Тијана ВУКОВИЋ

Uniwersytet Warszawski, Wydział Polonistyki

Instytut Slawistyki Zachodniej i Południowej,

Докторске- академске студије,

Филолошки факултет у Београду

ПРИПОВЕТКЕ ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋА

– ЛИКОВИ И НАЧИН ПРИПОВЕДАЊА

СКАЗ
У целини, рад представља начине приповедања и позиције приповедача у
приповеткама Драгослава Михаиловића, са конкретним примерима из
појединачних приповетки, при чему је лик казивача, приповедача или главни јунак,
аналитички осветљен. Овом приликом приказујемо одломак који се односи на сказ
као начин приповедања у Михаиловићевом делу (са примерима приповетки
високих домета).
Уводни део, као и закључни, посвећен изузетном делу једног од највећих
савремених писаца, преносимо у потпуности.

Кључне речи: приповедање у првом лицу, објективно приповедање, сказ, главни

јунак казивач, Драгослав Михаиловић

Прва књига приповетки Драгослава Михаиловића, и прва објављена,

Фреде, лаку ноћ, појавила се 1967, наишавши на одобравање критике и одушевљење
публике. Уследиле су, мада, понекад, са веома дугим периодима неиздавања, четири
збирке приповетки Ухвати звезду падалицу, Лов на стенице, Јалова јесе, и најновија
Преживљавање (2010). Познатији по својим романима, дужим приповеткама, или
прозним циклусима ( Кад су цветале тикве, Петријин венац, Гори Морава ), данас je
Драгослав Михаиловић, несумњиво, један од најцењенијих српских приповедача,
незаобилазан у антологијама српске приповетке и заступљен у антологијама на
енглеском, француском, руском, немачком, пољском и другим страним језицима.
Како је o прози Д. Михаиловића „у овдашњој критици много и добро писано, а
да ништа од тога још ни издалека није исцрпљено“ ( П АНТИЋ 2010, 137), увек остаје
могућност да се обрати пажња на нит, димензију или тон, који је остајао скрајнут.
Будући слојевито, приповедање нашег аутора то увек дозвољава, критичко понављање
реченог, при чему се не губи, већ добија на значењу. Смисленост поступка понављања
можда нигде није очигледнији него када је реч о ликовима Михаиловићевих
приповетки, или романа, чија универзалност говори о неисцрпној потреби њихове

1
анализе, поновног вредновања и постављања у другачије контексте, као и откривања
неистакнутог садржаја.

Коликогод се о „човеку“ нашег приповедача говорило, писало, полемисало,

изузетна уметничка изграђеност, компактност, заокруженост, и аутентичност ликова,
често их чини неисцрпном темом у контексту дела Драгослава Михаиловића. Не само
да је уметничко обликовање јунака било истицано као нарочит успех Д. Михаиловића
као писца, већ се инсистирало на „животности“, убедљивости, доследности, па се
понекад то приписивало њиховој заснованости на реалном прототипу. Проблематизован
је специфичан пишчев избор карактера, његово посезање за инспирацијом међу људима
нижих друштвених слојева, виктимозованим или трауматизованим, а често и
изопштеним појединцима.
Приповетке Д. Михаиловића исприповедане су на традиционалан начин, присутни
су старији обрасци које аутор показује неисцрпним, стално их иновирајући, “жива реч“
добија пуно достојанство, а имају га и маргинализовани говори и његови представници.
Писано је и о нарочитом односу према стварности коју је пригрлио и истакнуо
Михаиловић, и на посебан начин је поетизовао и обогатио...
Нешто сведеније, говорило се о метафизичности Михаиловићеве прозе, о
идејном свету његових приповетки, о структури и тачкама додира ликова, иначе
носиоцима суштинских образаца ауторовог приповедања... Већ у „Наслову“1
постављајући питања на која ће усрдно тражити одговоре наредних деценија, аутор нам
сугерише да одговора има, да свако треба да крене у сопствену потрагу, да је путева
много и да је на сваком од њих човек истовремено – и мали и велики:

„Опојан као пиће, а знам краткотрајан као зрак, силан као глечер а слаб, рањив као
листак, чист као сад, а таман, стравично нејасан као сутра: шта ће од тога бити? Шта је то
човек?“
( МИХАИЛОВИЋ 1997: 5)

Овим делом почиње „његов напор да трагове људске судбине прати до у

крајности драматичним околностима“ (ПАНТИЋ, ЈЕРЕМИЋ, 2010: 137), да укаже на
достојанство човека који нема другог избора него да за том судбином крене, кроз сва
беспућа, на начин да се при томе сачува човеком, често томе не знајући значај, ни
смисао... Михаиловићеве приповетке, велика су похвала ономе што је најбоље у човеку.
Најновија збирка „Преживљавање“ (2010), насловом нам може много рећи о променама
ауторовог света, о томе на шта се може свести људски живот, а са њеном завршном
реченицом као да проговара у глас читав хор Михаиловићевих ликова:
„Шта човек, мислим се, да ради са својим животом?“
Поводом приповедака Драгослава Михаиловића писало се прилично често и
проницљиво, мада би свака од њих могла да постане и предмет посебне студије.
Нарочито је проучавана и наглашавана формална страна његове уметности, избор
приповедачких поступака, ликова, језик у делу, стил, представљање свакодневног и
свакидашњег, тематизација реалности, стварности, па се тако изградио читав један
однос са Михаиловићевом „стварносном прозом“. Она се, у ствари, одавно, вероватно
по самом настанку, одвојила од временских и других одредница које је повезују са
географијом наше реалности, и обухватила нешто много више од тога, тако да јој
данашња рецепција може бити потпуно другачија. И упркос свим очекивањима,
разумевање није отежано.

1
Пишчев увод, најближи лирској прози, на почетку његове прве збирке приповетки Фреде, лаку ноћ.

2
 Означавање Михаиловићеве прозе као „стварносне“ уносило је извесну пометњу
у разумевање и прихватање пишчевог дела. Исувише је наглашавано евентуално
постојање прототипова, а многи нису ни сумњали да су готово сви Михаиловићеви
ликови настали на основу реалног предлошка, због чега се често кретало у погрешна
истраживања и читања, и чиме се потискивала чињеница да су ови текстови изразитог
метафизичког значења, и да дочаравају митско време и простор, са тенденцијом вечитог
враћања и понављања у људском животу, са чим нас суптилно суочава Михаиловићева
уметност.
Никако не би требало да се изгуби из вида да је Михаиловићева проза веома
„метафизична, јер нас суочава са непрозирношћу једне тако велике речи каква је
судбина “( ПАНТИЋ 2010: 137).
Будући да је аутор у више наврата изјављивао да је предмет његовог
интересовања човек, његов живот и оно што њиме управља, што сам или други кажу о
томе, питање становишта приповедача изузетно је значајно за сваку врсту анализе
његових приповетки. Било да је реч о наратолошкој, или значењској анализи, или да
говоримо о поетици писца и његовом развоју, перспектива из које се приповеда једна је
од важних карактеристика Михаиловићевих приповетки, па чак и критеријум на основу
кога можемо вршити поделу, или груписање, разврставање његових приповетки. При
томе би требало обратити пажњу на позицију и биће приповедача, као и на остале
ликове које сагледавамо из његове перспективе, али о којима закључујемо независно од
тачке гледишта, укључујући у критичку анализу и повлашћени лик казивача, Ја-
приповедача, или свезнајућег приповедача.

