у поље тонова.

Течем низ музику реке
голубије сиве.
Осмехом заливам јутрења.
А дан се дани
лагани.

7.
Из дубине неба
где сунчане стопе
у облак увиру,
хоћеш ли
да певам Ти песму о жељи
болно опасану
луком истине?

У плавети трена,
у дубини тајанства
док бисерна светлост
нестварним бојама пулсира,
хоћу да стиша ми се срце олујно
и уцели распукло ко презрели цвет,
јер излиза се од додира јалових.

Хоћу да будем
усклик Твога неба,
звук Твога звука,
грло голубице Твоје,
хоћу да живот мој
има облик Твоје жеље
јер Живот живи у Теби.

60
Хоћу да у Теби
будем живо море
и да ми из крила
као са пучине,
на таласима младе светлости
јато заруделих песама
ка Теби узлеће.

8.
Плаво око самоће
немо се котрља
црницом неба.
Ћуте усне немоћи.
Бескућни поглед лута
глухотама.

Тврдне сребрни плач у грлу.

Роне се камене сузе
незнане.
Капље мрак у празан круг
док злуради ветар
разваљује сенкама.

Нема песама.
О, да ли ће моју лиру
неко да нађе?
Да ли ћу, танковита,
дан бео икада
да носим у грудима?

Шуми бол тешко

као стена.
Губим глас.
Заустављена у себи
заборављам речи.
Коме требам онемела?

61
А да ми је небо Твога срца
где Сунце никада
не залази,
олистала бих песмама
ко жалосна врба на Цвети
младим гранама!

9.
Мрак светли у мраку.
Без дана дан,
Дан недан.
Облак пун птица белих
изнад мирисне земље
осветљава празнине ноћи невидљиве.

Сунчев корак
опасује звучно путању
трава титравих.
Љубав сна и јаве
песмама
ко ружама се оспе.

Букнем од музике.
У песму се свијам.
Чујем своје срце.
Чујем светлост.
Чујем Реч што уме да сија.
Реч од чистог сунца саливену.

Чула звоне.
Сазвучја речи неугаслих
и тишине.
Камен и роса,
заумни цвет
певају звучним бојама.

62
Ватра буђења.
у звук плода
сољу суза замешена
песмама
ко кључем за бескрај,
Небеса отвара.

1О.
Тако ми је добро
кад си са мном,
кад срцу мом лаком
шириш крила
као да вечност може да продужи,
Ти, једина и света мисли моја!

Мирисног лица образа озвезданих

тада на облацима звучним пловим
облика узвијеног као румени лист.
Корен ми у небу
у непознато расплетен.
Крећем из жила
као стабло обрасло у тишину.

Док облачим боју љубави,

слушам свој ритам
очију склопљеним без тежине.
Радост ми душу зањише
бујна, лепршава
из сржи исклизла.

Клизим прстима
као капима кише
по брегу благом,
по булки далекој
на таласу реке
што свиће.

63
Враћам се себи.
Танки звук свирале
слухом ми кружи.
Дрхтим изнутра
као кад лахор
лишће сребром устрепери.
Душе струне тад ми загуде:
Нека буде песма!

11.
Лепрш јутра
Небо млади.
Клати Сунце-звоно,
кроти мрак.
Јек светлосне трубе
расплео тишину.
Седефни крст
ко лествицу дана
до сунчаног круга вијори.

Склупчали се у мени
бокори распевани
у Небу процветали.
Умивам лице
песмом што звони.

Прескачем црне дуге

љутим кишама натопљене,
изнад путева
стиснутих од бола,
изнад мртвих гнезда,
из блата под бели кров облака
разапете.

64
Наслањам срце
на свет цео.
Чујем замах свој,
музику свога крила
у зенама Неба
задрхталу.
Гле, све румени!

Ко пламен-птица
улећем у Сунце,
у Љубав драгих лица,
у Тебе,
у Лик Твој!

65
Дрво
живота
Мирисно небо ноћно
преплићу сенке прозирних шума.
Свирале стабала брује.
Шапутање шумно свуда, дрхтаво, разливено.
Недоглед лелуја.
Реке таласају ветрови млади.
Котрљају ли камичке небеског дна?
Клече беле звезде
на рубу бистрих вода.
Тишином додирнуте благо пене.

Ко то заврте ружу
у бескрајном кругу таме?
Пљушти сунчана киша.
Капи се светлости роје.
У видик тону.
Ватра у очима.
Длан у длану.
Дан из јабуковог цвета
плаветна рашири крила.
Букне у мени.

Трептим ко дрво.
С руку стресам прах и сене.
Ослушнем.
У кругу нежности и мира
стабла вита роморе.
С дуге стране вида
Доброта извире у души.
Неизрециво се укорени свуда.
Пролиста
па запевуши.

