БРАНИСЛАВ НУШИЋ (1864-1938)

Бранислав Нушић, велики српски комедиограф, иако је написао само један дечји роман
Хајдуци, заузео је важно место у развоју тог жанра код нас. Осим романа Хајдуци неки
критичари, углавном из формалних разлога, убрајају у дечју књижевност и Нушићеву
кратку комедију Наша деца, као и делове Аутобиографије. Чињеница је да је и поред
касног опредељења за ову врсту књижевности Нушић имао јаку везу са дечјим светом.
Он је 1904, заједно са Михаилом Сретеновићем основао прво дечје позориште, које је
радило низ година, а затим се угасило. (вуковић, 1996:239)
„Прво амбициозније и веће дело за децу Бранислав Нушић је написао тек у позним
годинама. Хајдуци су објављени 1934. године, а појава овог романа логична је
последица Нушићеве дуготрајне истинске књижевне и људске заинтересованости за
детињство као антроплошки и културни феномен. Та заинтересованост није била само
начелна – схватање детињства се у стваралачкој радионици Бранислаба Нушића
повремено показивало као подесан материјал за књижевну, пре свега хумористичку
интерпретацију.
У време појављивања Хајдука критика скоро и није писала о роману...Сви приказивачи
(дела) су се, у духу, тада преовлађујућег реалистичког мишљења, бавили стварношћу
коју је захватио роман....Ипак, око једне ствари код критичара никаквих разлика нема:
`Хајдуци су добар дечји роман (...) пун хумора и живих описа дечјих несташлука, дело
је `пуно правог хумора да непрестано изазива смех код свих читалаца, и малих и
одраслих....
У Хајдуцима је `фабуларно-сижејни склоп романа организован око препознатљиве
анегдоте о бјекству дјечака у хајдуке`....То доноси привидну једноставност фабуле тако
честу и тако пожељну у књижевности за децу: група дечака се спрема за одметање и
одмеће од куће, а читалац нестрпљиво прати њихову судбину. Уметност романа
настаје око овога једноставног облика, кроз пишчеву снажну ретардацију основне
радње, кроз обиље дигресија....уз помоћ којих се показује сложена слика детињства, а
од анегдоте као једноставне форме развија сложена романескна структура.
Предговор отпочиње исказом у првом лицу, очигледно гласом самосвесног писца...:
`Пођох једном свом пријатељу да га посетим, али не затекох тамо ни њега ни његову
госпођу, већ њихову дечицу` Ово је почетак анегдоте која, привидно, траба само да
објасни повод за писање романа, али и зачетак аутобиографског приповедања, којом
писац за себе присваја приповедачку позицију важну за цео роман....У игри чињеница
и фикције веродостојност његове позиције потврђена је и датумом 1. октобар 1933,
Београд`...
Сусрет с дечицом...могао се догодити онако како га описује Нушић. Отац који је
изгубио одраслог сина у Првом светском рату и који је у време настанка Хајдука имао
већ одраслу кћер,, веома радо се, у познијим годинама, дружио с децом својих
пријатеља...он у Предговору и Хајдуке обележава властитом старачком
антрополошком позицијом и њеним односом према детињству – детињство је `радост
старости`...У Предговору, њихову засебну, идиличну..позицију као да угрожава
садржина њиховог штива: `Узех да видим и изненадих се када видех да читају једну од
мојих књига, која није никако намењена деци`. Та.
Тако отпочиње драма у малом везана за дечје читање „ненамењене“ књиге...која
садржи једно од основних схватања књижевности за децу.
Писац...`Ово није за децу, ово ја нисам писао за вас.` Јасно се слути идеја књижевности
за децу као неке вресте нормиране комуникације, у којој се априорно задати одрасли
пошиљалац свесно обраћа деци – примаоцима...Из свега тога произлази да Нушић
верује у `васпитност` као основну одлику књижевности за децу. Он непосредно
заговара спровођење социјалног табуа према књигама `ненамењеним` деци : `Дајте ми
реч да ово нећете читати.`
Програмске и поетичке импликације ове забране могу се, барем донекле,
релативизовати, поготово зато што у Предговору има и нешто другачијих схварања.