Када би смо приповетке Д. Михаиловића разврставали у две групе, са дозволом

да се појави и трећа, уколико желимо да осамимо сказ, видели бисмо да су доминантне (
а можда и најбоље) његове н приповетке са тзв. Ја-приповедачем (говорило то Ја или
писало) које неретко имају форму исповести. Оне су често и тестаментарног карактера,
што нарочито утиче на њихову драматичност, даје им тамну осенченост, појачава
степен идентификације, и подвлачи оне тачке садржајне смислом, које безмало добијају
значај аманета. Такве су на пример приповетке „Путник“, „Богиње“, „Лилика“, из
збирке Фреде, лаку ноћ (али су такве и Тикве, па и Петријин венац). Егзистенцијална
криза јунака ствара атмосферу која оснажује поруку и његовој делатности даје нарочит
(духовни) смисао. Посебно када је реч о судбинским човековим ситуацијама, крећући се
од индивидуалног ка општем, аутор проблематизује два велика питања: има ли човек
могућност избора и ко је одговоран за оно што му се дешава.

Критички однос према свету у основи је Михаиловићеве перспективе. Иако је

„зачетник и један од најостваренијих и најдоследнијих представника тзв. стварносне
или критичке прозе, једног од највиталнијих токова српске прозе у протеклих сто
педесет година...“ (ПАНТИЋ, НЕДИЋ 2010: 90) вредност његових приповедака и романа,
чини их антологијским и у избору најновијег доба. Нису нестале са таласима,
режимима, и историјским неправдама и правдама. И има много малих и великих богова
у, и око његових јунака.
Ни једна анализа, уколико није рачунала са неком од психолошких,
социолошких, филозофских дисциплина, не може нам дати релевантне податке о
природи ликова са којима нас у тексту суочава аутор. И уколико се нека истина истиче
својом неприкосновеношћу, у Михаиловићевим текстовима монументално стоји – свака
уметност је борба са демонима.

3
СКАЗ

„ Кажете, значи, да сам крив. Људи сте учевни, дођете му као нека господа, па боље
знате од мене: можда и јесам. Ја сам човек прост, ја то не знам.“

„А ја се мислим, како ћу овако да живим.“

Термин „сказ“ појављује се као синоним стилизованог усменог монолога у

тексту, као симбол „живе речи“ и бележења говора. „Сказ је својеврсна књижевно-
уметничка оријентација на усмени монолог приповедачког типа; он је уметничка
имитација монолошког говора, који, утеловљујући у себи приповедачку фабулу, као да
се ствара у току његовог непосредног говорења.“ (ВИНОГРАДОВ 1980: 42)
Наизглед једноставан, сказ је у стилистици, и уопште науци о књижевности,
постао проблематичан. Једно од најважнијих питања није добило конкретан и
недвосмислен одговор. Шта је у суштини сказ? Поступак, техника, форма, или сва три
истовремено. Може ли се говорити о сказу у оквиру неке приповетке или романа, као о
нарочито издвојеном монологу, делу веће целине, или је сказ самостална прозна целина,
приповетка, драма, или краћи роман, обликована тако да ништа не урушава илузију о
посредованом усменом говору? Велики број проучаваоца књижевности, одлучио се за
друго одређење. О том случају можемо говорити и поводом приповетки Драгослава
Михаиловић „Путник“, „Лилика“, „Барабе, коњи и гегуле“ и друге, препознате као
сказ - одређујући га најближе као уметнички поступак стварања илузије о монолошком
усменом говору. При том, будући да је превасходно питање приповедача, сказ је у
великој зависности од лика. Односно, уколико аутор није способан створити аутентичан
лик, чија ће се доследност и убедљивост оваплотити у казивачевом језику, сказ ће тешко
постићи високе домете.
Читава приповедна ситуација, сви ликови и односи преламају се кроз призму
приповедача. Зато је за монолог, самим тим и сказ, „потребна једино стваралачка снага
индивидуалне својеврсности“ (ВИНОГРАДОВ, 1980). Без сумње, нашем аутору у
стварању изузетних ликова казивача, никада није недостајало стваралачке енергије. Не
само да није постављано питање о њиховој реалистичности, већ се много говорили о
прототиповима Михаиловићевих ликова, па је чак проблематизовано и његово
ауторство.
С обзиром да је сказ комбинована форма уметничке речи, да је то стилизовани
управни монолог, он обично припада једној од четири врсте усменог монолошког
говора. Прецизно и систематично наведене у студији Виноградова, врсте непосредног
свакидашњег говора су: монолог у функцији наговора, лирски монолог , као језичка
форма за изражавање емоција, драмски монолог и монолог изјавног типа у оквиру кога
разликујемо монолог-расуђивање, као неку врсту рудиментарног научног говора, и
монолог приповедачког типа. При том треба назначити да се приповедачки монолог
највише приближава својствима писаног језика и да је у њему највише књижевне
промишљености. Михаиловићев сказ, са друге стране, у великој мери садржи оне
сигнале који нас директно упућују на говорни језик, као што су узречице, афектираност
језика, борба лексичког и предметног материјала, паузе, повремена несређеност у
излагању, асоцијативно прелажење са предмета на предмет, понављања...