66
Јутарња
песма
Мирисно буђење.
Промине јутром прозрачна зрака
у облику руже.
Облаци као бели лептири
по платну небеском плешу.
Затежу обла једра.

У плавети бистрој
огледају се борови силни
па младо небо грле.
Поглед света се изгуби
заплетен у грање
збијених сенки.

Цвета светлост тишином углачана.

Шапуће благо натопљена тајнама.
Утопи се у срце, милошћу гусне.
Букне песма светлошћу позлаћена.
Дрхтава нежност у кристалном гласу
протиче лако као река.

Дах речи непоновљивих

као невидљиви таласи
у којима шуме дубоке воде,
милују душу отежалу од туге.
Отвори се нестворени свет глади
за тиха светла озарења.

67
68
ВРЕМЕПЛОВ

69
70
Тамо
Тамо
где судараше се небо и земља,
расплети на четири стране
тражи решење свога покрета.

Линије укрштене
ломе присутност на краке
забодене у беше и биће.

Затворен у круг простора,

а у рукама раскрснице,
под стопама стазе пусте,
безимене,
а речи у грлу заглављене.

71
И зазиђују се путеви,
и прете ровити прагови,
и пара се поглед у недоглед,
а један је кров неба.

Тамо
где судараше се небо и земља
један замрзнут крик
виси закачен за небо,
један затурен јаук
цвили у рупу на земљи.

Тамо
где судараше се небо и земља,
запет као струна
због земље што вуче корак,
са челом нацигованим небом,
из зглобова искочи
и сву тишину треском провали.

72
Времеплов
Дан први
НОЋ

Врти се време.
Тмина помамно
комеша просторе.
Празности вртло
видела гуши.
Пупољ се згњеца
у згаслој тмуши.
Несити мучањ
се шири.

Огњен небесни
обзоре дирну,
светлост вирну.
Невидица се закотрља,
измагли међ звездама.
Изгара зјап
зачет од тмине.
Мрклина мине.
Светлост лине.

Дан други
СВИТАЊЕ

Кап по кап
копне злице
низ чедно лице
зоре утихле.

73
Неба белило
бледи мрачило.
Освит клија,
уз земне стопе
се свија.

Узабран
зрак по зрак
светлости благе
плетиво збија.
Сунчана врева
се слива,
крилима невиде умива.

Дан трећи
ЈУТРО

Врви земљани шар.

Себе пева.
Собом снева.
Небо упија
жераве жуди.

И усходи
и нисходи
Дах свецели.
Вишњи Цвет бризига
румен радости,
облива свет
мраком начет.
Реч бездна
бодила блажи.
Троструки образ
путеве кади.
Дан зри.

74
 Дан четврти
ПРЕ ПОДНЕВА

Дан се разли.
Стазе нове разви.
Али ветар погуби
хукну,
видике раздува
у тмушу мутну,
речи умрси,
путеве среза,
извире
у чвор увеза.

Јурну зло
на светло
онемоћало.
Копрца се дан,
понире мрачан,
слаби,
ковитлац кужан
га зграби.

Дан пети
ПОДНЕ

Болује дан,
згужван,
крвари,
рана вртложна
ври.
Небо уврнуто
разроко гледа,
стреља зраком
наопаког реда.

75
Људи укривљени
прободени тону,
гажена лица
у низине клону,
очију клупко
витла тмину.
Бездан зину.

Дан шести
СУМРАК

Невид свуда.
Бесно кривуда,
граби,
у глиб трули
светлолик вез
саби,
у живу твар
мртвила рез
заби.

Тросунчана Светлост
букну,
матице врело
сукну.
Раздани се дан.
Роди се пут
осунчан.

76
 Дан седми
СВЕДАН

Светла пут
нехођени
кроз облак огњени.

У небеској зени
румени.

Са земље се вине
у вишњи свет
чудесан сплет.

Плаветни жар
очију саних.

Живи жубор
речи милованих.

Зракасто јато
песама раних.

Крилато коло
руку овенчаних...

Вазнесе се дан.
Узнесен
се дани.

Лаган
за Небо прикован
се стани.

77
Загрљај
Стајем на жилиште
од ватре сажежено
у плиткој чаури тела прикљештена.
Вихорна ми душа бездано гладна.

Из дубине Неба
кане ми на усне
кап вечности.
Жубори у гнезду срца мог унедрена.

Клизнем на кружно узлетиште

светлости.
Летим без сенке.
Злати ми се звездани прах
на крилима.

Низводи ме хучно
валовита искра свемира
талас по талас,
по нотама музике живе.

Шире се латице
белих даљина
као ружа седефна.
Једрим у вечни загрљај срца Твог.

Пуниш ме Собом
па буктим изнутра као сунчана лађа.
Продужена у бескрај
преливам се у Невидљиво.

78
Песме
небесне
Узвисит трен.
Летај усхићен.
Ка Сунцу једре
песме ведре!

По Небу се стихови
пишу,
на одразу Земље
се њишу!

