АЛЕКСАНДАР ВУЧО (1897-1985)

 Поезију за децу Александра Вуча готово сви еминентни књижевни критичари

карактеришу као поезију која има има прекретничи значај у српској књижевности за
децу. Вучо је између два светска рата написао две поеме и неколико песама и овим по
обиму не тако значајном опусу, унео у међуратну књижевност за децу „нове амбијенте,
нова тематска и мотивска подручја и откривају у њеном изразу дотад неслућене
могућности“ (Marković, 1973:120). Посебно место у његовом књижевном стваралаштву
за децу имају поеме Сан и јава храброг Коче, Подвизи дружине „Пет петлића“, МУ
омак и по хоћу да будем и песма Мој отац трамвај вози.
 Александар Вучо је припадао кругу београдских надреалиста. Своју поему Подвизи
дружине „Пет петлића“
објављивао је првобитно у наставцима у Политици (1931), под псеудонимом
Аскерланд (првобитно чика Аца) да би се као књига појавио 1933. године у едицији
Надреалистичка издања. Вучова поема настала је у културној клими с краја
двадесетих и почетка тридесетих година 20. века, када се расправљало о „слому
послератног модернизма“ и одвијао процес „социјализације надреализма“. Прве
импулсе за стварање оваквог једног дела, Вучо је добио од Станислава Винавера, то
јест његовог превода књиге Алисе у земљи чуда Луиса Керола и Изистинских прича
Рајарда Киплинга, као и од Винаверових текстова о књижевности за децу, у којима
доста говори о Змајевој поезији, али међу осталим каже: „Ја сам пак покушао да
развенчам за неко време нашу дечју литературу од поуке да бих остварио за њих што
већи интеграл поезије.“ Он је тежио да укидањем експлицитне васпитно-социјалне
функције дечје књижевности.
 „Змајево дете је дете честите грађанске средине, чије је место у друштву сигурно,
задаци јасни, обавезе утврђене. Простор за игру, необавезну забаву и несташлуке, врло
је широк, али је под надзором.
 Само четири деценије касније, Александар Вучо ће створити нови, супротни тип
дечјих јунака; од питоме и послушне дечице неће остаати ни трага ни гласа. Његови су
петлићи кивна и незадовољна дружина, сналажљиви мали пробисвети, препуштени
улици и себи“ (Данојлић, 1976:85). „Радња је лоцирана у сферу урбаног амбијента, а
главни јунаци су типични представници социјалне групације која живи у тескоби
сиромашног предграђа“ (Милинковић, 2010:178).
 PESNIK O VLASTITOJ POEZIJI ZA DECU

Kroz nekoliko navedenih segmenata sasvim jasno možemo uočiti stav Aleksandra Vuča pre-
 ma poeziji za decu, dečjoj književnosti i što je najvažnije — detinjstvu:
"Poezija koju sam napisao za decu pružila je veliku pomoć mojoj poeziji za odrasle, a i obr-
nuto. Obe su me oslobodile predrasuda moralističke i racionalističke cenzure. Shvatio sam da
je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini jedno isto načelo želje. Literatura koja se piše za
decu dolazi u doba formiranja ličnosti. Ona treba da dopuni uticaj vaspitanja — domaćeg i
školskog."

"Deci je najvažniji izvorni, još nenarušeni svet želja i snova. Zato poezija koja je namenjena
deci treba da podstiče, dopunjuje i rasplamsava taj čudotvorni svet, pružajući mališanima slo-
bodu, živu igru duha. Starmale, zamorne pridike i "poučnosti" sputavaju dečju imaginaciju,
koče igru, ograničavaju dečji duh. Prava poezija poučava ne poučavajući."

"Pesnik treba da ohrabruje i podržava dete kako bi isplutao na površinu života kao potpun čo-
vek, a ne kao točkić u mehanizmu civilizacije. U veku smo strojeva, atoma i kompjutera, u
veku skučenosti ljudskog govora. Govor nema dovoljno prostora oko sebe. Potrebno je stoga
vratiti čoveku ono što mu je civilizacija otela. Ubeđen sam da jedino poezija može da spase
ljudski govor od potpune smrti. Jedino ona može da čoveka sačuva od pokornosti jednom ne-
čovečnom onomatopejskom govoru.

Poetsku reč treba baciti u sve vrtloge života, ali pod uslovom da sačuva sva svojstva u tom
pomamnom ritmu gradova i neartikulisanom batu mašina".