„Монолог не само да подразумева адекватност изражајних средстава у складу са конкретним

психичким стањем, већ истиче, као нешто независно, управо распоред, компоновање говорних

4
 јединица... Овде говорни односи постају одлучујући фактори, извори доживљаја који се појављују
у свести поводом њих самих.“ ( ВИНОГРАДОВ 2009: 78)

Михаиловићев сказ је колико приповедни, толико и лирски монолог. Његови

казивачи налазе се у специфичној ситуацији коју, свакако, можемо даозначимп као
ситуацију егзистенцијалне кризе. Тон је исповедни, моменат нарочите важности за оног
који казује, а говор је усмерен према непознатом слушаоцу (негде можемо
претпоставити каквог је он типа, веома лако, као у „Путнику“, или нешто теже као у
приповеци „Барабе, коњи и гегуле“), али се углавном о његовим карактеристикама и не
питамо, уживљавајући се потпуно у овај положај и прихватајући његову улогу.
Казивање је усмерено нама. И док је казивачу, природно, веома важно да постоји
слушалац и чин говора упућеног другоме, толико и није битна реакција онога коме
говори. Тако структура остаје у потпуности монолошка, чак и када у себе укључује
дијалошке облике, не смемо пренепрегнути да све што сказ садржи потиче од једне
свести и једне перспективе, казивачеве. Приповедање у сказу је ретко мотивисано
жељом да се „слушалац“ наговори на неко деловање.2
По запажању доктора Роберта Ходела – „ Михаиловићев рани миметички сказ
остаје концентрисан на приповедача“ и „аутор максимално приближава приповједачу
(казивачу) и скоро да нема ‘сопственог’ језика, конфронтација двају језичких игара,
односно језичких варијетета и њихових инхерентних погледа на свијет, је у првом реду
дата имплицитно.“ (ХОДЕЛ и др 2006 :39)
Аутор пред нас изводи јунака, казивача, који онда поставља друге значајне
ликове и говори о догађајима онако како их он у својој субјективности поседује. Сказ
јесте доминација једног гласа, али никако није једногласје. Приповетке не показују
монолошко, већ дијалошкосхватање света. Наиме, уколико и не дозвољава појаву правог
дијалога, сказ је, прадоксално, истовремено и монолошка и дијалошка творевина. У
потпуности замишљен и изведен као монолог, уколико је успешан садржи велики
дијалошки потенцијал, те стога и можемо рећи да је у томе сама његова суштина.
Завршетком монолога, последњом реченицом сказа, почиње дијалог.
Илузија непосредног обраћања читаоцу, провоцира спремност да се на
„саслушано“, у ствари прочитано, одговори, и што је емоционалност сказа израженија и
уметничка вредност већа, то је већа и спремност на разговор о приповеданоме. Уколико
је текст приповетке слојевит, у њему увек можемо наћи одговор на већину постављених
питања која се, иначе, јављају по рецепцији и анализи текста.
Као један од ретких поступака, сказ понекад надмаши саме интенције писца и
пред читаоце изведе лик животнији и доследнији него што је аутор могао да очекује.
Експериментишући са различитим карактерима, по сопственим речима, понекад
тако далеким од њега самог, аутор нам посредује један свет људи маргинализованих,
ограничених, обесправљених, чијем говору ретко дајемо право гласа. Доводећи их у
позицију казивача, Михаиловић показује како се сведеним језичким средствима, која
обично и из различитих разлога припадају његовим ликовима, може показати један
богат емоционални и симболички свет.
Лилика, јунакиња истоимене приповетке, девојчица је скромних интелектуалних
способности, чак граничне интелигенције чије негативне последице појачава
констанстно злостављање. Казивач „Путника“ је човек који се, од петнаесте године
2
На пример, приповетка „Богиње“ представља низ записа заточене младе мајке у жељи да спаси своје
дете и понешто од свог и мужевљевог живота, трудећи се да им осигура сећање, па се тако, чак и да је
она све то говорила уместо писала, ова приповетка не може сврстати у оне које су у форми сказа и са
исповедним карактером – овде је циљ спашавање детета, а не покушај револверизације поступака и
догађаја... трагања за спасом, истином и одговорима кроз причу...

5
препуштен ратном хаосу, није од његовог зла ни делимице сачувао, постајући и сам
злочинац. Од ужаса смрти, бежи у убијање. Имајући магловиту представу да се са њим
догађа нешто што га превазилази, „путник“ своју причу подноси другима, паметнијима,
не би ли они пронашли одговоре који су њему недохватни. Не полажући истовремено и
право на све кључеве, казивач ипак изгледа заинтересован за оно што га се непосредно
тиче, а то је, не само у овој приповеци Д. Михаиловића, питање кривице.
Сам почетак приповетке, да га помало слободно означимо као „уводну реч“,
наговештава нам да су спознајне моћи оних којима се обраћа веће од казивачеве. Говори
образованијима, интелигентнијима, срећнијима... Они могу лакше и исправније
промислити о значењу и смислу онога што се догодило, и што се догађа. Његово је да
ништа не сакрије. Да не прећути и да не слаже. Величина и достојанство
Михаиловићевих ликова, с обзиром на њихову нерепрезентативност, у смислу
неприпадања друштвеној, интелектуалној, или било којој другој елити, ипак је у
својеврсној (емотивној, па и духовној) ширини. Они можда не знају како и зашто, али
причом превазилазе сопствену ограниченост, а својим достојанством и стоицизмом
заувек надилазе оно што их је једном фатално превазишло. Да би своју причу учинили
вишедимензионалном, округлом, да би на светло изнели сву комплексност догађаја, а
свесни својих невеликих аналитичких и језичких способности, казивачи позивају
„сведоке“, све оне који могу, и по важности свог положаја, улоге, имају право да
проговоре у оквиру његове приче.
Саслушавани младић, (али и злостављана девојчица у другој поменутој
приповеци) често уводи друге гласове и перспективе без којих би и сама прича била
бесмислена и беживотна:

„И тако ја кажем мом комесару: „Стрељај ти мене, друже комесару, ако можеш зато да стрељаш,
сами смо ја и ти остали: где су онолики наши другови, где су Дане и Марко? А ти ме слободно стрељај.“
А он запенушио, па – да простите – вели:
„Ух, ти“, вели „курво пијачарко, што за банку ноге дижеш: знаш да нећу, па се правиш јунак. Јел
сам те томе учио!“
„Ниси“, велим, „друже комесару, ниси ме томе учио. И нисам ја јунак, нити се правим јунак. Али
мени је осамнаест, а ратујем већ три: ни за мој ми живот више није, а камоли за туђ.“
'Како ', каже, зар ти је свеједно да ли си жив?
„Није“, кажем, „није ми свеједно, него понекад више волим да сам мртав него жив, тако ми
дође.“
Он се сав изгуби.“ ( МИХАИЛОВИЋ 1997: 22)

И дијалог се наставља. Колико тога је могуће сазнати из ових неколико наведеих

реченица... Не само о казивачу, већ и о комесару. То је човек испред кога стоји
упропашћени младић, њему близак и драг, који срља у злочин, а истовремено и
познатих му и непознатих разлога. Није ли њихова мука заједничка, а на комесару је
таква одговорност коју може осећати само као терет? Чему га је учио и говори ли
младић ишта о борби и партији што и њему самом није било на памети?
Принцип огледања је врло виталан уметнички поступак у Михаиловићевим
приповеткама. Аутор посебну пажњу обраћа на правилан избор рефлектујућих ликова.
Док не постоји друга свест, да о казивачевом чину да свој суд, своје виђење, реч,
осветли замрачни кут, поступак је описан једнострано, и постоји само у јунаковом
исказу. права последица, а и узрок, непознати су нам, и о њима тешко можемо
закључивати. Уводећи гласове, велики број њих, дијалог, аутор надокнађује
ограниченост сказа. Тако у оквиру једног монолога, постоји мноштво дијалога:

