Sokratov doprinos filozofiji obrazovanja

Sokrat (470-399 pne; Atina), starogrčki filozof, osnivač etike, Platonov učitelj, prvi je mislilac
čije ideje imaju sasvim određen značaj i još uvek prisutan uticaj na filozofiju obrazovanja.
Sam Sokrat nije ostavio pisana dela. Njegova filozofska delatnost se sastojala od razgovora
koje je vodio sa sugrađanima. O njegovoj ličnosti, životu i filozofiji najviše saznajemo iz
Platonovih dijaloga. Najznačajniji Sokratovi doprinosi filozofiji obrazovanja su sokratovski
metod poučavanja i shvatanje obrazovanja kao moralnog usavršavanja ličnosti.

1. Uspon obrazovanja i nastanak moralnog problema

Predmet proučavanja Sokratovih prethodnika, filozofa kosmološkog perioda, bila je

priroda, shvaćena kao sve što postoji i kao ono što je zajedničko svemu što postoji. Za razliku
od njih, Sokrat u središte saznajnog interesa stavlja čoveka i probleme koje donosi život u
zajednici. Istorijski gledajući, ovo pomeranje odražava duboke promene koje je Atina
doživela posle pobedonosnih ratova sa Persijom. Reč je o naglom razvoju u svim oblastima
društvenog života koji svoj suštinski izraz dobija u preobražaju političkog poretka od
plemićkog ka demokratskom. Uporedo sa ovim promenama dolazi do uspona društvenog
značaja obrazovanosti. Znanje, a ne više samo porodično poreklo ili klasna pripadnost, postaje
sila koja odlučujuće utiče na čovekov položaj i uspeh u zajednici. Neposredna posledica
uspona obrazovanosti je kraj vladavine predanja, običaja i, uopšte, zatečenih pravila
ponašanja koji su do tada uređivala život. Naime, sa širenjem i produbljivanjem obrazovanja
među Atinjane je prodrla svest o tome da su pravila po kojima se žive ljudsko a ne božije
delo. Shodno tome, ona svoje važenje, značenje i svrhu imaju tek u odnosu na ljudska
mišljenja i interese. Moralni problem koji nastaje usponom obrazovanosti ogleda se u
nestanku čvrstog uporišta na koje bi se mogao osoviti život u zajednici nakon što je
opravdanost nasleđenih životnih obrazaca trajno podrivena. U nedostatku takvog uporišta,
moć znanja da u pitanje stavi čak i ono što se do juče smatralo neupitnim dovodi do stanja
moralne i saznajne proizvoljnosti u kom pojedinačna mišljenja i interesi postaju jedina mera
ljudskog života. Filozofski oblik ovog duha relativnosti je sofistika. Stav vodećeg sofiste
Protagore – „Čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu a onih koje nisu da nisu“ –
izričito postavlja moralni i saznajni problem koji će Sokrat nastojati da reši. Da bi li spasao
Atinu od propasti usled pojave nesputane slobode pojedinca da živi ne vodeći računa o
zajednici, Sokrat mora odgovoriti na temeljno pitanje svog vremena: postoji li i šta je ono što
jednako važi za sve ljude?

