Professional Documents
Culture Documents
Мамице, Пожури:
Из носа ми цури“.
(Марамица)
— у којој је ситуација стварности веродостојно репродукована и тако нашла адекватан и
духовит израз.
У стваралаштву Гвида Тартаље за децу видно место заузима његова поезија из
збиркеВесела зоологија. У жељи да окарактерише безброј домаћих и шумских животиња,
певао је о разнородним особинама животињског света, истичући за сваку од њих понешто
што је типично. Већу прологу збирке пише: „Уовој књижици животиње нису
распоређе ни по каквом реду. Ово није уџбенчк, ово је весела зоологија“.
Збирка Весела зоологија садржи око осамдесет песама. У њој је до краја искоришћено
пространо мотивско поље, љупких и симпатичних карикатура у стиху: то су шаљиве слике
о животињском царству у коме кит гута цео разред; зец је најбржа животиња на свету,
мајмун је свезнајући; а гавран се, опет, жали на укус човечији, што његове песме не
снимају „за гра... гра-гра... грамофонске плоче“. Са овом збирком Тартаља је изразио
ванредан смисао за карактеризацију животињског света чије је особине најчешће
хуморно опсервирао. Додуше, иако је у песмама, донекле, угрожена дечја машта обиљем
животних чињеница, песник је њоме надокнадио дечја сазнања о темама које га
заокупљају. Па ипак, епилози Тартаљиних песама остављају пријатан утисак: они
напомињу на дечји живот, на речи које се упућују најмлађима. Ево примера кратких и
уочљивих песама из ове збирке:
Сваке зиме нову бунду има,
Ал' је увек исти крој
Иста боја, исте врсте вуна
Овца има укус свој
И о моди не води рачуна
(Овци)
Кит 6и мого да прогута
можда то већ зпаш
без по муке, у три пута,
цео разред наш.
Један разред у стомаку
Није случај чест
Чудо би сејош у мраку
Три и трије шест.
(Киш)
— до сасвим хуморних стихова какве срећемо у песми Сом:
Памти ову мудрост, сине –
Сом сомчету вели свом,
Само ко истински зине
Може бити прави сом. (Примери преузет из: Марјановић, 2001: 88)
Али, више смисла за дужу песму, песму у којој ће фабула бити избачена у први план,
Тартаља је испољио у збирци Шетња, која доноси и нешто ново у погледу песничке
форме: сва од мозаика старих и нових мотива, она пева о свему и свачему што живи у
детету и ван њега; песник зна да је свет окружен конкретним и апстрактним појмовима;
да се у њему дете осећа као отуђено али и присутно; у том правцу он води мисао,
постављајући себе као посматрачано и испитивача. Доза типичне Тартаљине идејне
шареноликости ни овде није запостављена. Јер, песник се интересује за дечји повратак из
школе као и њихов одлазак у њу; пева о сунцу и локомотиви; о бакама и дедином
шеширу; драг му је дечји распуст и игра фудбалом; снева о лету, зими и снегу; пева о
Миши и његовим разноврсним улогама у немирном детињству. Овом збирком Тартаља
мења, истина, свој версификациони рукопис: његове песме су дужег даха.
Циклус Дедин шешир и ветар писан је у развученом временском периоду. Поетска машта
у овим песмама вибрира између сна и јаве, односно апстрактног и материјалног. Смисао
овог циклуса напомиње откривену Тартаљину идеју: да прикаже спектар
авантуристичких сцена које настају у дуелу између шешира и ветра.
Циклус Дедин шешир ч ветар има четрдесет и једну песму. Од прве до последње,
Тартаља задржава атмосферу пустоловина и ставља акценат на хумористичном исходу.
Све песме из овог циклуса наративно су конструисане: песник повест почиње причом о
куповању шешира а завршава илузијом да га уопште неће носити, јер је вратоломно
несташан, прави му незгоде, и уместо шешира мора узети качкет.
Сходно овом циклусу, у Тартаљином стваралаштву запажа се и серија од четири стотине
песама под насловом Миша – савремено дете. Карактер ових стихова своди се на слику
дечака који у себи уједињује типичне особине све деце из првог периода узраста.
Говорећи једном приликом преко радија, Тартаља је дао објашњење о дечаку Миши и
песмама које је написао о њему. Рекао је: „Миша је мешавина стварности и маште.
Једна комбинаццја тога. Миша постоји и не постоји. Миша, што се тиче година, није
још навршио седму, али је ту негде близу. Живи у Београду и Загребу, а лети је највише
на приморју, где је осим пливања и веслања научио и неке далматинске песме а заволео
и неке приморске специјалитете и научио њихова имена као и имена разних морских
риба, почев од скуше и сарделе; онје предсшавник више хиљада наше веселе деце – целе
једне армије обешењака ч чапкуна“ (Марјановић, 2001: 89).
Схвативши овако лик Мише, песник је у њега унео све видове занимања. добре и лоше
људске особине, навике и манире. Миша у песми симболизује универзалну радозналост и
смисао: он је цртач, пецач, спортиста свих дисциплина, шахиста, певач, конструктор,
критичар, филателиста, режисер; он је глумац и фотограф, гусар и пилог. Поред тога што је
ведрог духа, Тартаљин Миша обожава прошлост и јунаке; он воли градски живот, али је
пасионирано заљубљен у природу, реке, месец и цвеће. Загледан у цвеће које је дар
природе, он никада не зна када се „оно јавља“ и када се до њга може доћи. У једној
песми песник пева:
Ал' никако да запамти,
Када стиже чему време
Па зими тражи - шебоје
А лети – хризантеме.