Писац каже за Хајдуке: `Ако се моји мали читаоци из ове приче немају чему поучити,
извесно је да ће се имати чему насмејати` Тиме је снех истакнут као важан пишчев
естетски циљ који не мора бити у функцији `поуке`. Уосталом, `дечји смех је је важна
ставка личне пишчеве онтологије...:`Дечји смех је највећа радост старости.“
Углавном Предговор наговештава извесну амбивалентност везану за место васпитне
функције у Хајдуцима...
За писца је такође важно да на грађу коју уноси у роман `стави печат` своје
аутобиографије...(Писац) Хајдуке директно `отвара` према чињеницама из властите
биографије: `Пружам дечици књижицу која их може утолико више занимати ако им
кажем да ова прича није потпуно измишљена, већ да сам је, у свом детињству,
одистински преживео, а то ће рећи да ова прича описује живот деце која су данашњим
даном читаоцима дедови.`
Овај исказ...указује и на стварни живот пишчев....остао је забечлежен један низ
чињеница из Нушићеве аутобиографије које би могле да буду препознате као грађа
транспонована у Хајдуцима. То се, пре свега, односи на бекство од куће Алкибијада
Нуше у време српско-турских ратова 1876-1877. године...(Он је са 14 година написао
песму у којој говори како је и сам одбегао од куће), да би отишао у рат да се и он бори
за ослобођење српства; но у томе беше лоше среће, јер га полиција послана за њим у
потеру стигне и натрага дотера, где је дакако поштено био кажњен.`
У целој овој причи донекле се препознаје централни мотив Хајдука: дете бежећи од
куће улази у авантуру која значи и напуштање дечјег статуса, али та промена није
могућа и дете бива, делимично или силом, враћено у пређашњу социјалну позицију.
ХАЈДУЦИ И РОМАН ДЕЧЈЕГ КОЛЕКТИВА
`У четвртој деценији овог вијека дјечјом прозом код нас доминира тзв. роман дружине
(Ловрак, Нушић, Селишкар, Бевк), у коме се јавља нека врста колективног јунака. Није
ријеч о случајној скупини дјечјих индивидуалности него о уходаној заједници,
окупљеној на принципима заједничких идеала и афинитета, подјеле послова и
специфичној хијерархији.`
Хајдуци се по свом колективном јунаку,,потпуно уклапају у овај модел. Колективни
субјекат - група дечака – има заједнички простор, време, игре, предања, односа према
традицији, заједничке мисли и осећања, истоветан начин мишљења и делања. Нушић
се показује као одличан познавалац заједничких именитеља заснованих на дечјој
психологији и начину живота на одређеним узрастима и, по томе, Хајдуци спадају,
вероватно, у најузоритији роман дечје дружине.
(С друге стране), Хајдуци почивају на уверењу да су деца својим развојним статусом и
недораслошћу издвојена у засебан свет и да им је непримерено мешање у социјалне
односе и моделе одраслих....Уосталом, Хајдуци су хумористички роман, он се смеје, па
и подсмева бекству дечака из њиховог малог, али аутономног простора и из света игре,
значи подсмева се ономе што је поглед на детињство.....Упркос томе, Хајдуци су
несумњиво роман дечјег колектива...тема дечје групе у свом основу има идеју о детету
као субјекту које црпи свој индивидуализам из колективног антрополошког статуса.
...Роман дечје дружине умногоме је везан за општу идеју колективизма, идеју која се
снажно манифестовала у социјално ангажованој..реалистичкој књижевности уочи
Другог светског рата.
...(Иначе) роман дечјег колектива је у југословенске књижевности доспео под
непосредним утицајем Ериха Кестнера и његових романа Емила и детектива и
Летећег разреда.

