Катедра за српску књижевност с јужнословенским књижевностима

Филолошки факултет Универзитета у Београду

Поетика савремене српске књижевности:

Приказ књиге „Па као“ Владимира Табашевића

Ментор: Студент:
проф. др Александар Јерков Тамара Мићић, група 06

Београд, 10.5.2019.
 Владимир Табашевић: Па као, Београд, Лагуна, 2016.

Књижевни развој Владимира Табашевића, започет књигама поезије (Коагулум,

2010, Трагус, 2011, Кундак, 2012, Хрватски кундак, 2014), представља упориште за
стварање потоњих прозних дела. Његов први роман Тихо тече Мисисипи из 2015. године
нашао се у ужем избору за Нинову награду. Роман Па као ушао је у најужи избор за
Нинову награду (2016), док је најновији Заблуде Светог Себастијана добио Нинову
награду за најбољи роман у 2018 години. Поред писања, Табашевић се бави уредништвом
интернет часописа Презупч, који је усмерен на питања класних разлика и друштва
уопште. Добитник је регионалне награде за причу Рат и награде Мирко Ковач за најбољу
књигу младог аутора.
Роман сугестивног наслова Па као представља његову другу књигу, чији поднаслов
Роман о љубави, историји и другим неспоразумима открива тематску и идејну потку која
се преко различитих наративних инстанци раслојава и проблематизује.
Главни јунак Емил у улози ghost writera уз новчану надокнаду пише роман
с(в)ећања пензионисаног пуковника Фројда, својеврсну фалсификовану (ауто)биографију,
и притом се заљубљује у Ану, која је у сличном социоекономском положају. Поставља се
питање трагичности индивидуе прозроковане различитим односима и немогућности
самоиспуњења или самоспознаје у транзитном друштву којем они припадају. Роман
генерацијских разлика и (не)могућности љубави у контексту материјалних и својинских
односа успоставља везу са свакодневицом која постаје егзистенцијално испражњена,
индивидуама које безуспешно трагају за идентитетом и њиховим личним потребама и
жељама које аутор покушава да представи као биолошки детерминисане, као и питање
историје која својим механизмима управља будућношћу и на неки начин је дезинтегрише.
У првом делу кроз субјективну визуру приповедача-јунака уведени су главни ликови
и тема којом се фабула развија. Писање аутобиографије за другог представља пародични
приказ немогућности објективне истине и тиме се уобличавање пуковникове приче не
може жанровски одредити, као што се и писање претвара у неку врсту обавезе, посебно
када се сагледа антагонистички став Емила према пуковнику. У описивању Ане највише
се алудира на њену сензуалност, осетљивост и еротичност. Љубав је представљена као
телесна манифестација унутрашњих нагонских потреба.
 Убацивањем друге приче Офсајд звани љубав именованој као „незавршени роман
о пуковнику Фројду“ кроз наратив свезнајућег приповедача (који је пак непоуздан)
испреплетане су историје људи који су повезани са пуковником. Указано је на
дисфункционалност породичних и пријатељских односа, приповест се ослања на
фрагментарна сећања пуковника, његовим љубавним авантурама међу којима једна
завршава самоубиством, нежељеном кћери и опису ратних дешавања у којима је
паралелно исписана и прича исписника Роберта Петровића, његовог брата по крви.
Позиција жене приказана је кроз различите ликове, кроз њихову градацију и
деградацију. Деца носе неку врсту наследног греха и карактерно се увек одређују према
својим биолошким и срединским утицајима.
Писац до краја вешто гради лик Ане, који се продубљује упоређивањем са
прошлошћу и њеној садашњој позицији. Откривање њене судбине повезано је са причом о
њеном пореклу, немој мајци и оцу који је нестао па се касније вратио, из историје коју
неуморно изучава. Преплитањем сличних судбина, кроз различит наративни дискурс,
приказује се и историја љубави родитеља Емила, те успешна корелација са највећим
представником натурализма Золом и његовим романом Жерминал, којим се класна
разлика поставља као значајна одредница и тема романа. Амбивалентост имена указује на
немогућност успостављана чврстог идентитета, те се различите наративне инстанце могу
сматрати као разломљене перспективе једне личности и последица трагичности. У роману
свако се зове другачије, те се њихова личност дели на различите улоге које треба
испунити у друштву и заборављење имена представља ону врсту мимикрије која постаје
много чвршћа у односу на оно што суштински чини човека.
Аутор вешто користи стилске фигуре и прецизним синтаксичким склоповима успева
да направи мноштво каламбура и језичких досетки. Поређењем ликова са различитим
животињама приликом њихових карактерних и физичких описа указује на нагонско и
анимално у човеку, а персонифоковањем сопствених мисли и страхова писац се поиграва
са значењским и стилским слојем језика. Метафоричност је крајње искоришћена, те се
поједини пасуси асоцијативно нижу и представљају успешно изграђену субјективну
атмосферу психичког стања главног јунака која на самом завршетку постаје ломљење
плурализама личности трагично одређене сопственим пореклом, социоекономским
положајем и наметнутим улогама које су, углавном, деструктивне.
 Градећи роман намењен генерацији стасалој у доба транзиције, аутор је трагички
модус поставио као најрепрезантивнији и самим тим најдоминантнији у причи.
Повременим хумористичким опаскама, уочавају се (ауто)иронични ставови и аналитичка
промишљања односа ликова и њихове крајње немогућности разумевања. На самом крају,
поставља се питање да ли је љубав у савременом друштву могућа, ако су људи унапред
одређени као лутајуће индивуде у потрази за сопственим идентитетом? И ако јесте, каква
је то љубав?