"Detinjstvo se nalazi na čelu vremenskih trajanja. Prema tome, detinjstvu treba i na književ-
nom planu pružiti maksimum svežih istina, koje sa strogom logikom ne moraju baš uvek biti
u skladu, ali je neophodno da budu duboko životne u pravom smislu te reči. To je prvi i naj-
važniji zahtev nepomirljivih mladih godina, zahtev bez granica od postojećeg do nepostoje-
ćeg, od zamišljivog do nezamišljivog, od mogućeg do nemogućeg".

PRAVA POEZIJA POUČAVA NE POUČAVAJUĆI".

 Вучо је преусмерио ток наше поезије за децу.
Пукотине су се појавиле у самој концепцији васпитавања детета, за које је дечја песма,
на посредан или непосредан начин, од почетка заинтересована. Вучо, пак,
сналажљивост и непослушност петлића уздиже као оне моралне и животне вредности
по којима се слободан човек разликује од поданика.Друштво се раслојило, завадило,
испунило мржњом и злом. У неправедним друштвеним системима дете пати колико и
одрасли. Али потреба за игром ни тада не престаје. Вучо у њу уноси нов садржај, даје
јој посебан правац: кроз игру се врши насртај на друштвени поредак, изводи се нека
 врста пробе за друштвени преврат. Игра против крутог и бесмисленог света одраслих
добија револуционарни призвук. (Данојлић, 1976: 85-86)
 Милан Пражић наглашава да је до Змајеве епохе, прилично велика улога одраслих у
свету детињства. „Одрасли су, у довучовској литератури, стража, критеријум који
рангира вредност дечјег света са својих становишта (Пражић, 2002:58). У свету Вучове
поезије не постоји та врста ауторитета одраслих. Јован Љуштановић примећује како је
у Вучовим поемама свет детињства претежно или у потпуности приказан изван
породично-родбинског контекста. (Љуштановић, 2009 :75). Деца су у свет одраслих
укључена само у том смислу што припадају свету рада, што су експлоатисани шегрти,
тучени, гладни, кивни. Њихово незадовољство суровим светом одраслих појављује се и
њиховој игри која прераста у социјалну акцију (Марковић, 1973:120-122). Насилни
свет одраслих симболички је представљен мрачнонм визијом часних сестара из
девојачког института – оне су налик бубашвабама, али су повремено и гротескно
смешне...Радња Подвига дружине „Пет петлића“
постаје и дечја игра, и авантура, али добија и карактер класних сукоба. Зато у делу
постоји „висок степен напетости измешу света деце и света одраслих“...Та
заоштреност произлази, несумњиво, и из свеобухватног духа превредновања и
оспоравања на коме почива поетика авангарде, али и из заоштреног става о социјалној
функцији књижевности, о њеном служењу класној борби и револуцији, коју је
заговарала социјална литература. У сваком случају, оштрина Петлића нарушила је ону
идиличну слику детета...Вучови петлићи дефинитивно престају да буду „невинчад“ и
„анђели“ и постају субјекти с правом на побуну и властиту слободу(Љуштановић,
2009:76).“
 Дело Подвизи дружине „Пет петлића“ објављени су 1933. године, исте године када
је издат и роман Хајдуци Бранислава Нушића, у којем су такође описане авантуре једне
дечје дружине. „Градећи појединачне портрете петлића, он гради и физиономију
читаве дружине, уводећи у српску књижевност за децу лик колектива, који че се у
разним варијацијама појављивати и у стваралаштву Бранислава Нушића, Бранка
Ћопића и других писаца за младе. (Милинковић, 2010:178).
 Вучово дело најавило је другачију обраду књижевне грађе у којем има елементата
стваралачке имагинације, дотада мало коришћене у књижевности за децу. Будући да је
Вучо припадао кругу надреалиста, у делу су велику улогу одиграле и идеје
надреализма, „међу њима и она о дјеци као рођеним надреалистима“ (Вуковић,
1990:116). Многи критичари се слажу у чињеници да је пресудну улогу на Вучово дело
имао утицај Луиса Керола којег су београдски надреалисти сматрали својим претечом,
и Керолове Алисе у земљи чуда, коју је Вучо сматрао омиљеном дечјом књигом.