„А мој тата тад јој каже ти си курва курветино једна. Онда се они посвађају па моја мама
каже мом тати марш пропалицо ништачка хи хи годину дана сам те ранила то кад оно тата
није радио гаде чокалијски губи ми се из куће ја до деветнаест година нисам знала шта је

6
 мушкарац. А он јој онда каже уф уф што ниси знала а копиле ти сигурно донела рода. То он
мисли на мене.“ (МИХАИЛОВИЋ 1997: 49 )

Ликови се у Михаиловићевим приповеткама гледају у очи. Они се суочавају. Без

тога не постоје ни једни ни други, па ни догађаји. Све што сазнајемо, све што се уопште
дешава, дешава се између људи, у свој разноврсности и комплексности људских односа.
Сваки појединац има потребу да говори и то о себи, о свом животу и, шта више,
потребу да ту причу неко чује. Човеку са слутњом о могућем крају, битно је
„сведочанство“. Реч је о свођењу рачуна, симболичној тежњи да се задовољи правда и
постигне равнотежа.
Величина и достојанство Михаиловићевих ликова је у одсуству
интелектуалистичке препредености за којом се често посеже у тренутку исповести, а
што не значи да не постоји и потреба за оправдањем. Међутим, уместо да граде
одбрану, Михаиловићеви ликови само прижељкују праведну пресуду у којој ће после
поштеног суђења остати нешто од показсаног разумевања за све кроз шта су пролазили.
Михаиловићеви казивачи су на саслушању. Њихово казивање често има облик
коначне изјаве, на самом крају неког дуготрајног процеса. Било да је ислеђивање
реално, као у „Путнику“, или подстакнуто неким иреалним осећањем кривице 3 као у
причи „Лилика“, или пак, мотивисано жељом да се донесе коначни суд, да се направи
крајњи рачун, као у причи „Барабе, коњи и гегуле“, говор Михаиловићевих јунака
често подсећа на завршну реч. Међутим, он истовремено оставља утисак једне више,
необјашњиве мотивације за причу и причање, која се никако не исцрпљује у реакцији
слушаоца, па чак ни у катарзичном дејству на самог причаоца.
Начин на који Михаиловићеви казивачи мисле о себи и о другима, редак је
пример свесности и поштења. А то, више него ишта, заслужује поштовање:
„Тако је то било, другови, слушајте, добро, можда ћете нешто и запамтити.“
( MИХАИЛОВИЋ 1997: 30)
Наведена приповетка „Путник“ има све карактеристике Михаиловићевог
приповедног поступка, „високо креативан однос према језику, који остаје у служби
карактеризације, али се претвара и у вишеструко функционално средство уметничког
обликовања“ (ЈАНКОВИЋ, 1985: 8), приповедање у првом лицу, илузију усменог говора,
тематизацију људске судбине као неизбежне...
Првом реченицом поставља се готово драмска ситуација. Казивачу се суди, и то
му суди не један човек, већ многи, „ви“, односно „ми“ – господа. Изузети, дакле, не
само тренутним положајем, већ предодређени на некакву посебност, и са претензијом
на знање и истину. Међутим, онако како нам је већ на почетку дато, а што ће ускоро
постати очигледно, истину жели пре свега оптужени. Казивач. Млади партизански
борац, способан и сналажљив, регрутован још као дете, у тренуцима суочавања са
најгорим призорима рата и ситуацијама које су га, између осталог, излагале и таквим
искушењима којима није ни могао бити дорастао, не успева да сачува психичку
стабилност, и интегритет личности. Он убија рањеног друга да би му прекратио муке,
убија у борби и из освете, али почиње да убија и из некаквог мрачног задовољства, коме
не зна узрок ни смисао и које га вртоглавом брзином приближава управо ономе од чега
бежи, злу и злочину. Иако у томе постиже изузетну „ефикасност“, како можемо да
наслутимо из речи његовог комесара Мирка, представљаног као ауторитет и особа за
3
То можда није осећај кривице који произилази из свести о почињеном злоделу, јер се дешава да истог
и нема, бар не реално, или бар не у односу на Другог, већ искључиво себе...то сам чин, који је и даље
усмерен против неке животне силе, не чини злоделом, али чини грехом, што опет тражи неки вид
задовољења и казне...уп.. „Грехом бисмо могли назвати сваку ону нашу особену ману којом не успевамо
да владамо, већ она влада нама, прогони нас некад демонском јачином целог живота, често у нашем
савршеном незнању откуда она долази.“ ( ЈЕРОТИЋ, 2009:218)

