Универзитет у Приштини

Филозофски факултет Косовска Митровица

Српска књижевност и језик

Лазаревићев интелектуалац као „јунак слабе воље“

(„Вертер“, „Ветар“, „Швабица“)

Семинарски рад из Реализма

Ментор: Студент:
Проф. др Александар Костадиновић Тамара Ђурић, 201/19

Косовска Митровица, мај, 2022.

 Садржај

Садржај...............................................................................................................................2
Увод.....................................................................................................................................3
„Јунак слабе воље“ у делима Лазе Лазаревића...............................................................4
„Ветар“............................................................................................................................5
„Швабица“......................................................................................................................8
„Вертер“........................................................................................................................11
Закључак...........................................................................................................................14
Литература........................................................................................................................15
 Увод

Лаза Лазаревић својим стваралаштвом припада епоси реализма. Он је унео једну значајну
новину, а у питању је психолошка приповетка. То је посебна врста приповетке у којој се не
посвећује толика пажња самим догађајима и свему ономе што се дешава у спољашњем свету. Она
је окренута ка унутрашњем свету протагонисте, кључна су његова осећања, мисли, снови. Све те
скривене куткове човекове душе приповедач осветљава и приказује нам оголеле личности са свим
својим патњама и чежњама. Снови су у Лазаревићевим приповеткама изузетно важни јер они
шаљу поруке наше подсвести, односно путем њих се ми боље упознајемо са ликовима.
У приповеткама „Вертер“ „Ветар“ и „Швабица“ Лазаревић пише о главним јунацима који
су интелектуалци, образовани мушкарци. Занимљиво је да се у наведеним делима налазе одређени
биографски подаци писца, нарочито када је реч о „Швабици“. У ове три његове приповетке
примећујемо лирски, сентиментални патос, па оне као да су нека врста његове интимне исповести,
огледало његових осећања. Још је важно напоменути да је мајка, која је централни лик у делима
Лазе Лазаревића, била и централна фигура у пишчевом животу, па ће он често глорификовати лик
мајке, што примећујемо у приповеци „Ветар“.
Лазаревићеви јунаци нису јунаци од акције, не предузимају први корак, не иду пре свих.
Они су повучени, често у свом свету и размишљањима, пасивни што препознајемо док пратимо
њихове животе а на крају се све то само потврди, онога тренутка када протагонисти одустану од
нечега за шта се видело да је дуго чучало у њима, и чему су били јако близу, али до реализације
тога не долази, па они поново остају сами са својим мислима. То делује мало поражавајуће,
запитамо се „Зар не би свако требао да се избори за себе, да чини оно што му мами осмех на
лице?“ али некада живот није тако једноставан или нису сви довољно јаки да то стварно и учине.
У овом свом раду ћу начинити преглед ове три приповетке којима је заједнички јунак који
се повлачи пред препрекама које живот непрестано наноси. Мада нам се даље не приказује
подробна судбина ликова, нама као да је јасно да та празнина коју смо осетили након довршене
приповетке јесте она која ће пратити и њеног јунака.
 „Јунак слабе воље“ у делима Лазе Лазаревића