Упоређујући то дело са ранијим, традиционалним делима књижевности за децу,
 београдски надреалисти у њој виде једну нову чудесност, која је у Петлићима
допринела стварању великог броја фантастичних слика и колажа у духу тог дела. Иако
није у потпуности надреалистичкио дело, у Вучовој поеми има доста елемената
блиских надреализму: „хаотичност сновних доживљаја, манифестације подсвесног,
необуздана асоцијативност“ (Вуковић, 1990:116).
„Комбинујући реалност и фантастику...Вучо је створио слојевито дјело, и ком се да
разазнати више равни. Постојање поменуте слојевитости чини и да се Вучово дјело
доивљава, час као нека врста модерне бајке, час као поема, час као поетска фантазија
са излетима у ониричко, надреално и гротескно, час као нека врста пародије на
традиционалне баладе и романсе о витезовима и принцезама.
 Сижејна линија и основни мотив Вућовог дјела дају основа да се оно третира као нека
врста савремене бајке. Радња почиње у реалистичком маниру...: актери радње се
састају да би...у игри на градској улици, проводили време. Међутим, у монотони и
свакодневни ритам збивања уплиће се случај, који из основа мијења животни смисао и
судбине јунака. Они сазнају да у оближњем дјевојачком институту робује мала Мира,
која жарко жели да се ослободи тираније часних сестара, посебно сестре Калавестре,
која попут злог демона господари тим свијетом. Дјечаци са заносом и решеношћу,
карактеристичним само за јунаке бајки, покушавају, и најзад послије много перипетија
успијевају да избаве малу заточеницу. Поема се завршава идиличном сликом живота
дјеце на зеленој ади, далеко од „подлог света“. Мотив дјела апсолутно подсјећа на
традиционални мотив о зачараној љепотици и њеном избављењу...Осим тога и низ
других детаља упућује на то да у Вучовој поеми имамо у основи један архетипски слој,
једну прикривену бајку....
 Све до трећег пјевања радња поеме одвија се у границама реалног, са јаком
инклинацијом ка необичном. Од трећег пјевања па надаље необичност постаје основно
својство радње, с тим што се праве и чешћи узлети у сферу фантастичног. Већина
догађаја у вези са спасавањем мале заточенице има фантастичан карактер. У позадини
те фантастике, међутим, није тешко открити један специфичан вид реализације дечјих
жеља. Летејети бачен снагом савијеног бора, лебдјети у шареном балону изнад градске
панораме, пркосити свему и свачему, почевши од неумољивих природних закона па до
неразумљивих животних норми одраслих – све су то нагонске жеље карактеристичне
за дјечји менталитет, жеље које се само на плану маште могу остварити... У поеми, у
оквиру сукоба између дјеце и одраслих, постоји практички сукоб између фантазије и
реалности....Бијег јунака из велеграда на зелено острво, на крају Вучове поеме,
симболизује, у ствари бијег из реалности у фантазију. И у сцени тог бијега дјеца не
бирају реалне и практичне могућности, него управо оне спектакуларне и фантастичне.
Слика шареног луфт-балона у ком дјеца бјеже са отетом „љепотицом“ има у себи
 симболику реализованог дјечјег фантазијског поимања свијета: тај балон који се
поиграва силом гравитације....више делује као фантастична метафора, као отргнуто
парче дјечјег сна (Вуковић, 1990:117-119).
 „Иновативност Вучове поезије за децу огледа се и на плану језика и стила.
Osnovno Vučovo poetičko polazište je da pesništvo za decu čini jedinstvenu celinu sa
pesništvom za odrasle. Shodno nadrealističkoj poetici, pesma za decu se doživljava kao akt
kreativne nesputanosti, a kao izraz unutrašnje slobode uobličuje se u snu koliko i na javi.
Vodeći nadrealistički teoretičar Marko Ristić, na primeru Vučove poezije za decu, utvrđuje
"da je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini isto, da je to načelo želje..."; taj stav će
postati jedna od aksioma modernog shvatanja literature za najmlađe.

