SIM BOLIZAM (od gr. reči aoupoXov — znak; i fr.

reči symbolisme) — Pojam ima višestruko značenje

(filosofsko. lingvističko, umetničko, književno). S., kao književna škola i pravac, javlja se počev od 1880.
godine, m ada se simboličke tendencije javljaju već u -> romantizmu, pa i ranije. S. predstavlja u najvećoj
meri, i u teoriji i u praksi, negaciju -» realizma i -> naturalizma. Prvi značajniji simptomi »literarne
revolucije« manifestuju se u teorijskim spisima i poeziji tzv. »dekađenata«. N ajpre je reč »dekadent«
upotrebio T. Gotje povodom poezije Š. Bodlera. Međutim, protivnicima novog u poeziji ova reč je
postala sinonim negativnog. N ovinar Labrijer je u listu Figaro objavio epigram ismevajući novu struju u
književnosti (Dekadent: »Sin moderniste / Unuk idealiste / Nećak parnasovaca / U neku ruku kopile
realista / I sestrić u dvanaestom kolenu starog romantičara«). N ova književnost, koja je izražavala
»uznemirenu senzualnost«, »bolešljivu tugu« manifest ovala se posebno u grupi oko M oreasa i u
Bažuovom časopisu Umetnički i književni dekadent (Décadent artistique et littéraire). U načinu života, u
razmišljanjima o svetu i umetnosti Uismanovog junaka De Esenta ogleda se dekadentni duh jednog
vremena. Ovaj. kao i njegovi duhovni jednomišljenici, iskazivali su takođe neke od Sopenhauerovih ideja,
kao i Vagnerove koncepcije umetnosti. Dekadenti su stvorili jednu novu duhovnu kiimu i pripremili hod
.v.-u. No jedna grupa tzv. »prokletih pesnika«: Bodler, Verlen, Rembo posebno su svojim književno-
teorijskim shvatanjima — manifestima i samom poezijom iskazali neko- 723 SIMBOLIZAM liko bitnih
premisa simbolizma: Bodler teoriju sinestezije, *• univerzalne analogije, pretočenu u pesmu
Correspondances, u kojoj zahteva od umetnika da stihovima odgoneta »šumu simbola«, da otkriva
dubinske analogije kroz koje se mogu najbolje izraziti suštine ljudi i stvari. Pisac Cveća zla je takođe
pokazao koliko poezija duguje muzici i nagovestio u prozi »vagnerovski roman«. Verlen je čuvenom
pesmom-manifeštom VArt poétique pokazao kako se muzika i reč spajaju u obojeni zvuk, ali koji još uvek
iskazuje jedno duboko emotivno treperenje, čiji se smisao dâ osetiti i logički percipirati. Rembo je otišao
dalje pledirajući za aiogizam, za »razularenost čula«, za »alhemiju reči« koja će stvoriti nove »svetove i
nove cvetove«. N o njegova teorija »vidovnjaštva« (voyant) antici pir aće u prvom redu -> nadrealizam.
Zato će ona tek mnogo docnije biti dovoljno hvaljena, ocenjena i precenjena. M alarme je, dalje
kontrastirajući pesničke slike, na principima kontrapunkta, nastojao da reč pretvori u »plastičnu sliku,
izraz neke misli, drhtaj nekog osećanja i simbol neke filosofije«. M alarme je posebno insistirao na
značaju muzike kao prave suštine poezije (»Poezija od muzike treba da uzme svoje dobro« — to je
čuvena Malarmeova krilatica). Pričati, proučavati, opisivati — to nije više zadatak moderne poezije.
Stihovi moraju delovati poput muzičke emanacije, ne smislom već sonornošću. ne značenjem, već
muzičkim vibracijama. Poezija postaje vrsta muzičke partiture. S. kao stanje duha, kao revolucija u
poeziji, teorijski se najpre sažima u manifestu Zana Moreasa. Manifest je objavljen u književnom listu
Figaro littéraire 18. septembra 1886. godine. Autor manifesta nastojao je da dokaže da je simbolizam
nužna umetnička pojava, izraz »cikličke evolucije sa strogo određenim promenama«. Po Moreasu.
