Лаза Лазаревић и његов

приповедачки рад

Први пут с оцем на јутрење

Све ће то народ позлатити
Ветар
 Кратка биографија Лазе Лазаревића
(1851–1881)
• Лаза Лазаревић је био српски приповедач,, п лекар, научник и академик.
• Рођен је 1851. године у Шапцу у осиромашеној трговачкој породици. Са девет година
остао је без оца. Његова мајка је морала сама да се стара о њему и о његовима трима
сестрама. Лазина приврженост мајци и брига о породици утицала је на његов како
каснији живот, тако и на његов књижевни рад.
• Школовао се у свом родном граду до четвртог разреда гимназије, затим у Београду (ту је
завршио остале разреде гимназије и Правни факултет Велике школе), и на крају, у
Берлину где је завршио Медицински факултет и положио докторат медицине 1879.
године. Успео је да постане изванредан лекар, један од најбољих кога је Србија у то доба
имала.
• Оженио се 1881. године са Полексијом Христић са којом је имао три сина Милорада,
Кузмана и Владана и ћерку Кузманију. Кузман је преминуо након прве своје године, а
Владан након две године по рођењу.
• Године 1888. постао је члан Српске академије наука због свог књижевног рада.
• Лични лекар краља Милана постао је 1889. године и тада је унапређен у чин
санитетског потпуковника.
• Умире две године касне, 1891. године.
 Књижевни рад
• Својим књижевним радом Лаза Лазаревић припада епоси реализма.
• Његово свеукупно дело није велико. Чини га свега седам објављених приповедака: Први
пут с оцем на јутрење, Школска икона, У доби час хајдуци!, На бунару, Вертер, Све ће
то народ позлатити, Он зна све, Ветар. Након смрти у његовим рукописима пронађена
је и Швабица, довршена приповетка која није објављена за његовог живота.
• Прва приповетка коју је објавио била је Звона цркве у Н. (то је њен првобитни наслов, а
иначе је позната по свом каснијем – Први пут с оцем на јутрење), изашла у бечком
часопису Српска зора 1879. године.
• Заједно са Јанком Веселиновићем и Милованом Глишиће у историји српске
књижевности припада кругу сеоских приповедача.
• Међутим, поред реалистичког стила и наклоњености старом реду, патријархалним
вредностима и породици, постоји нешто што његов књижевни рад издваја из овог круга
и чини га посебним у српској књижевности:
– његове приповетке нису уско везане за село већ им је радња више смештена у паланци;
– окренуте су унутрашњем животу ликова и њиховом личном преживљавању стварности која их или задаешава
нагло или их окружује и тера да се понашају по унапред утврђеним, патријархалним вредностима. Управо га то
чини пиониром и зачетником српске психолошке приповетке.
 Анализа приповедака
и њихове мотивске сличности и разлике
• Први пут с оцем на јутрење јесте прва објављена приповетка Лазе Лазаревића. Говори нам
о оцу једне патријархалне породице, Митру, који је успешан у свом послу, поносан, затворен
и строг. Издржава своју породицу, стара се о њој, да јој ништа не фали. Живе добро. И све би
добро било да Митра није обузела карташка страст. Управо тај порок прети да уништи не
само њега него и целу његову породицу – жену Марицу и троје мале деце. Он, као глава
породице, коцка се и доводи у питање све. Управо тај његов порок покреће лавину каснијих
дешавања и чини да ова прича добије драматичан ток.
• Драматичност јесте основ готово сваке приповетке Лазе Лазаревића. Разлика је у томе како
се та драма испољава и како се завршава. У овој приповеци трагедија је психолошки
мотивисана и надвија се све време над породицу, због сумануте страсти човека који јој
постепено, кроз приповетку, све дубље и дубље подлеже (за разлику од приповетке Све ће то
народ позлатити, где најава трагедије долази од споља и где њени ликови не могу да утичу
на страшну ратну и друштвену ситуацију којом су захваћени; и за разлику од приповетке
Ветар, где се драма одвија готово неприметно, у самом главном јунаку).
• Приказ патријархалног света јесте још једна битна особина која повезује све приповетке
Лазе Лазаревића. Овде је приказана кроз доминантан лик главе породице коме ништа не сме
да се приговори. Зато у породици, у најтежим тренуцима, када Митар губи све, влада у другој
соби драма. Мајка и њена деца слуте да се догађа нешто лоше чему не могу да се одупру.
Зато ова приповетка јесте драма стрепње и страха. И кад је трагични крај известан, на сцену
ступа мајка.
• Њена улога је кључна. Иако не би требало да се чује и види, њен мајчински инстинкт за
одржањем живота спасава породицу (за разлику од мајке у приповеци Ветар, чија притајена
посесивност уништава и сваку помисао и да се породица заснује). Врхунац породичне и
личне драме, када помислимо да ће се глава породице убити, и да ће се све лоше завршити,
јесте у Маричином одлучном ставу. Она постаје глава породице и улива мужу снагу да се не
убије и да крене даље заједно са породицом. И све се срећно завршава. И када је крај, није
крај. Јака патријархална породица те подиже и стара се о теби. Ако њен вођа већ није јак,
постоји неко ко јесте…

