DRŽAVNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU

FAKULTET: FILOZOFSKO-FILOLOŠKI
STUDIJSKI PROGRAM: SRPSKO – BOSANSKI JEZIK
I KNJIŽEVNOST

Tema: Ţenski likovi u romanima “Minka“ Abdurezak Hivzi Bjelevca

i „Bez nade“ - Osmana - Aziza

Mentor: prof. Sead Šemsović Student: Nezrina Trtovac 05-017/10

Novi Pazar 2012.godine

 Sadrţaj:
1. Uvod.................................................................................................................................... 3
1.1. Osman – Aziz na raspuću dva sveta ........................................................................... 3
2. Abdurezak Hivzi Bjelevac .................................................................................................. 5
3. Lik ....................................................................................................................................... 5
4. Lik žene kao tradicionalne junakinje................................................................................ 6
5. Koncept emancipacije žene u Bjelevčevom romanu „Minka“ ......................................... 8
6. Tužbe sudbine tri različite žene ....................................................................................... 10
7. Zaključak.......................................................................................................................... 17
8. Literatura............................................................................................................................ 18

2
 1. Uvod
1.1. Osman – Aziz na raspuću dva sveta

Vaţan strukturalni i metodološki problem poetike Osmana-Aziza, pored utvrĊivanja

njenih integralnih principa koji su nastali kao kompromis i rezultat njihovih knjiţevno –
idejnih shvatanja predstavlja upravo razgraniĉavanje i definisanje pojedinaĉnih knjiţevnih
udela svakog od ove dvojice pisaca u stvaranju i realizovanju njihovih zajedniĉkih proza.

Milićevićev memoarski ĉlanak „Nekolike napomene iz prošlosti vremena“, u kome se

samo formalno iznosi naĉin njihove zajedniĉke kolaboracije, sa naglaskom na njihovom
meĊusobnom slaganju i knjiţevno – idejnom dopunjavanju, ne moţe znatnije doprineti
rešavanju ovog pitanja. MeĊutim, analiza karaktera i knjiţevne bitnosti dela koja su Osman
Hadţić i Ivan Milićević svaki posebno objavljivali pod posebnim imenima i pseudonimima
pre stvaranja knjiţevnog tandema Osman-Aziz ili ivan njega, i pozitivna ili negativna
eliminacija knjiţevnih karakteristika dobijenih na taj naĉin svakog pojedinog od njih u
njihovim zajedniĉkim prozama, mogu pruţiti neke indikacije njihove „diferencijalne
poetike“. Karakteristike pripovedanja i stvaralaštva Osman-Aziza su odsustvo pripovedaĉke
topline i ţivosti u naraciji, pejzaţ bez boja ukoliko ga uopšte ima, atmosfera bez arome,
nedostatak dinamiĉke radnje, ozbiljnost, rezonovanje, logika i intelektualizacija ţivota.

Realistiĉki i naturalistiĉki vid zajedniĉkih Osman-Aazizović proza, tendenciozno –

kritiĉka namena u njima, rezultat su prevashodno Milićevićevog knjiţevnog insistiranja koje
je i u Hodţiću nailazilo puno odziva s obzirom na njegova sliĉna kritiĉko – didaktiĉka
shvatanja. Ambijentalni deo muslimanskog ţivota u njima, sa romantiĉko - emocionalnim
obojenjem, pripovedaĉka teĉnost narodne tradicionalne fraze, sa teţnjom sleda fabule,
isprekidane opisima pejzaza i likova – proizašao je najvećim delom iz Hadţićevog
knjiţevnog udela u njihovom zajedniĉkom stvaranju.

U okviru muslimanskog knjiţevnog stvaranja Osman- Azizov roman „Bez nade“ (1895)
predstavlja prvi obimniji knjiţeni prikaz ţivota i stanja duhova u prvim godinama
austrougarske vladavnie u Bosni i Hrecegovini, ostvaren sa naglašenom teţnjom politiĉke,
društvene i kulturne orijentacije. Realizam koji probija iz ove proze nadmeće se sa prišĉevom
ideologijom aktivnog prilagoĊavanja muslimana novim prilikama, a sve zajedno u

3
uzajamnosti i zavisnosti odnosa pisaca prema istoriji i stvarnosti i prema razvoju i
savremenim društveno – ekonomskim i kulturnim interesima Muslimana na drugoj strani.
Ovo delo predstavlja knjiţevno svedoĉanstvo dramatiĉnih sukova ljudi, sredine u danima
istorijskog i duhovnog razmeĊivanja, odvajanja od jednog ţivota i prikazivanja drugog.