Треба напоменути да „јунака слабе воље“ проналазимо у далекој књижевној традицији, пре
свега у руској књижевности. Лазаревић пише о извесном сукобу између захтева које намеће
околина и жеља које протагониста има. Ту постоји неслагање, тако да ће јунаци бити у делими
којим путем да крену, оним који им други одређују, или оним који они желе да пођу. Да ли ће они
имати храбрости да се супротставе својој околини јесте оно о чему размишљамо док Лазаревићева
дела читамо. На крају схватимо да се јунаци ипак повлаче, неспремни за борбу за своју срећу.
Лазаревић је био образован, читао је разноврсну хуманистичку литературу и расправе.
Један од важних узора био му је Тургењев који се сматра творцем руског човека „слабе воље“.
Сва три јунака повезује пре свега исто осећање, то је љубав. Они су слични и због својих
поступака јер неће учинити ништа зарад ње. Тако се Јанко из „Ветра“ неће усудити да на време
крене за девојком која је брзо освојила његово срце па ће остати сам, а Јанко из „Вертера“ ће се
повући од борбе за вољену девојку пре него је она отпочела.
У приповеткама се ми упознајемо са карактерима главних јунака. Они су школовани,
еманциповани, али некако бледо насликани. Као да им нешто недостаје. То нешто ће заправо бити
оно ка чему ће тежити, а што неће досегнути. Разлог те саботаже проналазимо у неком другом, али
схватамо да протагонисти заправо сами себе саботирају. Било да је то мајка или пријатељ они ће
представљати препреку коју јунак неће превазићи јер неће успети да победи себе.
„Драматичност приповедака Лазе Лазаревића има корене у сукобима емоција и свести,
страсти и обавеза, темперамента и устаљеног реда, између средине и појединца или унутар
појединца. Сукобљавају се колективни дух и јединка, дужност и страст, породична оданост и
љубавно осећање. Појединац се нађе у сукобу са патријархалним друштвом и његовим системом
вредности и након трагичних распињања губи снагу, не бори се до краја, већ подлеже ономе што је
јаче. Тако је у већини приповедака, с тим што сложеност конфликта варира од приповетке до
приповетке. Осећајући присутне друштвене проблеме и снагу патријархалне друштвене свести,
супериорније у односу на све ново, Лаза Лазаревић је у свом делу приказивао мноштво сукоба,
покретаних разноврсним силама, окончаних различитим исходима“ (Солеша; 2014: 52).
 Лазаревић јунаке смешта у одређени друштвени контекст и подређује им наизглед
једноставне животне ситуације у којима се они налазе. Са друге стране њихово схватање љубави је
сложеније и дато је кроз њихове исповести. Љубав ће их на тренутак натерати да се покрену, али
неће бити довољна да до свог срећног краја они и дођу. „Места радње у прози Лазе Лазаревића
подсећају на позоришну сцену. То су најчешће мали простори у кућама, собама студентских или
бањских пансиона“ (Цветковић, 2019; 261).
Видимо код Лазаревића јунаке које до тада нисмо имали, уз многе негативне
карактеристике, мане, уз инертност због које нам на тренутак постану одбојни, али како све више
улазимо у њихов свет видимо да су они на неки начин жртве друштва и правила која им је то
друштво наметало.
„Средина, или њени „принципи“ служе као средство да се прикрије недостатак жеље, или
воље или, у у општијем смислу, да се модерни човјек појави, како би рекао Ниче, као маска
научника, путника, књижевника (у Лазаревића: сина, пријатеља, брата, непорочног грађанина), а
не као истински слободна личност. У Лазаревића је то маска заљубљеног човјека, који своју
љубавну жељу прикривањем заправо открива, а неодлучношћу поништава“. (Иванић; 2003: 114).