• Све ће то народ позлатити јесте приповетка која се потпуно разликује од свих других
приповедака Лазе Лазаревића. Разликује је оштра осуда друштва.
• Благоје казанџија очекује лађу којом ће се вратити његов син из рата, нешто мало рањен (како
сазнаје из писма његовог друга). Он је узбуђен. Наслућује да није баш све како у писму пише.
Чека лађу на пристаништу која никако не долази. Пристаништна кафана је место где се радња
одвија. Забринути отац нема мира. Није га утешило писмо. Он све време потајно сумња. За
разлику од приповетке Све ће то народ позлатити, ово је драма слутње и сумње. И за
разлику од претходне приповетке, овде се драма већ догодила. Благојев син је тешко рањен,
инвалид је, без руке и ноге. Само што Благоје то не зна. Драма се дешава у њему. У његовом
наслућивању. И за разлику од претходне приповетке, где је отац тај који се стара о породици,
овде је супротно. Благоје казанџија је човек у годинама и очекује да га његов син издржава.
• Сва драматичност је исказана кроз дијалог Благојев и капетана Јеличића.
• Они су супротни. Благоје је причљив. Кроз причу заборавља на своју бригу. А прича шта га
мучи. У једном тренутку није му више ни битан капетан. Битно је да само говори. Кроз
разговор он слути. Слути да му син није лако повређен. За разлику од њега, капетан је
затворен. Углавном ћути и проговара мало.
• И ту је супротност. Још једна од одлика стила Лазе Лазаревића. Док је Благоје човек
отворен, причљив, а при томе патријархалан, из народа, који очекује да се држава брине
о сваком, као породица (патријархално васпитање), капетан поштује државна правила.
Зна да то тако не иде. И не прича много. Он има своју бригу. Мучи га мисао о својој
жени и тек рођеном детету. Његов расплет је срећан.
• Завршница приче је крајње драматична, као у приповеци Први пут с оцем на јутрење.
За разлику од те приповетке, овде нема будућности. Син је тежак инвалид. Без руке и
ноге. Нема ништа ни од Благоја ни од њега. Само остаје тешка осуда друштва на крају.
Које се не стара довољно за најважније.

• Ветар је, за разлику од других, сасвим лична прича. Све се дешава у унутрашњем свету
главног лика.
• Патријархални однос је овде посебно исказан. За разлику од осталих приказаних
приповедака, где је све спољно, и патријархално, овде се све дешава у унутрашњем
свету главног лика. И патријархално је.
• За разлику од прве две, ово је љубавна прича.
• Једноставно делује. Јанко, онај који прича причу посећује свог друга доктора Јоцу у
болници и тамо упознаје чича-Ђорђа, који је изгубио вид, и касније његову ћерку
Марију, у који се заљубљује на први поглед. Из приче се даље види да их везују и неки
сложени породични односи – чича Ђорђа и његовог оца.
• Међутим, овде је најбитнији унутрашњи свет главног јунака. И однос са његовом
мајком. Јанко је патријархално привржен мајци. И слуша је, као што је ред да млађи
слушају старије.
• Патријархални свет је затворен. Без много речи. Готово само са гестовима и погледима.
И сви се разумеју. И кад причају једно, погледима и покретима раде друго. И није битно
оно што причају. Зато бисмо ову приповетку могли назвати тихом драмом.
• За разлику од прве две приповетке, овде се ништа не дешава убрзано нити видљиво
драматично. Све је у наслућивању, сновима, симболима и прећутаном. А последица је
иста. Главни јунак, везан за мајку и њен суд, остаје сам.
• За разлику од других приповедака, где патријархална породица гради заједницу и држи
је на окупу, и подупире када неко „падне“, Ветар се издваја једном себичном и
дволичном женом и мајком, која у исто време свог сина подстиче да се ожени, али свим
осталим, погледима, изразима лица итд., то му не дозвољава.
 Закључак
• Лаза Лазаревић је један од наших најзначајних писаца у 19. веку који је успео да у нашу
књижевност унесе поглед на унутрашњи свет својих ликова. Могли бисмо га назвати и
творцем психолошке приповетке у српској књижевности.
• Поред тога, његово дело одликују:
– окренутост патријархалном свету;
– драматичност радње;
– разноврсност мотива и тема;
– њихова преплетеност (приповетка Све ће то народ позлатити , рецимо, једнако је и
осуда друштва и државне администрације која не мари за појединца, као и
психолошка драма једног оца)
– варош, а не само село, као често место у коме се радња одвија;
– описи амбијента – свака приповетка има своју посебну атмосферу (опис
опустошене собе са разбацаним столицама и картама након коцкања у приповеци
Све ће то народ позлатити, опис крчме на пристаништу као места људског талога,
или опис болнице у Ветру, која је супротност дома где је мајка…):
– причање описи, као и дијалози су углавном ту да нам прикажу лик о коме је реч и
његов унутрашњи свет.