Филолошки факултет Универзитета у Београду

Семинарски рад из предмета

Српска књижевност двадесетог века

Приповедни поступци у роману „Кад су цветале тикве“

Драгослава Михаиловића

Студент: Ментор:

Мина Милетић, 2013/60, група 01 мастер Бранко Вранеш

Београд,

2018.
 САДРЖАЈ:

1. Увод .......................................................................................................................................................... 3
2. Приповедни поступци у роману „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића ........................ 4
3. Закључак ................................................................................................................................................ 11
Литература ................................................................................................................................................. 12
 1. Увод
У „Речнику књижевних термина“ под одредницом сказ као друго значење се
наводи „приповедна стилизација у руској прози, када приповедач у облику монолога
посебног причаоца, припадника и представника неке друштвене или етничке групе (сељак,
трговац и сл.), стилизује причање као непосредну импровизацију причаоца. Језик
причаоца је обично засићен дијалектизмима. Поступком сказа послужио се Гогољ у
Вечерима на салашу крај Дикањке, а њим су се служили и Н. С. Љесков, Л. Леонов и
други. У српској књижевности приповедачи приповедака са сеоском тематиком у 19. веку
угледајући се на Гогоља, служили су се техником сказа (Ј. Грцић Миленко, М. Глишић, Л.
Лазаревић, Ј. Веселиновић и др.).“

Дефиниција Бориса Ејхенбаума гласи: „Под сказом подразумевам такву форму

проповедачке прозе која у својој лексици, синтакси и избору интонација открива
усмереност на усмени проповедачев говор.“

76. Strana
 2. Приповедни поступци у роману „Кад су цветале тикве“ Драгослава
Михаиловића
Ево, лишени славе своје, у понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемo.

Епитаф на почетку књиге, цитат Даниловог ученика, представља мото овог романа
и смерницу коју нам је писац дао у тумачењу овог дела.Тиме нас уводи у дело и указује
нам на начин којим треба да схватимо оно што следи.

Драгослав Михаиловић је познат по сказу „чистог типа“, где се његови

приповедачи обраћају непознатом слушаоцу, који је присутан, али му не припада ниједан
исказ. Наратори у његовим делима су карактеристични због тога што њихов говор није
књижевни, већ је у духу њихове личности, васпитања, образовања и осталих чиниоца који
чине човека. Кратке експресивне реченице, са посебном синтаксом отварају увид у
психологију ликова, који не делују као да постоје само у књижевности, као да су
смишљени, већ као да су потичу из стварног живота. У делу Кад су цветале тикве
анонимни слушалац као да је поставио питање које је мотивисало Љубу да му предочи
своју исповест. Као да га је питао Хоћеш ли се вратити у Југославију? И као да Љуба на то
његово питање одговара својом исповешћу:

78. STRANA

Не, нећу се вратити. Отишао сам још пре дванаест година, а овде, у Естерсунду,
већ сам осам.

У композицији романа постоје два времена: приповедно и приповедано време и

доминира једна наративна свест, једна тачка гледишта и излаже се хронолошки. Наратор
је главни лик и приповеда у ЈА-форми. У композицији романа имамо унутрашњу и
спољашњу причу. Унутрашња је прича о момачким данима у Београду педесетих година –
то је приповедано време, а спољашња прича је тренутак казивања приче и порука у којој
је исказана чежња за завичајем, жеља за повратком – то је приповедно време.

Говор Љубе Врапчета је аутентичан, београдски улични жаргон и велико умеће је

потребно да би писац, који није пореклом са Душановца, који је, доселивши се у Београд,
прво морао да упије тај београдски улични говор, а тек онда да га претвори у једно
уметничко дело, умео да овако интерпретира и створи такву илузију усменог казивања у
којем читаоца увлачи у своју причу и ствара од њега свог сапутника. Форма сказа чини
ову причу уверљивом и блиском. Обраћајући се неиндентификованом саговорнику, Љуба
Сретеновић пружа једну искрену исповест. Његов саговорник је пасиван, али се ипак
осећа његово присуство и чини битну структуру романа. Основна улога му је да мотивише
наратора да прича своју исповест, да га покрене. Михаиловићево приповедање је
економично и прецизно. Нема беспотребних дигресија, описа и епизода. Имамо утисак да
је исповест главног јунака, његове реченице и избор речи – оно што он заиста жели да
саопшти саговорнику, то су разлози због којих је он напустио земљу и то што га и даље
везује за њу. 79.STRANA и 80.

