Стефан Митров Љубиша

Ÿ Како би се подробније схватило књижевно стваралаштво Стефана Митрова Љубише, треба га

сагледати књижевноисторијски. Зато што је, тако гледано, важан момент у којем Љубиша стасава
као писац. Реч је о почецима реалистичке епохе, када су, у снажом замаху, постојале и
романтичарске тенденције. Тада је формирана реалистичка програмска основа коју чине Ј.
Игњатовић, Љ. Каравелов, С. Марковић, П. Тодоровић, А. Николић и, наравно, Љубиша. Дакле,
његово књижевно дело настајало је у годинама романтичарске експанзије, али и њеног опадања.
Иако се као почетак реализма узима 1860. година када је објављен роман Милан Наранџић Јакова
Игњатовића, прави развој реализма почиње тек након програмских чланака Светозара Марковића
(Певање и мишљење, Реалност у поезији). А уједно и значајнији Љубишин приповедни рад почео је
да се реализује након тих програмских чланака, што може значити да је Љубиша био упознат са
књижевним начелима Светозара Марковића.
Ÿ Књижевни рад Стефана М. Љубише одвијао се у кратком временском распону, од петнаестак
година, и то при самом крају његовог живота. Тада настају дела која обележавају епоху реализма -
објављује две збирке приповедака - Приповјести црногорске и приморске (1875) и Причања Вука
Дојчевића (1878). Неке од приповедака из прве збирке појавиле су се и раније, па су тек касније
скупљане на једно место, нпр. Кањош Мацедоновић, Поп Андровић нови Обилић.
Ÿ Већи део свог стваралаштва Љубиша је писао прозним изразом, а оно чиме је стекао глас као
књижевник јесу приповетке - што је у складу са начелима поетике реализма која ствара отклон од
претходне поетике. Приповедни опус С. М. Љубише, који се смешта у фазу почетног реализма
(протореализма) није велик, своди се на две збирке приповедака које се међусобно разликују.
Приповјести црногорске и приморске су уметничке приповетке, а Причања Вука Дојчевића поред
уметничких има доста особености народног казивања. И обе збирке, поред романтичарских, имају и
своја реалистичка места, што их чини делима која се налазе на прелазу романтизам у реализам,
мада је, читајући приповетке, уочљиво да на тој "књижевној клацкалици епоха" предност односи
реализам.
Ÿ У Приповјестима црногорским и приморским најкраћа, најјезгровитија и, према мишљењу
књижевних критичара, најбоља приповетка јесте Кањош Мацедоновић. Док је најобимнија
Проклети кам, која скоро наликује роману. Најроматичнија међу приповеткама је Скочидјевојка,
која је прожета љубавним мотивом и поетизацијом којом је романтизам склон. Поред љубавних
мотива, у збирци обрађивани су највише патриотски мотиви - наглашена је патријархалност и
потенциране су верско-националне теме, посебно сукоби.
Ÿ Доминантно место међу приповеткама има Кањош Мацедоновић, јер представља најбољи пример
спајања романтичарских и реалистичких поступака. Тематски гледано, окосница приповетке је
двобој два јунака - Кањоша и Фурлана. И тај двобој наличи двобоју у народним песмама, те није
необично што су неки проучаваоци рекли да подсећа на народне песме попут Марко Краљевић и
Муса Кесеџија. Шири историјски контекст, поменута епска традиција и народна епика везују ову
приповетку са романтичарском поетиком, али је опис јуначких дела, човека, народа и мноштво
реалистичких детаља на страни поетике реализма. Кањош и Фурлан су као јунаци дати контрастно -
један је реалистичан, способан, док је други романтичарски, хипертрофиран, дат са
хиперболизованим димензијама. И заправо тај романтичарски јунак бива поражен у двобоју, исто
као што је на стилском плану романтизам устукнуо пред реализмом. И тај стилски моменат да
поетика реализма односи превагу чест је код Љубише. Међутим, занимљиво је то да његова
експлицитна и имплицитна поетика понекад нису и сагласју, али о томе ће већ говорити колегиница
Марина. Када је реч о Кањошу, он је дат као национални јунак у којем има образаца колективне
психологије, иако је, рецимо, Скерлић негирао било какво постојање психологије ликова те збирке.
И моменат када он одбија дукате од Млечана као награду, и захтева од њих да се поштује
међусобни договор, указује на ту колективну нит у његовом лику, народ се ставља испред личне
користи. По суду критичара Кањош Мацедоновић једна је од најбољих приповедака Љубишиног
књижевног опуса. И није је случајно сам писац означио као причу, а остале као приповјести. Сам њен
настанак изазвао је знатижељу код проучавалаца Љубишиног стваралаштва. Најпре је истицано да је
 настала на основу паштровске легенде, док су све остале приповетке засноване на неком повесном
догађају сачуваном у историји или народном предању. Из тога уследио је закључак у критици да је
Љубиша имао посебне разлоге за издвајање ове приче из оквира и за њено посебно означавање. Тај
утисак ојачан је дуготрајним настојањима да се у усменом предању Љубишиног краја, у сачуваним
историјским записима из 15. века открије и препозна главни јунак ове приче. Те се тако говорило о
томе да се осим у Љубишиној причи Кањош Мацедоновић (објављеној прво индивидуално 1870.), ни
у једном историјском документу и народном предању о паштровићима не помиње то име и
презиме. Из тога је уследио закључак да је Кањош потпуно легендарна фигура и да је, према томе,
Љубиша ову фолклорну творевину самосвојно изградио и смислио. Међутим, последња проучавања
дошла су до открића да је у Паштровићима, у временском оквиру у којем се дешава радња приче,
живела личност са управо таквим личним именом, а можда и презименом, иако му то презиме,
претпоставља се, није било једино. Извесно је да је Кањош био један од истакнутих паштровских
племића, и да је у том својству ставио потпис на документ, конкретно уговор између Млечана и
Паштровића, који је закључен 1432. године, а који и Љубиша у свом делу помиње. Јер, као што већ
написах, тема приповетке јесте одлазак Кањоша у борбу са Фурланом, иначе непријатељем
венецијанског дужда, како би се побољшао друштвено-политички положај Паштровића. То,