Igra kao unutrašnji pokretač Vučove pesme za decu ostvaruje se na više nivoa: kao igre
rečima i situacijama, relativizacija logike, jezička nesputanost, razigranost stiha i rime. Vučo
je pesmu za decu otvorio prema govoru ulice i dečjem "slengu" i tako pesnički jezik učinio
življim, bogatijim i bližim čitaocu. Najzad, Vučo je u pesništvo za decu uneo originalnu,
nadrealističku metaforiku, čudesnih, sasvim neočekivanih i "iščašenih" leksičkih sklopova. U
dečje poeme uneo je stihovne konstrukcije koje su izrazitom jezičkom i logičkom
provokativnošću, kao i snovidom maštovitošću bile nezamislive u dotadašnjoj poeziji za
decu:
Čudnovati jedan san / Pred njime je žuti salon,/ U salonu raste trava,/ Krava nosi dva šešira,/
Jedan šešir crni oblak,/ Drugi šešir beli barjak;/ Krava nosi dva peškira(...)
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=344.0Vasilije Radikić преузето
30.08.2019.

 „Иновативност Вучове поезије огледа се и на плану језика и стила...У Вучовој поезији

постоји једно `необично лексичко богатство, освјежено речима из жаргона` (Вуковић,
1996:119); постоји `употреба живог и постојећег градског речника, посебно фонда речи
којим располажу улична (градска) деца` (Пражић, 2002:72)“
Уистину, у Петлићима се каже лемати, а не тући, цапнути, а не умрети, здипити, а не
украсти, мајка се зове кевом, размажено дете пекмезом. И надимци петлића су
`неоптерећени тепањем и милоштом` и имају урбани карактер: Крака, Ждера, Њоре
звани Њог, Ђођа, Буља (Пражић, 2002:72). Сем тога, у Петлиће су на различите начине
уткани и други елементи колоквијалног израза, изреке, пословице....Занат нико не
научи, док се добро не помучи, мачји кашаљ, кучине и празне трице, наврат-нанос,
хопа-цупа...
 У поеми се често помињу и необична имена, преузета из штампе, тривијалне
литературе, с филма, која уносе посебну алузивност у њу: Казанова, Ал КАпоне, Икар,
Мадам Помпадур...
Постоји и једа број страних речи... : сплин, матадор, реферисати, хорде...
`Сва та лексика указује на већу фреквенцију модерног градског језика` који `ослобађа
поему баласта романтичарског и псеудоромантичарског језичког фонда` (Пражић,
2002:73)“ (Љуштановић, 2009:77-78)
Неуобичајен начин на који су поједине речи доведене у везу и које су на самој су
ивици смисла, истиче Љуштановић, близак је техници аутоматског писања (што је
један од основних постулата надреализма). Тако бор није „мачји кашаљ“, већ он није
ни „плајваз Кох-и-Нор, али је зато – „матадор“. (Љуштановић, 2009:78)
 Веома су значајна запажања Момира Милинковића који сматра да се „надреалистички
метод уметничког обликовања у овој поеми за децу најпотпуније препознаје и
идентификује у сфери хумора“. Он запажа да „Вучо хумор црпи из помереног,
необичног, изокренутог, карикираног - до ирационалног, које се стилском
орнаментиком“...“осликаном необичним синтагмама, успелим поређењима, или
именима и надимцима нонсенсног типа“... лако претаче у надреалистичку поезију“
(Милинковић, 2010:175-176).

 Поменута социјална ангажованост присутна је у песми Мој отац трамвај вози у којој
је породица, исључивана из дечјег света, из кога су слобода и смијех заувек прогнани,
овде је интергрисана у њега. У њој је дете исказани субјекат. Оно живи, као и петлићи,
у јавном простору града, али није отргнуто од породице и кућне интиме, већ, напротив,
својом визуром интегрише та два света, чини их комплементарним. Пева о оцу у свету
рада, за бремзом трамваја, кличе му, радује му се, у његовој визури подједнако је
важно што отац звони да се са шина склони псето и да се склони уморан радник, али
оно зна и за очеву муку, за болесну ногу којом звони и притиска кочницу...Показало се
да дете може да разуме проблеме одраслих и да покаже саосећање, љубав и топлину.
Од Вучове песме Мој отац трамвај вози отпочиње у поезији за децу предоминација
дечје тачке гледишта над визуром одраслих (Љуштановић, 2009:77)
 У Вучовим поемама дете је изведено у велики свет и језиком и стилом, богатом
лексиком, на тренутке, ирационалном асоцијативношћу. Вучо је тиме покренуо једно
опште осећање света, осећање панкохерентности, каквог никада до тада није било у
књижевности за децу. Уздигавши поезију детињства на виши степен, и срушивши
зидове између детета и еликог света, Вучо је трајно отворио простор слободе, и за
детињство и за поезију. После Вуча у српској поезији за децу ништа више није могло
остати исто. (Љуштановић, 2009:81)