REMBO

- Od latinskih stihova rane mladosti, preko „parnasovske“ faze do Iluminacija, Remboovo delo nosi
jedinstven pečat težnje za oslobađanjem od pesničke tradicije. Pesme koje su prethodile
Boravku u paklu, Spavač u dolu, Siromasi u crkvi, čak i Pijani brod, svedoče o tome koliko je
dobro Rembo bio upoznat sa konvencijama poezije koja mu je prethodila. Ako se Rembo
kasnije, u Alhemiji reči, podsmevao svojoj želji da stvori pesnički jezik koji bi bio dostupan svim
čulima, to je zato što se bio svesno zaputio jednom poetskom stazom sa koje nije bilo povratka.
Svaka etapa na tom putu se ispostavila kao nezadovoljavajuća, dovodeći do paradoksalne situacije
koja je od njegovog života i dela stvorila mit – u godinama kada ljudi obično počinju da objavljuju
pesme, Rembo se odrekao poezije. Radikalni prekid postaje utoliko radikalniji, ukoliko imamo u vidu
njegovu ambiciju da u poeziji „zabeleži neiskazivo“.
- Sistematska dekonstrukcija pesničkog jezika, kojom se odlikuje čitavo Remboovo delo, počinje
obračunom sa stihom – lažni aleksandrinci, u stvari jedanaesterci, heterometrija, varijacija dužine
stihova unutar jedne pesme. Rembo zatim napada strofu, napuštajući princip strofičke pravilnosti
(Les Poètes de sept ans). Ono što nazivamo pesmama iz prvog perioda (1869 – 1872), svedoči o
sistematskom napadu na klasičnu i romantičarsku metriku, prikazujući s jedne strane, poetsku
transpoziciju katastrofe i nasilja 1871. (vidi: Qu’est-ce pour nous, mon coeur, que les nappes du
sang), s druge strane, čežnju za jednom novom poetikom, koja nadilazi borbu za slobodni stih
(pri čemu su se njegove pesme Marina i Pokret, docnije uzimale kao prvi primer slobodnog stiha u
francuskoj poeziji, mada se to ’oslobođenje’ pripisuje i Laforgu i Kanu). Ako je proza odista služila
oslobođenju poezije i stvaranju jedne nove poetike, Rembo dekonstruiše i njene mogućnosti –
dislocirana sintaksa, odsustvo logičkih veza, odbijanje referencijalnosti. Takvo prevazilaženje
granica poetskog, koje od čitaoca iziskuje spremnost da redefiniše sopstveni odnos spram jezika,
ujedno predstavlja utopijski projekat i osnivački gest, o čijem karakteru dovoljno svedoči Remboovo
napuštanje književnosti. Njegovo ćutanje biće konstitutivno za sve avangarde 20.veka.

Une saison en enfer (Boravak u paklu)

Sastoji se iz 9 pesama u prozi, koje se, u ispovednom modusu, bave intenzivnim, „paklenim“,
pesničkim i biografskim iskustvom (period april – avgust 1873). Ova carnet de damné upućena je
Satani, kao onome koji „u piscu voli odsustvo deskriptivnih ili instinktivnih sposobnosti“, i u ocrtava, u
uzlaznoj liniji (Mauvais sang, Nuit de l’Enfer) do paroksizma (Délires I i II, L’Impossible), razvojni put
lirskog subjekta sklonog svim mogućim protivrečnostima. Knjiga se završava smirenijim tonom
(L’Eclair, Matin) i ’zbogom’ (Adieu).