„Ветар“

Међу последњим објављеним делима Лазе Лазаревића јесте приповетка „Ветар“. Писац је
желео да створи ефекат као да јунак стоји испред нас и преноси нам шта се догодило, дакле Јанко
нам се директно обраћа. Јанко води монотон живот. Има посао, живи са мајком и неожењен је.
Оно што ће уздрмати његов лагодни живот биће сусрет са слепцем Ђорђем. Он на почетку није
знао зашто је толико погођен његовом тешком судбином, на крају ће схватити да га познаје. Други
преокрет ће се десити када Јанко угледа ћерку чича Ђорђа која ће у њему пробудити љубавна
осећања. Међу њима готово да нема никаквог контакта, Јанко ништа није предузео на том пољу,
остали су странци. Ми ћемо на основу његових снова и размишљања закључити какве он намере
према девојци има, али ће их он изрећи тек на крају, кад девојка и њен отац буду одмакли од куће.
Разлог ове нереализоване љубави је нико други до Јанкова мајка. Без обзира на њене речи и
заклетве да она никад не би одбила да се он ожени и сиротом девојком, њене очи, како је Јанко
видео, говориле су другачије. Он је био Мојсије, а она Црвено море које се нашло пред њим. И
мада се море отворило на тренутак, било је касно да он пређе на другу, срећнију страну свог
живота.
Иако је одрасла индивидуа Јанко и даље има дечији однос са мајком па га она тако чешка,
тепа му, он јој лежи у крилу, као да не жели да изађе из тог света где нема брига, све је безбрижно
и лако, а његова мајка га чува и доноси све одлуке. Он са топлином, неким узвишеним тоном
говори о њој и каже „Боже мој, како су биле велике наше матере!“.
Јанко је дошао до закључка да његова мајка истим тоном говори о његовој женидби и о
својој сахрани. Овај детаљ као да говори о томе да његова мајка та два тако различита догађаја
поистиовећује, његова женидба биће њена симболична смрт, тренутак од ког му она више неће
бити најважнија жена у животу. То је њу бринуло.
О Јанку сазнајемо и то да је он био фаталиста, како и сам каже. Веровао је у судбину.
Можда је он то своје веровање искористио као оправдање за своју пасивност и неодлучност.
Сматрао је да се судбини не може супротставити.
Важна је прича о два црва коју је њему мајка често причала, о чему ће бити речи на
почетку, а кључна порука те приче биће поновљена на крају, такође од стране његове мајке. О
свима нама брине Бог, нека виша сила и зато не треба много да се мешамо у нешто што је већ
одређено, то је њему мајка желала да усади. „Занимљиво, како је Јанко гледао на ту причу.
Сигурно, не с таквим одушевљењем као што је на њу гледао њен причалац. Ту он једино извесно
налази да је аранђел сама слепа послушност. Не указује ли нам то он на своју слепу
послушност?!“ (Костић; 2010: 87). Јасно је, на крају, када Јанко буде видео да Јоца иде према
Ђорђу и његовој кћери, да су њих двоје та два црва, и да се нашао неко ко ће се о њима бринути.
Онога тренутка кад је мајка чула за његове намере да узме сироту девојку она је покушала
да у њему изазове осећај кривице те му је рекла да он можда њу узима из сажаљења према Ђорђу,
намеће му милостињу. Мајка је доминантна фигура, он не може да јој се одупре а то оставља
дубоке последице на његов живот.
Лазаревић изванредно продире у личност и слика њена осећања тако да и сами осећамо
Јанкову тескобу, као да са њим сањао његове кошмаре и остајемо, поражени, на крају
посматрајући у даљини кочију на којој нам вољена особа одлази заувек.
О Јанку сазнајемо и то да се он јако плашио болнице, болесних, и смрти, а све то због
прича које је слушао у детињству. Иако се не наводи од кога је те приче слушао (а можемо
претпоставити да је у питању његова мајка) то нам открива његову страшљиву природу и
зависност од мајке, па и Јоце (за време боравка у болници), видимо да он није у стању да гледа на
свет очима одрасле особе. Као да је још увек оно мало, уплашено дете које се крија иза мајке.
На основу мајкиних прича и начела Јанко посматра свет око себе. Нема он у себи никакве
одлучности, њега као да ветар баца куда он жели, он се не пита ни за шта што се тиче њега.