ДЕЧЈА ГРУПА КАО СУБЈЕКАТ

Од почетка Хајдука дете је аутономни исказани субјекат. Истина, та субјективност ће
најчешће бити изражена првим лицем множине – заменицом Ми.....која функционише
као израз једне особене групне субјективности. Група дечака има свој аутономни
простор `храстово стабло` и `четвртак после подне` и `недељу` као време без
школе....Царство дечје игре живи у тако привилегованом простору и времену...све је у
знаку дечје неспутаности и слободе...У разговору и игри сваки је од дечака засебан
исказани субјекат, свако има своју жељу, неко би да буде тигар а неко рода, неко лађа а
неко ликомотива, међутим, психолоши механизми на којима те жеље настају
заједнички су, тако да су индивидуални исказани субјекти у функцији колективног
идентитета....Нушић се показује као одличан познавалац дечје психе..и дечјег
видокруга....У том видокругу још живе поједине особине дечјег прелогичног мишљења
– на пример анимизма – и тек треба конструисати чврсту разлику између живог и
неживог, расправити да ли је локомотива животиња – јер `има стомак и ждере као
свака животиња, дише, иде, има очи и гледа` - или није, јер на другој страни - `нема
крви` и не може да `олокомотиви малу локомотиву`.
Приповедачка Ми позиција групе...је изразитије издвојена у делу романа до одлуке
дечака, да под Брбиним утицајем, крену у хајдуке......нека деградација Ми позиције
дечје групе дешава паралелно са слабљењем улоге храстовог стабла као
привилегованог простора игре...Без обзира на све то, функција колективног дечјег
субјекта остаје важна до краја романа, а у извесној мери њена доминација бива
обновљенљ у току `хајдуковања` дечака. У часу потпуне изгладнелости и
изнемоглости `хајдуци` су...описани не само као једна дружина већ и као једно тело:
`...Већ смо били посустали од глади и жеђи. Лежали смо једно време потрбушке, како
нам је Арамбаша био рекао, а ми смо се савили у једно клупче, као змије кад хоће зиму
да презиме. Кад би нас неко са стране видео, помислио би да је то нека животиња са 14
руку`. У часу повратка дечје групе из „хајдука“ сусрет с родитељима изгледа као
сусрет два јасно издвојена колективна субјекта: `Кад приђосмо гомили, таман ми да
полетимо у загрљај, а полетеше наши очеви и сваки дочека свог сина и настаде...једна
туча која није забележена можда у историји ниједног народа.`...Колективни субјекат
дечје групе...остварен је...: време-простором, заједничким психолошким одликама
дечака..., заједничком културном сфером...У последњој реченици романа субјекат је
заменица Ми.
ЗАСЕБНЕ ПРИЧЕ
Хајдуци су пуни приповедних микро-жанрова, који се могу причати као довршене
целине и изван контекста романа: анегдота, хуморески, предања, басни прича с
бајковитим и новелистичким елементима. Поједине од ових аутономних форми, и када
имају засебан сиже, одигравају се уз учешће јунака романа....на другој страни, постоје
приче које не само да имају засебан сиже и жанровску структуру него и свој време-
простор и ликове који нису из непосредног света дечака. Такво је предање о
Матамутином чудесном рођењу....које је блага пародија о јунаку. Предање о Ђурђићу
хајдуку такође је део дечјег групног културног идентитета....Она почива на анегдоти,
нема пародичних елемената...Ове две приче....дибоко су повезане са светом романа – с
ликовима, с исказаним субјектима, са сижеом....Насупрот томе, у једном од кључних
тренутака романа, у часу када дечаци доживљавају прву `борбу` и први неуспех...креће
серија засебних прича које нису тако чврсто срасле са светом Хајдука. При том, ове
приче захватају скоро четвртину укупног обима романа, тако да значајно утичу на
његову композицију. Отпочињање причања ових прича у основи је добро мотивисано.
Дуга ноћ пуна умора и страха, прва `борба` сведена на паничну бежанију пред
магаретом и очигледно хвалисање Чеде брбе, `страх од поноћи` када целој дружини
`излазе пред очи`: `вилењаци, вампири, вукодлаци, буљине, слепи мишеви, змијски
цареви, аждаје и але` - све то доноси немир и страх и разлог да дечаци остану будни
целу ноћ и да `свако прича по једну причу коју зна`.
Прва од тих прича приписана је магарцу који је уплашио дечаке. У њој има нешто и од
`технике сказа`...Магарац прича како му је било добро код газде, међутим, како сам
каже: Тако ти ја једног дана паднем на луду помисао да побегнем`. То је очигледно
сатирична алегорија на `луду мисао` дечака који су напустили удобност родитељског
дома и одметнули се.
У првом лицу испричана је и Тртина прича....(она је) својеврсна конструкција у којој
се препознаје нешто од идеје о детету као бићу слабом према основним нагонским
импулсима, некоме кога треба у ред и поштовање обавеза уводити батинама. Цврцина
прича такође је из дечјег живота, није на такав начин сатирична и почива на оквирној
причи.
Осталих пет прича испричано је у трећем лицу, јер дечаци који су назначени као
њихови наратори уопште не припадају свету о коме, наводно, причају. На пример,
прича коју прича Чеда Брба јесте предање о томе како је јунак, изузетан по снази и
памети, Краљевић Марко, стекао мач и буздован....Ако се пажљиво погледају питања и
одговори (која се задају Марку) открива се да Маркова мудрост проповеда универзалне
вреднонсти из Нушићевог грађанског миљеа: одбрану правде, чињење добрих дела,
људску разумност и самокритичност. Тако се главном негативцу Чеди Брби приписује
слављење мудрости и моралних вредности, а потпумо се заборавља његова социјална
деструктивност, јако наглашавана кроз највећи део романа.
У Дроњиној и Глуваћевој причи коришћен је мотив закопаног блага. И то је још један
од мотива типичан за предање, који се у причама из Хајдука у извесној мери
трансформише... По доминацији васпитне тенденције (Дроњина) прича се доима као
својеврсна рационализација предања. Глуваћева прича је мотивски нешто
сложенија...Мешају се романтичарски мотиви, мотово бајке и предања, при чему је
васпитна тенденција очигледна – цела прича пропагира чињење добрих дела и
поштење.
Приметна је и жанровска разноврсност „прича крај логорске ватре“. Ту су присутни и
сатирична парабола и реалистичка прича из дечјег живота, и предање и бајка. Тако, на
пример, Врапчева прича јесте развијена басна...Последња прича уз логорску ватру носи
назив Моја прича...тематски, то је прича из савременог дечјег живота.....Цела прича
директно носи педагошки концепт који ни на који начин не може припадати погледу
на свет детета...Све је испричано с јасним назнакама унутрашњег становишта
родитеља брижних због понашања детета, док је дете приказано огледом `споља`, као
неразумни извршилац неподопштина. На крају родитељи ангажују циркуског дресера
који батинама успева да `дресира` Раку. Прича....има извесне сатиричне и васпитне
намере, и она свесно поједностављује и хиперболише поступке и детета и
родитеља...Упркос томе, она доводи до апсурдног пароксизма једну педагошку
концепцију (која је била на снази у 19. веку и није искључивала батине као васпитно
средство) у којој су батине једино средство да се деца као неразумна бића,
животињама слична, приведу разумном понашању....Нушић у Хајдуцима...делимично
наставља ову васпитну традицију књижевности за децу...У првом делу Хајдука, тамо
где се конституише аутономан свет детињства...приповедач...држи дечју страну и
проповеда слободу дечје игре и антагонизам и према школи и према родитељском
дому, при чему су, стиче се утисак, батине само неминовна цена којом се плаћа дечја
аутономија...Због тога се ове приче појављују као страно тело у структури романа.
Отпочињање њиховог причања добро је мотивисано, али оне саме нити репрезентују
културни видокруг дечака, нити се активно укључују у њихов живот и сиже романа.
Сем тога, нижу се једна за другом...и тако остварују кумулацију због које је сувише
дуго потиснут свет романа у страну...У сваком случају, у причама је, по свој прилици,
васпитач победио аутохтоног аутобиографског приповедача који доноси нове теме,
мотиве и поступке у српску књижевност за децу.
ХУМОРИСТИЧКО ПРИПОВЕДАЊЕ
Основни начин организовања хумористичке `партитуре` у Хајдуцима јесте анегдотско
приповедање.