- Il faut être absolument moderne: U ovom, poslednjem delu (Zbogom), nalazi se i fraza koja je
postala neka vrsta slogana, i oko čijeg tumačenja i danas postoje mnoge nesuglasice (Il faut être
absolument moderne). Da li je reč o nalogu ili ironiji? U odnosu na ambivalentnost celokupnog
teksta, zahtev za apsolutnom modernošću deluje kao omaž završetku Bodlerovog Putovanja, ali i
kao jasno distanciranje od sopstvenog doba. Modernost kod Remboa dobija oblik haosa i mržnje,
 mržnje prema paklu Francuske, Progresu, tehnici. Upotreba ove fraze kao imperativa deluje kao
ironično podrivanje politički korektnog naloga epohe. Rembo ovde ne sledi imperativ svog doba,
budući da se „moderno“ ispostavlja kao potpuna suprotnost onome što je pismu Izambaru odredio
kao „Nepoznato“ (projekciji izvan vremena i prostora, do koje se može stići samo sistematskom
pometnjom svih čula). U Alhemiji reči, Rembo odbacuje ono što se tad smatralo „modernom
poezijom“ i distancira se od sopstvenih „stliskih bizarnosti“: „Odavno sam se hvalio da
posedujem sve moguće pejsaže, i nalazio da su zvezde modernog slikarstva i poezije smešne“
(Depuis longtemps, je me vantais de posséder tous les paysages possibles, et trouvais dérisoires
les célébrités de la peinture et de la poésie modernes).
- Put: Devet pesama Boravka beleže, katkad u tonu pobune, katkad u tonu praštanja, smenu
opsesivnih motiva, put od prokletstva do kazne, od podređenosti do dominacije, od
skromnosti do gordosti, od razuma do ludosti. Iako je često čitano kao odraz njegove burne
ljubavi sa Verlenom (Vierge folle, „partner iz pakla“, compagnon d’enfer iz Délires I; aluzije na
događaj iz Brisela – le dernier couac iz Prologa), kao spis jednog „mistika koji je podivljao“,
hrišćanskog pokajnika (Klodel), anticipacija Remboovog napuštanja poezije i odlaska u
Abisiniju, Boravak se ne da svesti na autobiografiju – to je, zapravo, bila jedna etapa na njegovom
pesničkom putu, etapa koja je otvorila put Iluminacijama.
- Radikalnost i romantizam: Remboov radikalan stav nehotice deluje kao rehabilitacija izvesnih
romantičarskih tendencija (naročito romantičarskog vizionarstva), ali reč je o sasvim površnom
povratku – vizionarstvo i radikalnost se kod Remboa javljaju u funkciji otpora prema
sopstvenom dobu, prema „Siècle d’enfer“, sintagmi koju rimuje sa „chemins de fer“ (ova rima se
nalazi u pesmi koju je Rembo ikonoklastički posvetio Banvilu, Ce qu’on dit au poète à propos de
fleurs). Manje kao obnova romantičarske vizije, a više kao potpuna promena vizure. U tom smislu,
Remboovo ‘zbogom’ svetu iz romansi (adieu au monde dans des espèces de romances), počinje
onim što on naziva „bajkovitom operom“ (un opéra fabulueux) i pomenutim imperativom za
apsolutnom modernošću. Promena vizure se u Boravku vezuje za „alhemiju reči“ (Alchimie du
verbe, Délires II) koja treba da dođe na mesto pesničke zastarelosti. Naznačen je čak i metod
putem kojeg se dolazi do novog načina gledanja. On se sastoji u „jednostavnim halucinacijama“ –
videti džamiju umesto fabrike, salon na dnu jezera, i slično (Je m’ habituai à l’hallucination simple :
je voyais très franchement une mosquée à la place d’une usine, une école de tambours faite par les
anges, des calèches sur les routes du ciel, un salon au fond d’un lac). Ovaj nov princip viđenja
najčešće se vezuje za teze koje je Rembo izložio u tzv. “Pismima vidovitog”, upućenim Žoržu
Izambaru i Polu Demeniju 1871. Međutim, u Alhemiji reči, Rembo se jasno distancira od onog
principa koji je ostvario u Samoglasnicima, to iskustvo određeno je kao “jedna od njegovih ludosti”:
Depuis longtemps je me vantais…To je bio njegov pokušaj da “zabeleži neiskazivo” (je notais
l’inexprimable). Pitanje da li se Rembo odrekao svog vizionarstva je složeno i u vezi je sa pitanjem
šta je pre nastalo Boravak ili Iluminacije. Ako je utvrđeno da Remboovo ‘Zbogom’ iz Boravka
nije poslednje što je on napisao, a vizionarski metod vidimo na delu u Iluminacijama, onda
se ovo odricanje od sopstvene ludosti može samo vezati za teoriju koju je izložio u Pismima
vidovitog i za pesme poput Samoglasnika.