7
коју је казивач везан осећањима пријатељства и међусобне наклоности, није тешко
закључити да се Мали „острвио“ и да је очигледно подлегао зарази злом, засигурно не
само његовој. Желећи да затоми зрачећу рану коју је створила траума ратовања, а која
највише личи на психички простор налик амбису, који стално тражи чиме да се попуни,
а у ствари је рупа без дна. И док покушава да је затрпа истим оним што је и узроковало
њен настанак, пукотина се шири док на крају не доведе до потпуног шизофреног
цепања личности. Младић се суочава са својим двојником, покушавши да отуђи онај
део личности који не може да прихвати и да га учини нечим страним, против чега се
онда може борити. Појава двојника чест је знак непристајања на унутрашњу борбу,
односно чињенице да је услед снажне трауме унутрашњи конфликт постао неиздржив.
Казивач је свестан да је све што му се дешава један вид психичке смрти и да би смртна
пресуда у његовом случају само прекинула ту агонију. Иако веома млад, енергичан,
сналажљив, способан, он више није у контакту са животним силама. Његов либидо
променио је предзнак, и све силе којима је вођен, деструктивне су природе.
При суочавањима са комесаром Мирком, а поводом погубљења затвореника која
младић врши изговарајући се покушајем бекства, тумачећи комесарове реакције,
постаје јасно шта се са младићем збило. Саборци се разумеју и са мало речи. Комесар
Мирко има један начин да Малог заустави, али, и поред очинске наклоности, нема ни
једног лпки, би ,у помогао.
„Млад си? Стрвина си ти, не млад! Проклетиња си ти, ето шта си! У борби
убиј, јуначе, не овако! Острвио си се, па трчиш на крв ко риба на мршу: колико их већ
имаш? И шта ти мислиш, може се тако? Стрељаћу те за то! Својом руком ћу те
убити! Знаш ли какво је наређење.“ ( МИХАИЛОВИЋ 1997:22)
Међутим, трагедија „Путника“ и јесте у томе што више никаква наређења, и
никакве казне не могу исправити оно што се догодило казивачу и што је он потом
учинио другима. Истовремено и џелат и жртва, он страда под притиском сопствене
кривице при чему нејасно слути да за своју злу судбину није сам крив. Живот му, ипак,
чини неподношљивим осећај да је засигурно било тренутка у коме је изабрао криви пут.
У многоме, пијанства, месечарења, кошмари, телесни и духовни болови, фуге,
последица су његовог избора и злочина које је свесно починио. Један од начина да се
прекине агонија, за коју је карактеристично да изложеног доводи у потпуну
немогућност промишљања сопственог положаја и изналажења могућности да се из исте
изађе, јесте суочавање. Не само са самим собом и са проблемом, већ и са собом у
оквиру једне више целине, у оквиру друштва, које се, у овом случају, може сматрати
оштећеним и самим тим имати право да буде и тужитељ, али и судија. Процес у коме
се, реченицу по реченицу, промаља једна трагична прича, за казивача је од изузетне
важности... Није му, међутим, стало до ослобађања, колико до сазнања о ономе што га
је ту довело и због чега више не разликује сан од јаве. Кошмарна стварност заузима оба
простора, а већ на самом почетку, мотив гриже савести и дуга (жена му у сну тражи
новац, који он нема), указује на унутрашњи немир и неподношљивост свакодневнице.
(Одлагање исплате и разрешена симболика, одвела би нас у закључак да аутор користи
мотив антиципирајућег сна. Јунак ће платити, на гробљу. „Али сигурно“.) Мотив
сомнабулизма нарочито подвлачи казивачево стање неразликовања реалности и сна.
Читаво његово биће, и телесно и духовно, у стању је невољне, присилне динамике, која
је последица гриже савести, немогућности да се услед трауматичних догађаја задржи
интегритет личности и психичка стабилност. Комесар Мирко, иако вишеструко
рефлектујући лик, није остао бледо оцртан и несугестиван. Убедљив и карактеран,
бурним реакцијама показује сву драматичност ситуације у којој се млади борац налази.
Из њихових разговора закључујемо да Малом више одавно није стало до живота и да
често бира веома ризичне војне акције. Саборци га зато и одликују, али му одликовања

8
и одузимају невољни да га казне радикалније. Чињеница да је реч о једном способном
младом ратнику и оданом другу, кога је низ грозних ратних несрећа довео до тога да се
заувек унесрећи убијајући ратне заробљенике, довела је до тога да Мали избегне преки
суд. Равнодушан према томе, као и према свему што представља будућност, окренут
прошлости, сећањима на људе којих више нема и памтећи како их је изгубио, иако млад
и снажан, казивач више није и виталан, будући да енергија којом се напајају његови
поступци није стваралачка, животодавна, креативна. Једино где га још има то је у
његовој причи. Говорећи о себи и о другима, о заједничким делима, и неделима, о
љубави према друговима и мржњи према непријатељу, о издаји, о селу, слутећи нејасно
шта значи радовати се жени и уживати у њеној лепоти, он тражи одговоре. Једно велико
„зашто“ осећа се као прикривено рефренско питање за сваком секвенцом казивачевог
саслушања. Говор тако и почиње. Војник нуди признање, причу, истину- једину коју
може да пружи, за узврат тражећи потпунију, коју му можда могу дати слушаоци-
паметнији, образованији и у нечему искуснији.
Шта је убило комесара Марка, шта је убило његове другове, шта је њега
натерало да убија, зашто је усмртио своју лепу снају, издајицу? Како и зашто је убио
њено дете? Крив, пред самим собом и пред другима, уз то и свестан да, без обзира на
исход саслушања и суђења, своју кривицу плаћа животом, он, међутим, назире да се у
томе неисцрпљује смисао свега што се догодило и да је тај грозни сплет изазван нечим
вишим, страшнијим од њега и његових непријатеља. Мотив више, непознате,
недокучиве силе, појављује се дискретно, ненаметљиво и више га откривамо, него што
га налазимо. Ни сам казивач не жели, а није ни у прилици, да се отворено суочава са
могућношћу деловања неког ужасног ратног механизма ван и изнад људи. „И после,
пред сами крај, кад је и њега, комесара, убило, и тад се нисам зачудио.“( МИХАИЛОВИЋ
1997: 25)

Психичка динамика казивача већ је под утицајем бројних одбрамбених

механизама и он се анестезиран, налази у једном изолованом душевном простору до
кога је тешко допрети. Не доводе га само губитак најближих другова, који су му
углавном старији, читава породица, опасност и рањавања, почињена убиства, у стање
шизофрене подељености. Ту су и убиства која су пред њим починили другови. Издаја
прелепе му снаје Марине, жене која је за младића била представник читавог једног,
непознатог универзума, „лепа како само још коњ може бити леп“, а демонских
карактеристика и поступака, прекида и ту снажну везу коју је млади човек преко њеног
имага могао да успостави са кретаивним, животним женским принципом. Са
Марининим чином одавања деверовог положаја, а мотивисаног везом са
непријатељским командантом, због чега страда и његова мајка, коначно се прекида и
младићева веза са светом жене и породице. Нехотичним убиством детета у Маринином
наручју, у дворишту пред очевом кућом, пролива се и потпуно невина крв. Нашем
казивачу крвави су сви простори, реални и душевни.
Приповетка „Путник“, изванредна је студија о злочину, или злочинима,
савршена и уверљива потврда да насиље рађа насиље. Присутна је још једна велика
ауторова тема, без експлицитне формулације, у позадини, наглашено упозоравајућа и
песимистична- зло је заразно. Оно делује брзо, паралишући, усмрћујући,
преобраћајући... начини су многобројни. Добро има одложен ефекат. Показује се тачним
да је време ђаволска категорија, само се не зна конкретно на који начин га користе
једни, а како други. Изгледа да су и ту могућности манипулације неисцрпне и да злу
припада брзо деловање и чекање; да је добру опет запала нека златна средина, налик –
правом тренутку, ни пребрзо, ни преспоро... Свакако, против првог, а за друго, ради
сећање и памћење, јер једино оно дозвољава истини да постоји и савести да се јави:

9
 „И ја мислим, често мислим зашто сам то радио. Па ми понекад и жао: еј људи
су то! А онако ништа. Само, сећам се. Лепо се сећам.“
Величина и комплексност приповетке „Путник“, уз привидну једноставност, у
структури је лика којом је аутор показао како, парадоксално, у злочинцу постоји жртва.
Осим казивача, о томе проговарају његови претпостављени, његови ратни другови, чак
и његове жртве. Те жртве, са друге стране, нечији су џелати:

„Кажи ми, вели, хоћеш да ме убијеш?“

„Хоћу“, кажем, „шта ћу ти друго?“
„Ако, вала, ја сам се наплатио“
„Јеси, кажем, „више него што вредиш“. ( МИХАИЛОВИЋ 1997: 35)

Понекад је највише значења и оно најважније о лику речено у врло сведеном

дијалогу. Верно нам преносећи, казивач не изоставља ни делове разговора који га
претварају у негативца и могу бити осуђујући... Он има жељу за истином, и треба му да
разуме, не нужно и да се одбрани.
Путник је „говор“ о једном Ја, од кога је рат направио хладнокрвног убицу, због
чега пати у сновима и тражи заборав у алкохолу. Оставља нас запањене кад нам се
изневере очекивања, откривши да је реч о младићу, готово детету, кога је упропастила
принуђеност да на зло одговори злим. Изгубивши све другове за које је био везан, све
које је волео и у којима је проналазио породичну блискост и у чијој смрти је морао
вишеструко да учествује, он губи и отуђује и сопствени живот. Већ одсечен од извора
животне енергије, напајајући се само оном деструктивног типа, а жеља за нестанком
отупљује инстинкте за преживљавањем, он није само ходајући мртвац, већ је и
становник пакла. Окрећући се у завитланом, личном хаосу, казивач нам саопштава
трагедију највишег регистра, коју, захваљујући вештини аутора, сазнајемо без патетике 4.
То није само случај јунака „Путника“, то је типична ситуација Михаиловићевог човека.
Нарочито у сказу, где ликови „својим говором оваплоћују једно од трајних
интересовања нашег писца, заправо, његов напор да трагове људске судбине прати до у
крајности драматичним околностима“
( ПАНТИЋ, ЈЕРЕМИЋ, 2010: 79).
Михаиловићеви ликови су заиста спремни на суочење са собом, али и са
другима. Са својом судбином, својим евентуалним злочинима, и казном... Изгледа да су
спремни и на суочење са чињеницом да страдају без кривице, и да је и то оно што човек
мора да поднесе и понесе.
Уколико је кривица оно што је мука Михаиловићевих казивача, било да су криви
другоме или сами себи, изненађује начин на који је с њом носе и како је подносе. У
томе је величина њихове исповести. Самопрозвани на последњу реч о свом животу, они
су уједно несклони и неспособни да себи граде реторичку одбрану, било да за њом
постоји потреба или не. Њихова прича нема сврху да их ослободи личне одговорности. 5

4
Казивач у „Путнику“ можда је најбољи пример колико писца интересују искуства злочина и
казне, спрега кривице и одговорности, трагике жртве и неопходности њеног постојања. Тај млади човек
је толико мало свој и толико лабаво везан за живот да се на његовом примеру и из његове приче виде све
силе које воде у пропаст. Као доказ може нам послужити мотив двојника који нам Михаиловић уводи
кроз младићев сан. Писац користи поступак удвајања који Бахтин описује служећи се управо метафором
огледала. У овом случају, аутор бира шизофрену ситуацију, где цепање личности настаје као последица
огромног притиска и гриже савести.
„Гледам их обојицу: један тај, страшни, а онај други пљунути он, ал опет није – лице мило,
младо, збуњено. А ја, као, и знам да сањам, а опет –страшно ми.“ (МИХАИЛОВИЋ 1997: 37)
5
Михаиловићеви ликови казивачи, заправо су изузетно храбри. Они говоре о свом страху онда кад он
више не постоји. То није било оно што их превазилази. То је ствар њихове изузетности, зато ауторова

10
 Карактеристично за Михаиловићеве ликове казивача је дистанцираност у односу
на оно о чему приповедају. Некаква отупелост која се логично јавља када појединац
није више способан да се носи са догађајима који му измичу саму основу на којој гради
психичку стабилност, доминантно је психичко стање јунака. Михаиловићеви ликови се
непобитно налазе у стању егзистенцијалне кризе. Проговара се из позиције релативне
безбедности, када су се битке наизглед завршиле, али је чињеница да криза није
прошла, већ је само изменила облик, који је субјекту тежак за одређивање исто колико
му је компликовано долажење до сазнања о прошлом, као и о садашњем животу.

У ствари, један од великих проблема који поставља Михаиловићева проза, а

нарочито његов сказ, и јесте разрешење енигме: Може ли се уопште из круга патњи и
страдања напоље, кад се једном у такав круг упадне. Аутор гради ликове и причу тако
да нам се чини као да јунаке дохвата неки одвратни прождрљиви механизам.

Михаиловићеви казивачи су од две врсте: има оних са довољно снаге и личне

воље да се одупру искушењима и тешким приликама (мада то мало кад и успеју да
искористе), и оних који су, као неком вишом силом, предодређени за патњу („Лилика“)...
Много тога у Михаиловићевим приповеткама своди се на однос џелат – жртва. Нимало
једноставан однос, често врло испреплетаних учесника, он се често сведе на положај
„између“, при чему је у џелату истовремено садржана и жртва, а жртва добије прилику
да постане џелат. Та ситуација највећа је мука за Михаиловићевог јунака, јер је и
положај неодређености, неопредељености и неснађености. Често немају свест о томе
шта су преживели, али имају инстинктивну потребу да о нечему нарочито проговоре. И
то је увек прича о прошлом болу, јер се из садашњег тешко говори.
Казивачи осећају да су превазишли своју патњу, или је она њих превазишла.
Сам став и однос према себи и свету, који налазимо у њиховом казивању, и даље је
израз патње, уочљив за оног који слуша, или у транспоновању – чита. Постоји и једна
снажна обично неизречена констатација, али снажно наговештена – за оног који говори
– све је завршено. Чак и онда кад се оставља нешто недоречености и могућности
преокрета, ипак нам се чини да је промена немогућа. ( Лилика: „А можда ћу само
престати да једем.“ )
Имају ли јунаци закључак о неминовности, безизлазности свог положаја и пре
него што започну причу? Ритам казивања је такав да у почетку, очигледно, или
прикривено, доминира радост због прилике да се са неким заподене разговор, да се буде
у нечијем друштву и да е тако, бар на тренутак, изађе из усамљености од које
Михаиловићеви јунаци хронично пате. Потребан им је исповедни монолог и прилика да
испричају своју причу. Почиње се помало обазриво, неком врстом представљања.
Међутим, то није потреба за околишањем, већ је почетак истовремено и увод и
казивање in medias res.
Лилика проговара - сви, осим малог брата, називају је глупом. Убрзо нам у причи
васкрсава свет без љубави у коме Лилика тражи своје место. Злостављана од најближих,
ограничена, ретардирана, али емоционално способна јунакиња, неправедно је одбачена,
изолована, и малтретирана. Са очухом, мајком и млађим братом, Лилика живи у
радничком делу града, у средини која нам из њене приче васкрсава извитоперена,
перверзна, зла... Лилика је ванбрачно дете жене која је, будући да је и сама жртва
злостављања и ратног стања, постала злостављач сопственог детета сматрајући је
теретом и препреком да са мужем оствари квалитетан емотивно-сексуални однос.

