Professional Documents
Culture Documents
Нови Сад
Студент: Професор:
Мирјана Боро Горана Раичевић
САДРЖАЈ:
Међутим, тема тамнице је код Иве Андрића присутна још од самих почетака
његовог књижевног рада; у његовим лирским записима „Ex ponto“ и „Немири“, као
и у његовим приповеткама („У ћелији број 115“, „Искушења у ћелији број 38“,
„Заноси и страдања Томе Галуса“, „Поручник Мурат“). Свакако, постоји веза
између тамнице у „Проклетој авлији“ и тамнице у Марибору, у којој је Иво Андрић
боравио и која је његово лично искуство.
ЖАНРОВСКА „ПОЛЕМИКА“
По изласку (1954. године) дело „Проклета авлија“ је најчешће жанровски
одређивано као приповетка од стране књижевних критичара. Касније ће се
усталити одредница – роман за њено жанровско одређење. Различити књижевни
критичари ће се служити различитим жанровским одредницама при жанровском
одређивању дела „Проклета авлија“.
Велибор Глигорић ће „Проклету авлију“ одредити као приповетку. Исто је
она и за Драгишу Живковића. За Рајнхарда Лауера „Проклета авлија“ је „дужа
приповетка“. Борислав Михајловић – Михиз ће је, у почетку, назвати приповетком,
док ће у каснијим приказима посегнути за термином роман, тачније „кратки
роман“.
Ристо Тошић ће се запитати које ли је то жанровско одређење Андрићевог
дела „Проклета авлија“, да ли је то прича, роман, хроника или нешто што је томе
слично? Касније ће се определити за жанровску одредницу роман.
Скендер Куленовић „Проклету авлију“ ће одредити као приповест. Исто ће
учинити и Петар Џаџић. Он ће посегнути за термином приповест из „Теорије
књижевности“ Бориса Томашевског. При томе, Петар Џаџић ће се позвати на то да
Иво Андрић није ниједно своје велико дело назвао романом. А термин – „повест“,
по њему, свакако, одговара делу невеликог обима, које се налази на граници између
романа и приповетке.
По Иви Видану, „Проклета авлија“ носи жанровско одређење „новела-
прича“. А. Радован Вучковић ју је одредио као „роман–новелу“. Међутим,
позивајући се на пуноћу њених значења, пореди је са „Странцем“ Албер Камија и
назива је „романом судбине“.
За Славака Леовца „Проклета авлија“ је „приповест, готово мали роман“. А
Иво Франгеш ће је називати час романом, час приповешћу, а и новелом.
Mеђутим, „Проклета авлија“ се с правом увршћује у ред романа. Свакако,
она то дугује пуноћи својих значења која зраче из ње, као и богатству и пуноћи
својих мотива, галерији својих ликова и, наравно, својој архетипској структури и
алегоричности дела у целини. Велика су судбина и обим захваћене животне грађе у
овом роману; велика је и трагика човекове егзистенције која зрачи из њега. Писац
је успео да мотив човекове трагике и изгубљености пренесе у знатно већа
географска пространства и животна трајања. Овде Андрићево време не познаје ни
прошлост, ни садашњост, а ни будућност као засебне временске категорије. Време
„Проклете авлије“ је једно универзално време.
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 5
1
Петар Џаџић, О Проклетој авлији
2
Иво Андрић, Разговор са Гојом
3
Иво Андрић, О причи и причању
4
Петар Џаџић, О Проклетој авлији
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 6
А сам Андрић, у успону је, види узор у фра–Петру, у коме је уочио архетип
митског приповедача, архетип зрелог човека, достојног да се ухвати у коштац са
свим невољама и свим проблемима, који види светлост и ван тамнице, ван зидина
Авлије.
Сви су они водили на различит начин борбу са архетипом. Ћамил није био
толико ни претесан, ни толико недорастао, већ просто нејак и без жеље да се
одупре, без смисла, без љубави према самом себи. Из тог односа према самоме
себи, код Ћамила се јавља љубав према осталима, нека невина, дечја нежност и
доброта. Код Карађоза је све то другачије. Он није дорастао архетипу. Само га је
сабио и та тескоба је искривила његову психу; отишао је сасвим криво, ка
тиранину, ка диктатору. И Карађоз и Ћамил су волели да направе неку врсту реда.