Слова играва
ивиче свод,
разлиста се
небесни ход.

Жуборав пој
живахно пљуска,
у увојку облака
весело вруска !

Искрави гласи
чило оплету
кишне капи
у лаком лету!

Пљусне вода
жива,
Земљу Небом
умива!

79
Сусрет
осунчани
Чији лик
бљесну
на путу пруженом
преко светова?

Чији дах
бије
по таласу неба модрог
из недара васељене?

Ко ме
погледом помилова
кроз мирне траке
светлоносне?

Чија ме
нежност
огрну
кроз сутон благо?

Ко ми
у врело душе
шапну
тајно?

Би или не би,
Зби ли се
сусрет
осунчани?

80
Покајање
Бледо суро небо
смрћу оковано
болно увлачи ведрину.
Набори светла падају тешко
низ беле бокоре бреза.

У високом небу крик!

Колико очију болних!
Безбојна немушта лица.
Колико душа жалобних!
Колико срдаца без снова!

Слепа су сунца у зенама.

Речи мучне невезане.
Занос без лица.
Ломљив.
Таван.

Зајеца очај
кроз облаке танке
као врбово лишће.
Пламсају црни пламичци.
Ка Теби лете.

Увијаш у њих
боли неоткупљене
као дарове вечне,
рањав
од рана света.

Изливаш Собом
сјајност Неба.

81
Твориш храмове мира
у зрачним крошњама
душа осунчаних.

Отвараш Небо
у грудима.
Свет окат
међу световима.
Свет Тајни.

82
Близина
Прстен постојања лети.
Небо клизну из матерње шкољке.
Заобли се нежно венац душа.
Реке полегле Светлости
у облацима звоне.
Певају као море.

Трепере на гранама зрачним

речи неувеле.
Молитве из земље ничу небом обојене
ко цветњаци чедни.
Корене се самотни звуци,
зру песме радоснице.
Хлеб живота.
Прах и сјај.

Покрете лица Светлост таласа.

Размрси на челу болна обнажења.
У вид срца се улива.
У мутне бездане ума.

Из незнани Тајном твар проговара.

Свет пламено извија
По муци ходи.
Додир од Додира оживе.
Глас од Гласа.
Дисање од Близине Свете.

83
Ти Студенице
Ти,
што куполом облом
нежно милујеш небо,
Ти,
купана светлошћу
вековима,
Ти,
зидова натопљених
сузама молитвеника,
Ти,
голубице бела,
Студенице,
раскрили двери свете
и прими срце моје јер ври,
да склупчам се
крај стопа Христа Распетога
и удахнем мирис
моштију Немањића
док слушам бруј
молитава живих,
да прострели ме зрак
Небеске Милости
док јецам да амвона:
Чезнем да Ти кажем
најлепше речи,
чезнем да Ти кажем
најдубље речи,
чезнем да Ти кажем
најверније речи,
јер Ти си чежња моја,
Господе мој!

84
Монах
Симеон
Ти као облак тих
бдијеш изнад Бјелих Вода
потонуо у плавило чисто
испод мира небеског свода.

Ти седиш на врху брда

и сливаш низ реку сузе милоснице,
а око прстију вртиш молитве
као светлосних звезда бројанице.

Из тебе излећу слике ко птице,

ко бисерних јата капи,
румени цветови тачкасти,
или лептир што се лепоте напи.

Понекад песма у теби застане

кад умори се чила,
тад ухватиш зраку сунца
и подариш њој уместо крила.

У срцу твоме Црква се рађа

и светлост пева од меда слађа,
а Христос те милује живи
док молитве садиш на небеској њиви

85
Не знам
Не знам чија љубав
шири срце моје.

Чије капи светла

у мени се роје?

Не знам којом чежњом

дрхте струне моје.

Чија свирка сјаја

светли ока боје?

Не знам одакле
молитва се слива.

Из којих даљина
диже своја крила?

Не знам куда лети

моја песма свака.

Да л језди у јату
птица и облака?

Не знам шта зна

ломно срце моје.

Једино што знам,

слути Тајне Твоје.

86
 РЕЧИ
ЗВЕЗДЕ

87
88
Опрости
Лутам из речи скакутавих
у ћутање.
Подижем руке
у празнину.

Ветар коврџа
мртво лишће.
Слушам
шапат јесени.

Поре земље се шире.

Сенке падају тихо.
Дотичу ме облацима.
Губим ли свој пут?

Чујем Те срцем.
О, опрости мој бол!
Опрости живот расејан
по низинама!

Опрости
и болест.
и страх,
и самоћу.

Отварам празна врата.

Стопе Светлости
таласају небо крилима.
Бдију у мојим очима.

89
Речи звезде
Како сам лагана у ромору облака!
Њишем се на гранама кристалним
док чипкасте белине
позлаћују тишином.
Носим ли сјај Неба на лицу?