У Тартаљиној поезији новијег датума посебно место заузима циклус песама Гусарска
дружчна. Мотив за ове песме песник је нашао у неиживљеној машти протеклог
детињства и сазнању да је дечја природа увек жедна пустоловине.
У циклусу Гусарска дружчна инвентивно је одликована грађа песничких мотива, у којима
авантуризам има запажено место.
Гусари су један од најуспелијих циклуса на тему пустоловина у нашој литератури за децу.
Без сувопарне нарације песник је у њему опевао згоде и незгоде измишљене гусарске
дружине која на једрењаку „Силна бура“ – „напред гура од Сплита до Счнгапура и до
Јужног пола“. То крстарење морем води, по песнику, командант гусарске дружине силни
„Бесна Штука“. Он је смео и неустрашив „вођа гусарских кријумчара, дембелана што га
љуте сваког дана ко да желе да помуте своме вођи радост сваку“.
Али Тартаљина панорама авантуристичких стихова не зауставља се само на овом вођи
гусарске братије. Он у стихове уноси и друге актере „скупа“. То су екцентрични Косна Ура,
Масна Пита, Бела Рада, Црни Паја, Риђи Ћоса, Морска Врана, гусари који се
диференцирају или по прождрљивости, или лењости, пијанству, несналажљивости или
било чему другом. Песник их скицира из свога угла и, поред тога, што их ставља у акцију
(управљања брода, пљачкања туђих бродова, затезања или попуштања једара), прати и
записује све њихове згоде и незгоде какве су, на пример: купање у хладној води, оштрење
гусарског ножа „на тоцилу од јутра до мрака“, итд.
Поетски поступак Гвида Тартаље у овом циклусу разликује се од његових ранијих књига:
он се овде служи исцизелираним ефектима и својеврсном фантатстиком, мада и бујном
хиперболом, у којој има и ироније и сарказма. Нема сумње да је Гусарска
дружина прожета суптилном алегоријом различитих људских врлина и мана; она је лепо
презентирано штиво малим читаоцима и као такво носи собом дискретну васпитност. Но,
ипак, та васпитност није ни дидактично апострофирана ни учитељски препоручена: у њој
је естетски штимунг надвисио „савет и поуку“, а одмерен израз допунио границу
квалитета...
Инклинација ка цикличним конструкцијама продужује се и у низу песама под
насловом Чика Сврика. Сродне по идејним констелацијама и мотивским надахнућима,
ове песме поседују богатство асоцијација подобних поезији са „низовима и
набрајалицама“; чика Сврака је у овим песмама као „Миша“ или „Деда“, чији пут кроз
живот диктирају околности а он сам често пада под њихов удар. Основно у овим песмама
је доживљај кроз које пролази главни јунак; он је близак понашању дечје маште а песник
хумором спаја њихове позиције.
Тартаљин поетски опус означен је и збиркама: Мој брат близанац и ја и књигом Од
облака до маслачка: док је прва збирка наглашена низом песама о рођацима и
пријатељима (Близанци, Мој ујак Лука, Опет нас двојица), доста инвентивна и
сензибилна по карактеру – друга представља неку врсту антологије његових већ
објављених стихова у којој се може запазити читава песничка трака тема: од тема
животињског и биљног царства, преко цикличних песама – до новијх песничких покушаја
са тоном савременог певаља за децу. У збирци Од облики до маслачка Тартаља је
заокружио регионе поетске интуиције: ова књига означава збир најлепших остварења
отетих са лире његове поетске музике.
Плодан и традиционалан, како видимо, песник Гвидо Тартаља одликује се наслеђеним
песничким манирима но и индивидуалним. Више свој, оригинално изграђен, он је од
првих почетака књижевног раза припадао поезији за децу који ни у старијим годинама
није напуштао. Песнички свет градио је на властитим асоцијацијама нађеним у животу па
је зато цео његов опус заснован на реалним доживљајима а не фиктивним: осећао је
психолошки, социјални, етички и педагошки дете и детињство. У том споју са „малим
људима“ постављао се различито: као родитељ, учитељ, психолог, покровитељ – и естета.
У њему, његовој концепцији живот, а у погледима на „краткотрајно битисање“, избијала је
увек у први план ведра мисао. Зато с правом можео рећи да су хумор и оптимизам први и
најјачи квалитети његовог песништва.
Форма Тартаљине поезије за децу не чини велку прекретницу у нашој лирици, али се она
развијала и усавршавала са растом песничких тема и мотива: сведочи о томе најновији
период Тартаљиног стваралаштва коме припадају збирке Весела зоологија затим Мој
брат близаник и ја, Дедин шешир и ветир – и, нарочито, Гусарска дружина. У тим
књигама Тартаља је дао пуну меру свог уметничког духа.
Помало запостављен као „епигонски песник змајјовинске школе“, Гвидо Тартаља је један
од најпопуларнијних песника у кругу школске и предшколске деце. Читаво његово лирско
стваралаштво, у ствари, пева о том узрасту: о дечјим радостима и тугама, првим
суочењима са животом и – уопште – материјалним и апстрактним светом; дијапазон
његовог идејног поља најразноврснији је у српској поезији овога типа. Отуда и можемо
рећи да се без Тартаље не може замислити развој и богатство дечје поезије у нас. Јер, у
својој хуманистичкој поруци деци и животу он је исказао своје врлине, које извиру из
његових песама једноставних као дете и топлих као детињство.