Filozofija

Sokrat
(470-399pne)

Sokrat je svakako jedan od najznačajnih Atinjana (uz njegovog učenika Platona). Nikada nije
napuštao Atinu (osim u 3 rata u kojima je učestvovao i iskazao se kao izuzetno hrabar). Takođe
još jedno NIKADA vezano za Sokrata – on je jedini filozof u istoriji filozofije koji nikada ništa nije
napisao (Sokrat je svoju bogatu filozofsku aktivnost obavljao živim razgovorima sa sugrađanima
na Atinskim trgovima; spoznaju njegove filozofije dugujemo njegovim biografima i učenicima).

Sokratova pojava predstavlja prekretnicu u antičkoj filozofiji. U antici, filozofiji, ali i istoriji
generalno, njegovo učenje predstavlja – rađanje moralne svesti.
Ovo iz najmanje 2 razloga:
1. sama njegova smrt – Sokrat biva optužen od trojice zavidnih Atinjana (Anit, Likon i Melet) da
„je kriv što ne priznaje bogove koje priznaje država i što uvodi neka nova božanstva. Kriv je
takođe što kvari omladinu“. On odbija prvobitnu presudu da plati koliko sam odredi i bude
slobodan (jer bi time priznao fingiranu krivicu), pa biva osuđen na smrt (ali i to ne dozvoljava
sudijama, već sam ispija otrov, uz poslednje reči: „Ne zaboravite da Asklepiju prinesete petla na
žrtvu“, aludirajući da na smrt gleda kao na ozdravljenje) – više o tome u Platonovom delu
„Odbrana Sokratova“...
 (čuvena Davidova slika „Sokratova smrt“)

2. i najznačajnije – Sokrat svojim učenjem izmešta dotadanji običajnosni svet (sve orijentire
ljudskog delovanja – ono što se smatralo dobrim, pravednim, čestitim itd., a što je važilo na
način tradicije, običaja i navika) u sferu individualnog znanja i uverenja pojedinačnog čoveka. To
znači da Sokrat pred ljude stavlja zadatak da vlastitom slobodom u vlastitoj umnoj prirodi
pronalaze svrhe vlastitog delovanja; a da bi to mogao čovek mora moći sam od sebe utvrđivati
čvrste pojmove o tome šta je vrlina, dobrota, hrabrost, razboritost, pravednost, umerenost, itd.

PROMISLITE: šta bi (koji lik) u našoj srpskoj istoriji i kulturi predstavljalo rađanje moralne svesti?

Ja znam da ne znam

Ovo je čuvena Sokratova rečenica kojom on zapravo za sebe kaže da ne poseduje gotovu
mudrost (a to važi za filozofiju kao takvu), nego se samo razume u ljubav prema mudrosti.
O izvoru i značaju ovog stava više uživo na času (gde bogovi u Delfima prenose izaslaniku iz
Atine kako je Sokrat najmudriji od svih Grka ali ne govore zašto, pa Sokrat kreće da to istražuje).

Sokratova metoda

„methodos“ (grč. – put), a ovde način na koji Sokrat dolazi do željene pojmovne spoznaje stvari.
Čuvena Sokratova metoda se sastoji iz dva elementa:
1. Ironija – koja pokazuje Sokratovo čvrsto ubeđenje da se znanje ne može silom steći ni preneti
(to kasnije preuzima i Platon). Sokrat ne nastupa u svojim razgovorima sa stanovišta autoriteta
(nema dakle predaje i prihvata znanja diktiranjem, reprodukcijom i „recitovanjem“
zapamćenoga – to je „silovanje“, kratkotrajno pamćenje a ne znanje), već pokušava da se
„spusti“ na predstavno znanje svojih sagovornika, nastupajući ironično (tj. praveći se da ne zna
ono što ustvari zna). Sokrat je ubeđen da je SVAKO od njegovih sagovornika sposoban da iz
samoga sebe porodi znanje (duše njegovih sagovornika su trudne znanjem, kako je govorio),
samo im je potrebna mala pomoć „babice“, odnosno logički vođene argumetacije.
2. Majeutika – (doslovno – babička veština, veština porađanja; Sokratova majka, Fenareta, je
bila babica koja je pomagala Atinskim ženama pri porođaju). Ovaj deo Sokratove metode tiče se
„porađanja znanja“ iz trudnih duša njegovih sagovornika, veštim vođenjem kroz pitanja i
odgovore, gde se sagovornik koji je na početku tvrdio jedno na kraju tvrdi suprotno samome
sebi – što ga dovodi u prethodno pomenuto stanje da mora da prizna da ne zna (i tek tada je
neko u stanju da sazna).

Evo primera Sokratove metode, iz Platonovog dela „Gozba“ (Symposion):

 Sokratova etika

U skladu sa postavkom autonomnog morala (gde svako preuzima zadatak mišljenja na sebe i
određenja onoga šta je dobro), Sokrat prvi postavlja tezu – vrlina je znanje!
Ovo znači ne samo da je znanje (mudrost) jedna od vrlina, nego pre svega da je svaka vrlina u
svojoj suštini znanje – pravednost je znanje, marljivost je znanje, umerenost je znanje, hrabrost
je znanje, itd. ......
Ovaj Sokratov stav ima dalekosežne posledice:
Najpre, ako je vrlina znanje, to onda znači da se ona stiče (da se vrlini i vrlom životu poučava =
vaspitanje), a ne da se sa njom (ili njenim nedostatkom – manom) rađa; vrlina je dakle nešto
čemu se uči (što se vremenom i poučavanjem/vaspitavanjem stiče) a ne genetska predispozicija
(niko se ne rađa sa vrlinom ili pak manom, jedan kao pošten a drugi kao lopuža –
nerazumevanje ove Sokratove postavke se često može i danas susresti, kao npr: „imam dva
sina, ovaj mlađi milina, duša od deteta; ovaj drugi, ubio sam boga u njemu al’ne vredi, to
rođeno naopako“).
Iz toga proizlazi da se vrlina ne može slučajno (pripadno) posedovati – ne može se slučajno biti
pošten, marljiv, brižan, hrabar..... mora se posedovati znanje o tome šta je poštenje, marljivost,
briga za drugoga, hrabrost, itd.
Najzad, ako je vrlina znanje, onda je njen nedostatak, mana = neznanje. Sokrat iz ovoga izvlači
nužnu konsekvencu – greši se samo iz neznanja, odnosno – svaki čovek teži dobru, greši
se samo iz neznanja šta je uistinu dobro.