Анегдотски приповедач портретише дечју групу. Хумористичко приповедање у
Хајдуцима отпочиње портретисањем главног јунака романа – дечјег колектива.
Хумористички портрет групе настаје сложеним сабирањем и онога што се односи само
на поједине њене чланове, али што је међусобно повезано: било сродним значењима,
било подударностима у комичним средствима, било другим структурним чиниоцима.
Tако, на пример, аутобиографски приповедач износи упечатљиве и поједностављене
црте духовног и физичког лика дечака и тако гради њихове приповедачке карикатуре.
Да би их што пластичније и смешније насликао, он користи иста стилска средства,
поређења која доносе хумористички несклад и хиперболишу поједине њихове особине.
Анегдотско приповедање. Кроз оваквог `наивног` приповедача, који, привидно, из
незнања, погрешног знања, или уверења, умањује, или хиперболише, односно `не
види` неке важне ствари и односе у ономе о чему прича, најчешће се реализује
анегдотско приповедање.
*(Приповедач често користи) и суптилну иронијску игру која се обично завршава
комичним ситуацијама у школи: `Жика Дроња је био доста вредан и увек је ревносно
учио лекције, али му некако бог није дао да упамти што учи.` (Иронија је у томе што)
приповедач све то прича као да чврсто верује Дроњи...
*Као хумористичко средство користи се и антитеза: `Врабац није био најгори ђак у
разреду, било је и горих.`
*Приповедач поштује Бергсоново правило `да је нека ситуација увек комична када
истовремено припада двама потпуно независним низовима догађаја и када јој се могу
дати у исто време два потпуно различита смисла`, као на пример Глуваћева игра да се
прваи глув када не зна одговор на постављено питање: `Учитељ га пита зоологију, а он
одговара земљопис.`...
*Као....хуморна чињеница појављује се и дечја игра, способност деце да с лакоћом
заснују `као да` - `кобајаги` - структуру. Притом пут дечје имагинације с лакоћом
превиђа и заобилази низ спознајних препрека и с лакоћом се уживљава у птицу или у
лађу....Комични несклад произлази из јаког дечјег уживљавања у имагинарно, али и из
немогућности да се имагинарно доведе до својх крајњих консеквенци. Тако, на пример,
кад се Миле Врабац уживљава у улогу роде, он заборавља колика је истинска разлика
између птице и дечака: `А кад дође јесен, а ја..прр...пр..пр...па хајд у Африку. Одлетим
у Африку, па тамо скинем капут и панталоне и легнем на песак.
*Чеда Брба. У хумористичкој структури Хајдука посебно место заузима Чеда Брба
као...покретач комичне радње. По својој деструктивној енергији Чеда Брба донекле
личи на Пура-Моцу из истоимене песме Ј.Ј. Змаја и на његово понашање у школи.
Хумор који се везује за Брбу произлази из `магарчења` као особеног хумористичког
поступка. Настају комичне ситуације у којима жртва Брбиног понашања обично бива
учитељ.
(Међутим) приповедач у поглављу Аванти, генерале! Брбину деструктивност преноси
изван школе – на вашариште...(Његово понашање) производи општи хаос на
вашару,...или `смак света`....Тиме је на неки начин, дефинисана улога овог дечака као
главног негативца Хајдука, и то негативца чија деструкција носи и извесну социјалну
опасност.
У лику Чеде Брбе, поред аналогије са ликом Пура-Моце, уошавају се карактеристике и
Змајевог леног Гаше – којим је Змај, преузимајући га из немачке литературе за децу,
отпочео своје стваралаштво за младе...
Такође, у лик Чеде Брбе, приповедач уграђује и један класични образац који вуче
порекло још из најстарије познате европске комедије, Аристофанових Ахарњана. Пред
дечацима на храстовом стаблу Брба се појављује као једна од најраспрострањенијих
варијанти алазона, као miles gloriosus – хвалисави војник.
Он се толико хвали својим тучама, својим јунаштвом и својим подвизима да почиње и
сам да верује у њих, па и да дела у складу са својим хвалама. Све то покреће дечју
групу у игру и акцију, односно покреће радњу романа. (Он верује у своју велику
победу над Матамутом), па за себе тражи нови социјални статус у складу са својом
`великом победом`. Одлучује се да крене у хајдуке и поведе дечаке са собом. Та одлука
практично усмерава радњу према одређеном телосу, тиме се окончава експозиција
романа, отпочиње `разрада постављене анегдотске теме.