прича никад није о обичном, а камоли о малом, или не дај боже, маргинализованом лику. Осим ако нисмо
мишљења да нечији свет треба вредновати по звању и положају, па макар то био и књижевни лик...

11
 Оптерећен љубомором, промискуитетом оба партнера произашлим из доказано
девијантних склоности и једног и другог, овај однос је у основи нездрав и деструктиван,
предодређен на сталне трзавице и непрестане игре. Међутим, док неконструктивно воде
сопстевне и заједнички живот, ово двоје се показују врло ефикасним када је у питању
злостављање Лилике. Девојчица је систематски малтретирана, тучена до крајњих
граница издржљивости, у прорачунато створеним околностима када јој нико не може
помоћи. Нагомилана фрустрација којој је истовремено и тешко и лако наћи узрок,
иживљава сву своју снагу на казивачици, због чега она трпи све веће и веће последице.
Бруталност са којом родитељи поступају према Лилики наводи на само једну
претпоставку: зло реално постоји у сваком човеку, може се појавити на сваком месту и
најочитије је у поступању према најслабијима- деци, или другима у зависном,
подређеном положају. Лилика осећа да је одговор на сва питања - љубав. Осећа да је
несрећна зато што љубави нема чак ни од мајке и схвата да би све било другачије када
би се појавио неко да је воли и неког да воли. Живећи у ружној, хладној, сиромашној,
патолошки деформисаној средини Лилика жуди за лепотом, за променом, за светом који
налази у биоскопу или какавог га кроји у својој машти.
Она је пример невине жртве, особе која због немогућности да на зло одговори
злим, бива објектом малтретирања и туђих перверзија у свакој могућој прилици. Не
знамо којих је година Лилика. Испрва, казивач као да је девојчица у претпубертетској
фази свог развитка, али постепено долазимо до закључка да је њена инфантилност
последица менталне ретардације и константне изложености психичком и физичком
злостављању, а да је казивачица већ у тренуцима свог живота када се јављају не само
сексуални већ и мајчински инстинкти. О томе нам говори њен нежни, заштитнички
однос према Бати, свом млађем брату, за кога сама каже да јој је као беба. С друге
стране, невероватна црта емотивне зрелости изражена у односу према Бати, или Пеци,
може бити последица пребрзог сазревања у угрожавајућој средини, при чему наглашене
емоције и снажна веза са особама од којих се не трпи злостављање, представља темељ
на коме се уздиже крхка грађевина психичке стабилности.
У емоционалном смислу, Лилика превазилази ограничења и представља се не
само као неко ко уме да осећа и да се том осећању препусти, већ и као неко ко
проницљиво процењује емоционалне односе у околини. Она је свесна да су њене
„љубави“ неостварљиве, да искрених и нежних осећања нема ни међу њеним
родитељима, као ни међу другим паровима у њеној близини. Иако Пеца није међу оним
мушкарцима о којима Лилика машта, а који под обавезно треба да је изведу из
кошмарне свакодневнице, она и те како уме да се огрне његовом наклоношћу. Знајући
да јој је једини од помоћи, ту да је утеши и да је, макар и прећутно, добро разуме. Пеца
и Лилика се међусобно спашавају огледајући се једно у другом и на тај начин
повећавајући оно добро у обома, а што их спашава од поништавајуће снаге дуготрајног
омаловажавања.
Лилика је у сталном страху да ће бити предата старатељима у домској установи,
мада нам из њене приче нису најјаснији разлози за то. Оно што је очито, то је да њени
родитељи имају несавладиву жељу да је се реше и свим расположивим средствима се
труде да ту жељу и остваре. Свесна их је и Лилика и то нам не таји, као ни оно што је
сама предузела да их у томе спречи. Иако ограничених језичких средстава, Лилика није
и ограничене перспективе. Њен интелект није на нивоу њених злостављача, али је њен
увид запањујуће продорне снаге и прецизности. Способна или неспособна за развијене
закључке, девојчица је ипак пружила све оно што је потребно да би се исти
непогрешиво и лако донели. Њена мајка, такође злостављана од стране своје
старатељке, улази у патолошки означену везу, а тако и сама од жртве постаје
злостављач. Зло је заразно, узрокује га недостатак љубави, који је Лилика увек спремна

12
да инстинктивно подвуче. Она вишеструко варира изјаву како је мајка не воли,
осећајући то као узрок свог удеса, па чак ни Мајчица, учитељица коју би девојчица
могла да доживи као мајку- супститут.
Дуготрајно злостављање оставља погубне последице. Лилика се предаје.
Напушта чак и своје фантазије, сахрањује свој пар лутака, представу идеалног споја.
Њени одбрамбени механизми разграђују се у немогућности да се снабдеју енергијом.
Лилика више не може да се одржи. Она губи и последња упоришта која су опстајала
захваљујући близини Бате и Пеце и могућности да се колико-толико слободно креће.
Чак ни маштањем, ни крађом, ни храном ( крађа и злоупотреба хране, нарочито код
девојчица из нефукционалног породичног окружења, служе да се надомести огромна
емотивна празнина која настаје услед ускраћивања мајчинске пажње и љубави), Лилика
не успева да се завара. Живот у свету без љубави, у свету бола и патње, живот је без
смисла. У таквом свету, ништа више нема значаја.

.
Аутор ствара лик и причу на начин који нам оставља довољно простора за сваку
врсту ангажмана. Они говоре на такав начин, језиком у сваком смислу само својим, а о
стварима које су нам на крају заједничке, тако да није тешко постићи висок степен
идентификације. Ми се тешко можемо поистовећивати са ментално заосталом и
злостављаном девојчицом (Лилика), али се природно јавља висок степен емпатије.
„Дечија патња је, могло би се рећи, помало опасан уметнички мотив, зато што
претерано ангажује емоције“( ЈАНКОВИЋ 1985: 8). Психолошки је оправдано да се човек
најтеже суочава са постојањем безразложне и бесмислене патње, односно патње без
кривице, ничим изазване. Потрага за одговорима завршава се пред „привлачном снагом
понора“ и човек се спасава затварајући очи и одричући се одговора. Михаиловић се није
плашио „опасних, уметничких мотива“(ЈАНКОВИЋ,1985: 8). У његовом делу, иако ништа
мање захтевни, они постају уметнички успели.