Bodlera treba smatrati stvarnim prethodnikom ovog pokreta; S. Malarme je s. odvojio od značenja
misterije i neiskazanog, a P. Verlen je razbio svirepe prepirke oko stihova »koje su čarobni prsti T. de
Banvila prethodno umekšali«. 5. je novatorstvo u poeziji koje donosi sobom kompleksni stil, neobičan
rečnik, ritam »koji se smenjuje povremeno s ritmom talasastih utištavanja, pleonazmi sa značenjem,
misteriozne elipse, nedovršeni anakoluti, sve vrlo smelo i više oblično...« R. Gil, takođe značajni
teoretičar simbolizma, insistira na značaju simbola koji treba da bude »stvaran i sugestivan«. S. Meril
raspravlja o odnosu reči i muzike. Po njemu poezija koja ima vrednosti 46 « je jedino lirska. Ona je »kći
destruktivne reči i stvaralačke muzike«. Od Bodlera do Valerija novi umetnički pravac želi da se takmiči
sa muzikom. »ReČima učiniti ono što je Vagner učinio notama«. Simbolisti su u aluzivnosti i sugestiji
videli najtananije mogućnosti da se poezija pretvori u muziku, u čistu formu, koja će u najvećoj meri
omogućiti pesniku da izrazi utiske rođene iz posm atranja najdubljih vibracija ljudske psihe. Sugestija je,
po Morisu, jezik korespondencija i veza između duše i prirode. O na iskazuje neiskazivo i neobjašnjivo;
ona je zvuk, eho najintimnijeg; ona je jedino sposobna da izrazi sa nekoliko linija večno kretanje.
Sugestija je polifoni način iskazivanja recima melodija duše. S obzirom na potpuno nove ambicije i.,
njegovi teoretičari su isto tako veliku pažnju posvetili problemu jezika. Francuska tradicionalna poezija,
tako dugo okovana čvrstim ritmom aleksandrinca, kroz 5. postiže novi kvalitet, oslobađa se jednoličnosti
ritma. -» Slobodni stih oslobađa tradicionalnu poeziju od starih zakona versifikacije. Doduše, već je V. Igo
poljuljao temelje aleksandrinca, ali su tek simbolisti pokazali kakve su sve lepote mogu iskazati
slobodnim stihom. Ovaj postaje ne samo »grafička forma«, već, pre svega, »svesni odnos«. U tom
pravcu R. Gil je otišao još dalje. U svojoj Raspravi o recima (Traite du Verbe) Gil je pokušao da stvori
jednu dinamičku instrumentalnu poeziju. U tom slučaju stih je m orao postati krajnje fleksibilan.
Pesnikovo pravo da napiše jedan stih od deset slogova, a sledeći od četiri, da menja ritmove kako bi
postigao što veću muzikalnost i otkrio platonske lepote, smatralo se velikom pobedom nad starim
»svečarskim« aleksandrincem. Prema Gilu, poezija se oslobodila Simetrije i prihvatila živi red simfonije.
Pošavši od Remboovog čuvenog soneta Samoglasnici, gđe svako slovo ima određenu boju, razrađujući
princip korespondencija između boja, zvukova i mirisa, zatim prostudiravši radove Helmholca i Vagner
ovu muziku, Gil je zasnovao svoju teoriju »instrumentalne poezije«, gde bi reči bile note, gđe bi muzika
bila vidljiva, gde bi ljudski glas ostao »vrsta slobodnog instrumenta«, »pisak sa rezonatorom različitih
rezonancija«. Tako bi nekadašnji pesnik reči postao muzički pesnik, a njegova tvorevina bila bi »komad
sugestivne muzike«, dinamični niz obojenih slika koje bi izražavale večno postojanje emocija njima
imanentnim ritmom. Di Žarden, G. Kan, A. Rete, A. Mokel, i drugi dali su takođe svoje priloge tumačenju
slobodnog stiha. Traganje SIMBOLIZAM 724 za novim jezikom i ritmovima, da bi se izrazilo neizrecivo,
dovelo je simboliste u situaciju da njihova poezija postane nejasna i hermetička. Ali pošto je poezija
misterija i enigma koju treba odgonetnuti, malo nejasnosti koju ova poezija nosi doprinosi, naprotiv,
njenoj tajanstvenoj privlačnosti. »M ora biti uvek enigme u poeziji, i to je cilj književnosti — nema
drugoga sem da evocira predmet. U svakom slučaju simbolisti, u koje valja uključiti i Poa, isticali su da ne
treba brkati mračnost izraza sa izrazom mračnog«. Simbolizam je ubrzo obuhvatio gotovo sve grane
umetnosti, od muzike do skulpture i pozorišta. On je postao ne samo evropska već i vanevropska pojava,
dobivši u Belgiji jedan vid, u Rusiji drugi, u Americi treći. Ako se teorija i praksa fr. simbolizma smatraju, s
pravom, veoma bogatim, ne manje se to može reći za ruski simbolizam u shvatanjima i poeziji Bloka,
Brjusova, Beloga, Mereškovskog i drugih. Po Bloku, umetnikova je dužnost »da pokazuje, a ne da
dokazuje«. S. je traženje i otkrivanje novih svetova, izbegavanje površinskog i vulgarnog, put ka podvigu,
samoudubljivanje ili »sveti razgovori« sa beskrajnošću neba i svekolikog prostranstva. No, posle 1905.