Посебно су занимљиви делови када се описује први сусрет између Јанка и девојке. Није
дато чак ни њено име, он се са њом ваљано није ни упознао. Али оног тренутка кад ју је угледао он
као да се одузео. Ни у шта није био сигуран, не сећа се ни како је соба тад изгледала, али зна да га
је обасјала некаква чудна светлост, а из њених очију као да је дувао ветар. Кад је требао да изађе
једва је то учинио. Ето тако је девојка деловала на њега. Он се у потпуности предао том осећају и
пустио да га он води. Можда би са тим полетним осећајем живео до краја живота, само да је успео
да јој предложи брак. Али није. И у томе се огледа његова трагика.
Пажњу привлачи и то што ово није био први пут да се мајка испречила између њега и
брака са неком девојком. Њој ниједна није одговарала. Још на почетку приповетке се истиче то да
је мајка била посебно задовољна што он по повратку из иностранства није повео са собом какву
странкињу. Он је безусловно испуњавао њене жеље. Ипак, без обзира на све те претходне
неостварене љубави, са чиме се он помирио, њему као да је унапред тешко што ће морати да
одустане и од ове која је засенила све остале жене.
Са друге стране, наспрам Јанкове неодлучности шта да чини, налази се одлучни Јоца.
Јанко је запазио неку промену на њему након упознавања девојке, Јоца се некако мењао кад би
говорио о Ђорђу, али је Јанко бежао од помисли на такво нешто, није желео да то прихвати. Све
док не буде сањао сан који ће садржати одређене детаље онога што ће се тек догодити. У том сну
који започиње срећном сликом њега и девојке, појавиће се Јоца, а девојка одлази њему. Јанко
осети додир мртваца а то би могло да симболише управо њега, њему живота без ње, ако она оде,
неће бити.
Јанко, све до последњег тренутка, није смогао снаге да мајки чак само спомене то да му се
девојка допада. Када је то промуцао мајка је већ била спремна да осујети сваки његов даљи
покушај који би се те девојке, а можда и сваке друге, тицао. Мајкине речи и дела нису у сагласју,
то се јасно увиђа, али Јанко против тога не иде, не супротставља се.
Занимљиво је то колико девојка остаје тајанствена. Ми не сазнајемо њено име, она мало
шта говори, ништа не чини, видимо је само кроз Јанкове очи и мисли, жеље, у његовим сновима,
запажамо њену лепоту путем описа, као неко привиђење, попут ветра пролази крај Јанка, доносећи
тако дивна осећања, а остављајући тугу проузроковану Јанковим неделовањем. Ово је прилика за
којом ће Јанко жалити читавог живота, то јасно схватамо.
Јанко је могао да потрчи за девојком, да је заустави и каже шта има. Али он то ипак не
чини. Враћа се код мајке. Не излази из куће која му је била уточиште, али и затвор, нека врста
казне, што не знамо да ли је он увиђао.
„Драма приповетке „Ветар“ се рађа из несклада јунаковог унутрашњег и спољашњег „ја“.
Он је подређен сопственој психолошкој немогућности да се потпуно самоискаже“ (Солеша; 2014:
55).
Туробна атмосфера која је наступила након што је девојка изашла, гушење које је осетио,
смањивање собе у којој се налазио, јесу одрази Јанкове подсвести. Тако је било у његовој глави.
Скучено, загушљиво, неподоношљиво. Али ће он све то запоставити, ставиће себе у други план,
нимало неће бити себичан, јер реч његове мајке, њена срећа, њему су били најважнији. То је
представљало суштину његовог живота. Управо у томе се огледа испразност и трагедија Јанкова,
јер због његове пасивности остају запостављене све акције на које га је срце позивало, а ум никад
није склонио ногу са кочнице.
На крају приповетке као да су сви задовољни и срећни осим њега, ветар њему није донео
никакву повољну промену, само је однео и оно мало наде и усхићења.
Јанко је очекивао, уздао се у то да ће се његова судбина решити онога тренутка кад су
Ђорђе и његова ћерка ушли у њихов дом, али то се, пре свега због његове пасивности, није
догодило.
„Ја хоћу да пустим срцу на вољу, хоћу да исцедим сласт из ове туге, хоћу да мислим на
њу“, мислио је Јанко, али његова воља беше сувише слаба.