несумњиво, говори да је прича Кањош Мацедоновић резултат синтезе измишљеног и историјског.
Занимљиво је и то да је Вида Огњеновић реафирмисала Љубишину књижевну ризницу и конкретно
ову приповетку драматизовала, а самим тим и осавременила (fun fact).
Ÿ Као што је могуће уочити и на поменутој приповеци, свака Љубишина приповетка има свој даљи или
ближи историјски контекст, те, рецимо, за приповетку Скочидјевојка сам Љубиша каже да је то
приповјест паштровска, а да се догађа на крају 15. века, дакле, приказана је даља, дубља прошлост,
где су уједно снажније и примесе романтизма. У најобимнијој приповеци Проклети кам такође је
видљив дубљи историјски контекст где се помињу значајне личности српске историје, чланови
владарске лозе, а уплив тужбалице у приповетку га доводи, поново, у везу са романтичарским
елементима, конкретно у аналогију са Његошевим делом Горски вијенац. И да, у Љубишином опусу
видљив је утицај Његоша. Називан је "Његошем у прози", јер је приказивао народну историју,
народни живот и обичаје. Написао је и приповетку Шћепан Мали, која је у кореспонденцији са
Његошевим истоименим спевом. И у већ поменутој причи Кањош Мацедоновић видиљ је утицај
Његоша у доживљају прекоморског света.
Ÿ Поп Андровић нови Обилић је приповетка изразитог патриотског и националног карактера, чија
тематика извире из једне јуначке, епске традиције народних песама, етике косовског завета. И у њој
је Љубиша пошао Његошевим трагом, величајући култ Милоша Обилића и трагичну узвишеност
Косовског боја, те је написао приповетку о већ познатим старим мотивима, али у новим условима и
временима. Поп Андровић узвраћа Обилићевим подвигом паши, на његове намере и увреде, са
намером да га убије, али у томе не успева, већ трагично гине. Где, наравно, пре саме епизоде
умирања, постоји и епизода о издајству поп Андровића, односно о неповерењу које његови гаје
према њему. Дакле, несумњиво је да главни лик приповетке има свој прототипски узор, што је опет
одлика реализма. И упркос великом романтичарском заносу трагички крај јунака доказује, поново,
да Љубиша радњу своди на реалистички начин.
Ÿ Крађа и прекрађа звона је приповетка која се, како каже писац, збила пред његовим очима. И она
једина има тему из савременог живота. Приступ Љубише материјалу ове приче био је до извесне
мере хумористичан и ведар - што у осталим приповеткама није случај, јер је у њима Љубиша био
озбиљан, епски занесен и идилично настојен. Ведар тон и извесни оптимизам који се осећа у овој
приповеци најављује будуће хумористе - Сремца и Нушића. Када је реч о овој приповеци,
црногорско племе, Љешнани, у немогућности да набаве црквено звоно, одлучују се да то исто
украду од приморског племена Паштровића. Главни мотив којим је прожета цела приповетка јесте
звоно. Међутим, за потпуно схватање функције звона као симбола у приповеци, важно је, опет, као и
за већину Љубишиних приповедака, имати на уму културноисторијски контекст. Тадашње прилике
биле су такве да је народ са једне стране био притиснут од стране Турака, а са друге од стране
Млечана, а касније се појавила и Аустрија. У том контексту се звоно може сагледати као нешто што
одржава националну свест и јединство, јер оно позива на молитве Богу, на весеље, под њиме се
одржавају скупштине, позива у рат, оно је чувар националног идентитета. Дакле, крађу су учинили,
 како се у приповеци каже, људи са друге стране планине - исти народ иста вера, људи само
раздвојени вештачком границом. Украли су звоно са Цркве Светог Јована, како би га однели Цркви
Свете Петке, а ови други, размишљајући о томе да ли да се свете или туже, ипак одлучују да оду у
прекрађу звона и врате га својој цркви. Оваквим обликовањем саме теме извршена је
десакрализација светих ствари, односно, о осетљивим темама проговорено је са позиције
свакодневног живота. Ликови ове приповетке као појединци нису индивидуализовани, већ је реч о
колективним ликовима. Таквих колективних ликова има на више места у Љубишиним приповеткама,
некада је то племе, некад народ - што нам говори да се писац више бавио колективном
психологијом и специфичним народним менталитетом.
Ÿ Поред ове три приповетке које су нам лектира, важна је и (наравно да није лол) приповетка
Проклети кам. Узимајући у обзир њен обим, може се закључити да је Љубиша имао
предиспозиције и за писање романа. Сачињена је од пет приповедних целина, од којих је
најзначанија пета, Превлака, која тематизује даљу прошлост, 15. век, те њена основна тенденција
јесте афирмација родољубља, части, људског достојанства, као и осуда издаје, преваре и неправде.
Централно језгро је легенда о рушењу манастира Михољска превлака. Та легенда о подмуклом и
насилном рушењу манастира и данас је жива у локалном становништву насеља Црне Горе, а грађу за
приповетку Љубиша је добио из стварности, од калуђера, што значи да је њен извор било црквено
предање. Критичари су, када је реч о овој приповеци, као њене недостатке истицали то што је сама
структура приповетке прилично слаба, будући да изостаје јединство радње, а нема ни ликова који
повезују приповетку и њене делове у једну целину.
Ÿ На основу поменутих приповедака и њихових стилских одлика види се протореализам у
стваралаштву Стефана Митрова Љубише. Пре свега јер мотивација ликова није толико развијена,
колико ће касније бити психолошки или социолошки одређена са другим писцима реализма.
Задржано је романтичарско родољубље и неразрешени сукоб идеала и стварности. Такође,
приметан је и просветитељски тон у писању, будући да нису само Причања Вука Дојчевића
одликована изрекама, пословицама и наравоученијима, већ и ове приповетке такође.
Ÿ И, наравно, незаобилазно је поменути и одлике фолклорног реализма у његовом стваралаштву, које
су видљиве у познавању свеукупне грађе која је поникла из народа, предања, пословица и изрека,
које Љубиша доследно уноси у свој књижевни опус.