godine, Blok će imati sasvim nove misli o putevima pesnika i nove poezije. Blok je tada pisao: »Pesnik
koji ide putem simbolizma nesvesni je organ narodnog sećanja, Patnički put simbolizma je spuštanje u
stihiju folklora, gde pesnik i svetinja ponovo prepoznaju jedno drugog«. Za Brjusova simbolizam je u
svojoj »zlatnoj fazi« stvorio i novi stil i novi stih koji su se razlikovali od romantičarskog i od realističkog.
A. Beli, polazeći od naučnih istina svoga vremena, svestrano obrazovan, posebno oduševljen biologijom,
matematikom i muzikom, govorio je: »Muzika je ugaoni kamen našeg poimanja, u muzici se shvata
suština kretanja... muzika je skelet poezije. Ako je muzika zajedničko stablo stvaralaštva, onda je poezija
njegova granata krošnja«. »Simbolizam je sarađivao sa Evropom i prodro na pojedinim tačkama iznad
zemljišta francuskog jezika, ali ne kao prost uticaj nego kao vremenska ili prostorna potreba.« (T. Ujević).
Tako na primer, francuski s. moćno je delovao na nemačke simboliste: S. Georgea, H. fon Hofmanstala,
P. Geradija, L. Klagelsa i dr. Belgijski simbolisti su u francuskom simbolizmu našli takoreći svoju drugu
prirodu (Rodenbah, Verharen i drugi). Teorija i praksa francuskog s. uticala je i na španske pesnike,
Azorina, Unamuna, M ačada i druge. K. Palamas je originalni grčki simbolista. Jedan deo naših pesnika
ubrzo je shvatio »nova strujanja« i »zahvaljujući francuskim vaspitanicima« već prvih godina ovog veka
postao larpurlarističan i simbolističan. Dučić, na primer, otišao je na Zapad 1899. godine i već prvih dana
1900. g., on se u jednom pismu otvoreno narugao »šarolikim snovima« svoje dotadašnje M uze... On
guta »nomadskim očima« pamasovce, dekadente, simboliste (P. Slijepčević). »Simbolizam je produbio u
osećanje neodređenog... njegova dragana slično simbolističnim likovima postaje polustvarna neznanka«
(V. Košutić). Po Begiću »Dučić je izvanredno ostvario bodlerovsku koordinaciju osjeta, saradnju čula u
izrazu pjesničkog doživljavanja. .. Kao i Bodi era, Dučića opsjeda sugestivnost mirisa, supstrata, koji, u
spletu sa bojom, svjetlošću i zvukom, izaziva utisak emanacije materijalnog svijeta u predjele
materijalnog duha«. Neka od svojih shvatanja poezije Dučić je iskazao u pojedinim pesmama. MatoŠ,
kao i neki drugi kritičari, i u Rakića nalazi bodlerovske i simbolističke elemente. Uticaj simbolizma oseća
se i u versifikaciji naših modernih pesnika. Rakić je, na primer, intenzivno razmišljao o slobodnom stihu i
Isiđori Sekulić u jednom razgovoru rekao: »___ako se simboli ne osećaju neposredno iz ritma, niti valja
muzika, niti valja poezija«. Spremajući se za. »nov jezik i osećanja«, Rakić se okrenuo, pored
parnasovaca, »krajnjoj levici, Verlenu i Samenu« (V. Košutić), N o bez obzira na sve književno-teorijske i
pesničke uticaje fr, simbolista na Rakića, ovaj nije dozvolio da ga ponese »zapadnjačka reka«. »Bilo je
simpatično što se Rakić, školovan u Parizu, nije vratio u otadžbinu ni zbunjen, ni otuđen« (S. Panđurović).