Pisma vidovitog

- Neke ključne teze se ponavljaju:

U pismu Žoržu Izambaru, Rembo veli: Hoću da budem pesnik, i radim na tome da budem
vidovit: vi to nećete razumeti...Stvar je u tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojstvom svih
čula. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi reći: misle me. JA, to je neko drugi.
 Isto to u pismu Polu Demeniju: Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, to
nikako nije njegova greška. Ja prisustvujem procvatu svoje misli: ja ga gledam, slušam ga:
dodirnem žicu gudalom...Kažem da treba biti vidovit, napraviti se vidovitim. Pesnik postaje vidovit
pomoću dugog, ogromnog i smišljenog rastrojstva svih čula. Taj proces iziskuje prethodnu
samospoznaju, istraživanje sopstvene duše, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki
zločinac, veliki prokletnik, – i vrhovni Učenjak! – jer on stiže do neznanog. Iako cena tog rastrojstva
može biti velika (gubitak sopstvenih vizija), njegova reforma će poeziji omogućiti nov život: doći će
drugi strahoviti radnici i počeće na onim horizontima na kojima se on srušio.

- Pitanje prevrednovanja romantizma: Rembo smatra da su ga svi pogrešno ocenili. Nešto kasnije u
pismu Polu Demeniju, on izlaže romantičarsku, prometejsku viziju pesnika: Pesnik je dakle zaista
kradljivac plamena. Prvi romantičari su bili vidoviti a da to nisu shvatali – Lamartin ponekad,
Igo tvrdoglav, Mise je naročito kritikovan kao predstavnik „francuskog“ (tj. provincijalnog) u poeziji.
Kasniji romantičari bili su vrlo vidoviti: Gotje, Lekont de Lil, Banvil. Ali Bodler je bio najvidovitiji,
on je kralj pesnik, pravi Bog. Rembo doduše, odbacuje Bodlerovu formu, smatrajući da
pronalaženje neznanog zahteva nove forme. Među parnasovcima postoje samo dva vidovita
čoveka – Alber Mera i Verlen.
- Novi jezik: To će biti jezik kojim će razgovarati duše, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim
će se misao kačiti i povlačiti misao. Poezija koja bi zaista bila napred, bila bi „materijalistička“, „u
suštini, pomalo grčka poezija“, pesnik bi bio umnožitelj napretka. La poésie ne rhythmera plus
l’action, elle sera en avant, može da se tumači kao odgovor na Bodlerov stih L’action n’est pas la
soeur du rêve.

Iluminacije (Illuminations)1

Boravak u paklu, kao svesna aluzija na Dantea, opisuje etape na putu koji je, racionalnije, izložen u
Pismima. Iluminacije su (nedovršeni) završetak Remoovog dela, prevazilaženje svih, pa i sopstvenih,
granica. Zbirka se sastoji iz 43 pesme u prozi, različitih formi i tonaliteta, poređanih prema nekom
nedokučivom redosledu. U njima nalazimo različite žanrove:

1. eliptične pripovesti (Après le déluge, Bajka, Zora)

2. lirske reminiscencije (Životi, Skitnice, Mladost)
3. slike (Mostovi, Gradovi, Marina)
4. himne (Antika, Genije).
i teme:

1. grad (Mostovi, Grad I i II, Gradovi, Radnici)

2. priroda (Cveće, Zora)
3. halucinacije (Bdenja mistika)
4. društvo (Demokratija)
5. detinjstvo (više pesama pod naslovom Mladost, Detinjstvo, Kraljevstvo, Buna)
6. o ljudima i mitskim bićima (Bajka, H, Antika, Genije)

1Reč ‘iluminacija’ se odnosi na ilustracije srednjovekovnih rukopisa i na prosvetljenje. Iluminacije bi dakle

bile raznobojni fragmenti slova i slika oko teksta, i prosvetljenja. Najbolje bi bilo ostaviti naslov u originalu.
Kretanje: Iluminacije se kreću, nalik na Remboov pijani brod, između modernih gradova, istočnjačkih
predela, sela, marina, urbane arhitekture i bajkovitih pejsaža. One uključuju scene potopa, slavlja,
parada, detinjstva. Stvorenja koja susrećemo na tom putu variraju od bića iz bajke (duhovi, prinčevi,
kraljevi i kraljice, veštice), preko mitologije (boginje), do svakodnevnog života (skitnice, akrobati,
radnici, muzičari, pronalazači). Govorni subjekt ima sposobnost prekoračivanja granica prostorā i
vremenā, zahvaljući onoj halucinaciji koja ga je naučila da ’gleda’ na nov način.