Кроз особену употребу језика спознајемо карактер Михаиловићевих казивача.

Наивност јунака и својственог му говора не може бити препрека разумевању величине
њихових удеса. Наизглед незаинтересовани за одређену реакцију слушаоца/читаоца
(иако аутор можда јесте), немају амбицију да им говор личи на проповед, громогласну
обнову части и самопоштовања, па нас тако нарцистички не могу ни завести да
мислимо како су историјске жртве, док са друге стране оклевају при спасавању,
десеткују варош, желе туђу жену и издају најбољег пријатеља. Уколико исповест
девојчице, која је везивана за кревет и брутално тучена, стилизована тако да имамо
недвосмислен утисак да нам она сама говори, не изазива „сузну емотивност“, онда
таква рецепција лика много говори о способности реципијента да разликује добро и
зло.
Под претпоставком да је и „Лилика“ писана техником сказа, а има много разлога
да тако мислимо: стилизација језика да личи на говорни, варирање фраза, рефренско
понављање које карактеришемо као узречице (тзв. поштапалице)... Ипак не можемо
искључити могућност да је реч о унутрашњем монологу. Недостатак интерпункције
може сугерисати писани језик, недостатак образовања и несавладаног правописа услед
потешкоћа у учењу, али је највероватније Лиликина исповест говорна.
У складу са карактерним особинама лика, мала вероватноћа да је за монолошку
исповест изабран писани језик. „Ја сам тад продужила да перем веш и нисам гледала за
њим. А онда сам чула како неко страшно лупа па сам погледала кроз прозор и видела
Пецу. Он је седео испод нашег прозора и једним штапом ударао у једну празну

13
конзерву, ударао и сав био црвен и викао што може јаче рура рура рура. А сви су знали
да то значи курва и изашли су на прозоре и почели да се смеју.“ ( МИХАИЛОВИЋ 1997:59)
Карактер је у самом средишту интересовања аутора:
„На другој приповедачкој равни обрће се однос фабуле и карактера у корист
карактера: што је избор догађаја немотивисанији, случајнији и својевољнији, то се више
истиче приповједач као субјективна величина. Фабула у сказу испуњава једну другу
функцију: она не подржава само радњу, него карактерише и онога ко је прича.
Кохеренција која јој недостаје компензира се кохеренцијом причаоца“. ( Х ОДЕЛ, 2006:
49)
У Михаиловићевом сказу, управо посебно створен лик, његовом доследношћу и
погођеношћу, животношћу и аутентичношћу, све и најмање делове приче компактно
држи један уз други. Изречено и доречено. Али не и затворено и завршено.

***

СТВАРНИЈЕ ОД СТВАРНОСТИ

Приповетке Драгослава Михаиловића приповедане су из „Ја“ перспективе,

представљају нам се као сказ, или им је приповедач свезнајући, када је реч о
приповедању у трећем лицу. У сваком случају, њима доминира сасвим издвојен,
упечатљив лик чијом значењском анализом увек долазимо до нових закључака о
Михаиловићевом приповедању.
Помало неправедно их карактеришемо као маргиналне и анонимне, јер у свету у
којем они живе, свима су подједнако укинуте повластице, а Михаиловићева историјска
динамика налик шекспировском суровом механизму, не штеди ни краљеве ни просјаке.
Уколико у приповеткама Драгослава Михаиловића има анонимизације, она
потиче из универзалности одређених порука чији су јунаци главни носиоци, или
колективног несвесног, или чињенице да, у мањој или већој мери, а сигурно у крајњој
консеквенци, сви делимо исту судбину. Иначе, сам аутор инсистира на јединствености
ликова које ствара, на непоновљивости, упечатљивости, и у томе и јесте њихова
уверљивост.
Намењен им социјални статус може их учинити скрајнутим (на друштвеним
лествама, они јесу ниско) и ограничити им могућност избора, доводећи их у ситуацију
неприлике, нелагодности, чак и несреће. Међутим, приповедачевим увођењем ликова
огледала, о којима понекад много сазнајемо из само две реченице, а који су савршени
антиподи јунаку, схватамо да човекова коб никако није само социјалне природе, те је не
можемо свести ни на несрећни избор идеологије.
На много начина, казивачи Михаиловићевих приповетки „исповестима“ и
природом углавном се разликују, али је њихов тежак положај у свету у многоме
заједнички, а удес и потреба да се о њему прича, сличан.
С обзиром на карактеристике приповедачке свести, а главна од њих је
способност за карактеризацију и анализу, за доживљај душевних покрета људи који
насељавају Михаиловићев приповедни свет, ликови које срећемо нису ни могли бити
мање изражајни. По њиховој рељефности, прецизној изграђености и продору у
суштинско – по томе је Михаиловићева проза утемељена у стварности. Показујући
реалност за коју бисмо више волели да је нема, и никад није ни било, можемо рећи и да
је беспоштедно реална.
Михаиловићева проза није стварносна. Стварна је да стварнија не може бити.
Као и све велике приче, уосталом.

14
Литература:

Пут по непроходи, зборник, Библиотека града Београда, приредио Михајло Пантић,

Београд, 2010.
О делу Драгослава Михаиловића, зборник, Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у
Врању, приредили Дејан Ајдачић и Зоран Момчиловић, Врање 2009.
Ана Бужињска, Михал Павел Марковски, Књижевне теорије XX века, Службени
гласник, 2009.
В. Виноградов, Проблем сказа у стилистици, Поља (бр.458), 75- 85, са руског превела
Мелина Панаотовић, наслов оригинала : В. В. Виноградов, Избранные труды. О языке
художественной прозы, Наука, Moskva,
1980, str. 4254.
Владета Јанковић, „Петријин венац Драгослава Михаиловића, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 1985.
Ђорђо Агамбен, „Homo sacer“, on-line издање,
http://www.scribd.com/doc/45002712/Giorgio-Agamben-Homo-Sacer-prevod-Mario-Kopic,
Ђорђо Агамбен, Профанације, Ренде, Београд 2010.

Жерар Женет, Фигуре, Светови, Нови Сад, 2002.

Мике Бал, Наратологија, Народна књига, Београд, 2000.
Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд, 1989.
Фридрих Ниче, С оне стране добра и зла. Генеологија морала, СКЗ, 1993

Збирке приповетки Драгослава Михаиловића:

Фреде, лаку ноћ, Просвета,Београд, 1997.

Ухвати звезду падалицу, СКЗ, Београд,1983.
Лов на стенице, БИГЗ/Панорама, Београд, 1993.
Јалова јесен, Народна књига/ Алфа, Београд, 2000.
Преживљавање, Завод за уџбенике, Београд, 2010.

15