Поред већих приповедака, Љубиша је написао и 37 краћих прича под насловом Причања Вука
Дојчевића, које чине другу половину његовог књижевног стваралаштва. Угледање на Његоша присутно
је и овде, али знатно мање него у Приповјестима црногорским и припомерским. Наиме, Љубиша се
повео за делом Бокача, што опет показује разнородни спектар утицаја. Имао је намеру да напише 100
таквих прича, по угледу на Декамерона, али је за време живота успео да заврши само мали део.
Претпоставља се да је Вук Дојчевић био историјска личност на двору Ивана и Ђурђа Црнојевића, која је
рано ушла у народна предања. Писац је као такву прихватио и даље трансформисао и обликовао, те су
ове приче, условно речено, биле резултатнe народног причања и Љубишиног уметничког приповедања.
У предговору ове збирке, Љубиша је оставио прецизан исказ о начину рада и причањима → „Ја сам их
слушао у различнијем пригодама од Махина и Побора, па како које чуј, онако га на брзу руку и запиши,
да не заборавим, ако и не на саму ствар, а но на начин причања и на облике говора. ” Више је пажњу
посветио формалној страни, језику и начину приповедања, а нешто мање тематици и садржини. Такође,
Љубиша је настојао да верно опонаша говор Паштровића и целе Боке которске, па је тај оригинални
говор, готово непромењен, масовно ушао у његову литературу, што је касније представљало погодан
материјал за дијалектолошка и лексиколошка истраживања. Уместо ауторског приповедача, имамо
главног приповедача – Вука Дојчевића. Проучавалац Љубишиног дела Ново Вуковић, Дојчевића и његов
начин казивања поредио је са причама из Хиљаду и једне ноћи. Поред већине кратких прича, има и
нешто дужих причања у збирци, али њих све обједињује у једну целину наратор Вук Дојчевић. Док,
рецимо, таквог обједињујућег фактора нема у Приповјестима црногорским и приморским, па се причања
Дојчевића могу формално доживљавати као посебне епизоде једне веће целине.