Vizija: I naslov i zbirka u celini imaju naglašeno vizuelne konotacije. Slike se nižu u ritmu koji upućuje
na ubrzanu percepciju stvarnosti: promenljive i kratkotrajne scene, opsesivne teme i motivi, koje krše
zakone prema kojima se obično formiraju naše vizuelne (i književne) predstave. Ako je Boravak u paklu
predstavljao „razglednice prokletnika“, Iluminacije su „polisemične i polihromne razglednice“, neka vrsta
kaleidoskopa vizija, među kojima postoje (naizgled) proizvoljne veze. Reč je o pesmama u prozi unutar
kojih se s vremena na vreme javlja eliptičan i lirski glas. Zbirka se u celini poigrava sa kategorijama
reda i haosa, euforijom i otrežnjenjem. Govorni subjekt Iluminacija ujedno je i njihov „reflektor“ pod čijim
pogledom svet i stvarnost bivaju radikalno preobraženi. Svoju delatnost gledanja on najavljuje na
programski način: Ta mémoire et tes sens ne seront que la nourriture de ton impulsion créatrice. Quant
au monde, quand tu sortiras, que sera-t-il devenu? En tout cas, rien des apparences actuelles
(Mladost). Hipertrofija vizuelnog ispoljava se u prisustvu različitih naziva za ’pogled’ i ’gledanje’. Svaka
iluminacija zapravo ističe ono što izmiče neizvežbanom posmatraču, jaz koji deli običnog čoveka od
pesnika, koji se javlja kao onaj Princ „koji je želeo da vidi istinu“ (Bajka). Formula „Vidim“ (Je vois), koja
se javlja duž cele zbirke, ima funkciju performativa, poput „Sezame, otvori se“ i prizori se otvaraju.

Pogled deteta: topos koji pratimo od Ničea do Bodlera (Slikar modernog života) i prema kojem je
pogled deteta jedini istinski svež, nov, pesnički pogled. U Iluminacijama, to dete je, prirodno, viđeno kao
pesnik – u Après le déluge ono kuca na vrata velike staklene kuće, u Guerre: Enfant, certains ciels ont
affiné mon optique: tous les caractères nuancèrent ma physionomie. Les Phénomènes Detinji pogled,
vođen od strane neke kosmičke sile, funkcioniše kao „prosvetljenje“ i utoliko ukazuje na genezu zbirke:
Mais tu te mettras à ce travail : toutes les possibilités harmoniques et architecturales s’émouvront
autour de ton siège.

Nehumani pogled: sposobnost gledanja više nije rezervisana samo za ljude ili životinje, kod Remboa i
kamen i cvet vide (svojim pogledima oni simbolički krase i uokviruju početak i kraj Après le déluge). Oni
često posmatraju onoga koji ih posmatra. Katkad cveće, kao u Zori, progovara (cvet izgovara ime
progonjene boginje). Trenuci kada dolazi do harmonizacije subjekta i objekta, sopstva i sveta, putem
njihove sposobnosti posmatranja, kratki su i prolazni. Potraga u Zori se završava surovim buđenjem u
stvarnosti.

Obrnuto obrazovanje: ako se detinjstvo sastoji u učenju „ispravnog posmatranja“ stvari, Iluminacije
svedoče o procesu deformacije stvari putem pogleda. Otuda geometrizacija živog, nedovršenost,
lakunarnost u tekstovima poput Mostova. Već druga rečenica Mostova upućuje na to da je reč o
„čudnom crtežu“ (bizarre dessein), ne samo zato što oko posmatrača preobražava viđeno, već zato što
ono dela nezavisno od razuma. Ta deformacija kod Remboa dobija oblik negativnosti, karakteristične
za modernu poeziju – posmatrač ne vidi ono što je pred njim, npr. u Gradu i Gradovima. Hipertrofija
 slika i vizija ima svoje granice, subjekt u Départ jasno to stavlja do znanja: Assez vu. La vision s’est
rencontrée à tous les airs.

Pijani brod

I) 1-20 stih: početak plovidbe, saznajemo da je posada trgovačkog borda mrtva, i da se on spušta niz
Reke.

Kad se spuštah ja niz ravnodušne2 Reke

Lađari mi lađu nisu vukli više:

Njih divljaci bučni uzeše za mete

I gole na oštre koce ih pribiše. (1.strofa)

Ovaj početak, često je tumačen kao metafora lirskog subjekta (brod), a odsustvo poređenja (u stilu
„Ja sam kao brod“), kao radikalan raskid sa parnasovskom poetikom. „Divljaci“ o kojima je reč, u
originalu su „crvenokošci“, što je tumačeno kao aluzija na događaje iz 1871. (linčovanje pripadnika
Pariske komune, nakon kojeg je nemački kancelar izjavio da su „Parižani crvenokošci“). Moguće je
da je upotreba ove imenice za savremenike imala takve, aluzivne konotacije. No, to i dalje ne znači
da pesmu treba čitati u političkom ključu. U drugoj strofi, brod eksplicitno daje do znanja da ga nije
dotakla smrt sopstvene posade, i da su ga Reke pustile da plovi kud želi.