„Швабица“

Ово је приповетка чији наслов не говори о главном лику који нам је представљен, али се
ми са протагонистом, његовим животом, жељама и дилемама упознајемо управо помоћу ње. Да
нема Ане не би било ни Мише који свом пријатељу у облику писама приповеда о својим љубавним
јадима и проблемима који су га задесили док је боравио у иностранству за време студија. Сматра
се да постоје одређене аутобиографске црте из разлога што је и сам аутор ишао на студије
медицине у Немачку и био заљубљен у једну Ану.
У сваком случају, овде није реч о љубавној причи која је испуњена осмесима, радостима и
која поседује срећни крај. Напортив, њу чине пре свега неодлучност протагонисте да начини први
корак ка девојци. Он и одбија да поверује да је уопште дошло до појаве било каквих осећања и са
његове и са њене стране. За њега они су били два непомирљива света. Баш као и Јанкова
неименована девојка из приповетке „Ветар“ и Ана је била сиромашна, а како главни јунак описује
и не нешто нарочито лепа, али њега су освојиле управо њене очи. Међутим, за разлику од Јанка
којем је препрека била то што је девојка само сиромашна те његова мајка не би била задовољна
таквим избором, овде су Мишини проблеми махом већи јер би он у свој дом довео странкињу. На
тај начин удаљио би себе од свих које воли и поштује. Такав брак би био осуђен на пропаст. То је
била препрека која се у његовој глави јавила када би он покушао да замисли било какву присну
везу међу њима. Зато је покушавао да побегне од себе и од својих мисли, да на њихове разговоре и
заједничко проведено време гледа као на тривијалну ствар, правда себе непрестано у писмима која
пријатељу шаље, говори како је задовољан кад осети удаљавање међу њима, како им некад дан
прође тако а да и не попричају, али ми убрзо схватамо да је све то маска. То схвата и Миша.
Заволео је Ану. Сваки тренутак са њом причињавао му је задовољство. Када је схватио да
не може да побегне од себе он се помирио са том буром која је дивљала у њему и отпочео везу са
Аном. То није дуго трајало. Све време је он био обузет оним главним питањем које се тицало тога
како ће његова породица да прихвату Ану, и да ли ће се то уопште десити.
Док у тринаест писама пише свом пријатељу о главној теми како писама тако и његовог
живота-Ани, Миша као да покушава да од својих осећања прикаже нешто смешно, док заправо
прикрива своју тугу.
„Сукобљене емоције и разум су растргле главног јунака између љубави према вољеној
жени и привржености мајци, породици и завичају“ (Солеша; 2014: 52).
Мишу толико море мисли о породици која Ану не би никако желела, да онога тренутка кад
истински зажели да је пољуби и буде јако близу да то и испуни њему кроз главу као муња прође
мисао управо о томе, те он одступа, као опарен. Он замишља, онда када су шетали и кад се осећао
пријатно, како би то изгледало кад би Ана дошла у Србију, шта би говорили други, како би његова
мајка била тужна, што говори о томе колико је он управљао своје одлуке према ономе што се у
патријархалној породици и колективу сматрало исправним и одобреним. Размишљао је он и о Ани,
о томе како би се и она осећала усамљено тамо, ту су језичке па и културне баријере, покушавао је
да наведе себи што више разлога зашто они нису једно за друго.
Опште је познато да Лазаревић често користи сноове да прикаже путем њих све оно што
његове јунаке мори, па ће тако Миша сањати како шета са Аном и како они разговарају на српском
и на тренутак је све дивно али се онда јавља онај страх који га и на јави прати, оно осећање да је
пљунуо на све што воли и што има, због ње.
За Мишу је ова љубав представљала издају своје домовине, родног места, породице.
Гледао је на себе као на ништавно биће јер би поништио све што јесте, због ње. Тек онога
тренутка кад је остао без свести, како он каже кад га „свест остави“. он је привуче и притисну на
груди. То доказује да је разум тај који је био највећа препрека, док је његово срце желело само њу,
срце нису занимале околности које би ту љубав угушиле.
Опет, за време дугих размишљања, када би увео Ану у свој завичај, слика би потамнела. Не
би они тако били срећни, осећа он, само би несрећу навукли себи на врат.
Дакле, без обзира на сметње које су унапред одредиле крај једној таквој вези, они је
започињу. Миша ће у једном тренутку, када Ана буде причала о својој породици да су сви Немци,