Само учешће саговорника у његовом излагању би могло и да наруши композицију

дела. Писац успева да нас одведе у свет главног јунака, у ком се све дешава пред нашим
очима, у ком постајемо његови пратиоци и посматрамо како одраста и сазрева. Да се у тај
свет умешао и саговорник, он би нас својим исказима будио из тог простора и изгубио би
се ефекат захваљујући којем ово дело тако тече. А опет, да он не постоји, да је ово само
прича о животу једног боксера, она би личила на неке друге обичне приче и не би
постојала таква уверљивост и искреност, изгубила би се веза са оним што овај роман чини
животним.

Приповедање у форми сказа, из првог лица, у такозваној ЈА-форми, испуњено

разним средствима усменог казивања је приповедање из интелектуалне, емотивне и
доживљајне перспективе главног јунака романа. Сказ карактерише приповедача, уклапа га
у одређемну друштвену групу, али покушава и да сакрије књижевни карактер дела.
Искрено је, непосредно, представљено као отварање душе другом човеку. Зато оно има
такав ток, не прекида се, динамично је, субјективно. У њему нема патетичности која би
била карактеристична за овакво дело које је испуњено преокретима и тужном, неизбежном
судбином која се није могла спречити. У приповедању нема празног хода, наратор одмах
прелази на ствар, нема сувишног описа. Одлуке се износе као чињенице. Све је исказано
као конкретни догађај, исказ или слика. Дијалози нису презасићени, углавном су кратки и
пуни значења

То се највише види из оних најдинамичнијих ситуација у делу (попут Љубине

освете Апашу и њиховог коначног сукоба). Тада читалац има утисак да је ту, да се слике
мењају пред његовим очима. За то је заслужно Михаиловићево телеграфско писање које
тако лако тече и због ког овај роман можемо прочитати у једном даху. Нема сложених
заплета и унутрашњих монолога, дијалози су кратки, али пунозначни. Тиме постиже
једноставност. Језички израз и стилска одступања од књижевног језика истакнути су у
први план. Због њих ова исповест делује искрено. Нарација је обогаћена бројним фразама,
језичким конекторима, узречицама и фатичким изразима и захваљујући овим поступцима
готово да можемо да видимо Љубине гестове и мимику. Једна од првих реченица у делу је
Видите оног белоглавог дечака тамо? и ми, читаоци, већ замишљамо Љубу како показује
руком на свог усвојеног сина.

. Једини тренутак у ком се може назирати писац у овом делу је тренутак разговора
са управником полиције, Старим Перишићем. Само тада, чини се, да гласом Љубе
Шампиона проговара Драгослав Михаиловић. Потиснут бес који га обузима и
експлозивност којом разговара са човеком на власти делују као порука актуелном режиму.
 У оквиру унутрашње приче постоје два плана. Један је општи план, који се тиче
околности у држави и атмосфере живота у Београду после рата, а посебни план се тиче
пропасти једне породице, сплету догађаја који су довели до неминовних смрти њених
чланова и одласку Љубе из свог родног места. Ова два плана нису независни један од
другог, већ се препрлићу и сажимају и заједно чине једну нераскидиву структуру,
испуњену узрочно-последичним везама. Љуба, као што подиже свој зид према емоцијама,
тако потискује и спољашње догађаје. Како каже: Ко бре шмиргла уши Руловцима док на
овом свету има толико риба! Ипак, ни од спољашњих догађаја није могао да се сакрије.