I kroz klokotanje pobesnelih plima

Upustih se, prošle zime, ja u trku!

No dečji mozak gluvlji, a ostrva

Nikad ne podneše pobedniju zbrku. (2.strofa)

“Les Péninsules démarrées”: plutajuća ostrva, zajedno sa crvenokošcima iz 1.strofe, upućuju na

Ameriku, odnosno na Šatobrijanov opis prolećnih voda iz Putovanja u Ameriku. Stihovi 11 i 12 (Je
courus ! Et les péninsules démarrées / N'ont pas subi tohu-bohus plus triomphants) spadaju u neke
od najradikalnijih Remboovih stihova – u 12. stihu cezura pada između dveju morfema koje čine

2 U originalu: „des Fleuves impassibles“, up. impassibilité

 složenicu (tohu-bohu), druge deformacije takođe upućuju na metričko oponašanje ovog upuštanja,
odnosno, prepuštanja trci.

Bura blagoslovi novoga mornara ;

Od plute me lakše ljuljahu talasi,

Koje zovu večnim valjačima žrtvi;

Ja ne žalih glupi fenjer što se gasi. (4.strofa)

Treći stih ove strofe (Qu'on appelle rouleurs éternels de victimes) najviše podseća na Igoa,
odnosno, na stih iz Igoove pesme Conseil iz zbirke Les Chants du crépuscule (Plus léger sur ce flot
que sur l'onde un vain liège). Budući da stvara konvencionalnu sliku talasa, on kao da izaziva
iznenađenje pijanog broda – otuda brod ne žali fenjer što se gasi (ugašenu konvenciju i sigurnost
luke), već uživa u radosti plesa i haosu bure (ples kao jedan od opsesivnih Remboovih motiva). U
narednoj strofi, slika kiselih jabuka koje su slatke deci, i (gotovo ritualnog) pranja sugeriše isto ovo
oslobođenje od ljudskog (žrtvi plovidbe).

II) 21-68. stih: opis lude plovidbe; otkriće prostranstva, beskonačnost mora, izmišljene zemlje

I od tada ja se kupah u pesmama

Mora punog zvezda i beline mlečne

Žderuć azur kud davljenik bledi

Zamišljen ponekad slazi u tme večne ; (6.strofa)

Et dès lors, je me suis baigné dans le Poème

De la Mer, infusé d'astres, et lactescent, (asocira na infusion, čaj; zvezde su potopljene u more
kao bilje u vodu; mlečna boja mora asocira na opise okeana kod Žila Verna (iz Dvadeset hiljada
milja pod morem), ali pre na Kolridžovu Pesmu o Starom mornaru, u kojoj se takođe javlja ova slika
morske vode kao mleka)
Dévorant les azurs verts ; où, flottaison blême (‘gde’, odnosno, ‘kud’ se odnosi na Pesmu Mora)
Et ravie, un noyé pensif parfois descend
° U narednoj strofi, primer Remboovih kovanica : plavetnila (bleuités) i rudenja ili rujnosti
(rutilements) dana, u 14. strofi recimo, pridev nacreux (sedefast). Takve kovanice nisu neobične na
srpskom, ali jesu na francuskom.

Sa 4. stihom VIII strofe (Et j'ai vu quelquefois ce que l'homme a cru voir !), videh, počinje niz
anafora (J’ai vu, J'ai rêvé, J'ai suivi, J'ai heurté) zahvaljući kojima se Pijani brod tumači kao neka
vrsta ‘vizionarske epske pesme’ čiji nas pevač/pripovedač u duhu mističkih otkrovenja izveštava o
onome što je tamo video. Neki pak smatraju da ovaj segment Pijanog broda treba tumačiti kao
odgovor na one delove Bodlerovog Putovanja u kojima putnici izveštavaju one koji su ostali
šta su videli. Uranjanje pijanog broda u Neznano (L’Inconnu skraja Putovanja), koje je kod
Remboa predstavljeno slikom odraza zvezda na vodi, služi kao odgovor na razočaranje putnika iz
Bodlerove pesme (Nous nous sommes souvent ennuyés, comme ici). Prikaz zalaska sunca takođe
podseća na Bodlera (L’Harmonie du soir). Ovaj ‘vizionarski diskurs’ prisutan je međutim i kod
Remboovih prethodnika, romantičara poput Igoa ili Lamartina.