Ћамил је то могао да уради само у туђем лику, у лику Џема. Карађоз је свестан
своје моћи, он је у позицији да заводи ред и да неређује. Карађоз завирује свуда,
баш као и Хаим. Разлика је у томе како ко и куда завирује.
У Хаиму је слабост, несигурност; архетип вечито прогоњеног Јеврејина,
који сумња у све и свашта, опседнут манијом гоњења, односно прогоњења. Он
може да улази у туђе мисли, жеље, у целу особу.
Сви они трагају за смислом, за истином, за судбином. И поново, над свима
њима је Проклета авлија, архетип тамнице, заточеништва, неслободе. Нико од њих
није слободан, а могао би да буде.
Кроз ову „причу о архетипу“, као о делу самих својих бића, ми упознајемо
себе, своје мисли, жеље, тежње, ближи смо потрази за истином, за смислом и
судбином.
5
Иво Андрић, Проклета авлија
6
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 8
7
Радован Вучковић, Велика синтеза
8
Иво Андрић, Проклета авлија
9
Исто
10
Исто
11
Исто
12
Исто
13
Исто
14
Исто
15
Исто
16
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 9
17
Исто
18
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 10
КАРАЂОЗ
Оличење установе Проклета авлија уочавамо у лику њеног управника
Карађоза, који је срастао са њом. Као и све у вези са Авлијом и око ње и њене
логике, и сам Карађоз, као њен управник, гротескан је 19 . Можда је најгротескнији
начин његовог доласка до места управника цариградског затвора, пут од бившег
саучесника преступника и злочинаца до неког ко управља затвором и, на неки
начин, учествује у разрешењу судбине својих бивших пријатеља, преступника.
Карађоз је само надимак управника Проклете авлије, чије је име Латиф-ага.
Његов надимак, Карађоз, јесте име „гротескне личности турског позоришта сенки“,
што је Андрић истакао као своје објашњење уз Карађозев надимак. Имајући на уму
значај семантике имена код Иве Андрића, као и „симболику“ спољашњег описа
ликова, лакше ћемо схватити лик Карађоза, његов значај у вези са затвором
Проклетом авлијом и логиком његовог схватања и тумачења кривице. Само
Андрићево објашњење за надимак Карађоз ће се сасвим лако утопити, како у
спољни опис Карађоза, тако и у његово понашање, односно његове методе
ислеђивања затвореника.
Карађозов физички портрет одговара техници гротескног описа. За
Карађоза, као за личност у целини, кључну улогу одиграо је његов телесни
преображај. Сазнајемо да се он после четрнаесте године „нагло раскрупњао и
угојио“ 20 , а „његове умне, смеђе очи стале су да играју као на зејтину“ 21 . Латиф-ага
је до своје четрнаесте године био узорно дете из узорне породице. И он је, попут
Ћамила и Џема, волео књигу и науку. Дакле, уз телесни преображај, код Карађоза
иде и психички и духовни преображај. Он постаје заинтересован за свет криминала;
код њега се буди радозналост за градске преступнике, потреба за узбуђењем и
опасностима велеграда. И тако се Латиф-ага нашао у свету и друштву преступника,
криминалаца, лопова, дангуба. Није он учествовао у њиховим преступима и
злочинима, он је више био њихов сведок, само тихи посматрач. Њега је само
19
Милош Вукићевић, Андрићев Карађоз
20
Иво Андрћ, Проклета авлија
21
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 11
22
Исто
23
Исто
24
Исто
25
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 12
Кафкиног „Процеса“. Није ли, онда, човек сагрешио већ у својој преегзистенцији?
Јер, Карађоз каже да је кривац и онај чија је мајка макар нешто лоше помислила
док га је носила у стомаку. Авлија би се, тако, протезала „од мора до мора“ 26 , по
Карађозу. Али, Андрић напомиње да се код Карађоза, уз такав „говор“ о човечјој
кривици јавља и осећа „нешто као сузни грч и жаљење што је све то тако“ 27 .
Можда ни сам иследник Карађоз није свестан тога да, ислеђујући друге, он
ислеђује и самог себе. Сваким добијеним признањем, расте његова представа о
људској грешности, а, можда, и властито сазнање да он то сам, као појединац, не
може променити. При томе, расте и његова сопствена кривица, јер не бира средства
док тежи своме циљу, признању. Ипак, као да су довољни они његови људски
квалитети (које затвореници препознају код њега), да ублаже његову суровост и
кривицу .