1
 2. Obrazovanje kao rešenje moralnog problema

Sokrat rešenje moralnog problema vidi u znanju. To znači da on, ustajući protiv
moralnog i saznajnog relativizma sofista, na mesto urušenih predačkih pravila stavlja znanje
kao novo uporište moralnog života. Sokratovo pokretačko uverenje je stav da se ispod
površine različitih pojedinačnih mišljenja o tome kako treba živeti krije ono što je zajedničko
svim ljudima, a to je istina. Ne sporeći pravo pojedinca na slobodno mišljenje, Sokrat tvrdi da
samo život rukovođen istinom može biti moralan i srećan jer je istina ono opšte što svi
pojedinici, misleći različito, zajednički prihvataju. Samo znanje o onome što mu je zajedničko
sa drugim ljudima može osloboditi čoveka od prirodnih sklonosti i sebičnih interesa koji su
zaposeli moralni prostor otvoren slomom tradicije. A ako je u svakom pojedinačnom pogledu
na život već posađena klica istine, onda zadatak pojedinaca koji teži moralnom i srećnom
životu mora biti da u sebi pronađe i razvije tu klicu. Iz stava o istini kao osnovi dobrog života
Sokrat izvodi veliku ideju je o moralnom smislu obrazovanja. Ključnu vezu sačinjava tvrdnja
da je obazovanje postupak pronalaženja i razvoja istine u čoveku. Budući da je istina ono
zajedničko svim ljudima, obrazovanje je zajednička potrage za istinom poduzeta u cilju
moralnog usavršavanja pojedinca.

3. Paradoks obrazovanja

Zamisao obrazovanja kao zajedničke potrage za istinom stavlja pred Sokrata problem
načina na koji potraga treba da se vodi. Problem izvire iz samog pojma istine. Sa jedne strane,
ako se istina nalazi u pojedincu, onda: a) potraga za istinom mora da se sastoji od ispitivanja
pojedinačnih mišljenja; b) pojedinac mora samostalno da traga za istinom jer samo on može
saznati istinu o sebi; i c) istina se može saopštiti samo kao pojedinačno mišljenje. Sa druge
strane, baš zato što predstavlja ono što je zajedničko svim pojedincima, istina ne može biti
samo istina o pojedincu, ne može biti samostalno postignuće pojedinca i ne može biti samo
pojedinačno mišljenje. Napetost između pojedinačnog oblika i zajedničke sadržine pojma
istine rađa paradoks obrazovanja. Paradoks se sastoji u tome što je obazovanje zajednički
poduhvat čiji cilj je da spolja utiče na pojedinca tako da on samostalno sazna istinu o sebi.
Određenije, paradoks je u tome što obrazovanje shvaćeno kao zajednički ostvaren spoljni
uticaj isključuje pojedinačnu samostalnosti, i obrnuto, u tome što pojedinačna samostalnost
isključuje kao obrazovanja kao zajednički ostvarenog spoljnog uticaja. Tako se napetost

2
između pojedinačnog oblika i zajedničke sadržine istine preliva u napetost između
pojedinačnog sadržaja i zajedničkog oblika obrazovanja.

4. Sokratov metod obrazovanja

Sokratovo drugi veliki doprinos filozofiji obrazovanja je njegovo rešenje paradoksa