Videh nisko sunce, s mrljom tajne strave

Dok iz pomrčine ljubičaste sija,

Talase što nagle kroz daljine plave

Naličeć na glumce drevnih tragedija. (9.strofa, Mićević)

Pareils à des acteurs de drames très antiques/Les flots roulant au loin leurs frissons de volets –
ovu metaforu talasa čitaoci najčešće percipiraju kao sinesteziju. Pod uticajem svetlosti kretanje
talasa ih čini naizmenično svetlim i tamnim, i taj ciaro-scuro efekat analogan je drhtaju (frisson) od
hladnoće rano ujutru i od drame, koja je određena kao ‘veoma stara’ zašto ? Neki predlažu
(debilno) da je drama veoma stara zato što se izvodi dan za danom i deo je večnih kretanja u
prirodi (zalazak i izlazak sunca, svetlost i tama, kretanje vode). Meni se čini da je drama veoma
stara zato što patetikom naglih pokreta izaziva drhtanje, suspense.

Snivah noć zelenu sa blistavim snegom

Poljupce što lebde ka očima mora,

I još nečuveno kruženje sokova,

I raspevan žut i plav titraj fosfora (10. strofa)

 Up. Pesma o starom mornaru: more po noći ima fosforescentni odsjaj, koji potiče od životinjica u
njemu, a vodena površina u noći deluje kao da je prekrivena snegom.

U mesece pune sledio sam i ja

Val koji sa hridi pada sa svih strana,

Znajući da sjajna stopala Marija

Neće razbiti njušku besnih Okeana. (11.strofa)

J'ai suivi, des mois pleins, pareille aux vacheries

Hystériques, la houle à l'assaut des récifs,
Sans songer que les pieds lumineux des Maries
Pussent forcer le mufle aux Océans poussifs !

– neki su u ovom prikazu Okeana, histeriji, nasilju i motivu Bogorodice, videli Remboov
antiklerikalizam i politički podtekst pesme (protest protiv verske i dr. opresije). U ovom ključu se
tumači i pojava duge u narednoj strofi. Sjajna stopala Marija – statue Bogorodice kojima se mole
mornari.

Floridi u 12. strofi – up. Cveće iz Iluminacija (etimološka igra rečima – fleurs/ Florides) ali i topos
egzotičnog mesta (terrae incognitae) – panteri sa ljudskom kožom. Des arcs-en-ciel tendus
comme des brides / Sous l'horizon des mers, à de glauques troupeaux ! – kranje neobična
sintaktička konstrukcija, neki je čitaju kao "j'ai heurté des arcs-en-ciel tendus à de glauques
troupeaux comme des brides". Kolja Mićević : okrznuh…Duge što se kao uzde vide nad morskim
vidikom, sa sinjim hordama ! Doslovno : duge što vise nad morem (su) kao uzde nad sinjim stadima
(= morskim vodama, up. vacheries iz 11. strofe), ovo “pod morskim horizontom” ne bi trebalo
shvatiti kao “pod vodom”, pogled je uperen odozgo, i stiče se utisak da je reč o nekoj naivnoj graviri
ili kič tapetama – more, egzotična ostrva, brod, duga.

III) 69-74 : pometnja i očajanje. Počevši od 18. strofe, brod je “izgubljen”, on je “kostur pijan od vode”.

Libre, fumant, monté de brumes violettes,

Moi qui trouais le ciel rougeoyant comme un mur
Qui porte, confiture exquise aux bons poètes,
Des lichens de soleil et des morves d'azur ;
 Slobodan, crn, jašuć dimom ljubičastim,

Ja što k’o zid probih horizont purpurni,

Što pesnike dobre divnim slatkom častim,

Lišajima sunca, slinama azurnim (19. strofa)

Moi qui trouais le ciel rougeoyant comme un mur/ Qui porte: U odnosu na brod, purpurno nebo se
ispostavlja kao zid kroz koji se treba probiti da bi se dosegao Beskraj. Važno je to što Rembo
poredi ovu konvencionalnu sliku purpurnog horizonta sa preprekom – to je ujedno, kako
sugeriše naredni stih, pesnička konvencija kroz koju se treba probiti – pekmez dobrih pesnika, lišaj
sunca i azurna slina.

IV) 75 – 88: zanos i žal. Važna je 21. strofa :

Moi qui tremblais, sentant geindre à cinquante lieues

Le rut des Béhémots et les Maelstroms épais,
Fileur éternel des immobilités bleues,
Je regrette l'Europe aux anciens parapets !

Ja što drhtah, čujuć na pedeset milja

Gde Maelstremi ječe u svom huku gnevnom,

Tkač daljina večnih, plavih, nepokretnih,

Ja žalim Evropu sa ogradom drevnom.

Fileur éternel des immobilités bleues : to je ona konkretizacija apstraktnog koja će postati
karakteristična za simboliste – plave nepokretnosti, doslovno. Za ovaj stih, aleksandrinac, važno je
to što je apozicijom izolovan, odvojen od ja, koji (moi qui) i žalim (je regrette). Brod se javlja kao
večni tkač plavih nepokretnosti (metafora za more). Žal za starom Evropom je često pogrešno
identifikovan kao žaljenje za starim životom. Treba međutim, imati u vidu da se u 24. strofi javlja Si
je regrette une eau d'Europe, c'est la flache, a u 25. je jasno stavljeno do znanja da se brod ne
može vratiti nazad : Je ne puis plus, on odbija da pliva pod strašnim pogledom pontona (nager sous
les yeux horribles des pontons). Nostalgija za ‘barom’ jeste nostalgija za izgubljenim rajem
detinjstva, te je u tom smislu jasno da nema povratka. Jedino rešenje koje brodu deluje plauzibilno
jeste smrt : Oh, nek ceo prsnem ! Nek val me odnese !
V) 89 – 100: Evropa i crna bara

Mais, vrai, j'ai trop pleuré ! Les Aubes sont navrantes.

Toute lune est atroce et tout soleil amer :
L'âcre amour m'a gonflé de torpeurs enivrantes.
O que ma quille éclate ! O que j'aille à la mer !

Si je désire une eau d'Europe, c'est la flache

Noire et froide où vers le crépuscule embaumé
Un enfant accroupi plein de tristesse, lâche
Un bateau frêle comme un papillon de mai.

Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames,

Enlever leur sillage aux porteurs de cotons,
Ni traverser l'orgueil des drapeaux et des flammes,
Ni nager sous les yeux horribles des pontons.

Pontoni : moguća aluzija na sudbinu onih pripadnika Komune koji nakon događaja maja 1871. nisu
streljani, već stavljeni u plutajuće tamnice, pontone. Cak se i majski leptir može čitati u tom ključu.

Pijani brod (1871) je pesma od 100 stihova, raspoređenih u 25 katrena. Prvi deo se sastoji iz prvih
5 strofa, posvećenih zbivanjima nakon brodoloma. Ostatak pesme bavi se odisejom olupine koja je
od reke dospela na otvoreno more (podele unutar tog drugog dela variraju).

Ja i brod

Ko je lirski subjekt pesme ? Tekst je dat u 1.licu, sa varijacijama (pridevskim, prisvojnim

zamenicma). Revolucionarnost Remboove pesme sastoji se u tome što brisanjem poređenja
između lirskog subjekta (ne autora, već fikcionalnog Ja), govorni subjekt postaje brod (to je
dosledno sprovedeno, vidi sintagme poput : ma coque de sapin, 18.stih ; u 5. i 6. stihu on je nosač
flamanskog žita i engleskog pamuka, njegovu palubu okean ispira od fleka plavog vina i povraćke,
19.stih). S druge strane, brod je antropomorfizovan (on trči, igra, ima volju i osećanja). Utoliko brod
zbilja jeste metafora lirskog subjekta.