4
 2. Abdurezak Hivzi Bjelevac
Sto godina distance je moţda prava mera za odluĉnije vrednovanje veliĉine nekog
pisca, odnosno njegovog dela. Abdurezak Hivzi Bjelevac se javio poĉetkom XX veka, prvo
pesmama pod uticajem Safvet-bega Bašagića, zatim simboliĉkim prozama „Sliĉice i profili“,
i onda prvim romanom „Pod drugim suncem“ koji mu je uspešan prvenac u ovom ţanru, iako
ga je pisao bez iskustva.

Ĉinjenica da je poĉeo kao lirik nije zanemarljiva, upravo zbog toga što je kasnije,
opredeljen za široku narativnu formu pisao sa puno lirizma svoju prozu.

Za Bosnu, kao mesto svog porekla, bio je vezan toliko da će kao umetnik
funkcionisati u pravom smislu te reĉi dok za nju bude vezan ţivotom i inspiracijom. Na
Tursku je upućen školovanjem, diplomatskom sluţbom, knjiţevnim uzorima, afinitetom.
Tako je i najznaĉajniji deo njegovog dela, kao i on sam, izmeĊu dva podnevlja, dva naroda,
dva jezika i mentaliteta, na razmeĊu vekova i vrlo zgusnuto vreme velikih istorijskih
promena.

Obuhvatio je u svojim romanima neke autentiĉne sudbine, ne izbegavajući ponekad ni

autentniĉna imena, pa su njegovi romani svojevrsne romansirane biografije. Roman „Minka“
(1917) je najbolja ilustracija za to. Postoji mišljenje da je Bjelevac skloniji ţenskim likovima
u svojim romanima, a jedan je od retkih ţenskih pisaca u litaraturi Bosne i Hercegovine.

3. Lik
Pod likom se podrazumeva skup izvesnih svojstava, moralna, misaona, osećajna,
odreĊena osobenost govora koje predsavljaju ĉoveka u knjiţevnom delu. U uţem znaĉenju
junak je obiĉno glavni ili jedan od najvaţnihih nosioca radnje za koga je vezan interes pisca i
ĉitaoca. Likovi su fikcionalne liĉnosti i ĉesto više nego logika stvarnog ţivota. Njih odreĊuju
konvencije ţanra u kojem se pojavljuju. Lik je ţiv ne onoliko koliko liĉi na ljude u ţivotu,
već koliko je uverljiv, odnosno koliko je moguć u svetu u kom se kreće. Veoma je bitna
karakterizacija, postupak izgradnje lika, i ta karakterizacija je jedan od faktora koji odreĊuju
strukturni tip romana. U svakom od tih razliĉitih naĉina karakterizacije lik se moţe već na
poĉetku romana pojaviti kao potpuna liĉnost koja i posle, iz situacije u stuaciju, ocrtava iste
karakterne crte („statiĉni lik“).

5
 Lik se u toku romana, pod uticajem ţivotnih situacija, moţe toliko menjati da je na
kraju drugaĉiji nego na poĉetku („dinamiĉki lik“). On moţe biti „ravan lik“, koji je uvek isti i
koji nas svojim postupcima ne moţe iznenaditi, a moţe biti i „obli, puni lik“, koji je toliko
kompleksan da su njegovi postupci ĉesto nepredvidivi.1

4. Lik žene kao tradicionalne

junakinje
U svojim romanima Abdurezak Hivzi Bjelevac je posebnu paţnju posvetio graĊenju
ţenskih likova, moţda veću nego bilo ko pre njega.

„Vjeran svome stvaralĉkom nastrojenju, Bjelevac daleko dublje prodire u dušu svojih
ţenskih negoli muških junaka, i dok se sa sigurnošću kreće u njihovom emocionalnom
svijetu, ponekad do te mjere da se lirsko – poetski identifikuje sa njima, dotle doţivljavanje
muškarca interpretira više pojavno i sa strane“2

Bjelevca nije zaokupila tradicionalna ţena, već ona nova, koja sa duhom novog
vremena treba da bude roĊena. Verovatno iz tih razloga su likovi ţena starog kova negde na
marginama, ĉisto da podsete na ono što je nekada bilo i išĉezava. U romanu „Minka“
najautentiĉniji lik iz plejade tradicionalih junakinja svakako je tetka Rehanićka. Njen
tradicionalizam najviše dolazi do izraţaja u reakcijama na Minkino ponašanje, posebno kada
ona, vrativši se iz Carigrada u Travnik, odsedne u hotelu. Tetka Rehanićka to doţivljava kao
atak na vlastiti obraz jer je ona odgajala Minku. U njenom protivljenju je sadrţan i strah
izazvan u veĉnom pitanju šta će svet reći. Ona je starinska ţena koja nikada neće shvatiti da
svetu niko nije ugodio.