У ставовима Вука Дојчевића, из збирке Причања Вука Дојчевића, има романтичарских идеја, што
значи да је он као писац, у програмским ставовима, био на пола пута – између романтизма и реализма.
Он тражи од писаца, читалаца окретање ка народном животу и националним темама и проблемима које
треба темељно решавати. Ту се већ мешају романтичарски и реалистички ставови, мешање топоса срца,
душе, емоције, маште (који припадају домену романтизма) са топосима памети, разума, филозофије и
науке (који припадају домену реализма). Свака прича почиње неком изреком или народом пословицом,
али изрека има доста и оне делују ефективније у множини. Неке се препознају већ и у самим насловима,
попут Ако лаже коза, рог не лаже; Свуда пођи, дому дођу; Тешко ногама под махнитом главом.
Пословица је нешто мање, и оне се, махом, налазе у другој половини збирке, рецимо Нити се у добру
узнеси, ни у злу понизи; Ко хоће веће он ће из вреће; Чини добро не кај се; Где је слоге ту је и напретка.
Сваки текст испод ових наслова служи као сликовна илустрација онога што је пословицом или изреком
исказано. Како пословицом или изреком прича почиње, тако се и завршава. И оне представљају
формални оквир приче, што значи да су његова причања кратке уоквирене приче. Све ове приче причао
је Дојчевић младом Ђурђу Црнојевићу и оне су имале сврху да послуже као наук и искуство будућем
владару. Наравно, не само њему, јер Љубиша то све намењује будућим генерацијама. Изразита поучност
оваквих прича налази се и код другог реалисте из Црне Горе – Марка Миљанова Поповића, у делу Племе
Кучи. Да је Љубиша мислио на читаоце, видимо по томе што је потенцирао да се замерке на језичком
плану замере њему, а не приповедачу. Дух и стил у потпуности су у складу са народном мудрошћу и
вишевековним искуством. Пошто су Дојчевићева причања имала анегдотски повод и карактер, она
остављају утисак истинитости и уверљивости, и уверљивије су од Приповјести црногорских и
приморских.

Своје приповетке и остала дела писао је фолклорно-реалистичким поступцима, али је у