Brodolom kao oslobođenje

Ako ostanemo na doslovnom nivou značenja, pre dve strofe predočavaju u kojim okolnostima su
brod napali Indijanci i kako je izgubio lađare koji su ga vukli. Reč je o brodu koji je plovio rekama
radi trgovine žitom i pamukom. Lišen lađara, brod se susreće sa silinom okeana, i taj šok opisan je
u 3,4.i 5. strofi. Okean ga nosi tokom 10 noći (16.stih). Peti stih ukazuje na to da brod nije pogođen
smrću ljudi koji su ga vodili, naprotiv, oslobođenje od vodiča mu omogućuje neslućenu nezavisnost
i slobodu, nasuprot neprohodnim, dosadnim rekama iz 1.stiha i podređenosti zadatku. Strofe 3-5
prikazuju to oslobođenje kao radost, pijanstvo, euforiju. Nasilni susret sa morem se pozdravlja kao
divlja, dionizijska zabava. Paradoks ‘radosnog brodoloma’ omogućen je leksičkim
kontrastima (tohu-bohus plus triomphants iz 12. stiha, bura se u 13. stihu javlja kao blagoslov,
zelena voda koja zaliva brod upoređena je sa kiselim jabukama koje su istovremeno slatke,
17.stih), metaforama (zahvaljujući njima brod se antropomorfizuje i prikazuje se njegova radost –
otkriće mora je prikazano kao buđenje (éveils maritimes, 13.stih), a brod ga proslavlja plesom) i
ritmom. Ritam, koji je bio pravilan u prve dve strofe, dok je brod plovio ravnodušnim rekama,
ubrzava se u naredne tri strofe – sa 11. stihom počinju da se nižu glagolske radnje u passé simple
(je courus), i razbija se pravilnost aleksandrinca (npr. u 12. stihu – pomoću hijatusa tohu-bohu,
asonance (u) i aliteracija (b/t/b) → n’ont pas sUbi / tOhU-bOhUs / plUs triomphants). Za
aleksandrinac atipična, nepravilna struktura trimetra 4/4/4 kao da podražava kretanje broda tamo-
amo na talasima. Isto važi za asimetričnost 16. stiha Dix nuits / sans regretter l’œil niais des falots i
20.stiha. S druge strane, brojna opkoračenja (stihovi: 9-10, 11-12, 13-14) stvaraju utisak klizanja.
Smena klizanja i razbijanja dočarava ples broda na talasima.

Opasnosti slobode

Brod je ipak svestan opasnosti svog putovanja – 15. stih ukazuje na to da se ples o kojem je reč
odigrava nad ponorom i upozorava na žrtve (sur les flots qu’on appelle rouleurs éternels de
victimes) da bi se u narednom stihu ponovo ohrabrio odbivši konvencionalnost takvog poređenja
(sans regretter l’œil niais des falots – brod odbija utehu luke, svetala što se gase). Peta strofa
prikazuje brodolom (stihovi 17-18) nakon kojeg od broda ostaje samo kostur (stihovi 19-20). Pijani
brod je pesma o napuštanju sigurnog okrilja ravnodušnih reka (parnasovske impassibilité),
konvencija na umoru (svetla što se gase), u prilog riskantne (pesničke) avanture.

Alegorija adolescentske pobune

Čitava avantura se može čitati u ključu dečijih igara – ona počinje napadom Indijanaca, za kojim
slede avanture po egzotičnim krajevima (aluzije na Ameriku, spominju se Floridi i Maelstrom),
zazivaju se čudovišta koja opsedaju detinju imaginaciju (Levijatan iz Biblije, Behemont). Postoje i
eksplicitna poređenja – u 10.stihu, brod, zatočenik ljudi, poredi se sa detetom koje neće da sluša
odrasle (moi l’autre hiver plus sourd que les cerveaux d’enfant), u 17.stihu, pijanstvo broda u oluji
poredi se dečjim uživanjem u kiselo-slatkim jabukama, do poslednjeg sećanja na dečaka koji se
igra brodovima u bari.

Odbijanje civilizacije i egzaltacija divljom prirodom

Brod svoju svakodnevicu percipira kao dosadu i potčinjenost. U 16. stihu, ljudski svet (obala, luka)
se brodu čini kao primer niaiserie – gluposti. Odbijanje civilizacije, rada i društvenih obaveza u
prilog prirode, oluje, nasilja i diviljine. Ovde dolazi do (romantičarskog) prevrednovanja civilizacije,
njene nečistote, nasuprot čistoti prirode. Brodolom postaje oslobođenje, ali i pročišćenje (me lava) i
blagoslov (la tempête a béni mes éveils maritimes). Smrt posade i broda u talasima ispostavlja se
kao preporod, buđenje i krštenje. Da li je Pijani brod pesma o paradoksalnom iskupljenju, kao
Pesma o starom mornaru? U svakom slučaju, to je pesma o radikalnom prekidu, koji ima svoju
cenu (smrt, suze, nasilje) ali i o početku jednog (poetskog) puta s kojeg nema povratka (u “staru
Evropu”, kraj bare).