Taj duh starog vremena ogleda se kod tetke Rehanićke i u reĉima upućenim Nadi –
begu:

„ - Ta dosta si učio! Šta će ti više?

- Ti moţeš ţivjeti... Beg si! Nek uče oni koji nemaju.“3

“Zdenko Lešić, Likovi romana, Teorija književnosti, 374.str.“

1

Muhsin Rizvić: Bosansko – muslimanska književnost u doba preporoda, Sarajevo 1991. I izdanje, 525.str.
2

Bjelevac, Abdurezak – Hivzi, izabrana djela knjiga II – „Svjetlost“ – Sarajevo – 1979. Strana 285.
3

6
 Pošto su zvanje i novac obezbeĊivali poštovanje, škola kod višeg staleţa i nije bila
visoko kotirana, tako da po tetkinom mišljenju ni njemu nije bila potrebna. Volela ga je, a
volela je i Minku i ţelela je da se njih dvoje uzmu. Zbog toga je Nadi – begu izokola
pripovedala kako nju već prose, pa njemu nije bilo teško da prozre njenu nameru.

Moţda više nego u ponašanju i postupcima, mogao se tradicionalizam tetka

Rehanićke opaziti u ureĊenju ţivotnog prostora. Nakon poţara u Travniku i Minkine udaje,
prelaze u prostranu kuću Hajdar- bega Rehanića u Bugojnu. Da bi udovoljio svojoj mladoj
ţeni, Nadi – beg je kuću opremio nameštajem u evropskom stilu „a la franka“. Novine tog
tipa retko su viĊane u muslimanskim kućama. Sa tim novinama se nije slagala ni stara
Rehanićka, i jedino je njena soba bila ureĊena na starovremeni naĉin. Bili su to poslednji
trzaji jednog naĉina ţivota ĉiji je otpor slavio pred naletom novog vremena.

I u romanu „Bez nade“ srećemo još jedan primer tradicionalne ţene. To je hanuma
Alaginica, majka prelepe Đulse. Ona je lik iz druge, tople i emocionalne patrijarhalne sfere.
Alaginica je u ovom romanu i najprirodnija i najhumanija liĉnost. Psihologija joj je saglasna i
motivisana, bez zaokreta i ispada. Staloţena i mirna, ona je kao dobri duh vezana za kuću i
zabrinuta za muţa i decu. To je pravi primer tradicionalne ţene tog vremena, ţena koja je
voĊena moralnim naĉelima, vaspitavana u islamskom duhu. Kao takvu ţeli i decu tako da
vaspitava, ali joj to u potpunosti ne polazi za rukom. Ćerka Đulsa i mlaĊi sin Meho su
poslušna deca, dok stariji sin Mehmed Alija polazi sasvim drugim putem, putem koji se kose
sa njenim naĉelima. On srlja u pijanstvo i druge poroke, a majka je zbog toga veoma
nesrećna.

Trezvena ţena, ona svojim materinskom intuicijom sagledava kuda vodi Alagina
izgubljenost i nemar prema porodici. Imajući pred sobom prvenstveno u vidu interese svoga
doma, ona prirodno ne moţe biti zaineresovana za politiĉka zbivanja, makar ona u krajnjoj
liniji prestavljala i versku i socijalnu opasnost. Njoj je pred oĉima neposredan ţivot, dnevno
ţivljenje, briga za odgoj i budućnost dece, i zato ona prva oseća tragiku srljanja u propast.
Ona je prvi traguĉni svesni lik u ovom romanu, utoliko tragiĉniji što po svome podreĊenom
poloţaju u porodici ne moţe uticati na Alagine postupke. To se najbolje vidi iz scena kada
ona muţu upućuje prigovore, a on i ne haje za to:

- „ Ja ne znam, dina mi, kako si ti nekako čudan čovjek posto!

- A što to? Eeh! – otegnu Alaga i pomaknu kapu na glavi.

7
 - Sad se ne prihvaćaš onako posla kao prije, već se pušćaš. Uvijek si se i sam
brinuo kad bi došlo vrijeme ţetvi, branju, okopavanju, a sada...
- Šta ti znaš! – otrese se na nju, prikupivši obrvu obrvi.“4

Ove dve ţene su sliĉne po svom tradicinalizmu, ali su razliĉite po naravi. Tetka
Rehavićka je ĉvrsta u svojim odlukama, i kao udovica i ţenu od ugleda je svi poštuju. Ona
ima svoj stav, i to svi prihvataju. Alaginica iz romana „Bez nade“ je povuĉena ţena koja
nema pravo na svoje mišljenje, koju ne poštuje ni roĊeni muţ. Lik ove tragiĉne ţene je
prestavljen na pravi naĉin i tako imamo sliku o tome kako su ţene u to vreme bile malo
cenjene i bile su primorane samo da ćute i slušaju.

5. Koncept emancipacije žene u

Bjelevčevom romanu „Minka“
Kako je već u naslovu romana „Minka“ naglašeno da je priĉa o ţeni, ovde se pitanje
konstrukcije ţenskog identiteta nameće samo po sebi. Kritiĉari su ovaj roman uglavnom
karakterisali onim što ga je i uĉinilo tipiĉnim u knjiţevnosti preporodne inicijative, a to je
pitanje ţenske emancipacije.

U romanu o Emini – Minki Zuhrić se radnja premešta sa kolektivnog prostora u

ljubavnu dramu ţene, pa je ĉitaocima ponuĊena priĉa o ţeni i njenom doţivljaju istorije.

„Istorija Minkine emancipacije daje se u rasponu od nesrećne udaje za Nadi-bega,

preko neuspelog braka sa Bahri – begom, kako bi završila time da Minka nije našla sreće u
svijetu jer Sahur – beg je poginuo u balkanskom ratu, a ona umrla u bolnici, vršeći sluţbu
bolniĉarke u Carigradu.“5

Postoji nešto u Minkinom liku i sudbini što nas navodi na to da ne podrţimo tu

tragiĉnu predstavu emancipacije. Od samog poĉetka romana Minka je prikazana kao pasivan
lik koji se realizuje putem tuĊih odluka. Njena udaja je izreţirana tetkinim razlozima, a
pomognuta od strane uĉiteljice Line i pokrenuta hirom Nadi-bega. Odlazak u Tursku je

Osman – Aziz, Bez nade – 150 str.

4

Bjelevac, Abdurezak – Hivzi, Minka, Sarejevo – „Svjetlost“, 1991.

5

8
zapravo beg od neuspelog braka. Sudbina revolucionarke je sustiţe usput, kao ţenu Behur –
bega, odnosno prijateljicu Sahur – bega.

Minkina se sudbina kreće od devojĉice koja lepo i pristojno ide dalje gledajući ispred
sebe, do devojke koja se sakrila. Ona je sa travniĉkih sokaka proterana u melanholiju
devojaĉke sobe, prepuštena svojim maštanjima. Ovakav poĉetak priĉe opisuje tradiciju koja
sputava ţenu i poĉinje nagoveštavati prostor u kome se ona kao ţena ţeli emancipovati.
Minka je predstavljena, u tom kontekstu, kao krhko biće, ne stabilne prirode, veĉito dete.

Emancipacija ţene se opisuje u priĉi o revoluciji mladoturaka, ali u standardnom

dekoru ţenske inicijative koji se nalazi unutar ljubavne drame. Pozicija emancipovane ţene
formira se iz osećanja prevarene i odbaĉene ţene. Tako ćemo Minku u drugom delu romana
videti kao mini, ţenu bogatog i uglednog Bahri – bega, štićenicu ţenskog kluba u kome se
izlaţu rasprave o ţeni. Iako se u drugom delu ţeli istaknuti Minkin preobraţaj u zrelu,
sofisticiranu ţenu, njen identitet se prikazuje u epizodi dva propala braka.