obrazovanja. Po Sokratu, jedni način obrazovanja primeren saznanju istine jeste razgovor zato
što je zajednička potraga za istinom moguća samo kroz razmenu, sučeljavanje i međusobnu
kritiku pojedinačnih mišljenja. Razgovor razrešava paradoks obrazovanja jer podrazumeva
zajedničko delovanje unutar kog pojedinac slobodno iskazuje sopstveno mišljenje o istini.
Obrazovanje kroz razgovor jeste Sokratov metod.
Najverniji prikaz Sokratovog metoda nalazimo u Platonovim ranim dijalozima. Prvi deo
metoda čini ironija. Sokrat je poricao da zna istinu upravo zato da bi naveo sagovornike da
istinu traže iskazujući sopstvena mišljenja. Zato se njegov metod sastojao od postavljanja
pitanja a ne od davanja odgovora. Sokrat je počinjao razgovor postavljanjem pitanja koja su
imala oblik „Šta je X?“. Tematski krug početnog pitanja činili su osnovni pojmovi moralnog
života kao što su pravednost, hrabrost, vrlina, znanje itd. Sokratovi sagovornici su smatrali da
znaju odgovore na ova pitanja jer su ranije spontano usvojili neka od široko rasprostranjenih i
duboko ukorenjenih uverenja. Nakon što bi sagovornik saopštio šta misli, na red je dolazio
deduktivni deo ironijskog postupka. Tokom ovog dela razgovor se kretao od opštih stavova ka
pojedinačnim zaključcima o predmetu razgovra. To znači da je Sokrat nastavljao propitivanje
vodeći sagovornika od početne tvrdnje prema njenim logičnim posledicama u obliku stavova
koji na jasniji i konkretniji način objašnjavaju značenje izvornog odgovora. Kada bi
sagovornik prihvatio odgovornost za dalja određenja početne tvrdnje, Sokrat je izvodio
negativan zaključak u pogledu njene istinitosti. On je ukazivao sagovorniku na protivrečnost
između posledica koje ta tvrdnja povlači i drugih uverenja do kojih je sagovornik čvrsto
držao. Na kraju ovog dela razgovora sagovornik bi priznao da ne zna ono što je verovao da
zna. To je cilj ironije: omogućiti sagovorniku da se samostalno oslobodi zabluda tako što će
uvideti neistinitost svog početnog uverenja. Kada bi prepoznao sopstveno neznanje,
sagovornik je bio spreman da nastavi traganje za istinom.
Drugi deo Sokratovog metoda je majeutika, odnosno „babički postupak“. Za razliku od
ironije, ovaj postupak je induktivan i pozitivan. Induktivan zato što je razgovor tekao od
pojedinačnih ka opštim određenjima predmeta. Pozitivan zato što se Sokrat se nije
zadovoljavao negativnim ishodom ironije već je težio saznanju istine. Ali ni sada nije nudio
sagovorniku gotov odgovor na pitanje „Šta je X?“, već je postavljao pitanja kao i ranije.

3
Takvo postupanje je u skladu sa njegovim osnovnim uverenjem da je istina već u čoveku te da
mu samo treba pomoći da je „porodi“ iz sebe. Za polazište daljeg razgovora je uzimao
primere iz svakodnevnog života i mišljenja koji stoje u vezi sa temom. Zatim je navodio
sagovornika da uoči sličnosti između različitih događaja i stvari. Ključan deo razgovora je bio
onaj u kom je Sokrat pomagao sagovorniku da u tim sličnostima prepozna zajednička bitna
svojstva naoko različitih pojava. Na taj način je od pojedinačnih mišljenja nastajalo ono
zajedničko što čini pojam ili istinu o X.

5. Zaključak

Savremenost Sokratovog uvida u prirodu obrazovanja ponajpre leži u njegovoj kritičkoj

plodnosti. U središtu Sokratovog shvatanje obrazovanja kao moralnog usavršavanja ličnosti
nalazi se otpor prema nekritičkom preuzimanju tuđeg mišljenja. Shodno tome, sokratovski
uvid koji danas ima posebnu težinu je to da cilj obrazovanja nije puko usvajanje novih
podataka, gotovih saznanja ili sticanje korisnih veština. Prevashodni zadatak obrazovanja
mora biti to da se učenik osposobi za samostalno razmišljanje.
Savremenost Sokratovog metoda ogleda se u činjenica da je i danas poučavanje kroz
razgovor jedan od prihvaćenih oblika nastave. Kritička vrednost vodeće ideje Sokratovog
metod je u tome što stoji u neposrednoj suprotnosti sa idejom o obrazovanju u čijem središtu
je učitelj. Sokratov metod se protivi obrazovnoj praksi zasnovanoj na predstavi o učitelju kao
neprikosnovenom autoritetu koji poseduje konačne odgovore na sva pitanja. Umesto na
učitelja, Sokratov metod naglasak stavlja na ulogu učenika u obrazovnom procesu. Utoliko on
stoji u tesnoj vezi sa temeljnim sokratovskim stavom da je podsticanje autonomije ličnosti
suštinska – moralna – crta obrazovanja.

Literatura:

Platon (2008), Odbrana Sokratova, Beograd: Dereta

Savić, Cekić, Cvetković (2001), Filozofija za srednju školu, Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva