ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS
MAJ - JUN 2018.
BROJ 15

Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

 SADRŽAJ
ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1
ŠTA JE U NAMA? ................................................................................................................................ 3
MIRENJE SA SOBOM .......................................................................................................................... 7
PREDNOST SVOJOJ GLAVI ............................................................................................................. 13
KONZUMIRANJE UMETNOSTI ....................................................................................................... 23
SKICE IZ ŠPANIJE ............................................................................................................................. 28
GRADOVI ........................................................................................................................................... 35
NESITE LEGENDE............................................................................................................................. 37
AKO ..................................................................................................................................................... 42
IGRAČKE ............................................................................................................................................ 47
KORENOVANJE ................................................................................................................................ 52
A BILA JE SAVRŠENA DEVOJKA................................................................................................... 55
NJIVA – NIŠAN .................................................................................................................................. 57
DŽONI ................................................................................................................................................. 58
IZGNANSTVO U TIŠINI .................................................................................................................... 62
OVDAŠNJI I NEOVDAŠNJI .............................................................................................................. 65
ABECEDA, AZBUKA ........................................................................................................................ 71
KRIZA KRIZE ..................................................................................................................................... 74
O ALEKSANDRU NOVAKOVIĆU ................................................................................................... 79
O DIMITRIJU TASIĆU ....................................................................................................................... 82
O ALEKSANDRU B. LAKOVIĆU ..................................................................................................... 86
O IRENI PLAOVIĆ ............................................................................................................................. 88
JA PO SVOJE DOĐOH, A TI VIDI ŠTA ĆEŠ! .................................................................................. 90
BABA JAGA ..................................................................................................................................... 137
IN MEMORIAM ................................................................................................................................ 161
PRISTANIŠTA .................................................................................................................................. 165
ZAVRŠNI STIH................................................................................................................................. 169
MAŠTA ONOSTRANOG ................................................................................................................. 177
ECKERMANN .................................................................................................................................. 185
2
Page
 ECKERMANN PITA

Boris Milivojević

ŠTA JE U NAMA?
.
.
.
Boris Milivojević, rođen 1971. u Zemunu. Išao u OŠ Svetozar Miletić. Pohađao glumu u
Dečjem dramskom omladinskom studiju pri RTB. Svirao klavir i kontrabas. Pevao u horu. U
desetoj godini počeo da se bavi glumom. Služio JNA. Završio Fakultet dramskih umetnosti.
Igrao u svim beogradskim pozorištima. Potpisao više od pet stotina kompozicija. Igrao u
šezdesetak filmova i serija.
.
.
Prva slika iz detinjstva?
Plavi lavor u kojem sam se kupao i plavo ćebe sa belim tufnama.
.
Kao dete niste voleli?
Nisam voleo da me šišaju. Nisam voleo spanać i zelje, a sad volim.
.
Bajka kojoj se vraćate?
Sve bajke volim, čitam ih, ali pratim i u video i audio formatu. Jedva čekam da krenu
nastavci Avatara.
.
Kako ste zakoračili u glumu?
Komično. Hteo sam da budem pevač, deca pevači su bili na šestom spratu, a ja sam otišao do
petog dokle je išao lift, jer su mi rekli do kraja. Tako sam upao u glumce, a ne u pevače.
.
3
Page

Koliko je Vaš otac uticao na Vaše prve glumačke korake?

Podržavao me da radim ono što volim. Govorio mi je, kad sam promašio sprat, da mogu biti
pevač ili glumac, svejedno. Otac je pisao, pokušao je da upiše glumu, imao najbolji pismeni,
ali nije pokušao da upiše dramaturgiju.
.
Sport?
U detinjstvu mi je dobro išao fudbal, ali nije mi se dopalo to što mora iz sve snage da se trči.
.
Po čemu pamtite Gidru?
Imao sam jedanaest godina kada sam snimao sa njim. Uvek je bio vedar, na snimanju je uvek
bilo veselo. Najviše me radovalo kad smo lomili tanjire u petom nastavku Žikine dinastije.
Polomili smo brdo tanjira i čaša. Sećam se i Čkalje, Pavla Vujsića, Milana Srdoča, svi su bili i
veliki ljudi i veliki glumci. Nema više jakih likova ili više takvi nisu potrebni ovom društvu.
.
Sećanje na Bekima?
Bekim Fehmiju, moj omiljeni glumac, pričao je da su on i Burduš bili prva podela za Kuma.
U tom Kopolinom Kumu krenuli su sa probama, Bekim je igrado Majkla, a Burduš Vita
Korleonea; međutim, tada je u Jugoslaviji bili fenomenalno. Burduš je rekao kako ne može
svako jutro da ide na probe, kako ne zna engleski. Burduš je isfolirao da je bolestan i kako
treba da ide nazad, u Jugoslaviju. Za njim je krenuo i Bekim koji je već radio u inostranstvu.
Naši glumci su bili prva podela za Kuma. Da su oni igrali, možda bi mi danas više radili u
Hiolivudu. Eh, da je Tesla krenuo da naplaćuje svoje izume, gde bi sada mi bili?

Ko će se setiti da reprizira 16 puta Bojan?

To možda sada nije in, deca ne žive kao što smo mi tada živeli… Tada su klinci imali neke
druge probleme, dosta toga se promenilo. Ne bi bilo loše da se pojavi neki novi Bojan.
.
Gde ste dali najviše?
Imam nekoliko uloga koje smatram dobrim ostvarenjima, imam manji broj uloga sa kojima
sam zadovoljan u potpunosti. To prepoznajem po tome kako se osećam na snimanju. Ne
mogu da izdvojim. Za mene je gluma uvek bila igra. Radovao sam se novom radu. Zanimljivo
je da istražujemo šta je u nama. Zabavan je taj posao. Što se uspešnije zabavimo – to će i
gledaoci bolje doživeti našu igru.
.
Muzika koja Vas je uznemirila?
Rage against the machine. System of u Down. Uznemirila me ta muzika i probudila. Govori o
ozbiljnim problemima današnje civilizacije sa kojima se treba izboriti.
4
Page

.
Selo?
I otac i majka su došli sa sela. Ja sam kupio kuću pored Beograda kada je to moglo da se
uzme za sitne pare. Življenje u gradovima delovalo mi je nehumanije u odnosu na življenje u
selu gde si u prirodi. Čoveku je potrebna tišina i dodir sa biljkama. Sadio sam grožđe i
paradajz. Ali, kada imam posla, ne stižem da se posvetim biljkama.
.
Poezija?
Ne čitam poeziju koliko bi trebalo. Probao sam neku modernu poeziju… Ne znam puno
pesama napamet. Ne mogu se pohvaliti da poznajem pesnike.
.
Među jezicima koje ne govorite, koji Vam je najmilozvučniji?
Ruski.
.
Grad koji želite posetiti?
Petrograd. Lisabon. Ima ih još.
.
Kakve glasine kruže o Vama?
Morao bih malo da se raspitam.
.
Kurosava?
Imam desetak Kurosavinih filmova, a sve sam odgledao; najzanimljiviji su mi bili Snovi.
.
Felini?
Amarkord pre svega. Sladak život. Kabrijine noći… Amrakrord sam gledao bar pedeset puta.
.
Markes?
Pukovniku neka ko da piše. Sahrana velike mame.
.
Koji lik biste želeli da igrate?
U glavi su mi Cezar i Ričard treći.
.
5
Page

Praštate li?
Praštam, uglavnom.
.
Tražite li da Vam se prašta?
Tražim.
.
Koja knjiga Vas čeka na noćnom stočiću?
Tako je govorio Zaratustra. Ja bosiljak sadim, meni Fridrih Niče.
.
.
Razgovarao Enes Halilović

6
Page
Irfan Kasumović

MIRENJE SA SOBOM
.
.
.
Irfan Kasumović rođen 1983. u Doboju. Diplomirao i magistrirao na Akademiji dramskih
umjetnosti u Tuzli gdje danas radi kao viši asistent na glumi. Igrao u četrdesetak prestava i
šest filmova; snimio nekoliko radio drama.

Gdje je Vaše djetinjstvo?

Moje djetinjstvo je obilježio strašni rat koji je sve nas na neki način oštetio. Iz tih razloga sam
od tih nedaća i loših stvari bježao u svijet koji je stvorio Branko Ćopić i slični pisci. Imam i
danas sabrana djela Branka Ćopića, i to mi je najvrijednija sačuvana stvar iz djetinstva, koja
mi uvijek vrate bezbrižnost i vedriju stranu u život. Tako da odgovor bi bio vjerovatno u mašti
i fragmentarnim sjećanjima.
.

Omiljena igračka?
.
Omiljena igračka i prva koje se sjetim jeste mali zeleni vitez sa oklopom i mačem. Nekako mi
je stalno prisutna slika te igračke kada pogledam trgovine igračaka ili djecu koja se igraju.

.
Da li ste imali ljubimca u djetinjstvu?
,
Brat i ja smo dobili na poklon pudlu koja nas je stalno pratila i postala nam čak i prijatelj i
saučesnik u našim dječijim pustolovinama. Nakon nje, vremenom sam sve životinje
distancirao od sebe. Danas sve životinje volim, ali na metar udaljenosti.
.
7
Page
Ko su Vaši preci?
.
Moji preci su bili porijeklom iz Doboja. Potičem iz radničke porodice, a djed i pradjed su bili
poljoprivrednici i imali ogromnu zemlju. Znam da je porodica u Doboj došla iz Travnika, a
kroz neke razgovore i susrete sa ljudima koji nose isto prezime dobio sam informaciju da naša
loza u Travnik je došla iz Bijelog Polja. Inače, jedan od životnih zadataka koji želim ostvariti
u budućnosti jeste ispitati i utvrditi porodično stablo. Poznavati korijene je elementarna
kultura i pitanje identiteta.
,

Bajka?

Bajka koja mi svako malo odzvanja u glavi jeste Tamni vilajet. Ko uđe pokajati će se, ko ne
uđe pokajati će se. U tu pouku stane čitav život.
.

Kada ste poželjeli da glumite?

Kao dijete gutao sam filmove, i za razliku od mnoge djece, sate sam mogao provesti na
jednom mjestu gledajući magiju i svijet filma. Mislim da je neka prva želja se tada rodila.
Čovjek koji je jedan od glavnih krivaca što sam danas glumac je moj profesor jezika iz
srednje škole Munib Milinkić. On je nas par uočio i pozvao da učestvujemo u nekim školskim
predstavama. Desila se magija, ljubav, koja i danas traje.

.
Šta je to glavno čemu Vas je naučio Vlada Kerošević?
.
Moj profesor glume me je mnogo čemu naučio. Ono što me i danas fascinira i što i danas
učim od njega jeste radna etika, profesionalizam, i ogroman rad i posvećenost. Postulati
profesionalizma uvijek čovjeka spašavaju bez obzira u kojim uslovima i okolnostima stvarao.
A energija koju prof. Vlado i danas ima je veća od mnogih energija mladih ljudi. Takav bih i
ja volio biti.