26
Исто
27
Исто
28
Петар Џаџић, О Проклетој авлији
29
Иво Тартаља, Приповедачева естетика
30
Петар Џаџић, О Проклетој авлији
31
Оливера Радуловић, Лист небеске књиге
32
Петр Џаџић, О Проклетој авлији
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 13
33
Исто
34
Иво Андрић, Проклета авлија
35
Исто
36
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 14
Живот се наставља даље иако нема фра–Петра. Остао је његов алат, остали
су његови часовници и, што је најбитније, остала је његова прича о Проклетој
авлији у сећању Младића, која ће се и даље преносити и живети.
Читав овај оквир дела симболично наговештава меланхоличну мисао о
пролазности живота и пустоши за вечност продубљеној. И они, који су остали да
живе након фра–Петра, нестаће једном, јер све тежи и креће се ка свом крају, ка
смрти и ништавилу. Све је ту, у оквирној слици већ дато, и живот човека и његова
трагична егзистенција у свету у који је бачен и који му ни мало није наклоњен, и
човекова коначна судбина у пролазности, осипању, смрти и ништавилу.
У оквир дела укључене су приче наратора „Проклете авлије“ у виду
концентричних кругова. Први круг је фра–Петрова прича, а она је обухваћена
Младићевим сећањем. Фра–Петрова прича обухвата Хаимову причу (који казује
Ћамилову судбину до доспећа у Авлију) ; а његова, опет, обухвата Ћамилову причу
о Џему. Поново ће Хаим причати о Ћамиловој судбини, о његовом расплету. А
онда и фра–Петар, док се не вратимо на Младића и оквир дела. Али сви наратори, и
Младић, и фра–Петар, и Хаим, као и Ћамил, обухваћени су причом аутора.
Та наративна структура, по Петру Џаџићу 37 се може представити графички:
Џем
Ћамил
Хаим
Петар
Младић
37
Петар Џаџић, О Проклетој авлији
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 15
ФРА–ПЕТАР
Иво Андрић је поверио своју причу о Проклетој авлији свом искусном
приповедачу фра–Петру, који је, по много чему, „прототип митског казивача“ 38 .
Фра–Петар носи у себи архетип митског приповедача, са којим се он сам одлично
усагласио. Фра–Петра, као приповедача, можемо срести у другим делима Иве
Андрића, постоји читав циклус Андрићевих приповедака са фра–Петром. То су
приповетке: „Труп“, „У воденици“, „Чаша“, „Шала у Самсарином хану“.
Приповетке из циклуса са Фра–Петром су међусобно повезане. На пример,
приповетка „Труп“, иако је настала временски пре него роман „Проклета авлија“,
надовезује се на радњу „Проклете авлије“. „Проклета авлија“ се завршава
прогонством фра–Петра у Акру, а у „Трупу“ фра–Петар се налази у Акри. Свака
Андрићева приповетка из циклуса о фра–Петру почиње из исте атмосфере, из
ћелије фрањевачког манастира, где фра–Петар већ дуже времена лежи болестан у
постељи. Прозор на његовој манастиркој ћелији је свуда уоквирен решеткама,
симболишући људску неслободу у свету и светску тамницу. Ту су и бројни фра–
Петрови сатови и његово оружје, првенствено пушке, који га карактеришу као
„чувеног сахаџију, пушкара и механика“ 39 . И, тако, увек из исте атмосфере креће
прича митског казивача фра–Петра.
Младић с почетка се сећа фра–Петровог причања које је имало сталне
прекиде, „поједини одломци се нису увек настављали тачно и редовно један на
други“ 40 . Попут народног приповедача, а и митског, фра–Петар би се враћао на оно
што је био већ испричао; нека места је остављао празна и недопричана. „Његова
прича је могла да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се
враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без обзира на
место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток догађаја“ 41 . На тај начин,
писац је уздигао фра–Петра на ниво митског приповедача, а време његове приче
учинио је универзалним временом, на које никако не утиче ово редовно,
хронолошко време, исказано фра–Петровим бројним сатовима.
Фра–Петар је највише волео да прича о цариградском затвору Проклетој
авлији, где је провео два месеца. Време које је фра–Петар боравио у Проклетој
авлији није одређено. У фра–Петровој причи једине историјске године које се
помињу јесу у вези са животом принца Џема, о којем ће причати Ћамил. Младић се
сећа да је у своје последње време фра–Петар највише приповедао о та два месеца
свог живота које је провео у затвору Проклета авлија. Она је оставила дубок утисак
на њега, обележила га својим незаобилазним жигом, пратила га је читав живот;
никада није успео изаћи из ње, иако је у њој провео само два месеца свог живота и
давно ју је напустио.
