14. SOKRAT – ZNANJE I VRLINA.

 Presokratski period - najznačajnina prekretnica u istoriji helenske filozofije u

samorazumevanju sveta i čoveka.
 Sokrat.
 Optužili su ga: “Sokrat je kriv što ne priznaje bogove koje priznaje država i što uvodi
nova božanstva. Kriv je takođe što kvari omladinu”.
 Osuđen na smrt – “Odbrana Sokratova”
 Platonov učitelj.
 Nije ništa napisao! – usmeno je svoje učenje izlagao.
 Sokrat – svojim životom bio je primer svoje filozofije.
 Okretanje vlastitoj subjektivnosti – čovek sam pronalazi svrhu, van običajnog sveta.
 Interes filozofije – pitanje o svrsi ljudskog delanja (praxis).
 Za Sokrata mišljenje je bit svega – mišljenje kao svrha!
 Razum - pomoću njega saznajemo šta je dobro.
 Razlika Sokrata i sofista – Za Sokrata sadržina ljudske svesti ne sme ostati samo
subjektivna, jer može da postane samovolja. (to znači da istina može da bude šta
god uz pomoć dovoljnog razloga). → sadržina mora biti objektivna!
 U vlastitoj subjektivnosti pronaći ono objektivno (objektivnost nije nešto spoljašnje,
već ono opšte do kojeg se dolazi posredovanjem ljudskog mišljenja).
 Svrha – praktično dobro !
 Bio je protivnik sofista i njihovog etičkog relativizma. Etika je centralna tačka
Sokratove filozofije.
 Sokratov metod.
 Dijalog kao forma, razgovor.
 Sokratova dijaletika: sokratska ironija i majeutika.
 Sokratova ironija* - „Znam da ništa ne znam“.
 Priznavanje neznanja.
 Pitanje i protivpitanje – dovodi do toga da sagovornik shvati da ne zna ništa o
raspravljanoj stvari.
 Ironija – oružje sokratskog duha.
 Pokazuje sagovorniku koji se drži jednog stava, da se istovremeno drži i onog
suprotnog.
 Majeutika (babička veština).
 Kako se dolazi do razumevanja suštine predmeta – do njegove opšte definicije?
 Dolaženje do univerzalne definicije (Aristotel).
 → Pojmovno mišljenje – Pojmovi kao suštine stvari (suština svake stvari je njena
svrha). – „šta nešto jeste?“.
 U potrazi za pojmom koji je ujedno i opšte dobro. – usmerenost na ono praktično.
 Podsticanje da se razumom dođe do istinitih ideja.
 Istinite ideje u formi univerzalnih definicija – odgovor na pitanje: šta je Dobro? Šta je
lepo? Šta je vrlina?
 Relativnost pojedinačnih primera i postojanost definicija!
 Primer – Aristotel: „Čovek je animal rationale“ (razumna životinja), iako je različit po
svojim karakteristikama, ta činjenica ostaje kod svakog čoveka ista.
 „Šta“ stvari je njena svrha – Sokrat traži svrhu kao praktičko dobro čoveka.
 Sokrat – osnivač filozofije morala – etika.
 Moralni fenomen – u starom običajnosnom svetu važilo je na način običaja i navika.
 Zamena običaja za moralni odnos spram sveta.
 Sokrat to premešta na individualna znanja i uverenja pojedinačnog čoveka o
moralnim načelima.
 Neodrživost sveta na nivou prenošenja običaja.
 Potrebno opšte i nužno znanje o delanju! – o svrsi delanja.
 Suština moralnosti – čovek vlastitom subjektivnom slobodom određuje ono što će
prihvatiti kao opšte važeće dobro.
 Vrlina je znanje.
 Onaj ko zna šta je ispravno, on će i činiti ispravno.
 Uvideti ono što je istinsko dobro za čoveka.
 Ljudi greše iz neznanja. Ljudi su rođeni dobri ali ih neznanje čini lošim.
 4 kardinalne vrline: pobožnost, umerenost, pravičnost i hrabrost.
 Sokratov demon. - „unutrašnji božanski glas“
 Pojava savesti kao centralnog pojma unutar moralne svesti.
 Daimonion – preteča savesti, čovekov duh, unutrašnji glas.
 „Na osnovu božanske odredbe postoji neki demon što me sledi još
od detinjstva.To je neki glas koji mi, kada se pojavi, uvek naređuje odustajanje od
onoga što bih želeo da učinim, a nikada me ne nagovara“ (Platon).
 Demon – ono unutrašnje, nesvesno.
 Subjektivna sloboda – supstancijalna sloboda – supstancijalna samosvest pojedinca
da istražuje svrhu čoveka i sveta, traganje za istinom.
 Supstancijalnost subjektivnog čoveka – sloboda samosvesti i svesti!
 Princip subjektivne slobode – življenje u skaldu sa sopstvenom samosvesti.
 Sokratova smrt.
 Suđenje Sokratu.
 Popio otrov u tamnici.