Пародијско приповедање. Пародија је једно од основних средстава у хумористичкој

партитури Хајдука....Њихов одлазак у хајдуке јесте велика игра у којој они имитирају,
реконструишу и својим потребама прилагођавају целу једну сферу и из дечје и из
националне културе, при чему настаје низ хумористичких ефеката произашлих из
контраста између етаблираних културних и социјалних модела и живе дечје праксе.
Већ предање о Матамутином чудесном рођењу доноси наговештај пародије.
(Осим тога), Брба користи говор наше усмене епске песме, преводећи његову
патетичну стилизацију у свет дечјих односа...када приповеда о свом сукобу с
Матамутом...у свести дечака (он) изгледа као мегдан Краљевића Марка и Мусе
Кесеџије...У Брбиној причи, овај сижејни образац...тако бива `деградиран` и
хуморизован.
Када почне да се остварује дечји пројекат о одласку у хајдуке, мање-више ће сви
дечаци, попут Брбе усвојити јуначку фразеологију...(Ова) хајдучка реторика је потпуно
неадекватна њиховој реалној ситуацији: ~Сад смо дакле у гори хајдуци! Овде ћемо ми,
будући орлови планински, да савијемо себи гнездо....`
Пародијска структура отпочиње у говору Чеде Брбе...: `Е, браћо, дошао је час да
видимо ко је вера, а ко невера.
Права пародија епске песме остварује се када дечаци окупљени око гуслара (пародија
жамр слике омиљене у 19. веку – хајдуци окупљени око гуслара): `Мили боже, чуда
великога/ У недељу прије јарког сунца/ Једио се мали Јова/ Што је тако мали/ Попео се
на столицу/ па се висок фали.`
Пародијски ефекат постигнут је тако што је класични епски почетак у десетерцу у трен
ока преобраћен у `песму из читанке`, у неколико стихова из Малог Јове Ј.Ј. Змаја, у оно
што је декламовао Трта ` још у другом разреду основне школе`. Тако се образац велике
културе одраслих срушио у оно што припада превасходно дечјем свету. Сем тога, овај
пародијски преображај има симболичко значење. Он је пример немоћи детета да у
потпуности савлада културни образац одраслих....
Додатни пародијски елеменат...јесте и ритуално понашање које је спонтана дечја
реализација претпостављеног хајдучког понашања. После одлуке дечака да крену у
хајдуке Брба предлаже да се одржи `хајдучки састанак`...проналази скровито место,
изгорели млин, и дечаци одлазе у њега различитим путевима, предузимајући и друге
мере опреза, по свим правилима по којима се држе састанци завереника, тако да се
дечје понашање може описатии као пародија тајног састајања....Пародија ритуалног
понашања дечака... кулминира у полагању хајдучке заклетве на гробу Максе Жабе...где
долази до импровизације у којој Брба, да би постигао свечани патос заклетве користи
`старословенски црквени језик`. Он изговара, а дечаци за њим, обесмишљен колаж
фраза, претежно из Молитве Господње и Символа вере: `Оче наш иже јеси, вјеруј во
једног бога сведржитеља и Марија дјевица непорочнаја.`
У другом делу Хајдука пародирани су, буквално, сви важни елементи хајдучког
предања. Тако, на пример, хајдучка дружина мора имати издајицу. То је најслабији и
најнаивнији дечак, Цврца...коме организују `хајдучко суђење`.
(Дакле, у делу се непрестано пародира усмена епска поезија)...Пародијско се остварује
продором садржаја везаних за дечју хајдучку авантуру, који `снижавају` висок патос и
нарушавају специфичну слику света епске поезије, али и приписивањем класичних
јуначких атрибута онима којима они не припадају.
Сложена пародијска структура јесте један од главних хумористичких објединитеља
Хајдука и она се окончава практично, са завршетком дечје авантуре.