Za Bojica se tvrdi da je bio loš bodlerovac, ali originalni pesnik. Kao poslednji član naše simbolističke
plejade smatra se S. Panđurović. No prema savremenoj oceni, on je fr. s. razum ski prihvatio i svakako
zbog toga fr. uticaji su ostali kao tuđe telo u njegovoj poeziji. V. Petković-D is je naš spontani sim bolist
koji »nije znao za Bodlera«, ali je bođlerovski umeo očajno da pati i izvrsno piše. Po svom odnosu prema
muzici, pesnik Momčilo Nastasijević može se takođe sm atrati izuzetnim simbolistom. Nastasijevićeva
razmišljanja o odnosu poezije i muzike, iako podsećaju na Novalisa, bliska su i Malarmeu. U svakom
slučaju Nastasijević je, bez obzira na evropske uzore, zahvaljujući svom polifonom talentu, iskazao niz
originalnih misli o umetnosti. Za njega je muzika »vrhunac umetnosti, jer je najnematerijalnija«. Muzika
je ta koja u inspirativnom trenutku 725 SIMPLOKA poeziju podiže na viši stepen. A kako je jezik osnovni
instrument muzičkog pesništva, Nastasijević mu posvećuje posebnu pažnju i teorijski i praktično. Zato je
s pravom rečeno da je Nastasijević stvorio »prozodijsku revoluciju«. Sa pomenutom plejadom francuskih
i evropskih simbolista ne završava se ni teorija ni praksa ovog modernog pokreta. U ličnostima F. Žama,
A. de Renjea, Valerija, FClodela, simbolističke tendencije dobijaju nove varijante i tumačenja. 1
simbolističko pozorište preko teorije i prakse M eterlinka ostavilo je traga u eksperimentima i pisanju
savremenog teatra. »Neosimbolisti« ili »nevemi simbolisti« nastavili su pre svega da razvijaju i
modifikuju veliku tekovinu simbolizma vers libre. D oktrina o slobodnom stihu, koju je G. K an
kristalizovao 1897. godine, ostala je i dalje predmet živog interesovanja onih koji su, kaki? je to rekao Ti
bode, videli u simbolizmu novu revoluciju svekolike moderne poezije. Tako Klodel zamišlja suštinu
modernog stiha kao specifični vitalni ritam, sličan kucanju srca i disanju. Slobodni stih je čista emanacija
našeg internog JA i otuda boja i zvuci stiha odgovaraju internoj muzici pesnikovog bića. O tuda pesnik
sugerišući muzičke slike, ne insistira na onom površinskom izgledu, već na njihovom značenju. Čovek,
kao deo univerzuma, kao njegovo duhovno biće, biva shvaćen tek onda kada poznajemo dubinske
korespondencije univerzuma. Za razliku od Bodlerove teorije univerzalne analogije, Klodelova vizija
dubinskih odnosa Čoveka i kosmosa prožeta je katoličkim osećanjem. U svojoj Čuvenoj paraboli Animus
et anima Klodel govori o duhu koji je »ugušio dušu«. Poezija treba čoveku da pomogne u njegovoj
konverziji ka hrišćanskoj mistici. Simbolizam je uticao, takođe, na specifičan način na F. Žarna, na Pegija,
na Valerija, K oktoa, Preverá i druge. Valeri se naročito izdvaja svojim filosofskim tumačenjem
simbolizma i svojom neosimbolističkom poezijom, koja se prvi put manifestovala u Mladoj Parki (La
Jeune Parque, 1917). Lit.: P. M arîino, Parnasse et symbolisme (1850 — — 1900), 1925; V. Pozner,
Panoram a de la littérature russe contemporaine, 1929; F. B ertaux, Panoram a de la littérature
allemande contem poraine, 1928; £. L. D uthie, L'influence du sym bolism e français dans le renouveau
poétique de FAllemagne, 1933; L. Lem onnier, » L 'Influence d 'E d g ar Poe sur les conteurs français sym
bolistes et decadents, Revue de litté rature comparée, 1933; H . C lo u ard , H istorie de la littérature
française du sym bolism e à nos jours, 1947: M . H . Pauly, »W . B. Y eats et les sym bolistes français«,
Revue de littérature com parée, 1940; W. K. V ornell, The svm bolist M ovem ent, 1951; R. L alou, Les
étapes de la poésie française, 1951; R. L alou, H istorié de la littérature française contemporaine, I, 1953;
C. Feidelson, Sym bolism and Am erican Literature, 1953; K . W einberg, Heinrich Heine »rom antique
défroqué« héraut du symbolisme français, 1954; W . Y. T indaii, The Literary Sym bol, 1955; G . D onchin,
»A russian Sym bolist Journal and ils links w ith France«, Revue de littérature com parée, 1956: A.