аутопоетичким коментарима који су расути на странама његове прозе више заговарао романтичарску
поетику. Себе је називао романтичарем, иако је својим књижевним радом у значајној мери показао
прихватање реалитичке поетике. У аутобиографији, коју је писао у последњој години свог живота,
истицао је само значајне романтичаре, док реалисте није помињао, наводећи да је романтизам једина
афирмисана школа код нас. И сматрао је да је само дошло до обавезе да се поезија замени прозом, а да
све остало остаје исто. Очигледно је сматрао да је питање форме, језике и стила важно за развој
књижевности, али и да су то само средства која ће обликовати исту садржину – епику. Неке изразитије
елементе реалистичког програма Љубиша је дао још у рано објављеном путописно-етнографском спису
Бока, где се Бококоторски залив описује у стилу дагеративног реализма. И иначе је утврђивање тачности
описа било једно од темељних начела реалистичке поетике, па је тако било и код њега. У
аутобиографији, под насловом Стефан М. Љубиша, указао је на истину која уме да удари по манама и
недостацима човека и грађанина, нарочито када писац настоји да критиком освести недостатке читавог
друштва. Имао је на уму оштру, сатиричну страну истине, која постаје средство у борби са недостацима
времена и народа којем је припадао. Очигледно да је истина за њега била врховни принцип, без којег
нема правде, хуманизма, праве књижевности. У политичком смислу, Љубиша се изјашњавао као Србин,
залагао се за српско питање и јединство словенских народа, те су му биле блиске идеје Вука Караџића.
Све значајне политичке идеје могу се наћи у његовог аутобиографији, писане су у 3. лицу једнине, са
очигледном намером да се што објективније прикаже свет и да се уклони евентуална пристрасност
аутора. Велики део тога говори о његовом раду у Далматинском сабору, где се приказују друштвене
прилике на овим просторима, озбиљни национални и друштвени проблеми. Љубиша је био човека ког је
преокупирала општечовечанска проблематика и хришћанска вредност живота, као и свесрпско
јединство, у чему се виде примесе романтизма. Међутим, он је у политичком раду био потпуни реалиста
и практичар, који се у свакодневном животу трудио да постигне оно што је могуће и реално, те да таквим
корацима дође до бољитка или до делимичног остварења великих идеала. И његов национализам
никада није помутио свест о стварности и дешавањима.

У његовом раду мешају се историјско и савремено, знамените личности историје и савремени

живот, национални романтизам и фолклорни-етнографски реализам, поезија је замењена прозом
(приповетком). Нигде савремену књижевну епоху не назива реализмом, али свакако је да делује и пише
у њеном смеру и програмски и белетристички. У време најплоднијег књижевног рада Љубишиног,
програмски ставови Љубена Каравелова, Светозара Марковића, Пере Теодоровића, пре тога и чланци
Јакова Игњатовића, били су већ објављени, па је Љубиша могао бити упознат са некима од њих, а да ли
се заиста упознао – остаје непознато. Међутим, знао је за рад Вука Караџића и језичке проблеме којима
се бавио, добро је познавао књижевне токове њему савремене књижевности, али и класичне и
романтичарске, па није немогуће да је дух тог времена са правим реалистичким елементима дотакао и
његово писање. Није се у јеку романтизма тек случајно определио за прозу, није почео обрађивати
савремене теме без неког искуства својих савременика, поготово Јакова Игњатовића чији је језик
критиковао. Програмски ставови исказани су највише у причи Некому тону плута, а некому плутају
олова, па затим и у аутобиографији, били су и романтичарски и реалистички, док је његова књижевност
била више реалистичка него романтичарска.

Однос Љубишине декларативне поетике и поетике које произилази из самог књижевног дела
(имплицитне, иманентне) је специфичан – негде се поклапају, а негде разликују. Љубишини књижевни
погледи садржани у аутопоетичким коментарима, али речима неких ликова и наратора, у многоме се
подударају иако су раслојени на оне који су отворено окренути романтизму и оне који магловито стреме
реализму. Љубишина књижевна пракса, међутим, биће окренута реализму и ту долазимо до раскорака
између експлицитне и имплицитне поетике. Савремену тематику, која је одлика реализма, Љубиша је
њену улогу обезбеђивао универзалношћу примера, узоритошћу понашања ликова у којима су приказани
и социјални односи, као важан елемент реализам. Начин писања показује књижевну тријаду, тј.
сложеност његовог дела. Двојна терминолошка синтагма романтични и фоклорни реализам, могла би
бити једна од основних одредница не само његових дужи и краћих приповедака, него и његовог
свеокупног књижевног писања, зато би одредба протореализам обухватила обе ове категорије и
најтачније означила саму суштину Љубишиног начина писања и књижевног стварања.

Занимљиво је и то да је он за потребе читалаца у Далмацији први штампао Горски вијенац

латиницом и у томе је његова велика заслуга. Остаће свакако упамћен и као први коментатор Његошевог
Горског вијенца, што значи да је имао доста смисла за тумачење конкретних књижевних дела, као и за
саму књижевну науку.

Његово приповедно дело чини се врло једноставним и лако сазнатљивим, пријемчивим, али при
покушају теоријских одређења и дефинисања оно остаје доста сложено и никада довољно
разграничено.