Неко слуша моје срце.

Покрива га неизрецивошћу.
Гласи ли се струнама мојим?
Неко ко је свуда.

Шуме у мени речи неизговорене,

тако ништавне, а свемоћне,
речи као свемир старе,
натопљене светлом,
речи без дна.

Расипам их нечујно
ко маслачак семе
у бокоре боја
да ничу пробуђене
међу звездама.

Гледам у себе.
Видим звезде
ко ноћно небо ведро
у огледалу.

90
Бела птица
У мом срцу сев
Са дрхтавих дланова мојих
ковитлац птица прну.

Котрљам се
у млечнној сунчевој капи.

Ослушкујем мисли своје.

Грцаве речи.
Згњечену тишину.

Да ли тражим оно
што нисам изгубила?

Да ли сам у згаженој сени

себе познала?

Да ли ми очи
без зена сневају?

Да ли се
у смрт разлевају?

Испијам себе до дна.

У звук без краја бол се вине.

Мир се са криком веже.

Мисли са празнинама.

Кроз прах и сјај

птица бела мине.

Ко кап светла
на длану мом сине.

91
Негде дубоко
Негде дубоко у дану увек си Ти.

И кад јутром плазе путеви свели

у бол свезани,
ил кад меко звоне сунчеви зраци
светлом певани,
негде дубоко у дану увек си Ти.

Небом ме љуби
близина Твоја.

Негде дубоко у мени увек си Ти.

И кад ми се древна суза

ко земља стара од срца одрони ,
ил кад ми оком бокори
мека и тиха клица вечности,
негде дубоко у мени увек си ти.

Тишина Твојих очију,

Глас Твојих тишина.

Куцнеш ми на вид
и точиш у мене
миловања Своја.

92
Глас
тајанства
На сунчаној лествици
вије се небесни лук
као застава.
Раскрилише се плаветна врата дана.
Чипкасто преплићу облаци небо.
У румена чезнућа
на брегу светла
кроз гране неба
пева Глас грлени.

Шумор тишине расплетене

свилено љуља небеске крошње.
па брује као звона од Гласа Тајанства.
Развеја звук корење вода..
Утка се у одсјај свилених трава,
у жубор река срмених.
Белина обли куждраве брезе.
Запламе бокори уснулих ружа.
Сребром се оспу.

У ветар кликну глас хујни.

На певање мами.
У кубе срца дирну.
У светло га пресвлачи.
Вид засемени.
Окачен као огрлица
о мир незнани
црта зрацима као прстима
лица радости.

93
Преумљење
Ћутим.
Не певам.
Бдим.
Ровит праг.
Празна кућа.
Тераса за молитву
хладна и пуста.

Отварам прозоре.
Мрка киша се утапа
у ћутање.
Склизне низ руб
платана.
Ветар ломи
прсте лишћа.
Мртав плес.
Врабац не кљуца
презреле смокве.
Празан рам од облака.
Небо се гуши.

Одједном благи шумор

заљуља крилом тишине
мога срца.
Таласима хрли.
Млади звук узри.
Слушам како дише.
Осунча се тама.
Плачем певајући.
Врти се Сунце,
светло и чисто,
у оку моме.

94
Небоглед
Простор се дреши
сновима жудним померен.
Тишина шкрто шкрину.
Јава се скрши
ко огледало
на ком се лаж зрцали.

Уход звездани
обнажен златали.
За одбеглом тајном
душа се моја
журно загњури.

Запљусне свет безмерни,

небоглед вртложни,
вртови боја,
ветрови млади,
варница зрна љушкају
у длану прозирном.

Узројен светлаца прах

кружи око бешчулног жара.
Светлолик дах
дисањем својим
светове шара.

Ко то у мени
Сунце оплоди?
Око се моје зари.
Неко ваја мој лик
да се у њему корени.

95
Корак
Све што желим Тобом долази.
Где ли си?
Тражим
не бих ли нешто Твоје срела.

Туга у ветру,
у треперењу светла.
Златно лице сумрака
беле скуте свија.

Ништа се не чује.
Срце тоне у позлаћени смирај.
Само уздах без дна
пада на нестварне руже.

О, да сам облак лак,

у светлости да пловим
погледом Твојим купана
да слушам тишину Твоју!

Бљесак трена!
Огањ од злата
као слап светла
у мене се слива.

Плеше
на пламеним прстима.
Сребрно пени.

Чујем своје срце.

Пламса задрхтало.
Твој корак има!

96
Тишина
Изнедрих крила.
Додирнух птицу
док лебдим изнад трава,
испод крошњи дрвећа.

Око мене све чисто,

у сунцу,
пенушаво,
лако.

Летим,
отичем
у загрљај
који ме ствара.

И ничег нема више,

ни лета, ни кише,
ни лауте да забруји
у светломе трену.

Само тишина расте,

ниче из мог крила,
тишина Света,
тишина Твоја, неопипљива.

97
Пут У тихи смирај
на крилима светлости благе
отисну се за Тобом Господе,
пут мој.

Из срца мог стопа за стопом

путању ка Теби тка
Тишином ми засветли проклијала.

Пролет ме Твоја
ко кључем отвара.
Пламеним светлом цветну облива.

Реком сунчаном пловим пробуђена.

Небеса обнажена бели свод свија.
У светлост усходи пут мој.

Набори неба густо се

бојама преливају.
Раскуштрени ветри брује.

Тонем у шумор
непрегледних светова.
У путеве меке засуте звездама.

Безмерјем се вију
капи времена.
Бисерно звоне сребрне дубине.

Шапућем тихоТвоје име.

Оком ми светли
бескрај лине.

Светлосни вали ме љубе

тамо где Недра света
небеса рубе.

98
Као
река
Узбуркао се у мени
нечујан живот..
Таласање светова.

Тече плаветно небо.

Љуља ме на облаку
као у златноме чуну.

Птица ми на рамену.
Пева румена као ружа
на плавоме валу.

И куда год да пођем

песма ме њена прати,
и облаци,
и сјај из ока рујна.

У светлост разапињем срце,

у песму ,
у звуке...

Течем пространствима
и светлим очима
док уливам се у песму
као река.

99
100
МОЛИТВЕНЕ
ПЕСМЕ

101
102
Немање
Понекад ми се чини
да немам никог,
ни мајку, ни пријатеља, ни брата,
ни Тебе, Господе,
да имам само дланове празне
окренуте небу
и глас препукао
што дрхти у своду.
Немам ни себе.
Расула сам се
ко лишће јесење
на стазе безимене.
Немање је моје имање.
Ко ће да сабере
делиће растурене ?!

Гуше ме речи
што сручише се
као пљусак
на моје немоћи.
Боду ме погледи туђи
разапети из немара.

103
Давим се
у сили таласа
од мисли нечистих,
од осећаја
што распињу до бола,
од покрета
што вређа тек зацељено.

Понекад се препознам
у траку светлости
што преломи се
кроз витраж Николајевског
храма
и заигра на осмеху
Богородице Одигитрије
па глас мој
у молитву обучен
као кадило вине се:
Господе,
не остављај ме саму,
смилуј се на мене болну.

104
Молитва
1.
Из грла заискри
као златна нит
молитва чиста
и благо заталаса
тишину храма.

У висине се вине
реке других сретне,
у једну се сплету
да лете сливене
на путовању по свету.

Као кап дана бела

што ноћ растапа,
разли се молитва
бездна
мрачним просторима.

105
Дирну набујала
лица скорела,
заигра у недрима,
плови мислима
заведри се у очима.

Сљуште се срца отврдла.

Груну низ струне молбене
жељом каљена
жудњом плођена
молитва нова.

Слије се у млаз зрачни,

прострели светове,
проби се свод мрачни.
Као кључем
небеса се отворе.

Клизну гранастим безмерјем

молитва света
и свину се лагано
у крило раширено
Творца свог, Господа Свемилог.

106
 2.

Не знам куда бих.

Дрхтим.
Изгубих се у тражењу.
У себи.

Понекад сам језеро.

Ко зна шта на дну скривам?!

Понекад облак
скривен у тузи.

Понекад лист
светлуцав на киши.

Када Човек?!

Ромиња немир.
Капље са крила јутра.
Шуми над мојим болом.

Ово је дан без боја.

Дан одбегле радости.
Неба без птица.

Молитва ћути.
Згасне једина Светлост
овог суморног трена.
Тама.
Ја сама.

107
Ти Богородице
Ти, чије је Име одмор мојим мислима,
Ти, Борородице мила,
буди милостива моме сну!

Желим да будем Твоја река

где у ниском огледалу вода
лежи боја Твога неба.

Желим да будем облак Твој

у коме се сакрило јутро
пролистало Твојим ширинама.

Желим да будем тиха грана

на Твоме стаблу живота
на коју слећу Твоје птице.

Желим да будем Твоја свирала од земље

да с Тобом пловим у песми
тамо где речи живе музика Неба прати.

Желим да будем Твоја...

108
Цветање
Без Тебе не умем да живим.
Сваки трен Твоје лице има.

Моје очи Те свуда виде.

У Теби плоде ведрину своју.

Мој свет има облик Твојих дланова.

У Теби почива.

Копну ли даљине између нас?

Пева ли песму Твој ход?
Осмехом ли ме љубиш?

Са Тобом могу све!

Срцем да упијам бескраје!
Зрелу румен у речи да плетем
и њима бојим обзоре!

О, расцветај ме као ружу!

У срце утисни!
Оплети лепотом Својом!

Погледај, чекам Те
да у дубини Свога тајанства
загрлиш ме!

109
Анђеле
Божји
Анђеле Божји
Чувару мој свети,
узми ме
под крило своје!

Скупићу се у пазухо Твоје

па хајдемо заједно
да нас љуљушка Небо
дак певамо песму небеске Цркве,
да купамо се у Светлости чистој
и уђемо у Љубав
да протече кроз нас као река
да ја више нисам ја
јер преливам се у Небо!

Анђеле драги,
сапутниче мој,
слети ми на зене,
дотакни дланове нежно
да плешемо заједно
игре радосне,
да певамо заједно
песме заносне
јер Бог нас љуби!

110
Молитвени дан
Јутрење
Небо се буди.
Безмерним светом
огњени летај
светлошћу руди.
Молитава ниска
живосно букти,
множе се
молбени пути.

Јутрења пруге
развише крила.
Безгласни лепет
у мене се слива.
Узвејани зраци
душу ми заре.
Точим се у боје
ко небесна дуга.
Плешем на пламу
молбеног круга.

Ткам своје
молитве нит
кроз беле зоре
пламени свит.
Пловим по њој
ка Теби,
љубљени мој!

111
Дневање
Грану ка небу
песма сунчана.
Прхтаво молитве поје,
младују живот дана,
искре срдаца роје.

Небом се мију
молитве свете.
Недре блажену кад.
Светом се целим
крсно плете
цветалог срца сад.

Лијем ли
молбени плам
у бокоре речи
Теби на длан?

Зраком молитве
вијорно лете.
Ко пламене птице
закриљују дан.
Тобом је, Господе,
безмерно осветлан.

112
Вечерње
Неба смирај.
Светлост трне.
Румени зрака
у сутон прне.

Вече се злати.
Ореоле плету
молитава влати.
Небеса круже
пламеног даха
молбене руже.

Отварам се
ко цвет,
упијам бескрајног
Неба сплет.
Ка Теби
се ширим
у недоглед.

113
Струна
Господе
Свемоћни,
даруј ми
дан
бео
осунчан
да пружим Ти
поглед
бременит
трепетан
да збијем нити
погледу
у струну
разапету
ка Теби,
Свемили!

Уцели
рањен дан,
Господе,
чуј зов мој
самотан,
и таму
што тамни
учини
да капне
зора
што зори
мој дан,
окрилати
поглед
немоћан
да туда
слије се
благодат Твоја!

114
Опрости
Господе многомилостиви,
опрости мени усахлој
што се окаљах срцем
јер отежа смути се огорча
црнилом разливеним,
јер видех оком срчаним
да невреме престиже време,
да вреба и гнезди се у сутра.

Опрости
мени тегобној
што заробих се умом
јер видех оком мисленим
да зло се свуда множи,
да лепи се за твар,
да гута све и гуши.

Опрости
мени немоћној
што саплетох се у речи,
што падох,
што изгубих се
међу речима јаловим.

115
Опрости
што обукох се срцем,
што наоружах се мишљу,
што наоштрих се речју,
а спотакох се собом,
што од себе
не видех Тебе,
опрости,
помилуј ме,
дотакни,
не допусти
да окаљам се собом
јер Ти си благ и човекољубив.

116
Тражим те
Господе
Чуј!
Тихо
тихано
звезде трепере
дрхћу у своду.

Моја се душа
ко жар птица
ка Теби пружа.
Своје небо тражим.
Нисам ту.
Траг Твој слутим
по бескрају.

Шта да Ти дам
од себе
смрвљене
собом и светом
ко песак
по низинама
са образом земље
у грудима?

117
Живим од жеље.
Жудим.
Кроз љубав
видим Те.
Ништа не тражим
од Тебе.
Тражим Тебе.

Чуј!
Тихо
тихано
звезде трепере
дрхћу у своду.
Тебе сневају.
Моја их песма
љуља.

118
Јато
Цркви белој
молитава зрак
у слапу светла
шири крсни знак
у крила.

Песмом поје очи

жеђи света лију.
Валови светла
лелујаво вију
миомир благ.

Уздишу звона
међу световима.
Врти се небом
звукова траг.

На позорју земље
Цркава јато
развија једра.
Рекама светла
ка Сунцу броде
у топла недра
Небеске Луке.

Небо букти.
Чедне даљине
спокојно круже
звездани пути.
Свемир се гиба.
Господ своја чеда
у наручју зиба.