Kao što je Minka u svom begovskom domu eksponat tradicionalne kulture, tako je
Mini u Turskoj predstavnik emancipovane, moderne ţene. Iako je Minka ukljuĉena u
kulturno – politiĉki ţivot Carigrada, ona još uvek poseduje snagu nezavisne ţene. Bilo je
zanimljivo pratiti razvoj Minke kao nevine devojke iz Travnika koja zna šta hoće, i Minke –
ţene koja se pretvara u prefinjenu intelektualku. Ona nije ostala po strani ni kada je u pitanju
prevrat u Turskoj. Muslimanske ţene hrabro istupaju sa svojim zahtevima za ravnopravnošću
sa muškarcem. Pobunile su se protiv zakona da se ne smeju oblaĉiti drugaĉije od onog što
propisuje šerijat, da se ne smeju ugledati na evropsku ţenu. Osnivaju se, u tom cilju, razna
ţenska društva koja bi tursku ţenu upoznala sa njenim pravima. U jednom takvom ţenskom
udruţenju se nalazi i Minka, gde s paţnjom sluša raspravu o ţeni koju pripoveda njena
prijateljica Nedţmija Sahur. Nakon drugog razvoda ţivi sama i ne planira da se udaje jer joj
prija njena sloboda. Društvo joj prave uĉiteljica Grkinja i dve sluţavke.

Nasuprot Minki, Lina Jagdićeva je pravi predstavnik realne ţene. Njen kontakt sa
društvenom stvarnošću je neposredniji, što joj omogućava i status koji kao uĉiteljica zauzima.
Dok Minka nestaje u izmaglici sanjarenja i slutnji, Lina je suoĉena sa istinskim emocijama i
strastima. Mada je i njen ţivot obeleţen potragom za pravom ljubavlju kao i Minkin, ipak su
Linina oĉekivanje realnija. Ona je drugaĉija od Minke, potekla je iz drugaĉije kulturne
sredine. U potrazi za ljubavlju postaje uzrok nesreće svoje prijateljice. Lina je moderna i

9
savremena ţena osloboĊena svih stega i okova. Blizu joj je trideset godina i osećala je kako
joj sjaj u oĉima gasne. A tako je ţelela da ţivi, da oseti kako joj krv struji kroz vene.

Piscu je bilo znaĉajno da pokaţe da ova emancipovana mlada ţena iz bolnog iskustva
neostvarene prve ljubavi ţeli da izaĊe jaka, da je više nikad niko ne rani, ali zato drugi mogu
biti povreĊeni.

- „Danas samo površna...

- Ja sam skinula haljinu crnine, otresla sam se onoga što me je tištalo i ne traţim
od ţivota nemogućnosti!...“6

Mada bi smo mogli pomisliti da je Lina blizu emancipacije, njen lik je isti kao i
Minkin uklopljen u moduse tradicionalnog viĊenja ţene. Iako je intelektualka, ona dobija
konaĉan identitet tek kada postane majka. Do tada je ona prepuštena ljubavnoj avanturi i
flertu, a podeljena izmeĊu strastvene ljubavnice i nestabilne intelektualke. U oba sluĉaja
identitet ţene konstruisan je prema ustaljenim modalitetima ţenskog društva.

I na kraju se postavlja pitanje moţe li ţena biti emancipovana ako njena svest i
emocija još uvek projektuju folklorno – sentimentalnu viziju ţivota, koliko je njen lik odraz
istih tradicionalnih predstava o ţeni.

6. Tužbe sudbine tri različite žene

Ĉitajući roman “Bez nade” Osmana – Aziza pratimo i sudbinu prelepe Alagine ćerke
Đulse, devojĉurka od nekih petnaest godina koja prvi put oseća ĉari ljubavi. Bila je mlada,
lepa i voljena i na sreću doţivela uzvraćenu ljubav. Na samom poĉetku romana se opaţa
sreća, ali kako odmiće radnja, njen ţivot se u potpunosti menja. Ovako je opisana u delu:

„...A Đulsa je bila dobra i poslušna, valjana kao zlato. Kroz ovo pola godine sva se
razrasla, pa čitava djevojka, da je se dva oka ne mogu nagledati. U stasu vitka a visoka,
svaki joj kret, svaki hod plemenit, lice milo i lijepo, s privlačivim izrazima. Grudi joj porasle,
više se zaoblila – te nebi čovjek rekao da je to ono dijete još od natrag pola godine. Kad bi
kući radila i spremala, morala bi zavrnuti rukave, a ispred njih bi sinule pune i bijele i njeţne
ruke, ili kad se spustila uz ognjište, tanke bi se dimije priljubile uz tijelo – a onda bi joj

Bjelevac, Abdurezak Hivzi, Minka, -„Svjetlost“ – Sarajevo, 1991. – 72 str.

6

10