Béguin, Poésie de la présence de Chrétien de Troyes à Pierre Emmanuel, 1957; J. H olthusen, Studien zur
Ä sth etik und Poetik des russishen Sym bolism us, 1957; A. U . Schm idt, La littérature sym bolism e
(1870—1900), 1957; G . D o n ch in , The influence o f french svm bolism on russian po etry, 1958; H
istorie des littératures IH , 1958; Z. G avrilovšć, Sim bolizam , 1958; A. B lok, N i snovi ni ja v a , 1959; M.
Luzi, L'idea sim bolista, 1959; D. N edeljković, »Književni pogledi A leksandra Bloka«, Suvrem enik, 1959;
M. Stojnić, R uska književnost X X veka, 1959; G. H ighet, The Classical tradition, Greek and Roman
Influences on W estern L iterature, 1959; L. Cazam ian, A history o f french literature, 1959; G. E. C
lancier, De R im baud au surréalisme, 1959; M. Beeve, L iterary Sym bolism , 1960; R. Lalić, predgovor
knjizi B lok , Brjusov, M ajakovski, 1960; D. Kiš, »Ö nekim osobinam a ruskog i francuskog sim bolizm a«,
Delo, 1961; G . M ichaud, M essage poétique du sym bolism e, 1961; A. T hibaudet, ¡storija jrancuske
književnosti od 1789 do naših dana, 1961 (prev.); B. B öschenstein, »W irkungen des französischen
Symbolism us a u f die deutsche Lyrik der Ja h rh u n d ertwende«, Euphorion, 1964; A. C oeuroy,
Wagner et !'esprit rom antique, 1965; T. Ujević, Sabranu djela, V II1, 1965; R. L alou, H istoire de la
poésie française, 1967; V. K ošutić, Parnasovci i sim bolisti u Srba, 1967; S. M . B aura, Naslede sim
bolizm a, Stvaralački eksperiment, 1970 (prev.); R. Wellek, Das Wort und der B e g riff Sym bolism us in
der Literaturgeschichte, 1972; A. B alakian, The M ovem ent o f Sym bolism , Í982. R
Dekadencija je pojam kojim se opisuje postepeno propadanje ili slabljenje nekog pojedinca,
organizacije, kulture, društva ili civilizacijeizazvano pretjeranom uživanju u luksuzu, te zajedno sa
njim vezanom gubitku nekadašnjih moralnih i drugih temeljnih načela. Koncept je popularnost stekao
u evropskoj historiografiji 18. vijeka kada se upravo kroz taj proces nastojala objasniti propast
Rimskog Carstva, a potom i nestanak drugih nekoć moćnih država i civilizacija. Kasnije su ga
preuzeli filozofi i sociolozi kako bi tumačili određene kulturne, društvene i druge procese u
suvremenim zapadnim društvima. Pojam dekadencije se krajem 19. vijeka u Evropi počeo koristiti za
književna i umjetnička djela inspirirana "dekadencijom" tadašnjeg društva, odnosno pokret koji je
dobio ime dekadentsvo. U 20. vijeku ga je preuzeo marksizam, prije svega lenjinistička struja u
nastojanju da određene historijske procese i događaje protumači kao "dekadenciju", odnosno odraz
propadanja kapitalističkog poretka