119
120
 „ТАЛАСАЊЕ УЗДРХТАЛИХ ЧУЛА“

„Поезија је небески мед што тече из невидљивих саћа

што их стварају душе.“
 Станислав Винавер

Поезија песникиње Анђелке Николић јесте ток из не-

видљивог саћа осетљиве душе и натапа читаоца валовима
стрепње, горчине, чежње, али и љубави и светлости. Спе-
цифичност певања је лет кроз невидљиво, а у бивству пох-
рањено, блиско езотеријском поимању. Стиховима ослика-
ва и сажима преплете свих животних валера ‒ букну боје,
мириси, испливају тишине, трње и цветови и творе поезију
која обавија читаоца и зове да после читања песме затвори
очи и осети невидљиве светове осликане ванредним мета-
форама, поређењима, епитетима и другим стилским фигу-
рама. Овај песнички вез красе и неочекиване синтагме и
необичне кованице.
Анђелкино певање је запитаност, тражење и утапање у
неухватљиве, оку далеке, а чулима блиске доживљаје. Њене
песме су пуне описа тог царства посебних вибрација и
астралног што је доступно само отвореном и слободном
духу. У песмама пева: ЧЕКАЊЕ – „Стрми час/ Многогласје/
Чекам себе// Тихо се пружам светлу/ као латице још не-
развијен цвет/ Обиље слика у души ми буја (...) Летим као
лист/ кроз таласање уздрхталих чула (...) Мој дубоки живот
гласно пева“, ЖИВОПИС –„Велики удах неба/ бројаницама
светла укрштен/ у срцу клија (...) Светлост се вије/ бист-
рином/ насушног Неба// У сунчевој пени/ замешен/ пева
бисерни род (...) Од стогова Светла/ зида душе/ високе као
Црква“, ТИ БОГОРОДИЦЕ – „Желим да будем твоја сви-
рала од земље/ да с Тобом пловим у песми/ тамо где речи
живе музика Неба прати“. Песнички лет и повратак у ст-
варност, у мир после певања које је одушак за наталоже-
но, чине целину која отвара душу читаоца за сагласје са

121
аутором што јесте посебност наше песникиње чије песме
упијају земаљске путеве и невидљива пространства и као
топла киша милују поклоника поезије.
Осећања у поезији Анђелке Николић уливају се у снагу
Божје промисли: ЦВЕТАЊЕ – „Без Тебе не умем да живим/
Сваки трен Твоје лице има“, АНЂЕЛЕ БОЖЈИ – „Анђеле
драги/ сапутниче мој/ слети ми на зене/ дотакни длано-
ве нежно/ да плешемо заједно/ игре радосне/ да певамо
заједно/ песме заносне/ јер Бог нас Љуби“, ТРАЖИМ ТЕ
ГОСПОДЕ – „Кроз љубав/ видим Те/ ништа не тражим/ од
Тебе/ Тражим Тебе, ЈАТО – „Господ своја чеда/ у наручју
зиба“. Песме ТИ, СТУДЕНИЦЕ и МОНАХ СИМЕОН су река
коју је испевала суза молитвом пробуђена. Песму КАП
предочавам у целости јер њена необична, прозрачна ле-
пота сведочи о ширини неба које песникиња носи у себи.

Кап Излећеш из капље воде

као Сунце
и обливаш реку
на којој плови моје срце
као острво незнано.

Бојиш мој поглед.

Мој глас.
Моје лице
уписано у цвет.
Мој живот има Твој облик.

Слике ослобођене лете.

Лепршаве речи.
Плава одсутност.
Покрет и поглед
неопипљив на ветру.

122
 Држиш на длану
бродове облака.
Међ прстима таласе звездане.
На зеници Ти стубови
сазвежђа.
Небо је на Твоме челу.

„У Светлост разапињем срце/ у песму/ у звуке...“ пева

наша песникиња у песми КАО РЕКА и у целој збирци осе-
тимо таласе уздрхталих чула који извиру и теку у миру и
немиру, горки и тихо бунтовни, кротки и молитвено пре-
дани. Песме су уоквирене у шест тематских целина које
се међусобно прожимају и све су кристална река из набоја
душе која повезује физичко и духовно, земаљско и небе-
ско, и на том мосту се преливају и међусобно уливају, а
коначница у скоро свим песама је светлост, нада и вера у
Господа што је битна порука у свим временима, а посебно
у данашњим превирањима у друштву и на нашој планети.
Књига ПТИЦА ЗЛАТООКА се чита срцем и сваког чита-
оца позива да јој се повремено враћа, осети пространства
„светлости благе“ и „невиних даљина“, доживи их као лек за
своју уздрхталост, а задатак поезије јесте да одмори јуче,
лечи данас и оснажи животворност за сутра.

Споменка Денда Хамовић

Београд, 25. 8. 2020.

123
 УМЕСТО БИОГРАФИЈЕ

Ко сам? Где сам? Куда бих? Како? Мноштво питања.