.
A Fadil Hadžić?
8
Page

.
Bez obzira koje društveno uređenje bilo, problemi običnog čovjeka su isti. Nepravda je uvijek
prisutna. Zlo je uvijek prisutno. I Fadil Hadžić me je naučio da se nekada velike istine i teme
učinkovitije obrade i plasiraju kroz žanr komedije.
.

Kada je glumcu najteže?

.
Ne bih da zvučim materijalistički, ali glumcu je nateže kada se ne bavi i ne radi ono što mu je
profesija. Meni je najteže nekako nakon predstave, kada se čovjek osjeća praznim, razgovarati
i družiti se s ljudima. Sve više osjećam potrebu za osamom.

.
Koji je od tuđih života najviše uticao na Vaš život?
.
U posljednje vrijeme, ništa me nije pomjerilo kao knjiga/biografija/život Bekima
Femiua Blistavo i strašno I i II. Moram priznati da nakon toga sam presložio sebe i svoj
pristup životu. Ne zaboraviti ko si. Cijeniti sebe. Raditi. Biti čovjek. Genijalne pouke koje
izbijaju iz genijalnih knjiga.
.

Šekspir?
.
Zaista najveći dramski pisac svih vremena. Stalna inspiracija. Jedna od najvećih zamki i
izazova za svakog glumca. Svako čitanje i svaka nova analiza mi otkriva novo značenje i novi
svijet.

.
Vjerujete li pozorišnim kritičarima?
.
Poštujem bilo čije mišljenje. Kada se baviš ovakvim poslom moraš prihvatiti činjenicu da
svako ima pravo da kaže i procijeni tebe i tvoj učinak. Prihvatam svaku kritiku, i vjerujem ako
je bazirana na činjenicama.
9

.
Page

Knjiga koja Vas je ostavila ravnodušnim?

.
Moram priznati da nisam pretjerano veliki ljubitelj ruske književnosti. Recimo, nikada nisam
imao oduševljenost Anom Karenjinom. Ne umanjujem kvalitet, ali sam ostao poprilično
ravnodušan.
.
.
Film kojem se vraćate?

Kum. Nisam siguran koliko sam ga puta odgledao, ali svaki puta me prikuca za ekran.
.
.
Šta upitati Filipa Latinovića?
.
A šta ako nije sve besmisleni haos?
.
.
Nosorog ili Ćelava pjevačica?
.
Nosorog. Meni inspirativniji i aktualniji.
.
.
Gdje živi muzika?

Muzika je dio nas. Živi u nama. Oko nas. I bez nje život bi bio isprazan i monoton.
.
.
Da li ste usamljeni u monodramama?

Ne. Najveći strah i izazov do sada mi je bila monodrama. To je čitav jedan svijet sa nizom
likova. Uzbudljiv i nepredvidiv rollercoster koji izvlači maksimum iz mene.
10

.
Page
.
Očekujete li da Hollywood dođe u sjenu Bollywooda?
.
Pa i ne baš. Hollywood je mašinerija koja će sve učiniti da i dalje zarađuje novac. Prilagođava
se i trudi se ostati na vrhu.
.
.
Reditelji koje treba gledati?

Egon Savin, Jan Fabre, Sergio Leone, Terence Malick…Teško je izdvojiti i dug bi spisak bio.
.
.
Šta poklanjate dragim osobama?
.
Knjigu. Meni je to najdraži poklon. I nema rok trajanja.
.
.
Uvreda koju ne možete zaboraviti?

Ima ih nekoliko. Najgore su one koje su u djetinjstvu bile zasnovane na imućstvu i tim nekim
društvenim kastama. To će uvijek biti prisutno.
.
.
Da li Vas uznemirava prošlost?

Moram priznati da sam s godinama počeo se suočavati sa nekim sjećanjima, traumama i

događajima iz prošlosti. Uznemiri ponekad, ali ću istrajati u mirenju sa sobom i sa svijetom.
.
.
Da li Vas hrabri budućnost?
11
Page
Nekad hrabri, nekad plaši. Radom pokušavam napraviti bolju budućnost.
.
.
Šta nikada nikome niste kazali, a kazaćete Eckermannu?

…Nemaj straha, umiri se draga!

Od utvare to ti srce zebe…
.
Činimo dobro i dobro će biti.
.
.
.
.
……….Razgovarao Enes Halilović

12
Page
Sava Damjanov

PREDNOST SVOJOJ GLAVI

.
.
Sava Damjanov pisac, književni istoričar, esejista i univerzitetski profesor, rođen je 1956. u
Novom Sadu. Kao prozaistu, književna kritika ga smatra jednim od vodećih predstavnika
srpskog postmodernizma. Njegova naučna istraživanja usmerena su pre svega ka fantastičnoj
književnosti, erotskim i jezičko-eksperimentalnim slojevima u tradiciji, teoriji recepcije,
postmodernizmu, kao i ka komparativistici. Jedan je od osnivača međunarodnog književnog
festivala „Prozefest“ (u Novom Sadu) i nagrade „Milovan Vidaković“ koja se dodeljuje za
životno delo. Predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i diplomirao (1980),
magistrirao (1986) i doktorirao (1996) pod mentorstvom Milorada Pavića. Prevođen na
mnoge jezike, zastupljen u brojnim antologijama savremene proze. Predavao u Tibingenu,
Regensburgu, Frajburgu, Berlinu, Haleu, Getingenu, Bonu, Torinu,
Veneciji, Krakovu, Vroclavu, Varšavi, Gdanjsku, Lođu, Opolu, Sosnovjecu, Velikom
Trnovu, Ljubljani, Skoplju, Budimpešti, Kijevu i Lavovu. Sarađuje na doktorskim studijama
Univerziteta u Beogradu, Nišu, Nikšiću, Zagrebu i Lisabonu. Objavio 27 umetničkih i
naučnih knjiga.
.
.
.
Prva riječ koju ste izgovorili?
.
Bio je to primalni krik u trenutku rođenja (tj.izlaska-ulaska u ovaj svet): to je ona Reč što
beše na Početku!
.
Vaše prve igračke?
.
Sopstveni prsti.
.
Vaše igre?
.
13

Maštarije i eskapizmi svih vrsta, a u tako stvorenim paralelnim (?) stvarnostima SVE je bilo
Page

igra…
.
.
Kao dijete želeli ste da postanete?
.
Shodno prethodno rečenom, BEJAH i astronaut i ložač prekookeanskog parobroda i šofer i
majstor za kućne popravke (nickname: majstor Kvariš!) i admiral i farmer na Divljem zapadu
i-i-i:Svašta i NIŠTA u isti mah!
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Nisam voleo slova jer sam obožavao jezik!
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Meni su sve bajke, čak i one sa “hepiendom” bile melanholične i tužne (a tako je ostalo do
dana današnjeg): Pale sam na svijetu je naslov jedne čijeg se autora ne sećam, ali nad kojom
sam plakao, kao i nad Bambijem ili Devojčicom sa šibicama…
.
.
Društvo u najranijem djetinjstvu?
.
Proveo sam vrlo samotno detinjstvo, povremeno okružen brojnim sestrama puno starijim od
mene – one su, u časovima dobre volje, malog Batu uključivale u svoj krug ali samo kao
svojevrsnu živu igračku pod različitim identitetima. Tako je bilo sve dok u 6. godini nisam
pošao u zabavište iz kojeg sam više puta bežao jer mi nedostajala prelepa sloboda Samoće.
.
.
Prvi bicikl?
.
14

Tricikl, tj. trotočkaš kojim sam jurcao po ogromnoj kućnoj bašti i pravio karambole.
Page

.
.
Prva lopta?
.
Ne sećam je se, iako sam pred kraj osnovne škole strasno igrao fudbal i trenirao ga sve dok
me u mlađoj juniorskoj ekipi trener nije pomerio sa mesta centarfora na poziciju centarhalfa…
.
.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
.
Prevelik nivo socijalizacije koji se očekivao od svih nas podjednako, bez obzira na
individualne razlike (dakako da ovo tada – šezdesetih godina 20.veka – nisam TAKO
definisao, ali sam baš TAKO doživljavao).
.
.
Učiteljica?
.
Zorica Ignjatov, moja prva učiteljica, upravo je mimoilazila gorepomenuti kliše-ali, normalno,
ne u školi gde su vladala pravila i postojala masa đaka, nego van škole… Na primer, čim je
videla da se istim putem posle časova vraćamo kući, pozvala me da idemo zajedno i ti
razgovori sa njom tokom povratka iz škole značili su mi više od školskog gradiva!
.
.
Predjeli Vašeg djetinjstva?
.
Dvorište moje kuće, lavirintski ispunjeno biljem; okolne uličice koje su vremenom postale
strogi centar Novog Sada; napuštena štala ili svinjac na granici moje i nekoliko susednih bašti
(sa krova tog “objekta” posmatrao sam gradnju prvih bulevara i višespratnica na njima,
osećajući se kao da sam na vrhu sveta: osećaj koji sam kao “dežavi” vratio iz podsvesti pre
dve godine na vidikivcu Rokfeler-centra u Njujorku)…
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
15

O, da, i te kako: sećam se jednog od prvih, ostavio sam ga voljenoj u šupljini trešnjinog drveta
Page

koje je krasilo njenu baštu… stidljiv da joj lično predam ili pošaljem direktnije, ali
istovremeno i bezobrazno-lukav jer je bio period zrenja trešanja koje je ona obožavala i često
sam je gledao kako ih bere!
.
.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?
.
Prethodno pomenuta danas je muzički pedagog i živi u Nemačkoj… a da sudbina voli
pošalice i ponavljanja (nevešto parafraziram Borhesa?!), dokazalo se pre desetak godina kada
mi je kao student na letnju školu srpskog jezika i kulture došla devojka lica gotovo identičnog
njenom: ubrzo ću saznati da joj je to kći!
.
.
Vaš nadimak iz školskih dana?
.
Očito da moje ime i prezime nisu bili podatni za nadimke, tako da sam ostao lišen tog
iskustva.
.
.
Da li ste bili skloni tučama?
.
U starijim razredima je to bio normalan deo đačkih fudbalskih utakmica, mada sam se par
puta potukao iz čistog hira-tačnije, iz narcisoidnosti (kako bih “hrabrošću” zadivio prisutne
devojčice)…
.
.
Šta ste čuli o Vašim precima?
.
O tome bih mogao napisati kratki roman jer je moja porodica držala do korena i njeni stariji
članovi uvek su ponosno pričali na te teme, kao da smo neka vlastelinska ili kraljevska
dinastija (čak i kada je sadržaj priča bio više no problematičan). Uostalom, u Kuli – gde su
Damjanovi registrovani još krajem 18. veka- na gradskom groblju jasno se ističe ogromni
monument od belog mermera: to je naša porodična grobnica, a ja ću biti prvi Damjanov koji u
njoj (svojevoljno!) neće počivati jer sam prvi koji se nije rodio u tom pitoresknom
vojvođanskom gradiću (gde od 1945-46. više niko iz moje porodice ni ne živi)!
16

.
Page
.
Preci koje ste sreli?
.
Muškarci su u mojoj porodici umirali rano (sa izuzetkom strica koji je živeo 96!), sve direktne
pretke već sam nadživeo… ali sam rano detinjstvo proveo uz baku po ocu (zvali smo je
“majkica”): mislim da je ona uticala na potonje formiranje moje ličnosti ne manje nego
roditelji…
.
.
Slika oca?
.
Bolna. Umro je prerano, kada sam imao devet godina… Posle sam ga upoznavao i otkrivao
kroz priče o njemu i shvatio da moja detinja sećanja nisu pogrešna: bio je neobičan, zanimljiv,
nimalo jednostavan čovek!
.
.
Šta bi danas poželjela Vaša majka?
.
Uvek je želela da “konačno sredim svoj život” (ma šta to sve podrazumevalo i značilo) –
verujem da bi opet našla neku uporišnu tačku za istu želju.
.
.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
.
Poklopila se sa izlaskom moje prve knjige, kratkog romana Istraživanje Savršenstva, pa je
jasno GDE se ULILA (ili izlila?)…
.
.
Gdje Vam biješe ljepše, u danima ili u noćima?
.
Noć je bila MOJA, sve do pre desetak godina kada sam je spontano zamenio za jutra i
prepodneva.
17

.
Page
.
Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?
.
Ne, pošto sam na vreme shvatio da je književnost takođe jedan vid glume!
.
.
Da li ste poželjeli da odete?
.
Da, put Svemira, u neku misiju naseljavanja drugih planeta gde bi se naša civilizacija nužno
nastavila razvijati na bitno novim postulatima…
.
.
Vaša ljeta?
.
Volim putovanja, pa sam i tzv. letnje odmore po pravilu koristio za odlazak na neka mesta i u
neke predele gde ranije nisam bio.
.
.
Grad?
.
Moj rodni i sudbinom mi podareni Novi Sad. A kada je nešto suđeno, nema se tu šta još
dodatno reći?!
.
.
Selo?
.
Za mene je selo nešto začudno, skoro egzotično jer su moja ruralna iskustva minimalna.
.
.
Planina?
18

.
Page
Opet to, ali drukčije (što bi rekao Vuk): samo uz dodatak da sam ravničar poreklom (i
genetikom)…
.
.
Pustinja?
.
Sahara…putovanje kroz nju (dvaput) i boravak (jedanput) u njenom srcu najbliži su bili mojoj
žudnji za otiskivanjem ka nepoznatim svemirskim prostranstvima!
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Valjda zato da bismo mi naivniji katkad poverovali u njihovu ispravnost, a oni socijalno
inteligentniji ih nonstop kršili zarad sosptvene koristi?
.
.
Kome vjerujete?
.
Sebi samom, najpre i najviše (na kraju).
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Istinu govoreći, pred svojom u ogledalu – ali ne zato što sam samoljubiv već zato što je to deo
svakodnevnih rituala – umivanje, pranje zuba, češljanje, brijanje, itd.
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
KuroSava(Damjanov), koji je nekada voleo da gleda Bergmanove filmove…
19

.
Page

.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
.
Fantastično, bajkoliko, plemenito: kada bih živeo još jednom, ponovio bih ih!
.
.
Začin?
.
Svaki koji se pamti, dakle: koji ima neki svoj autentično-nezaboravan ukus (a nije ih bilo
malo tokom moga života)… međutim, so je ono bez čega ne bih nikako mogao na duže
staze…
.
.
64?
.
Šah mi je uvek bio dosadan, iako sam ga katkad u dokolici igrao – ali taj “greh” nisam okusio
sigurno već više od deset godina.
.
.
Vaši strahovi?
.
Samo jedan dubinski, arhetipski: VISINA…ali to je kao u Đavolu perverznosti E.A. Poa: što
više u meni raste ontološka jeza, to me više mami. Zato često na vidikovcima ili okomitim
liticama visokih brda pogledam nadole (odmah krene vrtoglavica i neki unutrašnji zov DA SE
PUSTIM), zato u avionu trenutak odvajanja od zemlje doživljavam kao trenutak umiranja,
zato više volim stojeće ili stone lampe nego plafonjere i lustere…
.
.
Šta čekate?
.
Nekakvog svog intimnog, podsvesnog Godoa – još nejasnijeg i apstraktnijeg od Beketovog?!
.
20

.
Page

Čime se utešiti?
.
Život sam po sebi jedina je suštinska uteha i – radost!
.
.
Čega se stidite?
.
Onoga čime se potajno najviše dičim!
.
.
Praštate li?
,.
Na žalost DA, i to veoma lako…
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Shodno prethodnom…
.
.
Čime se ponosite?
.
Onim što se starinski zove OBRAZ: sačuvao sam ga, uprkos turbulentnim vremenima i životu
kakav sam vodio. U TO sam sasvim siguran – a to lično osećanje je važnije od svega
drugog…
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Spisak bi bio dugačak, a obrazloženje uz njega – opet jedan kratki roman…
21

.
Page

.
Koga ste Vi razočarali?
.
Verujem da sam mnoge za koje ni ne slutim, a zbog nekih za koje pouzdano znam – kajaću se
zauvek!
.
.
Čemu uvijek dajete prednost?
.
Svojoj ludoj glavi…
.
.
Šta ste naučili od Vaših potomaka?
.
Mnogo šta: mislim da je privilegija mog naraštaja što više ne važi samo ono tradicionalno
pravilo “stariji-pamentiji” nego i obrnuto.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Trudim se da što češće budem jer to je prava sreća (ili barem jedan od fascinantnijih oblika
sreće)…
.
.
Šta dalje?
.
Kraj. The end… Barem što se književno-stvaralačkog života tiče, a to znači: Život sam po
sebi – Čarolija za koju je jedan ljudski vek prekratak!
.
.
.
22

. . Razgovarao Enes Halilović

Page
Milorad Milinković

KONZUMIRANJE UMETNOSTI
.
.
.
Milorad Milinković, rođen 1965. u Beogradu. Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom
Sadu, odsek režija. Režirao sedam filmova i sedam predstava, objavio dva romana, režirao i
napisao scenarije za nekoliko televizijskih serija.
.
.
Prvi kontakt sa umetnošću?
.
Ne sećam se, verovatno slike. Kad sam bio mali, voleo sam da, kad bismo prošli pored kakve
galerije, svratimo unutra i da gledam slike. Kasnije sam nastavio i sam. Budući da sam živeo
blizu većine, nije bilo teško. Prvi film sam pogledao tek sa šest, sedam godina, mislim,
naravno, na bioskop, a ne na crtaće na TV-u. A u osnosvnoj školi su nas svako malo vodili u
pozorište Boško Buha, što je bilo lepo. Jedino nisu baš vodili računa o repertoaru, pa smo tako
bar deset puta gledali Vasilisu prekrasnu. Čim sam naučio da čitam, jako sam i to zavoleo.
Volim i sad konzumiranje svake umetnosti, to me čini fizički sretnim.
.
.
Kao dete želeli ste da budete?
.
Svašta. One želje iz ranog detinjstva ne pamtim, ali kasnije sam želeo da budem fudbaler ili
slikar. Sve dok sa deset, jedanaest godina nisam otkrio rock muziku. Onda je ona preuzela
primat, i zadržala ga sve do treće godine režije, kada sam se ozbiljno zaljubio u posao kojim
se i sada bavim.
.
.
Dečji film koji Vam nije dao mira?
23

.
Page
Razni. Gledao sam sve što mi se nudilo. A kao srednjoškolac sam se zarazio Kinotekom, te
sam bio jedan od onih koji su bili redovni tamo. Uvek sam sedeo u šestom redu desno, prvo
sedište. Da mogu da izađem, ako je film loš, a da ne ometam nikoga.
.
Najbolja pesma benda Morbidi i mnoći? Najgora pesma Big sexa?
.
Sve pesme su i najbolje, ali i najgore, kako vam drago. Uostalom, to je bio isti bend, sa istim
repertoarom, samo promenjenog imena.
.
.
Da li ćete ikad napustiti muziku?
.
Napustio sam aktivno bavljenje istom odavno. Sad samo rekreativno, pa ni to.
.
.
Šta je bila Jugoslavija osamdesetih?
.
To je bilo vreme kada sam ja bio tinejdžer i mladić. Moje najbolje godine, u fiziološkom
smislu, kao i godine kada najviše otkrivamo. Samim tim imam prilično romantična sećanja na
iste. Nisam objektivan, pa ne bih sad o srednjoj klasi i slično. Znate, svakome se godine
njegovog odrastanja čine kasnije kao fantastičan period, bez obzira na to kakve su zaista bile.
Kad se zaljubite u nekog, na primer, u najodvratnijem kraju grada, taj kraj će vam docnije
prizivati isključivo lepe uspomene. Isto tako je i sa vremenom. Zato mislim da nisu u pravu
ovi što kukaju za tim osamdesetim, samo navlače gnev novih klinaca. Znam jer smo tako i mi
prezirali matorce koji su stalno žvalavili o tome kako su šezdesete bile super.
.
.
Najvažnije što ste naučili na Akademiji umetnosti u Novom Sadu?
.
Da je za sve što radiš prvo i najvažnije naći razlog. Razlog zbog kojeg bi taj film (ili bilo koje
drugo delo) trebalo uopšte da nastane. A potom da se u to uloži maksimum, jer posle ništa
više nije važnije od toga što radite.
.
24

.
Page

Najvažnije što ste naučili filmu nakon Akademije?

.
Kako to zapravo u životu izgleda. Da smo sa svim idealima koje pokupimo na Akademiji, u
stvari potpuno u pravu.
.
.
Šta bi Hičkok rekao o Vašem filmu Mrtav ladan?
.
Pitajte njega. Čuo sam da postoje nekakve internet spiritističke seanse, ulogujete se i pitate.
Posle možete i meni da javite, veoma me zanima, mada ne verujem da ga je gledao. Kakav
god da je taj zagrobni život, ne može verovatno ni tamo sve da se stigne.
.
.
Ko je dao čitulju za Eskobara?
.
Neka dva momka, zaboravio sam im imena. Jednog smo i upoznali. Obični, normalni momci,
nisu imali veze s kriminalom, samo su se zezali. U tom filmu, jasno, ta čitulja je iskorišćena
samo kao lepet krila leptira koji pokrene lavinu u drugom delu sveta.
.
.
Najmanji novčani iznos kojim je moguće snimiti film?
.
Verovatno može i bez dinara. Ne znam, to je više pitanje za Ginisovu komisiju. Sad, niste
pitali kakav kvalitet bi imao takav film.
.
.
Iskustvo rada na Pinterovom tekstu?
.
Tekst k’o tekst. Dobar. Ne znam šta da kažem.
.
.
Iskustvo tragača?
25

.
Page

Uh, toliko sam u ove tri godine pričao o ovome, da sam ožvalavio. Izvinite, ne mogu više.
.
.
Možete li da upamtite podatak koji Vam nije zanimljiv?
.
Mogu, ako je važan. PIN broj kartice, svoj JMBG, sve to znam napamet. Ranije, kad nije bilo
mobilnih, znao sam napamet skoro sve brojeve telefona koji su mi bili važni. Zato sam sa
imenima slab.
.
.
Film koji preporučujete prijateljima?
.
Uf, ne mogu ni to. Ajde, Black Mirror, serija, ili Inside no.9 isto serija. Film… hm… De la
Inglesia?
.
.
Roman?
.
Klasika: Šekspir, Gogolj, Nabokov, Turnije, Apoliner… Latino: Sabato (sva tri romana, i to
redom!), Kortasar… novi rusi: Peljevin…
.
.
Možete li tokom televizijskog prenosa da prepoznate dogovorenu utakmicu?
.
Ne radimo, na žalost, domaće prvenstvo, pa nemamo iskustva.
.
.
Najlepši golovi u istoriji fudbala?
.
Ne znam, ovo zaboravljam… fudbal je kao pozorište, lepota trenutka. Kad ste gledali
utakmicu na odloženo?
.
26

.
Page
Koju Vašu preokupaciju ne treba da imaju Vaši potomci?
.
Nemam problem ni sa jednom. Samo da ne preteruju…
.
.
.. Razgovarao Enes Halilović
.

27
Page
 POEZIJA

Marija Dragnić

SKICE IZ ŠPANIJE
.
.
.
za razliku od naših očeva
.
koji su prije mene stajali u redu
i čekali, kao i ja što čekam,
zahuktali brzi voz,
prevoz do utrobe svijeta,
da se pod njega bace,
za razliku od tebe
koja ne čekaš ništa
i uvijek rađe biraš
jahanje nego točkove,
španiju nego domovinu,
od sveg svjetla prvo ono
koje pada,
ja uvijek zadrhtim
pred usaglašenim vrhovima
krošanja.
od tog straha strašnije je
samo to zapisati,
i to u pjesmi
koju ćeš ti čitati
prije naše sledeće
renesansne žurke.
ali, zato me i ljubiš, zar ne?
jer se plašim, to i kažem,
pa te vozim na mjesecu
da gledamo sve s visine.
28

.
Page

.
skice iz španije
.
prešao sam prvi prag dana
i shvatio da sam u španiji.
u krčmi,
već od jutra punoj
ljudi s plemenitim ciljevima,
ljudi na zadatku,
vezanih prećutnim dogovorima.
iz njihovih raširenih zenica
radoznali pogledi probijali su
moju otkopčanu košulju
natopljenu svježom krvlju,
dok sam spuštao ogromnog soma
na prvi slobodan sto.
jedan je turista u papučama
začuđeno promrmljao kako
u ovom gradu žive divovi.
ustima sam primicao
prvu čašicu ruma
kad mi je u uglu lijevog oka
nešto zavrcalo,
prsnulo
poput malog vatrometa.
okrenuo sam se.
bio je to kratak spektakl
rađanja vatre
sveden na vrh cigarete
među prstima gipkim i tankim,
gotovo prozirnim.
stajala je nalakćena na šank,
leđima okrenutim čaši
do pola punoj žestine
bez vode, bez leda.
u tminu zenice zagazila je
glomazna, blatnjava čizma
i u njoj misao na maleno stopalo.
broj 38, nikako veće,
i slatki nožni prsti.
njene duge noge
u uskim pantalonama
razvlačile su pogled
29

kao lastiš.
Page
iz oka su mi jurnule vatrene ptice
uz vijugu izvajane butine
pa preko talasa lake košulje
ka bijelom vratu
i luku odlučne usne,
da bi se konačno probile
iza plavog pramena
u duboku, bistru tamu.
duže od nekoliko trenutaka
moje su žar-ptice
lovile svjetlucave crne ribe
za njenim kapcima.
a onda je neočekivano
skrenula pogled
ka tipu koji joj je prišao
i dižući čašu sangrije
glasno predložio zdravicu-
za dug i lijep život!
uslijedilo je
kucanje stakla o staklo,
spuštanje njegovog lijevog dlana
na njen struk,
ispod kog se izmigoljila
kao jegulja.
zgrabio sam crveni stolnjak
i uz prasak stakla
prošao pored nje.
nisam se okretao.
koračao sam sporo
i iščekivao bol.
stigao je brzo.
sa srebrnim sječivom
zarivenim među lopatice
iskoračio sam na ulicu,
a onda potrčao da potražim
prvog razjarenog bika.
nije mi dugo trebalo da ga nađem-
ovo je španija.
mahao sam crvenom tkaninom
kao zastavom
pred njegovim očima.
odmah je odgovorio na provokaciju.
savršenstvo!
uzviknuo sam,
30

trgnuo nož iz leđa

Page

i častio suparnika brzom smrću.

iznenadio sam sebe,
s takvom lakoćom ubiti bika,
za to je potreban poseban talenat.
za to je potrebno pravo čudo.
darivao sam ga, kao blagi Bog,
kao zaštitnik nježnih zvjeri.
zvjerstvo uvijek krije
preveliku nježnost,
pomislio sam
i pomilovao još toplu glavu,
sa koje sam potom odsjekao uši.
pažljivo ih umotao
u bijelu maramicu,
i tada opet pomislio na nju.
ona sigurno nije iz španije.
možda je, kao i ja,
samo na proputovanju.
nižući zlatne izgovore,
jurio sam nazad ka kafani,
letio, kao anđeo,
sa krvavim darom u ruci.
.
.
sukob u staklenoj vili
.
prešla sam drugi prag dana
i shvatila da sam na sjeveru,
u vili, nedaleko od jezerske luke.
u kući za odmor, toplom skrovištu,
gotovo svom od stakla.
žuto svjetlo je prerušavalo
kristalne listiće skupocjenih lustera
u mnoštvo zlatnih luča,
samoodrživih u vrcanju
niže oslikanog, visokog svoda.
sve je tu bilo visoko.
plafoni i zidovi
sa kojih su me posmatrali
visoki ljudi
sa visoko okačenih portreta.
visoki su bili nogari dvosjeda
31

presvučenih u crveni pliš,

Page

nasloni udobnih fotelja,

nožice čaša za vino
i boce pune raznobojnih likera
iza staklenih vrata visokih vitrina.
i svjetlost je bila visoko,
i biljurna ogledala
u koja se zakucavala,
pa lomila
u upornim pokušajima da prodre
na drugu stranu
glatke, hladne površine.
visoko je bio i prozor
kroz koji sam netremice gledala
sjedeći za stočićem ispod sata
na kom se još pušio mirisni glog.
tamo niže, ka jezeru,
gledala sam tamnu površinu vode
kako se sitno meškolji
gužvajući svjetlost drugačiju
od one u velikoj kući.
bio je to dobro poznat sjaj.
sjaj krljušti crnih riba
koje isplivavaju
pod pouzdanom zaštitom
budnog mjeseca.
obližnja šuma mijenjala je boju.
ujednačenu liniju
gornje granice krošanja
obilazile su sve najtoplije nijanse.
sjetila sam se sličnog
saglasja vrhova,
vrhova tamnih prstiju
koji su vješto lovili
rasuto nebesko srebro
dok se slamalo i mlelo
u zahuktaloj mašini
isprepletanih udova,
prosipalo po vlažnoj
postelji zemlje.
ali, to je bilo daleko,
negdje na jugu.
u nekoj drugačijoj šumi
koju sam napustila
iznenađujuće lako trčeći
32

u crnim sandalama
Page
sa visokom štiklom,
kroz žbunje i mahovinu.
za sobom sam ostavila
ruke.
ruke koje nije ispružio
dok sam, bez okretanja,
umicala brzim sijenkama
ne tražeći putokaze
ka mjestu gdje je kuća.
jer ja nemam kuću.
imam ovu raskošnu vilu.
i visoki prozor
sa kog se pruža pogled
na čuda.
a onda se začuo prasak.
vidjela sam
kako padaju čaše,
kako se lako lome
njihove tanke stopice,
pa staklena vrata pred njima.
veliki kotlovi lustera
s kojih se prelivalo zlato
prosuli su se po podu,
razbili u mrak.
padala su skupocena ogledala,
rušili se svjetovi s obje strane
granice od žive,
krckali u hiljade staklića.
tek tada sam shvatila
da tlo se trese,
svod ruši,
a crne ribe povlače
pred dimom što nadire
iz šume koja gori.
iz zagušljive tame
iskoračila je dugonoga plavuša
u blatnjavim čizmama.
primicala mi se sporo,
odlučno,
sa zapaljenom bradvom u ruci.
govorila je nerazgovjetno
nešto što je ličilo na kratke,
33

ritmične stihove
o žaru u utrobi svijeta.
Page
nekoliko trenutaka
stajala sam kao začarana,
pa se trgla
i naglo
štiklom razbila prozor.
iskočila sam i letjela dugo,
padala,
kao anđeo,
sa velike, velike visine.

34
Page
Enesa Mahmić

GRADOVI
.
.
Lisabon
.
Popili smo vino
I krenuli cestom
Dolje prema Serra de Sintra
Jug je zavodnik
On otire tegobne misli
Dok ponovo ne zaboli
.
.
Varnasi
.
Noći su najljepše u Varnasiju
Dok moćne vatre proždiru splavove
Željela bih da imam hiljadu ruku i usana
Da postanem savršen konkavan oblik
Preko tvog tijela
Bez ijednog međuprostora
Pokazat ću ti grad sa pokretnim udovima
Kad mjesec preliva srebrom sirotinjske krovove
I majke dozivaju djecu na počinak
Pokazat ću ti pepeo koji sam sačuvala u dlanovima.
.
.
Pralje na Gangesu
.
Hodala sam dugo do mosta koji vodi u Haridwar
35

Ništa se nije čulo osim žubora vode

I prigušenih glasova pralja
Page

U jednom trenutak
Činilo se kao da tečem u istom ritmu sa vodom
I da voda teče kroz cijelo moje biće
Zatim
Pralje su ugasile fenjere
Voda je postala crna i smolasta
Kali- cijeli život u kruženju svjetla i tame
.
.
Moskva
.
Šareni krov crkve
Poznata slika reproducirana na hiljadu razglednica
Poznajem miris zime
Miris se najteže zaboravlja
Urlik vjetra, struganje lopate po zaleđenom betonu
Vidjela sam sveštenstvo
Oltar u oblaku tamjana
Odore od brokata i svile
Господи помилуй
Sanjam kako stojim u muzeju ogledala
Beskonačne refleksije
Iza svakog lika u ogledalu otkrivaa se drugi lik
Koji me posmatrao preko ramena.
I ne mogu otkriti da li su izrazi lica
zapitani, tužni ili puni nade?!
Brzo iščeznu
U srebrnastoj magli.
.
.
Jehovini svjedoci
.
Nepoznata žena
mi nudi letak
Za Spasenje
Gledam u njene otužne cipele
U njene suhonjave ruke
U njenu samoću
I plačem
36
Page
Nenad Obradović

NESITE LEGENDE
.
.

НОВО ДОБA

Без нове истине.

А стварање – обест.
А човек – бог.
И жари простор, и путују ствари,
уз стару бол.
Лети, већ винут у небо уз металну коб.
И снима покрет збијеног света, у ком,
под вођом распршен бог
савршенством биља
живи зањихан под својим сунцем
у мраку обиља.
Назад! – назад у стан, опијен, сâм;
никада сâм.
Да л’ зидови дају слободу?
И слућен, слути и сâм, незнан: савршен траг,
па предаје бол, наслеђен, драг.
Без истине:
у дрхтају чучи бог, моћан, млад.
Бог је млад.
А небо – ни њему доступно –
он недостојно љуби, сад љуби…
Баш сад! – ужарених груди:
као сред леда чађ – оставља траг.
У туђим уснама познавши страст:
позна и жртву – једину сласт.
37
Page
СЛЕТ

Па ипак – љуби вече!

Тамна мансарда,
и у њој: један уморан црвен цвет.
Неки авион, гле!
(Многи још у даљини, лете, дању, небо крече)
Над расветом велеграда, сада,
кружи, и црвено трепери. А свет? –
цео је стао у пртљаг, пакете;
све шаренило у кравате,
и осмех стјуардесе.
Не издалека, из невидних станова сваки креће.
Ето путника до мајушног прозора, пилотима,
(два пилота у лаганом заносном паду свом сазвежђу,
све ближи слету, новом рађању), омамом
Земље, којом кружи.
Чини му се: види своју зграду, свој дом.
Два пилота све ближи…
Чини му се: на улицама нема гужви.
Нова година: многобројне – електричне пахуљице, звездице,
светле.
Свете! –
у тамној мансарди крај пластичне јелке,
чуј! – црвени цвете:
Човек је бесмртно дете
Ужаса – који пролази.
А смрт дах што проноси
заборав – незагубљени.

СКИТНИЦА

Вене су покретне степенице пуне људи.

Лепота их смирује ал’ љубав оживљава!
Неко уморно обори очи, да не скита.
Жељом да сања – запита:
„Где сам?
Зар нисам…
38

Гле! – Јесам!“
Page
Један, други, трећи…
Не! – први пут, други пут…
Четврти! – у сусрет срећи:
усталасан целим телом,
несташном смиреношћу.
Неуморно, неуморно, кроз ноћи,
предуго, без успеха – грехом
да потчини и страшћу слепом:
дар заједништву – самоћи.
Лепотом узнемирен да љубав оживљава!

ХИБРИС

Она је:
огледала сањива,
и њихови портрети, скулптуре, фотографије;
шарени затворени прозори храмова,
и њихове златне огрлице и високе капије;
падајући углови топлих зракова,
и њихови судари стапања у тврде одсјаје.
Неизбројни сунцокрети
поређани као невини дечији хор –
спуштају поглед са Сунца
у раскалашну брезу и снажан бор.
Она је:
леђима – ка несвладаној великој реци –
чији је вал, са чијег је дна.
Дави неурамљена платна, тихе речи –
чије маште, и чијег сна?
Отетом музиком обучена у свежањ раскошних сенки –
чије лепоте, чијег засена?
Горди и слепи,
њом опијени, лепи:
пркоси исконском жељом –
распршен траг – сањив и хром.
А она:
болна –
под пластичним осмехом маске;
трулежна –
у свили;
39

под отвореним плавим небом,

Page
заклоњена златном стрехом –
зрачи у помрачини.

НАЈХУМАНИЈА МОЛИТВА

„Молим ти се
безбожно,
хумано,
за сувисло!
Не убиј у мени страх од осамљености и мира.
Не чувај ме од бучног сјаја немира.
Насмеј ме и стврдни ми бело лице
у бронзани осмех – да се не издвајам.
Заледи ми груди, и смрзни у њима
сваки напор срца да мисли.
Додируј ме чијим год рукама
само да тело у хладним ноћима подгревам.
Најхуманија молитва! –
за новине да пишем, рецимо!
О деци, ето! Нарочито сиромашној, по целом свету
што љубављу игром и радозналошћу наоружавају их срца –
да убијају нас и расту у крадљивце скупих умрлица.
За њих се молим!
Она не признају вечне истине крцатих учионица;
она не верују у наше богове, њихова чуда и литургијске моћи;
она не поштују ни сабор ни канонске молитве у доба ноћи.
За њих се молим!
Али не заборави и мени помоћи!
Јер њима не треба много:
нешто игре, мало љубави, дара.
Ко зна: то и од несреће ствара!
Зато те молим! – да као лира, зазвучи светом, свима! –
зелена, црвена, плава, новчаница,
заносније од првих пољубаца.
Код тебе нема греха, па нема ни опроста.
Тражим само среће и осмеха – дај их и најгорима, дај свима!“
***
А на почетку свих почетака, беше само бучна, суверена природа,
и, где она допушташе: тврда благодат, прозрачност, тишина.
40

И стојећи у њој, сећања белих, као прва, нова страница однекуда

пале, празне књиге – тај нови Човек наслути у себи палимпсест.
Page
То беше прво откриће! Та стара Птица, што поново треба да
прогледа, осмели се, полети, запева! – птићи беху јој учитељи.
И ето где бруји, сада, све већим трбусима:
излази из њих с ожиљком будућег вриска,
накупљеног црвенила у дамарима отиска.
„Без сумње, слава му! Велики је!“ – пева, беседи,
у заносу поверљивости због љубави коју не просипа,
већ везује! – да плеше. Окривљена да се давно одрекла себе, која,
обећана беше још пре прве птице, прве песме, и пре првог боја.
Сад да јој се свети!
„Хајде, ко ће да је се реши?!“ –
Нежне радосне силе, лепе,
криве за све нове заборављене почетке, слободне, слепе.
Ко ће да погреши…

.
41
Page
Ivana Maksić

AKO
.
.
……………………Ako
.
……………………posvećeno kiplingovcima
.
Ako ne brineš da li ćeš sačuvati prisebnu glavu
kada se profit oko tebe dobacuje golim životima
preko bodljikavih žica.
Ako ne pristaješ na čekanje, jer ono zamara
sve osim dugova i strpljivog sistema – tranžiranog
lepila kamatne razlike između istine i laži.
Ako uviđaš da to što te ne mrze samo znači da te ne vide
i baš zato daješ maha svojoj mržnji, pred „očima sveta“.
Ako ti je svejedno – sanjao, ne sanjao,
Ako ne učestvuješ u kolektivnoj produkciji „snova“.
Ako ti misao sakate na pokretnoj traci
a ipak istrajavaš u refleksiji nad iskustvom i svetom.
Ako smeš tuđe delo da pretvoriš u prah
kada ga svi oko tebe sriču napamet.
Ako ti vlastito delo znači da vidiš svet i odnose u njemu
pre nego ponavljaš kako je pisanje tvoj poziv.
Ako možeš da sabereš sve što nemaš,
ne praveći inventar ni popis
za neku buduću transakciju.
Ako znaš da je cinično svako sticanje
kad mnogi nikada neće imati krov nad glavom.
Ako ne opštiš sa kraljevima, nego ih pljuješ,
ostavljajući im da budu skromni kada se obrate za milost.
Ako se ne mešaš sa gomilom već si deo nje,
jer biti gomila znači biti obespravljen.
Ako se, uopšte uzev, ne plašiš nikakvog mešanja.
42
Page
Ako praviš razliku između prijatelja i neprijatelja
između šale i uvrede: ne šališ se sa neprijateljima,
a prijatelje ne vređaš.
Ako bar neko može računati na tebe
Ako računaš protiv nepravde
Ako računaš na sebe, pa i preterano.
Ako ne ispunjavaš minute sekundama
Niti sate minutima
Niti život danima
Jer znaš da se ceo život meri
samo susretom i borbom.
Ako ne misliš da je vreme novac,
već i jedno i drugo otimaš od sebe
zbog onih koji imaju još manje.
Tada nećeš imati kolonizatorske snove:
da bude tvoj ceo svet i sve što je u njemu.
I iznad svega, nećeš pisati podle pesme.
.
..
Vakcina Ujedinjenih Arapskih Emirata
.
Ožiljak vakcine na mom levom ramenu
Novčić je Ujedinjenih arapskih emirata
Sa palmama i peskom
Srebrno poravnatim dinama
Kotrlja se kao vetar
Struji kao kroz baldahine
Pod kojima se nešto diže i spušta
Toliko me brine
Što sutra prvi put
Držim čas Irancima
Da sanjam besmislen novčić
Utisnut direktno u meso
Čipujem se Kserksom
I gledam kako da preskočim
Lekciju sa glomaznim
Kipom slobode
To je moj mali omaž
Zapadnoj valuti
Čije se istorijske lekcije
43

Naglo prekidaju
Nakon tuđih osvajanja
Page

Kultura uvek zamire

Kad nije evropska
Jezik se odlaže u čašu s protezom
Da ne progovori stranim primesama
Reći:
Danas pričamo o Van Gogu
Jednom od najvećih slikara
Znači još jednom
Protiv svoje volje
Biti u šaci kolonizatora
Neumrlih eksploatatora
.
.
Infastruktura
.
Tvoj grad ima stabilnu
Infrastrukturu
Kioske sudskih izvršitelja
Kladionice i zalagaonice
Second-hand izloge
Umesto bioskopa renoviraju se kasarne
U knjižarama smeju se generali
Popovi, patrijarsi i slavske pogače
Straćare padaju same od sebe
Od nekog nepodnošljivog straha
I uigranog ćutanja
Niču ničiji stambeni blokovi
Privatni poslovni prostori
Trotoarom hodaju isključivo
Džipovi i lendroveri
Dečijim kolicima se sudaraju bledi
Odsutni i prezaduženi roditelji
Ikone svetaca vise
Kod ginekologa, zubara,
Frizera i automehaničara
Fabrike rade non-stop
Na kostima neplaćenih radnika
Tela se uvoze i izvoze
Po potrebi privatnih vlasnika
Preduzetnika i veleposednika
.
44
Page
.
Moshi moshi
.
Znam da trešnja cveta svakog proleća
Krajem marta u Tokiju
Nešto kasnije na Hokaidu
Traju samo nedelju dana
Te bledunjave latice koje znače
Da život je lep ali da mora
Da se ustaje u pet i putuje
Sat i po do Tokija, ostaje uvek
Prekovremeno i onda čeka da svi
Pa i šef odu kući, poslednji
Krenem i ja, istim brzim
Metak-vozom, osim
Ako ne idem na shochu
Sa šefom i kolegama
Čim otključam vrata
Čeka me poziv, čas engleskog
Iako zevam, a ponekad zaspim
Nikada ne odustajem,
Čak i kada zakasnim
Kada me pitaju kako sam danas
Kažem da je vruće i mnogo vlažno
Potom mogu da
Odspavam do jutarnjeg voza
U slobodno vreme
Volim da sređujem
Sobu, čistim,
Pijem i kuvam,
Oblačim kimono
I jedem yakitori
Japan je vrlo bezbedna
Zemlja, smrtna kazna
Nije ukinuta, skoro niko
Nije religiozan, Kjoto
I Nara su divni
U jesen kada sve boje
Iscure, i kada nema
Mnogo Kineza, kao što nema
Ptice nippon ni vukova,
Kinezi svuda bacaju smeće
I previše su glasni
Dolaze i sve kupuju
Kaže Toshi-san
Dođite, dođite
45