изјавити следеће: „Ти си моја ... ма шта да си“. Али ове речи беху тренутне, у љубавном полету тек
немарно изговорене. Миша ће доказати да није човек од речи. Иако је Ана била спремна да се
одрекне свега зарад њега, Миша неће поступити тако. Чак је и почео да је учи српски, али убрзо ће
све бити порушено, као кула од карата. Њихова веза није имала чврсте темеље, непрестано је
бивала уздрмана Мишиним колебањима. Он ће на крају и да пресече. Није могао да иде против
неписаних правила, није могао да супротстави своју љубав отаџбини ни породици. Тешка срца,
неповезаних речи он је Ани говорио о крају. И на томе је све остало, ни на чему.
Миша се вратио сам у Србију. У његовом животу није прохујао радосни ветар, него онај
који са собом носи само пустош. Имамо слику Мише који полако пропада. Почиње да се одаје
алкохолу, безвезно проводи своје дане, тумара без циља, не може да се сконцентрише да ради нити
учи, његов живот је испразан и он нема ништа. Осим само једне вредне ствари. То је Анина слика.
Али Ане више нема, умрла је, и тако су порушене све наде да се он можда, ето некад, врати оним
мостом који можда није у потпуности уништен, те да поново оживи љубав међу њима.
Иако Миша изазива тугу и саосећање у нама на крају приповетке, на њега се може гледати
као на кривца ове своје ситуације. Истина, постојала су нека одређења која су се тада некако
подразумевала, а јединка се плашила да искорачи ван тих ограничења, али схватамо колико би
другачији Мишин живот био само да је прекршио правила. Он је поступио онако како би остали
очекивали, али је изневерио своју љубав и плаћаће ту цену док год живи. Његови идеали нестали
су са Аном, он сам нестао је са њом. Тек је његово тело остало да чили на земљи, у зачараном
кругу дана у којима се срећа ни не назире.
Као што се у последњим деловима спомиње медицински прибор који више нема своју
функцију, и сам Миша као да је изгубио своју функцију у друштву и животу.
Миша остаје одан патријархалним захтевима, што доводи до његове духовне смрти. Води
себе до самоуништења. Тај рат који са норамама друштва води Миша остаје у њему, са том борбом
упознаје путем писама свог пријатеља, али се борба завршава његовим потпуним поразом и
сломом. Он је, за разлику од Јанка, отишао корак даље, успео је да бар на неко време буде срећан
са девојком коју воли, за тренутак се удаљио од захтева које средина намеће, али неће бити
спреман да са тим иде до краја. Одустаће док још борави у иностранству, пре него што ико сазна
шта је учинио. И он је овде, у преломном тренутку, баш попут Јанка, показао недостатак воље да
учини нешто добро за себе те је тако потписао своју пропаст.
Њега мучи грижа савести све време, не може у потпуности да се препусти свим чарима
које љубав, као најлепше осећање доноси, ова љубав је за њега терет, кривица.
У Мишином срцу налазе се са једне стране Ана, а са друге мајка, породица и Србија. Он
непрестано вага између та два, али на крају побеђује ово друго, док љубав губи и са собом на дно
повлачи и Мишу.
 Своју срећу Миша је рангирао на друго место. Због недостатка воље патиће читавог
живота. Да се оженио Аном до изражаја би дошла његова зрелост, сигурност да самостално донесе
одлуке које се тичу њега. Али он пати од суда околине на једну такву одлуку.
Мајка, као и код Јанка, има велики утицај на Мишину одлуку, и непрестано је присутна у
његовим мислима. Она је та која му је усадила идеју да он треба увек да буде веран својој
отаџбини, домовини, заједници, а брак са странкињом се у те калупе није уклапао.
И ова се приповетка завршава као претходна, јунак се враћа у заједницу од које се у својим
мислима удаљавао, бива прихваћен од стране породице јер није прекршио правила која су владала,
а јунак остаје, без обзира на то, сам, иако окружен људима, неожењен и сасвим пољуљан да икада
започне нешто поново када је реч о љубави. „Зарад среће и мира једних (због којих се јунак и
одрекао својих жеља)-унесрећено је једно недужно биће-а то касније доноси несрећу за све“
(Раичевић; 2007: 64-65).
Уочавамо на крају приповетке да Миша као да болује од депресије а „за јунаке Чеховљеве
и Лазаревићеве прозе се може рећи да су трагични страдалници, жртве неуротичних проблема и
њихових варијација као и последица“ (Цветковић; 2018: 44).