Што се тиче спољашње приче она у себи има неколико дигресија. Јунак приче
живи у Шведској, која је његов дом већ дванаест година. То је место у којем наилази на
подршку, али такву каква је њему неразумљива. Швеђани су се показали као веома
толерантни и попустљиви. Потпуна супротност третману који је имао у својој родној
Југославији. Гледали су на њега као на човека који пати за домом и прихватали његове
испаде и напослушност. У једном тренутку је добио отказ, а у другом је враћен на посао и
дочекан како он сам каже *само што ми на улазу нису славолук били поставили*. Његови
суграђани, а и његова жена, Инге, су у њему видели једног трагичара, болесника који
болује од чежње. То њихово разумевање његовог понашања и туге је у ствари било
неразумевање њега као човека. Главу дајем ако је ико од њих ишта од тога схватио. Они
просто мисле да смо сви ми ударени, кеве ми!*Љуба дочекује оне који долазе из
Југославије, испраћа оне који се у њу враћају. Функција спољашње приче је да ослика
једног човека који се осећа протераним из своје домовине, који је сам себе казнио и себи
одредио да живи као непотпун и несрећан. Та његова бол се нарочито осликава када
описује свој пут од три дана и три ноћи да би само прешао границу и ослушнуо Словенце
и удахнуо ваздух Југославије.

Ретроспективом нас враћа у време рата, када је он био незрели дечак. Описивањем
тог времена, одмах упознајемо неку његову празнину и необичност, хладнокрвност коју
ћемо и касније приметити у више наврата. Каже како је за њега настао рај, кад је почело
бомбардовање, јер школе није било, брат му је одбегао и нико није обраћао пажњу на
њега. Ту нам и прича причу о силовању једне конобарице која је била са Немачким
официром, коју након тога више неће поменути, па се оставља читаоцу да процени да ли
она има везе са каснијом сценом силовања његове сестре. Даља прича иде хронолошки,
ретко кад изађе из те временске линије, и то само кад је потребно да исприча неку
истовременост догађаја или у функцији допуњавања.
Однос између бокса и приватног Љубиног живота био је необичан. Није успевао да
балансира, већ је умео своју потпуну пажњу да усмери или на бокс или на девојке. Готово
у потпуности се одрицао једног у корист другог и обрнуто. Опет делује као да наратора
прича о боксу потпуно заокупи и обузме.

Из његове приче сазнајемо његове односе према другим људима. Био је емотивно
дистанциран и чим би однос са неким кренуо да се продубљује он би устукнуо и отерао ту
особу од себе. За девојке није хтео да се везује, мењао их је често и доживљавао их као
потрошну робу. Чувајући себе и свој углед, лукаво их је одбијао од себе, манипулисао
њима и породицом да би пребацио кривицу на њих, као што је и урадио са Десанком.
Однос према породици није био много другачији. Из његовог приповедања не можемо да
наслутимо никакву блискост или повезаност са њима. Има многих контрадикција у психи
главног лика. Он прикрива своју емотивност и не дозвољава да га она обузме. То видимо и
у примерима из његове младости, када упорно избегава да осети оно људско и избегава
ситуације које би то могле да изазову. Када чује за сестрину смрт он има нељудску
реакцију, тј. има одсуство сваке реакције. Такође, тренутак када одводе његовог оца и
брата „на преваспитавање “. Он се понаша као да је то све једна шала и одбија да се суочи
са стварношћу, са једне стране делује хладно и незаинтересовано, а са друге ипак остаје
код куће, оставља по страни њему најбитније ствари, девојке и бокс, и тиме показује
искрену бригу према сестри и мајци. Меланхолични призвук његове приче о својој земљи
и идеализација о њој стоје у контрасту са суровошћу и флегматичности његовог лика. То
је оно што ово приповедање чини необичним. Те супротности у овом лику који у својој
празнини и боли не изриче ниједном да му нешто недостаје и прикрива своја осећања, која
су опет тако очигледна и опипљива. У тексту постоје ситуације у којима Љубин зид пуца и
испливава његова скривена природа. То је разговор са његовом мајком у болници када се
она предала и одустала од борбе за живот, па онда последњи сустрет са оцем када му овај
наговештава да и њему долази крај, разговор са Апашем при њиховом последњем
окршају, разговор са Апашевом мајком након његове сахране, То су све биле потресне
ситуације, неиздрживе за Љубу. Тада коначно видимо његову емотивну страну, слом
човека који се до тада држао као стена. Његов лик је еволуирао кроз дело и временом
добијао ту емотивну црту. Од немарног дечака развио се у емотивног човека, који
неуспешно прикрива емоције. То видимо у начину на који прича о тим догађајима, јер
након сваке потресне приче следи поглавље о боксу, као да му је он представљао
уточиште и бег од стварности. Једино после разговора са Столетовом мајком како он сам
признаје:

То ме просто сахрани. Та жена ми просто главу откиде.

Не могавши да пронађе мир, сам, без игде икога, одлучи да побегне од државе, од
себе, од осећаја кривице и сећања. Занимљив је начин приповедања којим се предочава
како је он побегао из Београда, а и како он прикрива жељу да се у њега врати. У одласку
он очајнички жели да га неко спречи, да га ухвате на граници, да га зовну да се врати.
Осећао је кривицу и желео је да плати за то. Своју тугу поредио је са осећајем човека који
нема руку.

Лежеш увече са тим у кревет, будиш се изјутра с тим

Ово остаје прича човека којем је једина нада за повратак у своју домовину то да се
узда – једино у рат. На месту на којем почиње приповедање, ту се и завршава, у Шведској
у садашњости, када приповедач напушта саговорника и одлази, када се затвара један круг
и роман добија прстенасту структуру.

Психолошки, емотивни и морални портрет главног лика, који он исказује

сопственим речима и језиком, у ствари чине најбитнију структуру овог романа. Он се
развија пред очима читаоца и све је усмерено ка грађењу његовог портрета и поступцима
који откривају његову емотивност. Сви елементи романа, чак и они који нису очигледно
повезани са Љубом, имају функцију у даљем сенчењу његовог лика.

Био је самоуверен и самосвестан, интелигентан и ту своју памет је лукаво

користио. Није трпео пораз и одбијање. Умео је да се снађе у свакој ситуацији.
Нетрепељивост према Апашу излаже постепено. Приповедајући предочава читаоцу да је
њихов сукоб известан и ствара неку слутњу и нелагодност. Стрепњу од тог тренутка за
који се види да има појачану негативну конотацију и последице. Његов однос према
Апашу био је, како се чини, испуњен супротностима, са једне стране осећала се нека доза
поштовања, а с друге стране ужасна нетрепељивост. Њихов однос је био испуњен
љубомором и замерањем, али узајамним поштовањем.

Код оваквог приповедања из првог лица постоје извесна ограничења. Његово знање
се заснива само на ономе што је доживео, осетио или помислио. Нема увид у унутрашњу
природу осталих ликова. Они се помињу у толикој мери у којој су присутни у догађајима
које Љуба препричава.84. СТРАНА Столе Апаш и Драганче имају нешто више места
него остали ликови. Портрет оца се продубљује тек при крају, током психичког слома
Љубине мајке и након њене смрти, при њиховом последњем сусрету. Тако се и портрет
мајке оживљава након смрти Љубине сестре. Душица уопште не учествује у причи, већ
њен лик има улогу покретача, њена смрт мотивише Љубину освету.

Михаиловићева права магија је и у оним спољашњим детаљима који приликом

првог читања делују неважно. На пример, константно помињање Љубиног брата има
посебну функцију – осликавање спољашњих догађаја: политичких дешавања у држави,
немаштину после рата и несрећу које је донело време Информбироа.Наравно, мора се
поменути и жаргонска лексика која боји Београд педесетих година: кева, риба, мара,
герла, макљати се, шљакати, књавати.

Љуба није типичан лик, он ни по чему није близак просечном читаоцу, а опет га
осваја након пар реченица. Он у својој исповести не крије своје мане, поступке, не
прикрива и не тражи оправдање. Он лети са догађаја на догађај, прича брзо – у једном
даху. То се и савршено уклапа у његов карактер. Приликом описивања доласка у
Сурдулицу приповедање се убрзава. Посебно је интересантан опис његове освете.
Чекајући да се појави Апаш ствара се место које није испуњено догађајима и тада Љуба
почиње да примећује природу око себе, хвата се сутон. То место има функцију
осликавања његовог психичког стања и немирне савести кад се запита: Може ли у овакво
вече ико икога да убије? У том њиховом сукобу, необично је то како се узајамно
ословљавају. На самом почетку сусрета наш јунак користи име свог супарника и
ословљава га са Столе, а овај њега са Шампионе. Тек кад му Љуба запрети, у њему се
јавља бес и он га ословљава са Врапче, надимком којим га је називао у детињству, желећи
тиме да га понизи и стави у инфериоран положај. И Љуба мења тон, не остаје му дужан и
користи надимак Апаш (што значи разбојник, лопов) и нетрепељивост између њих расте.
Опет му се обраћа са Столе када га пита за сестру. Дубље значење у томе видимо, јер се
Апаш у том тренутку збуни.