Када доспе случајем у Авлију, фра–Петар није много очајан. Зна да није
кривац и да ће ускоро изаћи. Најбоље што може, он овде троши своје време. Дању,
у дворишту, заинтересовано прилази круговима затвореника и слуша њихове
38
Исто
39
Иво Андрић, Проклета авлија
40
Исто
41
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 16
приче. Он овде, на почетку свог боравка у Авлији, још увек не осећа њено
проклетство. Фра–Петар овде није у својој мантији, то види као своју предност да
се што лакше утопи међу људе претежно других вероисповести.
Како фра–Петар упознаје атмосферу Проклете авлије и друге затворенике,
тако их и ми упознајемо. Фра–Петар приповеда о људима које је он овде видео и о
ситуацијама, чији је он био сведок. Код њега велику улогу има оно рационално
примање представа о људима, стварима и ситуацијама. Јер и он је, како каже и само
његово име, које значи стену, камен, човек је који чврсто стоји на земљи. У
његовом причању присутни су они људи, догађаји и ситуације чији је он био
сведок, односно оно при чему је он био сведок. Све представе из његовог причања
су „примљене“ његовим очима, односно његовим ушима. Иако свештено лице, код
њега нема мистицизма. Код њега нема маштовитости и оног имагинарног у
приповедању. Пре свега, он је рационалан и трезвен, по својим главним
карактеристикама, оличење је човека из народа.
Али, фра–Петрова прича, сама и изолована, не може стићи до свих аспеката
збивања у Проклетој авлији. Зато је Андрићу, као писцу, потребан и други
приповедач, другачији но што је то фра–Петар. Потребан је Андрићу Хаим, како
би, на неки начин, „попунио рупе“ које су остале након фра–Петровог причања.
Тако се допуњавају фра–Петар и Хаим у својим причама, првенствено у причама о
Ћамилу и његовој судбини. Њих двојица колико–толико заокружују причу о
Ћамилу и његовој судбини.
Бачен у Проклету авлију, фра–Петар и овде тражи лепоту и задовољства.
Највише их успева пронаћи у остацима природе у Авлији, у незаборавним
стамболским свитањима, и у контактима са другим људима, првенствено са
младићем Ћамилом. Када стигне у Авлију наћи ће себи место у углу ћелије, где су
и двојица Бугарина, опседнута страхом који изазива Авлија и њена атмосфера. Они
су, као и фра–Петар, „случајни пролазници“. На том месту ће фра–Петар упознати
Ћамила, чију ће исповест убрзо чути.
Фра–Петрово време проведено у Проклетој авлији се може поделити на два
периода, међусобно различита по томе што први период укључује присуство
Ћамила, а други је период после Ћамиловог мистериозног нестанка.
Ћамилова појава у ћелији где су фра–Петар и двојица Бугара, успева да
продрма фра–Петра као искусног приповедача, као приповедача строго
рационалног, чијем оку, уху или неком другом чулу ништа не успева промаћи.
„Мислећи о њему, доцније, фра–Петар није могао никако да се тачно сети ни сата
кад је дошао, ни како је дошао, тражећи мало места, ни шта је при том рекао. Код
људи који нам постану блиски ми све те појединости првог додира са њима обично
заборављамо; изгледа нам да смо их вазда знали и као да су одувек са нама били“ 42 .
И тако је фра–Петар пронашао свог „сабеседника“ у Авлији. Али, Ћамил је
сасвим мало разговарао, изговарао би само оно што је морао, а ни то често не би до
краја изрекао. Више је говорио фра–Петар, покушавајући да, на свој начин, започне
разговор са Ћамилом. Повезао их је и италијански језик на коме су говорили,
између осталог. Тај језик је лепота, коју не скрнави ни сва одвратност и
прљавштина места на коме су се срели. Повезали су их и књига, умотана у жуту
кожу, и ћебе, које је Ћамил донео са собом. Та два предмета су припадала стварном
42
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 17
43
Исто
44
Исто
45
Исто
46
Исто
47
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 18
ХАИМ
Хаим је један од наратора (уметника) који граде „Проклету авлију“. Он ће
причати о Ћамилу и његовој опседнутости Џем–султаном и о затвору Проклетој
авлији и човековим егзистенцијалним страховима и проблемима, како оним у
Авлији, тако и у савременом свету, уопште. Хаим се јавља онда када фра–Петар и
његов приповедачки манир више нису довољни писцу у његовој уметничкој
намери. Хаиму писац препушта оне аспекте који би остали недоречени у фра–
Петровом здраворазумском, трезвеном и рационалном приповедању.