Na planinu Fudži
Na jedan izlazak sunca
Page

Pokraj nekadašnjeg
Vulkanskog grotla
Reče i pokaza mi
Pepeljaste obrise planine
Sa svoga prozora
U sobi Hide-sana
Vetar uvek zavija
On piše tužne priče
O detinjstvu i žirafama
U njima hoda kao bokser
Across the liver
I moli me samo da mu
Sakupim engleski.
.
.
Stablo golo do pojasa
.
ispred mene ispisuje se šuma
stablo se mrda golo do pojasa
neprirodna poza sasvim je opravdana
vegetacija je samo jedan isečak
čelo sa petokrakom se
neočekivano probija
ramena i leđa lepe se
za pušku, namešteni kadar
nije za novo kropovanje
prenosi se i multiplicira
šuma se gusto izdiže u tela
koja su iznijansirana stabla
a stabla u senci kamuflirana tela
noge, ruke, mišići, žilave tetive
kače se za korenje drveća
uranjaju u žile i biljne sokove
toga nema u gradovima
u salonskim stanovima i ostavama
na stepenicima višespratnica
ljudi tavore ispod pločnika
ispod praga i parketa, samo
olistale grane su spremne za napad
tu, u šumi, nađi solidarno drvo
srasti sa njim, načulji uši:
sumrak se pretvara u svitanje,
boje se čas zatamnjuju,
čas posvetljavaju.
.
46
Page
Monika Herceg

IGRAČKE
.
.
.
Gledati ptice
.
One prosipaju zareze kad pripremaju seobe,
sazrijeva vjerojatnost opet prazne maternice.
Majka je vrabac pune kosti.
Otpuhne dokaze o okrugloj zemlji s obzora,
ukošti svijet u sjemenku za jedan od pet međuobroka
i razrjeđenog kljunova
savije cvrkut u pažnju prema pogodnoj vremenskoj prognozi.
Glave naslonjene na srce servera pažljivo prati
algoritam za napuhavanje oblaka.
Vjetar mora disati udah u krilo, izdah niz krilo.
Jednom se u kronično umoran organizam spustila oštroumna ptica
i pitala zašto ne zaoštrim glas prema bogu.
Samoća je netopiva pa izaziva
prometne zastoje ili infarkte.
Nikad ne kuham jer bih kuhala samo za sebe.
Samoća je neslana čak i kad sam u morskoj vodi
dovoljno dugo da mi narastu ljuske.
Spoznaja da se krila proizvode serijski kao vijci
znak su izmicanja povjerenja u božansko.
Uvijek potisnem sjećanja o vlastitoj prirodi stroja pod pazuhom
kad utonem u početnu točku.
Bog često traži
da skočim poput prvorazredne ptice i preskočim njegovu sjenu.
Često je sjena tako velika da moje oči
nikad ne izađu iz mraka.
47

.
Page

.
Drugorazredni otac
.
Londonska magla je koncept o kojem ne znam ništa
iako sam uvijek mislila da ću putovati
Zaprimati svijet u dlačice, depilirati ga
i puštati šume, New York, Brač, Niagarine slapove niz odvode
Da ću samouvjereno kao predizborna kampanja secirati autoceste
i savijati ih u cijev nerastezljive rodnice
Ali ovih dana osjećam se kao magla strogog britanskog naglaska
i težim kao cijela Zemlja koju nisam prisno upoznala
Biljke se boje rascvasti kraj mene
jer ću im nepovratno zaraziti zavodljivost
Stabla se boje pljunuti pupove iz vršaka
da im ne pojedem kisele zametke
Plešem mjesecima na oštrici nedjelje mada bih je trebala poslužiti
obitelji uz svoje marinirane oči i batake
Istina je da sam usamljena i u čekaonici posvajam
svakog uglađenog djeda i njegovu staračku kožu
dugo guram u grlo
kao da će pomoći kod iskrenosti
Jadna Persefona, ništa ne pomaže provjetriti komore srčanog mišića
Niti tješenje izmišljenim košticama nara kojima se igram gurajući ih u pupak
kao da su svaka mali Pluton, ničije mjesto u vakuumu
Nebo oguljeno do plave preskakuje u aorti prijeteći da će ponovno potopiti planet
Znaš, sanjam nekad da šetamo parkom
Držiš me za ruku poput izvrsnog oca
Tako si pažljiv kad te sanjam
Šest mjeseci si, Zeuse
Šest mjeseci puštao
da me skidaju i siluju
u bestežinskom mraku
.
.
Maryam Mirzakhani tri beskonačnosti slaže na kruh
uz sir i majonezu
.
Godinama sam bila dječak plašeći se svojih bedara
U odrezanoj kosi skrivala sam geografiju prezrelog tijela
pod širokim majicama botanika je bujala
kao amazonska pluća
Korito sam prezimljena radost puna aseksualnih koštica
48

Moje obline zuje kao rebra stare trafostanice

Page

kad prohodavam vektorsko polje

U tvojim dojkama dinamika gašenja dana
bubri slično kumulonimbusim
i ti pališ bez straha i razmišljanja maternicu kao svijeću
pa je puniš Riemanovim plohama
svjesna da ljeto podgrijava tumore
da se matematika pokazuje upornima
i nema veze ako će bučne geometrije uskoro
preseliti u kosti
Ja još uvijek prije predavanja iz kvantne mehanike
uplašeno odstranim ženu iz sebe
Geometrijsku erekciju
pospremim u hlače za slučaj da netko zaviri
pa pregovaram s Heisenbergom
satima o neodređenosti
grudi koje ostavitm na porti
A ti, Maryam
Tvoja otkrivena glava
nakon selidbe u crne kronike iranskih novina
oštro gleda u muškarce uvrijeđene prekratkom kosom
tako lijepa tako pametna tako mrtva
puneći njihovu muškost do zadnje kapilare
vertiklanom jednadžbom poraza
.
.
Igračke
.
Opet ispod kreveta kao zrela kruška isčekujem rasklopne noževe
Skrivena u aritmiji zaraženih miševa
Prašina je singularitet nijemih djevojčica
koje su dopustile
svesti se na binarni kod
Tektonika njihove poslušnosti uglazbljena je
u masnim brkovim
Šutnja im je plava kao podočnjaci iskusne žene i košta
Košta punu snagu akumulatora, istosmjerni očaj
koji može potjerati tristo konja u galop
Neki dan sam razumjela
Prijenos djevojčice u majku događa se samo kada
umre član čopora
Tad dalekovodi saginju glave od razgovora
o svim vrstama kuhinjskih krpa, zaprške i žganaca
Potrebnog popravka čeljusti i štednjaka
Oplakivanje započne uvijek u seciranju usplođa voćke
49

Završi u rečenici koja se nadima kao kravlji trbuh

Page

ispod oscilacija neizraslog srca

Po gustoći iskrenosti osjetim
Studeni je, vrijeme da
miriše na zaključano ljeto
kad opet pokušam pobjeći iz žice
Jesi li na drugoj strani?
.
.
Teleskopi Jocelyn Bell probijaju neutronske organe
.
U pupku velikog praska
učili su te šivati gumbe na košuljama
da se ne primijeti kad su otpali od teškog karaktera
Učili su te da je dno svemira unutar keramičkog lonca,
da su svježe ubrane glavice cvjetače
jedine rasprsnute zvijezde
Žena može rastvoriti nebo kao jaje ako poželi,
iz grudnjaka može uperiti teleskop,
ali samo kako bi pronašla izdanke brkova na ženskim licima
Oni se moraju kratiti kao rečenice
Glasnija, moraš biti glasnija
kad prevodiš nebeska jajašca,
male usmrćene jezgre topline
Najgore je kad oči bole od rotacije svibnja
Pulsar naginje vakuum u točku
Ono što se prolijeva skupljaš u antenu
iz nepravilnih signala mrtvih sunaca
buja optika, u iščekivanju da se tvoj fokus izoštri
u njihov neutronski pogon
Kažeš da si oprostila što su ti prošupljili sinapse
Što je svijet mogao znati, Jocelyn, o tvojim teleskopima
koje si mogla sazrijeti iz moždine
kao sir iz mlijeka
Sad kad čučiš u katalozima neba
ne možeš primijetiti da djevojkama sreća razmješta tijelo
nevoljko kao sol zaleđenu cestu,
nose spektroskop umjesto srca
a onda zrelost potapa
i zaborave udahnuti,
Tako je jednostavno, Jocelyn
50

.
Page
.
Stiropor
.
Pretrpane molitve kondenziraju se u kilometarske oblake,
Elizabeth kosi travu preko koljena, škakljaju je izbijajući brkovi
Sestra je od pet sestara, kržljava usidjela maternica, trava je beskompromisna u urastanju
kao živo oderano ljeto koje se naslućuje u ljubičastoj nervozi grožđa
Kažeš nebo je stiropor, ali pokušaj mrvljenja je sigurno promašaj
Tvrdo je i kompaktno kao plastični kukovi
kostovlje planetarnog obraza
Pastrve izluđene antidepresivima koje pišamo
zaboravljaju brže nego mi rođendane,
datumi su prazna korita
Na obali ribe samoubojice,
svijet naotekao od ispušnih plinova
Zubno meso povlači se pred kiselim voćem
glasnim toliko da vrisak zgušnjava poljubac kao zaleđeno riječno korito
Ispod ledene površine u blagodati anomalije vode
ribe trepću nasukane na bolest koju smo ispustili
Uvozna ljubav prema hidroelektranama smanjuje topivost brzine,
dijagonalno ubrizgavanje metala i lijekova
u ribotok
kao u krvožilni sustav
Sestra kosi visoku visoku travu, oblači se u brata dok otkos
kao kazaljka sata obgrljuje razbacano podne,
žene otvaraju rebra i presađuju jedna drugoj pod suknju pohotne susjede
Nebo je sigurno poderana plahta, Lizzy, kažeš brat si od pet sestara
Pogledaj kako požar djevojaštva smanjuje dostupnu atmosferu u pikulu
baš kao kad gori stiropor

.
51
Page
 PROZA
Đorđe Aćimović

KORENOVANJE
.
.

