(1880-1) Браћа Карамазови – оквир: Старац Зосима

Карамазовштина... Браћа Карамазови капитално је, а уједно и последње дело

Фјодора М. Достојевског. Материјал за своје можда и најбоље остварење Достојевски је
прикупљао макар две године уназад, а поједини критичари сматрају да је мале приче
уведене у радњу чувао још од детињства. Управо та бројност извора и самим тиме и
ликова допринела је комплексности романа, који се врло тешко може свести на неку
основну идеју. Ипак, што се теме тиче, врло је јасно и по самом наслову да се говори о
својеврсној породици, каквој, не треба нам одвише времена да сазнамо. Достојевски ће
нам на око 900 страна испричати причу о дисфункционалним односима међу оцем и
синовима, које ће касније резултирати свирепим оцеубиством. Око овог догађаја скупиће
се сва радња и овај патрицид постаће судбоносан за судбине бројних ликова. О самој
комплексности говоре управо односи међу овом заједницом, као и њихова неоспорна
разлилчитост која је дала основа писцу да прожме бројне идеје и филозофије. То је
специфична пишчева визија двострукости људске личности, човекове подвојености на
свесни и подсвесни део бића. Појам карамазовштине је, у ствари, појам подвојене
личности, присутан код свих ликова у роману. Трагичност човековог бића потиче од
људске немоћи да превлада стихијски, нагонски део своје природе. Ова подвојеност у
основи је и сталних, наизглед и немотивисаних сукоба међу људима. На тој основи је
Достојевски у овом роману изградио читав систем конфликтних линија које могу имати
своје чисте токове, али се и међусобно сећи. Кад је у стању високе афективности, у старом
Карамазову се буди интензивно осећање очинства. Он је тада разнежен отац, сузно
болећив према својој деци, чијег се детињства и не сећа. Али то је тренутно; трајна је
његова мржња према синовима у којима види само супарнике у својим неприличним
љубавима. Сличне унутрашње конституције су и његови синови Иван и Дмитриј, као и
ванбрачни син, Смердјаков. Али, „карамазовштина“ је ширег значења, није дакле
специфичност једне генетички оптерећене породице. Трагична двострукост је у природи
обе Дмитријеве љубави, и Катарине Ивановне и Грушењке, али и у природи низа
споредних ликова. Сукоби између Дмитрија и оца, Ивана и оца, Катарине и Дмитрија,
Дмитрија и Ивана, Катарине и Грушењке, а сваки од ових сукоба је читава прича за себе,
мотивисани су искључиво многоструком подвојеношћу у природи ових јунака.
"Карамазовштина“ је повукла све ликове. Свако од њих носи свој крст и своју несрећу.
Иван је отишао у лудило, Митја је невин осуђен, стари Карамазов је убијен, Смердјаков је
извршио самоубиство, а Аљошина несрећа је, у ствари, то што је остао сведок трагедије
која је задесила његову породицу. Веома важна чињеница код тумачења појма
„карамазовштине“ јесте недостатак мајке. Управо се због тог недостатка, који се осећао,
„карамазовштина“ толико и развила. Али, да су Митја, Иван, Аљоша и Смердјаков
одрасли уз мајку, онда то не би били Карамазови. Отац, Фјодор Карамазович, личност је
дискутабилних особина, бескрупулозна фигура која нема готово никаквг утицаја на живот
својих синова, из првог брака Димитрија, а из другог Ивана и Алексеја. Тај утицај се
заправо може подвести под негативним. Фјодор је хедониста, и то је његова животна
филозофија. Водећи рачуна само о себи, након смрти својих двеју супруга, бригу о
његовој деци преузимају или даљи рођаци, или слуге. Оно што њему представља једино
испуњење у животу јесу жене, алкохол и новац – премда сматра да је живот један једини и
да га треба искористити у многобројним, неумереним већ прекомерним уживањима. Овде
о Лизавети Смрадној и Павелу Фјодоровичу Смердјакову, као и спору са Митјом око
наслеђа његове мајке Аделаиде Ивановне Миусове.

Три филозофска концепта: религијски идеализам, рационалистички идеализам и

хедонизам

Фјодор – руско царство

Димитриј Карамазов – исто као отац, хедониста, премда мало бољи човек, одликује га
одређена доза савести – представља праву Русију, страствену са примитивним постојањем

О Ивану Карамазову – атеизам, реционалистички идеализам, Велики инквизитор, Ђаво и

халуцинације – Представља западне, труле идеје, интелектуални радикал

Аљоша – упитно да ли је главни лик, религијски идеализам под вођством старца Зосиме, у
њему Достојевски утеловљује своје идеје које се заснивају на чедности и невиности као
идеалу, неоскрнављеној љубави према човечанству, хтео да утиче на младу Русију –
религија
Старац Зосима

ПРАВО ИМЕ: ЗИНОВИЈЕ, ИМЕ БРАТА МАРКЕЛ, СЛУГА АФАНАСИЈЕ

тац Зосима

Отац Зосима је старешина и духовни саветник у градском манастиру и Аљошин учитељ.

Он је нека врста славе међу грађанима због својих цењених пророчких и исцелитељских
способности. Његов духовни статус изазива дивљење и љубомору код његових монаха.
Зосима побија Иванове атеистичке аргументе и помаже у објашњавању Аљошиног
карактера. Зосимина учења обликују начин на који се Аљоша обрачунава са младићима
које упознаје у Иљушиној причи.

Лик оца Зосиме донекле је инспирисан ликом светог Тихона Задонског.[1]

Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске
љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је бог створио, и целину и свако
зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку божју волите. Волите животиње, волите биљке,
волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну божију у стварима.
Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад
ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу..... Волите нарочито децу, јер она су
такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и
као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! (…)

Пред неком мишљу станеш у недоумици, особито гледајући грех људски, и упиташ себе:
»Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: »Освојићу смиреном
љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка
љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету.

Мој млади брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као
океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света.
Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше, и детету, и
свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за
једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео
молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех
твој опросте. Цените веома то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено.

Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено,
интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и
корену наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто филозофи
говоре да се суштина ствари не може схватити на земљи. Бог је узео семена из других
светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно
што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим
световима.

Иљуша soc,. Nota romana

Иљуша један је од локалних школараца и централна фигура пресудне завере у роману.

Његов отац, осиромашени је официр којег Димитриј вређа након што га је Фјодор
Павлович унајмио да му прети због дугова, а због тога је породица Сњегирјов бива
осрамоћена. Читалац се наводи да верује да се делимично због тога Иљуша разболи,
вероватно да илуструје тему да чак и ситни поступци могу у великој мери да дотакну
животе других и да смо „сви одговорни једни за друге“.

Убиство Фјодора Карамазова – психолошко-криминалистичка црта романа

Аљоша и старац Зосима – религијски аспекат

Иљуша Сњегирјов – социјални аспекат; како друштво и његове особине утичу на свет
детета; окрутност, насиље и неправда

Грушењка и Катарина Ивановна – готово типични ликови у романима Достојевског;

Грушењка је „обична“ руска жена чија лепота бледи с годинама, и путем ошиса њеног
лика препознајемо одређену антипатију писца према њој . Међутим, сама Груша
доживљава неку врсту покајањс и промене: оно за шта се писац посебно залагао.

Катја је такође типичан женски лик, елегантна и достојанствена жена која познаје
етикецију, и која доживљава личну животну трагедију.