Хаим представља архетип Јеврејина луталице, Јеврејина који у све и свашта
сумња и који је опседнут манијом гоњења. Као што су Јевреји још од давнина
лутали, тако и он лута двориштем Проклете авлије, праћен својим сумњама,
страховима и унутрашњим сукобима. Нигде не налази мира и одушка.
Фра–Петар сусреће Хаима након што Ћамила преселе у бољу ћелију. И
касније, кад год не буде Ћамила, појављиваће се Хаим. Уопште, Хаим прилази
фра–Петру само када је он сам. Прво добро осмотри да ли га неко посматра, дуго
обилази око фра–Петра и тек онда му прилази. Фра–Петру се Хаим није допао;
његову пажњу је тек привукао када је споменуо Ћамила, чији је био суграђанин у
Смирни. Хаим ће причати фра–Петру историју Ћамиловог живота до доласка у
Авлију и његову „кривицу“.
За разлику од Ћамила, Хаим је много говорио, Чак и више него што треба.
Фра–Петар ће убрзо закључити да је управо та његова брбљивост повод његовог
48
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 19
ЋАМИЛ
Своју првобитну намеру, да напише хронику о животу принца Џема,
Андрић остварује у свега два поглавља романа „Проклета авлија“. Причу о Џем–
султану ће причати Ћамил у V и VI поглављу романа фра–Петру. У V поглављу је
изнесен Џемов живот језиком којим се пишу хронике, летописи или историје, са
49
Исто
50
Исто
51
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 20
52
Исто
53
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 21
54
Исто
55
Исто
56
Исто
57
Исто
58
Исто
59
Исто
60
Исто
61
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 22
62
Исто
63
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 23
64
Исто
„Проклета авлија“ Иве Андрића страна 24
ЛИТЕРАТУРА:
Андрић, Иво: „Проклета авлија“ , Нолит, Београд 1981.
Џаџић, Петар: „О Проклетој авлији“, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1996.
Вучковић, Радован: „Векика синтеза (о Иви Андрићу)“, Свјетлост, Сарајево,
1974.
Тартаља, Иво: „Приповедачева естетика (Прилог познавању Абдрићеве
поетике)“, Нолит, Београд, 1979.
Костић, Драгомир: „Андрић, Проклета авлија“, Светови, Нови Сад, 2006.
Лауер, Реинхард: „Поетика и идеологија“, Просвета, Београд, 1987.
Вукићевић, Милош: „Андрићев Карађоз“ у „Летопис матице српске“, Нови
Сад, год 149, март 1973.
Зец, Петар: „Андрићев театар сенки“, Рад, Београд, 1994.
Бранковић, Светлана: „Писци вертикале II“, Матица српска, Нови Сад, 2003.
Милошевић, Никола: „Зиданица на песку“, Слово љубве, Београд, 1978.
Леовац, Славко: „Приповедач Иво Андрић“, Матица српска, Нови Сад, 1979.
Новаковић, Бошко: „Андрићеви приповедачко циклуси“ у „Иво Андрић“,
књига I, Институт за теорију књижевности и уметности, Београд, 1962.
Јеремић, Драган: „Филозофија Ива Андрића“ у „Иво Андрић“, књига I,
Институт за теорију књижевности и уметности, Београд, 1962.
Живковић, Драгиша: „Епски и лирски стил Ива Андрића“ у „Иво Андрић“,
књига I, Институт за теорију књижевности и уметности, Београд, 1962.
Андрић Иво: „Разговор са Гојом“; Сабрана дела Иве Андрића, књига XII,
Удружени издавачи, Београд, 1981.
Кораћ, Станко: „Андрићеви романи или свијет без бога“, Просвјета, Загреб,
1989.
Радуловић, Оливера: „Лист небеске књиге“, Змај, Нови Сад, 2003.
Андрић, Иво: „О причи и причању“, беседа поводом примања Нобелове
награде 1961. године, Сабрана дела Иве Андрића, Удружени издавачи,
Београд, 1981.