„Вертер“

Још једна приповетка у којој проналазимо лик интелектуалца слабе воље и још једну
неостварену љубавну причу која је остала у стваралаштву Лазе Лазаревића јесте „Вертер“.
Лаза је искористио исто име јунака које имамо у приповеци „Ветар“, у питању је Јанко. У
приповеци се упознајемо са младићем чија је породица много полагала на васпитање и знање, тако
да су му пружене прилике да се образује и путује.
Радња приповетке смештена је у једној бањи у којој Јанко борави. Он је тих, повучен и
ретко кад разговара са осталим гостима. Његови дани тако пролазе мирно, без икаквих дешавања.
Међутим, оно што ће пореметити ову хармонију биће долазак једне девојке. Њено име је Марија.
Она долази у пратњи свог мужа и његове мале сестре. Јанко је, чим ју је угледао, схватио да је
познаје. Није она била било ко у његовом животу, није била нека мање важна познаница. Она је
његова дечија љубав. Та љубав, која нам се на почетку може учинити наивном, али ћемо схватити
да није тако, иако Јанко тога можда није био свестан, била је све време у њему. Није га напуштала
без обзира на раздвојеност и то што су се након растанка видели још само једном.
Како је Маријим муж убрзо отишао, тако се Јанку пружила прилика да јој приђе. Он се тог
сусрета плашио. У својим мислима он се присећа њихових успомена и догодовштина, али ће му
требати храбрости да смогне снаге да јој уопште приђе. Наравно, његове почетне намере биле су
пријатељске, на чему је он и инсистирао у разговору са собом. Без обзира на почетну укоченост
није му требало много времена да се опусти па тако они почеше да проводе дане заједно. Он се
трудио да образложи себи да у томе нема ничег лошег, да они само праве друштво једно другом,
али су сви који су боравили у тој бањи приметили да изнад њих као да лебди нешто што упућује
на то да се не ради ту само о пријатељству.
Бежао је Јанко дуго од себе и непрестано у глави имао мисао о томе да међу њима ништа
не може бити, он не сме да укаља своју част, нити да ремети њен мир. Нарочито је интересантан
моменат када писац каже да је за време тог њиховог дружења Јанко читао неку књигу у којој је
писало да двоје младих који нису род, човек и жена, не могу никако да се воле само као брат и
сестра. Јанко је тада бацио књигу, чак и пљунуо, али је у срцу осетио неку празнину. Ово нам
упућује на то да је Марија била Јанков једини извор среће, али он као да је покушао да их замрзне
у том тренутку, у тој бањи, без постојања њеног мужа и свега што се ван бање налази. За њега је
тада постојао само тај њихов микрокосмос, и покушавао је да брзим кораком утекне од моралних
начела и рационалног дела себе, али у томе неће успети.
Јанко је на ову ситуацију са Маријом гледао као на слатку смрт. Када је Марија отишла у
посету код тетке њеног мужа он се прво обрадовао, јер је вероватно мислио да ће успети да угуши
своја осећања уколико је не гледа, уколико нису заједно стално, али већ кад је дошло подне он се
осећао испразно. Навикао се на њихове разговоре, на њено присуство. Чак је ходао путем којим је
требала да се врати јер као да је осећао да ће је баш тог тренутка угледати. Како приповетка даље
одмиче уочавамо све већу везаност Јанкову за Марију. Треба још додати да су му осећања била
узвраћена, мада се и Марија трудила да их увије у вео пријатељства.
Тако је једне ноћи Марија дошла код њега у собу али се све то њему чињаше некако
нестварно, помешали су се сан и јава, ни у шта није био сигуран. Толико је он, под утицајем
љубави, постао изгубљен, а све се вртело само око ње.
Лазаревићу ће добро познати роман „Вертер“ послужити као основица не само за приказ
несрећно заљубљеног Јанка, него и као одређено средство које ће радњу довести до разрешења.
Сам Јанко читао је „Вертера“ и поистоветио се са њим, под утицајем романа чак је и размишљао о
самоубиству. Видимо дакле колико је био подводива личност. Онда кад Младен, Маријин муж,
путем свог пријатеља који се у тој бањи налазио буде упућен у то да се нешто дешава, доћи ће да
ситуацију и реши. Али ми нећемо добити никакав двобој међу њима, никакву свађу, што се могло
очекивати. Такорећи, све је решено мирно. Младен је, индиректно говорећи о „Вертеру“, речи
презира и одбојности упућивао Јанку. Али је то добило облик монолога. Јанко је безуспешно
почео да брани Вертера, а убрзо одустаде и од тога. Јанко као да се помирио са својом судбином и
схватио да у тој причи он не треба да има улогу, баш никакву. Његова појава и понашање успели
су да чак у Младену изазову саосећање. Тако је нејако, слабо Јанко деловао другима. Иако се у
њему налазио огроман талас покренут силом љубави, он му неће дозволити да изађе напоље. Тај
талас ће га и угушити. У Јанку је засигурно постојала дилема да ли да све отворено каже Марији,
па да ли да побегну заједно, да побегну у један леп, срећан живот где ће постојати само они, као
што је било за време дана проведених у бањи. Али ће то остати само његова жеља. Неиспуњена.
Ни Јанко, као претходни протагонисти, неће имати нимало снаге да покуша да приграби срећу за
себе. Није желео да нашкоди другима, нити да прекрши моралне кодексе. Са једне стране га и
разумемо и одобравамо његов поступак, али смо се, са друге стране, ипак надали другачијем
преокрету, било каквој Јанковој рекацији, ако ништа да се успротиви Младену кад га овај буде
индиректно вређао, али ће Јанко кроз све то прећутно проћи. И ћутећи, са оном истом празнином и
тугом, одлази из бање остављајући заувек Марију, са којом је можда могао да промени свој живот
у потпуности. Враћа се у ранију монотонију, бесциљно лутање и промашеност, из које није
показао вољу да се ишчупа, и у томе је трагедија његове личности која оставља некакву горчину у
нама док замишљамо самог Јанка како одлази из бање, јединог места где је осетио највећу радост.
Све као да беше сан који тако брзо ишчиле. Појавио се зрачак наде у Јанковом животу, али је брзо
угушен реалношћу.
И овде уочавамо психолошку смрт јунака која је резултат нерешених конфликата пасивног
јунака слабе воље.
Иако је Марија начинила први корак прекршивши своје заклетве и отишла у његову собу
увече, иако је она иницијатор овде, Јанко је неће следити. Остаће заробљен у неком простору
између сна и јаве. Као неоформљена личност Јанко ће покушати да буде као Вертер, али чак ни у
томе неће ићи до краја, неће пред Младеном бранити Вертера, заправо себе, па ће само бити
исмејан од стране писца. Љубав остаје чисто платонска.
„У овом делу „психологија главне личности је лабава. Човек, који је на првим страницама
приче спреман да се због Марије туче сабљом са официром што ју је овај увредио, прима на крају
приповетке лекцију од њенога мужа као ђаче од професора и као да је између њих двојице реч о
Гетеу и Вертеру, а не о љубави ка истој жени“ (Кашанин; 2004: 119).
 Закључак