………..Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana. Tako kažu enciklopedije. Plebei Romani sunt.
Zavijam kao žgoljavi vuk s Romanije. Mesec se pokaže, pa se sakrije. Kada sve oko
mene uvene nestaću tamo, ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim
dovoljno za…
Zadovoljan.
Prozori su lupali cele noći, ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz
oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u
okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Probudio sam se na
istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam
sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi
prisutnima. Samo sam ja prisutan.
Svaka stranica je ista i dok je tako napredak se neće primećivati. Jedino što odaje je
pesak u satu. Pesak curi polako, gomila se uvek prema dnu, narasta kao pakao. Han Pijesak.
Koren moj. Hladni kivot u starom dobrom kavezu na koji sam sam navario rešetke,
ostao je neraspremljen. Sada se osećam sigurnije naročito kada sam van kuće.
Ne želim ništa ni od koga, ni od sebe ni od boga jer ne mogu mnogo da potegnem.
Živim nem. Živim ne. Imam još nekoliko lica u licu. Osećam kako se ponekad tope i otiču u
lavirint okolne misterije.
Otišao bih na Romaniju samo kada bih našao vremena.
Čitam Marka Tomaša. Čujem komšije koje se deru da je on promašaj. Platim, ne znam
odakle, studentkinju komparatistike, da mi snimi kako čita sve objavljene pesme i puštam
komšijama po ceo dan. Nekoliko policija mi dolazi na stan. Bila mi je i veterinarska
inspekcija, kažu da je neko prijavio žgoljavog vuka u ulazu.
Scene mi lete pred očima kao kada dete bacaka fotografije po stanu. Smanjujem
lagano Tomaša. Izgubim se na ulazu. Nikada nisam bio u Češkoj ali kao da jesam. Sada mogu
52

da odem gde god hoću. Pola dva je noću. Neko bi rekao sitan sat. I najsitniji sat na svetu
Page

meri. HellMarry pas. Lopta beskonačno dugo leti.

 Pitam se šta, do đavola, sve ovo, jebi ga, može da znači?
Ludilo neko, meko, podmetne se pod mene. Ne mogu da kažem da sam na nečemu.
Suše mi se usta, imam tremu. Gladan sam slatkiša. Da imam svest ne bih znao šta ću s njom.
Sada sam u Sokocu, u glavnoj seoskoj kafani. Gladan sam ali nemam ideju šta bih
naručio. Možda i imam ideju, ali nikada nisam siguran u nju kao što je ona sigurna u mene.
Počešem vene.
Konobarica ponovo dođe. Pozdravi me po imenu, zdravo Đorđe. Ovde bi svi mogli da
me poznaju, moj koren je ovde, na ovom planinskom platou. Ja ne poznajem nikoga ovde, pa
tako ni sebe. Sama je u lokalu. Mora da je neko poznat umro, pa su svi sada na groblju. Ona
me premeri dobro, kao za kovčeg, i sedne za moj sto, ali ne privuče stolicu. Ugnezdi se kao u
krilo sokola i približi se mom licu. Najviše volim da nosim Đorđe masku. Možda je ipak
ostala da stoji na pristojnoj udaljenosti. Iz kuhinje mirišu kuvane kosti. Vučja čorba.
– Sad sam se setila, pa ti si onaj pisac… Šta ćeš jesti? – pita.
– Da li si sama ovde, danas, mislim u kafani? – odgovaram pitanjem.
– Da, ja sam ovde i kuvarica i kelnerica i šefica – odgovara mi.
Odgovara mi da nastavim priču jer ne znam šta bih naručio osim vučje čorbe a ona nije još
gotova.
– Da nisi malo žgoljava za kuvaricu ako ti ovo drugo dvoje poverujem? – počnem da
kopam.
– Da nisi malo potlačen predrasudama? – staloženo me pokopa. Predrasude su za
pisanje plitak grob. Nevezano za pisanje, ne bi trebalo da sudiš o ljudima na osnovu njihovog
izgleda – završi i zabode krst.
– I dalje bih htela da mi napišeš nešto – kaže i pogleda prema kuhinji.
– Nisam poneo svesku u koju zapisujem misli – na radiju počinje Elvis.
Sumnjičava prema mom izgovoru, vadi iz skrivenog džepa salvetu i pruža mi je otvorenu.
– Napiši mi ovde – kaže.
– Nisam poneo ni olovku – odgovaram.
– Upotrebi moju.
Bacim pogled na salvetu, spustim kapke, podignem nogu s kvačila i dodam gas, ali
ništa se ne desi. Ostajem na startnoj liniji. Pored mene protrčavaju i konji i psi i zečevi i
kornjača. I Alisa. Pogledam je opet. Ona se podbočila preda mnom na sopstveni kuk i izgleda
primamljivo. Htedoh tako da počnem, ali mi se učinilo uvredljivim. Povukao sam ravnu liniju.
– Moram do kuhinje da promešam čorbu, a ti nastavi – govori dok odlazi.
– Ništa nisi napisao? – kaže kada se vratila. Deluje mi kao da sam trepnuo.
53

– Imam problem s memorijom – pokušavam da se opravdam.

Page

– Vrati mi salvetu, i ravna linija će biti dovoljna za uspomenu kad umreš – kaže.
 – Izvoli – predajem joj salvetu.
– Preporuči mi jednu autorku za čitanje? – pita.
– Ne znam njeno pravo ime, ali naći ćeš je pod pseudonimom, Italijanka je – kažem.
Ona ode da doda još soli u lonac s kostima i da na internetu potraži ime spisateljice.
Lažno ime. Iskoristio sam priliku da se iskradem iz mreže koju je isplela oko mog stola. Više
nisam gladan. Ostavio sam novac na kariranom stolnjaku. Na parkingu je prazno kao u limbu,
kao u ringu, jutro posle borbe. Nikoga nigde nema. Svi su na groblju. Ili na nebu. I zvezde i
avioni i sve grane iz jednog korena.
Moj koren je ovde, ne vidim drugo mesto gde bih završio svoju vegetaciju.
Vegetiram svaki, isti, dan izvan četiri zida kivota. Osećam se, tu na parkingu, udaren,
udavljen. Znam gde sam, ali ne znam da sam izgubljen. Mora da sam napravio previše
pogrešnih izbora, kako sam se sve više odmicao od mesta gde sam porinut.
Ovamo gde jesam, u okolnoj misteriji, ljudi se raduju. Duvaju u vuvuzele, nose novu
garderobu, a ne vide da je rob skriven u njoj. Igraju uz muziku. Jedina muzika koja ima smisla
je pogrebna. Ne znam niti jedan dobar pogrebni bend koji bi svirao za mnom. Smislio sam
melodiju. Trebalo bi da se raspitam o tome.
Tako su lepi i negovani svi ti, nikako obični, muškarci. Sve žene su nekako, pitome.
Menjao bih se s njima, kada bi moglo, ovog minuta. Ali to je to, taj minut bih izdržao.
Okrećem dvogled u ovaj bizarni eksperiment i umesto da uveličavam i približavam umanjim i
udaljim sve od sebe. To potraje minut i onda sam opet dobro. Prelazim ulicu od svega,
zajedno sa žgoljavim psom koji bi voleo da je sit. Moj koren je ostao u planini, trebalo bi da
mu se vratim i da samo Mesec gledam.

54
Page
.
Matija Pavićević

A BILA JE SAVRŠENA DEVOJKA

.
.
…..Sedeo na stepenicama trga, u slučaju da se ne sećaš. Pio sam pivo, pušio cigaretu i mrštio
sam se svim ljudima oko sebe koje sam iz nekog i meni nepoznatog razloga rešio da mrzim.
Iz zvučnika mog pametnog uređaja mogla si da čuješ vrištanje Johnny Rotten-a i njegovih
tadašnjih Seks Pistolsa. Nosio sam čirokanu i majicu bez rukava sa likom Sid Vicious-a iz
istog tog benda. Nisam očekivao da će mi taj dan proći išta drugčije od ostalih. Planirao sam
da popijem još tri piva i odem kući da progutam par ksanaksa i da se nadam da se sutradan
neću probuditi. A onda si ti prošla. U crnoj letnjoj haljini i kožnoj jaknici. Istovremeno si
izgledala kao đavo i kao anđeo. Baš iz tog razloga si u mojim očima ličila na rocknroll
boginju. Bila si nasmejana i vesela, a ja nisam mogao da shvatim zašto. Videli smo se par
puta po barovima, a jednom smo čak i popričali, toga se valjda sećaš. Sa distance si pogledala
u mom pravcu i nasmešila si mi se. Moje lice je takođe krenulo da formira nešto nalik osmehu
ali mu to nisam dozvolio da uradi. Ja sam ipak bio panker. Srce mi je preskočilo jedan otkucaj
i eksirao sam pivo. Ti si nastavila da šetaš a nisi ni znala da sam se ja u tebe baš u tom
trenutku zaljubio.
…..U tvoju energiju i tvoju neuobičajnu lepotu. U tvoju tamno plavu kosu. U tvoj nos. Imala
si savršen nos. U tvoj čudan naglasak i tvoj blago krivi osmeh. U sve to što te čini
nesavršenom. Sve te stvari za koje bi drugi rekli da su mane, upravo su to što je tebe
činilo savršenom. Barem meni.
…..Možda sam se pre svega zaljubio u ideju da se jednostavno ponovo zaljubim. Da ponovo
osetim taj neobjašnjivi fenomen koji me dovodi do ivice ludila. Taj osećaj koji me tera da se
okrenem praznom papiru. Taj osećaj koji me tera da pišem pesme. Taj osećaj koji me tera da
krvarim po ovom virtualnom papiru. Taj osećaj koji mi ne dozvoljava da zaspim, ali koji mi
takođe ne dozvoljava da budem umoran. Taj osećaj koji me istovremeno hrani i čini gladnim.
…..Skrenula si u malu uličicu i nestala, a ja sam zamišljeno gledao u pravcu te raspale ali
novo ofarbane crvene zgrade koju si ostavila iza sebe. Gde li si išla? Znajući mene i moju
sreću, verovatno kod momka. Devojke kao ti uvek imaju momka. Najčešće pogrešnog
momka. Možda baš zato što pravi momak glumi pankera i ne želi da dozvoli sebi da pokaže
da mu je stalo do nečega ili još gore nekoga.
…..Zamišljao sam nas kako sedamo u kola i obilazimo sva Francuska sela. Kako sedimo i
živimo u malom ateljeu u Parizu. Siromašni. Kako radim dve smene u lokalnom kafiću i kako
se kockam samo da bi smo preživeli. Kako glumim Hemingveja i kako se bavim pisanjem.
Kako uporno tražim način da mi svaka naredna rečenica bude bolja od prošle. Kako uporno
ne pronalazim taj način. Kako se uporno susrećem sa neuspehom. Kako me ti nezavisno od
svega podržavaš i kako obožavaš moje reči. Čak i kad su sranje. A često znaju da budu sranje.
55

Ali najvažnije od svega zamišljao sam kako na kraju svakog dana ja znam da dolazim kući
Page

tebi… a znao sam da je to neprocenjiv osećaj. Zamišljao sam nas kako pijemo vino na maloj
terasi i kako gledamo u nebo. A na nebu milion zvezda koje nam objašnjavaju koliko smo
zapravo nebitni. I koliko treba da se izgubimo u očima jedni drugih umesto što blentavno
gledamo u njih u potrazi za nekim smislom i nekim odgovorom. Pogotovo kada oboje znamo
da najbliže što ćemo ikada doći tom nekom smislu je baš taj trenutku. Ja sam tebi, a ti meni,
smisao. Barem te jedne večeri na terasi u malom ateljeu u Parizu ti i ja ćemo osetiti istinsku
ljubav i osetiti kako je to kada sve konačno dođe na mesto. When all the stars allign. Kako
ceo život postane kristalno jasan i sve istinski ima smisla. Barem te jedne večeri… i do kraja
života ćemo se prisećati tog dana. I sav bol i sva patnja će biti vrednis tog trenutka.
…..Vidim nas kako sedimo, pijemo i uglavnom ćutimo. Vidim nas i kako doživotno
putujemo. Skoro isključivo kolima zato što ti ne voliš da letiš, a voliš prirodu. A i tvoj pas
uvek mora da bude sa nama. Vidim nas kako stajemo samo da bi probali neko novo vino i
kako bi imali seks na još jednoj novoj lokaciji i tako lupili još jednu recku. Vidim i kako je taj
seks svaki put bolji od prethodnog. Vidim čežnju u tvojim očima koja ne želi da ispari. Vidim
tu istu i u svojim. Vidim nas kako se držimo za ruke kad god šetamo zajedno. Pa čak i kad
smo ljuti jedan na drugo.Vidim sebe kako zaboravljam na pank. Kako zaboravljam na mržnju
i tugu. Kako zaboravljam na kišu i tamu. Kako boje postaju za nijansu svetlije i bistrije. Kako
se ceo svet otvara samo meni. Lepa moja ja sam sve to video u tih dva minuta. Samo tebe više
nikad nisam.
.