Шта имам, а шта немам? Да ли заиста ишта имам? Ни жи-
вот није само мој, ни песме испеване грлом тајних вода,
или птица засталих у лету, можда моје корење расте из
облака?! Шта да кажем о себи? Радије бих говорила ћу-
тањем. Пишем годинама, више пишем него што говорим,
а нарочито како сам ушла у Цркву на крају прошлог века.
Тада се у мени нешто развезало. Ништа, скоро ништа није
објављено у књизи. Не жалим за тим. Жалим понекад што
нисам дала више себе својој породици, ученицима којима
сам предавала књижевност више од тридесет година, а и
себе себи, али највише што сам мало кад пустила Христа у
свој живот...
Рођена сам 9. 8. 1954. године у Новом Саду. Завршила
Филозофски факултет одсек Југословенске књижевности.
Радила сам као наставник у основној школи. Више пута сам
награђивана као ментор за рад са ученицима. Објављивала
сам појединачне песме по алманасима и зборницима. До-
била сам Похвалу на Сабору духовне поезије у Раковици.
Пишем интезивно од 1995. отприлике.

124
 САДРЖАЈ

Предговор .................................................... 5
Птица златоока .................................................... 14

БОКОРИ СУНЦЕ
Дрво .................................................... 19
Ко зна .................................................... 20
Дођи .................................................... 21
Сретање .................................................... 23
Вечно .................................................... 24
Беле руже .................................................... 25
Сузе златне .................................................... 26
Лик цвета .................................................... 27
Чежња .................................................... 28
Љубав .................................................... 29
Певачи вида .................................................... 30
Раскоши твоје .................................................... 31
Када би .................................................... 32
Птица .................................................... 33
Чекање .................................................... 34
Кап .................................................... 35
Живопис .................................................... 36

МРТВАЈА
Дан без краја .................................................... 39
Тужбалица .................................................... 40
Тескоба .................................................... 41
Ноћ .................................................... 42
Смрт .................................................... 44
Киша .................................................... 46
Крст .................................................... 48
Пријатељу .................................................... 49

125
САЗВУЧЈА
Сазвучја .................................................... 53
Дрво живота .................................................... 66
Јутарња песма .................................................... 67

ВРЕМЕПЛОВ
Тамо .................................................... 71
Времеплов .................................................... 73
Дан први НОЋ .................................................... 73
Дан други СВИТАЊЕ .................................................... 73
Дан трећи ЈУТРО .................................................... 74
Дан четврти ПРЕ ПОДНЕВА .................................................... 75
Дан пети ПОДНЕ .................................................... 75
Дан шести СУМРАК .................................................... 76
Дан седми СВЕДАН .................................................... 77
Загрљај .................................................... 78
Песме небесне .................................................... 79
Сусрет осунчани .................................................... 78
Покајање .................................................... 80
Близина .................................................... 83
Ти Студенице .................................................... 84
Монах Симеон .................................................... 85
Не знам .................................................... 86

РЕЧИ ЗВЕЗДЕ
Опрости .................................................... 89
Речи звезде .................................................... 90
Бела птица .................................................... 91
Негде дубоко .................................................... 92
Глас тајанства .................................................... 93
Преумљење .................................................... 94
Небоглед .................................................... 95
Корак .................................................... 96

126
Тишина .................................................... 97
Пут .................................................... 98
Као река .................................................... 99
МОЛИТВЕНЕ ПЕСМЕ
Немање .................................................... 103
Молитва .................................................... 105
Ти Богородице .................................................... 108
Цветање .................................................... 109
Анђеле Божји .................................................... 110
Молитвени дан .................................................... 111
Струна .................................................... 114
Опрости .................................................... 115
Тражим те Господе .................................................... 117
Јато .................................................... 119

„ТАЛАСАЊЕ УЗДРХТАЛИХ ЧУЛА“............................................ 121

УМЕСТО БИОГРАФИЈЕ .................................................... 124

127
128
 Aнђелка Николић
ПТИЦА ЗЛАТООКА
избор из поезије

Приредила:
Маја Стокин

Издавач:
Удружење за развој духовности, уметности и традиције
“Сродство по избору”, Каћ - Нови Сад
www.srodstvopoizboru.wordpress.com
srodstvopoizboru@gmail.com

Рецензент:
Споменка Денда Хамовић

Компјутерски слог:
Александар Ружичић

Слика на корицама:
Жар птица, непознат аутор

Штампа:
Арт-принт, Нови Сад

Тираж:
300

ISBN 978-86-81492-01-7
Нови Сад, 2020.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1
821.163.41.09-1 Николић А.

НИКОЛИЋ, Aнђелкa, 1954-

Птица златоока / Aнђелкa Николић ; [приредила Маја Стокин]. - Нови Сад
: Удружење за развој духовности, уметности и традиције Сродство по избору,
2020 (Нови Сад : Арт принт). - 120 стр. ; 21 cm
Тираж 300. - Стр. 5-12: “Дрхтурим, сићушна” / Маја Стокин. - Стр. 115-117: “Таласање
уздрхталих чула” / Споменка Денда Хамовић. - Уместо биографије: стр. 118.

ISBN 978-86-81492-01-7
а) Николић, Анђелка (1954-) -- “Птица златоока”
COBISS.SR-ID 26837513