Епоху реализма не би могли да замислимо без Лазе Лазаревића. Својим приповеткама он је

представио тужне људске судбине, упознао нас са јунацима који су вечито у нечијој сенци,
мајчиној, у сенци друштвених правила, у сенци среће. Безуспешни су њихови мали кораци ка
промени, увек се појави мрак који их прогута и они се враћају на почетну тачку.
Два Јанка и Миша јесу слабе личности, међусобно повезани јер нису доносили одлуке које
су их се тицале сами за себе. Увек је неко други био пречи.
Ако посматрамо враћање јединке у заједницу након одређеног искорака видимо да је Јанко
из приповетке „Ветар“ једва успео да из тог круга изађе, и то тек након што је добио дозволу од
мајке, а већ у следећем тренутку он тако сурово бива враћен на пређашње место. Успео је само да
види обрисе једне другачије стварности за коју је имао прилику да буде њен део. Али ће он, баш
као мало дето, остати да се крије иза мајке услед немогућности да се вољи своје мајке супротстави
те да себе постави на прво место.
Миша је можда и покушао да се прави пред другима, након повратка из иностранства, да
се ништа значајно ни погрешно није догодило за време његовог боравка у иностранству, али су
сви убрзо могли да виде последице његове несрећне љубави. Миша више никада неће бити онакав
какав је био пре. Анина смрт га је променила. Остаће заувек сам, дубоко несрећан, несређеног
живота, само са њеном сликом вечно се питајући зашто је, зарад свега осталог одустао од девојке
коју је заиста волео и која је њега волела. Замераће себи недостатак воље да макар покуша да се
избори са свим што га је чекало, а чега је љубав вредна.
Други Јанко, главни лик приповетке „Вертер“ остао је у свету своје платонске љубави, то
је једино за шта може да се држи. Ни он свој пут не завршава крај вољене жене, Марије, већ
сасвим далеко од ње. Иако је Марија била у браку у ком није била срећна, Јанко није желео да ту
ишта квари, држаће се по страни, љубиће Марију само у својим сновима и мислима, и биће јако
несрећан.
Ово су три приче о промашеним личностима, свака са изврсним психолошким приступима
протагонистима. Њих је тако мало делило од потпуне промене, од разрешења њихове судбине, али
они су били неспремни да начине искорак ван онога што се од њих очекивало. И зато остају да
пате и да живе безвредно, настављају да се осећају попут слабашних црва, како их Лазаревић и
описује.
 Литература
1. Б. Солеша (2014), Конфликтно језгро приповетке Лазе К. Лазаревића, Синтезе, бр.
6.
2. Г. Раичевић (2007), Лаза Лазаревић јунак наших дана, Академска књига, Нови Сад.

3. Д. Иванић (2003), Јунак слабе воље у прози Лазе Лазаревића, Научни састанак
слависта у Вукове дане (Београд), 31/2.
4. Д. Ј. Костић (2010), Приповетка „Ветар“ Лазе К. Лазаревића: тумачење, Зборник
радова филозофског факултета у Приштини, XL.
5. М. Кашанин (2004), Светлост у приповеци (Лаза Лазаревић), Судбине и људи.
Огледи о српским писцима. Изабрана дела, књ. 5. Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд.
6. Р. Ј. Светковић (2018), Психолошке и моралне противречности књижевних јунака у
прози Лазе Лазаревића, Зборник радова филозофског факултета у Приштини
(Приштини), XLVIII/2.
7. Р. Ј. Светковић (2019), Појам духовне смрти јунака у приповеткама Антона
Павловича Чехова и Лазе К. Лазаревића: психолошка перспектива, Зборник радова
учитељског факултета у Лепосавићу, бр. 13.