„У реду је, Столе. А сад ми још само кажи шта је то требало да учини да би је пустио.
Кад
би је, Столе, пустио?“
Он се од тога просто збуни. Просто се некако избечи на мене.

У тој моралној дилеми, грижи савести која га је преплавила, дугу који је морао да одужи,
Љуба се налази између сажаљења и беса који су га на смену потпуно обузимају. Апаш и
Столе се смењују. Мој пријатељ Столе одмах кашљуцну.
(...)
„Сад би“, каже, „могао да ме пустиш.“ А глас му кротак као у девојке. „Још ми
имамо времена ово да решимо.“
Мрднем главом.
„Кад то, Апашу? Мислиш ли да сам долазио да бих те пустио? Јеси ли ти моју Душицу
пустио? И њој није било згодно време.“

Сцене смрти су у књижевности обично неизбежно патетичне, али Михаиловић успева да

Апашеву депатетизује дијалогом, наизглед небитним, којим нас тргне из неке
меланхолије. Одмах за њим следи и опис птице која има симболичну функцију
просветљивања јунака.

„Бога му“, изненада рече сасвим пријатељски, „виде ли ти некад те јебене тиквине
цветове?“
Мало се зачудих.
„Не знам“, рекох. „Не сећам се.“
Он се осмехну.
Ја јесам. Било их је онде, иза шумице. У оним кукурузима.“
Би ми непријатно. Шта ће му то?
„Сад идем“, рекох.
Њега уто већ опет стеже. Закашљавајући се и урличући, увијајући се ка земљи, он
одоздо заклима главом.
„Иди.“

Михаиловић се користи и ћутањем, редуковањем дијалога, које има посебну улогу.

Баш ти изостављени искази уносе посебна значења
.
„Људи, Љубо“, каже она, „причају да си то учинио због твоје сестре Душице. Кажу, мој
Столе је оно са Душицом направио, па си му се ти осветио. Душу си огрешио, Љубо, сине,
ако си то учинио. Не би мој Столе то могао.“
Ја оћутах.
(...)
„Па, Љубо, сине, тако, само сам дошла да те видим. Ти више готово никог немаш, само
још Владу, не знаш ни да ли је уопште жив; ја сад више ама баш никог немам. Ако си ми
ти то, Љубо, учинио, добро си знао шта чиниш.“
Опет оћутах. Немам шта ни да кажем.

Овај дијалог је такође добар пример умећа приповедања Драгослава Михаиловића.

Реченице и лексика које писац бира за исказе Столетове мајке тако су аутентичне и реалне
и на њима се види колики је мајстор једноставности.

Он је био добро дете. Он је мени, сваки пут, све док се не разболе, котарицу на
Задушнице на гробље носио. А у школу док је ишао, такав је рукопис имао да му се и
учитељ чудио. После, ухвати га лоше друштво, остави школу…
 3. Закључак

Роман Драгослава Михаиловића Кад су цветале тикве, несумњиво је један од

најзначајнијих и најбољих београдских романа друге половине двадесетог века. Дух
живота на периферији, урбани језички идиом ове средине, противуречност ликова и
њихове трагичне судбине и све то представљено приповедачким поступком сказа чине
овај роман тако аутентичним и омогућавају писцу да верно прикаже живот у Београду
педесетих година прошлог века. Ова исповест Љубе Шампиона је истовремено и
самооштужба и самоодбрана. Он није морално чист лик, н није ни по чему близак
просечном читаоцу, али прича из његове персепективе утиче на снажну емпатију и
повезаност са њим.Управо то неоправдавање, необјашњавање својих поступака, изношење
чињеница и остављање читаоцу да суди не би било могуће приповедањем у трећем
лицу.Телеграфско излагање и једноставност израза, а са друге стране снажна прича и
дијалози пуни значења чине ово дело јединственим и право је чудо зашто оно још увек
није екранизовано.
 Литература

-В. Рибникар, Могућности приповедања, БИГЗ, Београд, 1987

-М. Марковић.Информбиро и Голи оток у југословенском роману, Народна књига;

Београд, 1984

-Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1986

-http://www.rastko.rs/rastko/delo/13577