56
Page
Rade Tanasijević

NJIVA – NIŠAN
.
.
…..Na granici atara sela Konatica i Draževca nalazi se turski nišan. Najpre je stajao u obali
visoko postavljen. Na njegovoj istočnoj strani nalazili su se urezani zrakasti znaci, solarni
simboli. Vremenom su počeli da blede i da zarastaju kao ožiljci. Sada se jedva poznaju. Bager
koji je potkopovao obalu potkopao je i nišan, i tako se našao uzdužno na sredini puta.
Godinama je tako stajao, a onda je premešten tik uz obalu našeg imanja. U vreme turske vlasti
selo u čijem bi ataru bio ubijen turski zvaničnik bilo je osuđeno na represalije i plaćanje
velike globe. Otud je telo ubijenog Turčina položeno na među. Ostavljajući ovce da blaguju
špartali smo prstićima po vidljivim znacima na kamenu krečnjaku. Znali smo da dole leži
Turčin sa svojom zlatnom sabljom, kopljem, možda i sa zelenom zastavom na kojoj su
polumesec i zvezda. Pribojavali smo se pri prvom sumraku da tuda dogonimo ovce. Nišan je
sporo stario, sem lišajeva na severnoj strani, zbrinut u samoj obali, u proleće bi zarastao u
travu macu i visoku kukutu, s jeseni se belasao i bio je vidan izdaleka. Zbilja. Ko leži tamo?
Nikad nećemo saznati. Spomenik se neće nikad sam uspraviti, a naš strah da će Turčin ustati
iz groba i početi da nas vija svojom krivom sabljom nestao je. O onome što se znalo,
generacijama se ćutalo. Da li se radi o junačkom delu, osveti ili pljački. Ne zna se. A nišan
ćuti.
NIŠAN
skončan krajem
A
trajem
u prah stišan
A
nišan
ćutnjom večit
A
rečit
crno počet
A
dočet
glasom belim
A
svelim
krilom cvalim
57

A
palim
Page
Zoran Ž. Paunović

DŽONI
…..
…..Stajao je kraj prozora, posmatrao sneg kako pada i prolaznike u praznično okićenoj Knez
Mihajlovoj ulici dva sprata ispod sebe i popio gutljaj vrele, gorke, duple turske kafe iz velike
bele šolje. U tamnoj kancelariji agencije za promet nekretnina čuli su se samo ravnomerni
šum kompjutera i njegovo plitko disanje. Osećao se ispunjeno, ponosno i srećno i pomislio je
da se poslednji put tako osećao kada su dobili Maju. Slično se osećao kada se rodila i Ana, ali
rođenje prvog deteta je ipak nešto posebno. Nasmešio se, duboko uzdahnuo i odmahnuo
glavom. – Čoveče, skoro četvrt veka… Neverovatno kako vreme brzo prolazi… – stresao se
kada je pomislio koliko Ana ima godina. Više je voleo da razmišlja o Aninim nego o Majinim
godinama jer mu je tako delovalo da je i sam mlađi.
Spolja su doprli prigušeni zvuci praštanja petardi i fijuci vatrometa kupljenih kod uličnih
prodavaca. Bacio je pogled na ručni sat, video je da ima još dosta vremena do odlaska kući pa
je seo za radni sto. Stavio je naočare na nos da bi na Fejsbuku ponovo pogledao fotografije
bebe guste crne kose. Nasmešio se i vrhovima prstiju dodirnuo glavu crnokosog dečaka.
Pomislio je da mali liči na njega i da će ga razmaziti poklonima i pažnjom. Pomalo se i čudno
osećao jer je o sebi razmišljao kao o muškarcu u najboljim godinama a eto, već je postao
deda. Nasmešio se a u levom uglu monitora iznenada se pojavilo obaveštenje da je dobio
novu poruku. Uspeo je da pročita samo Samo da ti pozelim srecan pre nego što je poruka
nestala pa je odmah kliknuo mesindžer i otvorio poruku.
Samo da ti pozelim srecan Bozic. Lepo se provedi. Vidimo se. – pročitao je poruku,
zapitao se zašto današnja mladež ne koristi dijakritične znakove kada pišu poruke i kliknuo na
sićušnu profilnu sliku devojke crne kose i malo tamnije puti u desnom gornjem uglu monitora.
Pomislio je da mora da je ofarbala kosu kasno prošle noći ili u toku dana jer je juče uveče još
uvek bila plavokosa. Pogledao je vreme kada je postavila fotografiju i video da je to uradila
pre nekoliko minuta. Odmahnuo je glavom, nasmešio se polaskan što misli na njega a glavom
su mu proletele slike njihovog jučerašnjeg seksa nabrzaka u kancelariji, osetio je erekciju,
rukom namestio nabrekli ud u zgodniji položaj i pomislio kako je najverovatnije htela da mu
se pohvali novom bojom kose pa mu je poslala čestitku da bi joj pogledao najnoviju fotku.
– Nema veze, bitne su lepe želje – pomislio je, lajkovao joj fotografiju i otkucao Hvala
Sanja. Srećan ti Božić. Vidimo se sutra. Džoni. Poslao joj je poruku i priznao samome sebi da
mu je ona najviše prijala od te tri devojke koje je u decembru upoznao preko Badua. I u seksu
a i inače. Sa njom se dobro osećao, sa njom se osećao mladim, njoj nije smetalo što ima višak
kilograma i što je ćelav, ona nije tražila da je izvodi na piće ili večere i kupuje skupe stvari
kao ostale devojke, sa njom je sve bilo opušteno jer nije razmišljao o tome koliko će im veza
trajati jer je znao da neće dugo i da će na Baduu lako pronaći neku novu studentkinju iz
provincije ili neku mladu mamicu željnu razgovora i malo pažnje.
Zadovoljno se nasmešio i dlanom prešao preko stomaka. Uzeo je mobilni telefon sa
58

stola, pronašao Gocin broj u imeniku i pozvao je.

Page
 – Korisnik Telenorove mreže nije trenutno dostupan. Molimo pozovite kasnije – čuo je
dobro poznati ženski glas govornog automata, oposovao u sebi i namrštio se. Ponovo je bacio
pogled na sliku crnokose Sanje, pomislio da mu je svejedno kakva joj je boja kose, pa je zatim
kliknuo na slike crnokose bebe i uvećao ih.
– Ma, isti ja! – ponosno je zaključio, pomazio dečakov nos vrhom kažiprsta i ponovo
pozvao Gocu.
– Korisnik Telenorove mreže nije… – prekinuo je vezu i istog trenutka mu je telefon u
ruci zazvonio. Trgao se ali je sačekao da zazvoni tri puta, pa se javio.
– Ćao, ja sam. Gde si? – upitao ga je ženski glas.
– E, ćao. Pa, u ofisu sam – kazao je.
– Nema te da se javiš, pa reko’ da proverim da slučajno nisi zaboravio da uzmeš vino?
Prase će uskoro biti gotovo…
– E, super. Nisam, nisam zaboravio, nego ne znam šta ću pre… Moram da odgovorim
još na nekoliko mejlova i da obavim još par razgovora. Uzeo sam dva port novala za večeras,
ništa ne brini – rekao je i pomislio da treba što pre da pozove vinoteku, proveri dokle rade,
rezerviše dve boce novala i da ih uzme na putu do kuće, a ako ne rade ili nemaju noval, reći
će da se okliznuo, da je pao i da su se flaše razbile, pa će imati barem neku vajdu od
neočišćenog leda na trotoarima i tih minus deset napolju koji stežu grad već treći dan
zaredom. – Mislim da super ide uz prasetinu… A ako se nekome ne dopadne, imamo i
domaće crno, ništa se ne brini, naši smo, na kraju krajeva – rekao je, potvrdno klimnuo
glavom nekoliko puta unevši se u priču, i dodao: – Do pola osam sam sigurno kod kuće. Eto
mene, čim završim.
– Okej, vidimo se. Ljubim te – rekla je i prekinula vezu.
Uzdahnuo je i bacio pogled na fotografiju crnokosog dečaka na monitoru. Okretao je
mobilni u ruci i ponovo pozvao Gocu. Ponovo je čuo ženski glas govornog aparata pa je
prekinuo vezu i spustio telefon na sto.
Ustao je i otišao do prozora. Voleo je da posmatra Knez Mihajlovu i njene šetače iz
mračne kancelarije. – Korzo! – pomislio je i nasmešio se a onda se sa telefona začuo zvuk
nove poruke pa je odmah prišao stolu i uzeo mobilni. Telenor ga obaveštava da je korisnik
062 357 ** ** ponovo dostupan.
Odmah je prepoznao Gocin broj pa ju je brže-bolje pozvao. Telefon je dugo zvonio a
onda je čuo ozbiljni glas: – Halo, dobro veče. Gordana, dežurna sestra na telefonu. Izvolite.
Najpre se zbunio ali je pretpostavio o čemu se radi pa je prošaputao kao da još neko
osim Goce može da ga čuje: – Zdravo Goco, Siniša ovde. Je l’ možeš da razgovaraš ili da te
pozovem kasnije?
– Izvolite, recite – čuo je hladan odgovor koji kao da je izgovorio govorni automat.
– U redu, hvala ti… Znam šta si mi rekla i poštujem to, ali izvini, stvarno ne mogu više
da izdržim. Gledam slike malog na Fejsu i isti je ja, zar ne?
59

Sa druge strane nije bilo odgovora.

Page
 – Goco, eto, ne znam šta još da ti kažem… Do sada sam ispoštovao sve što si tražila, i
alimentaciju, i sve ostalo, i nisam se nikad mešao ni u tvoj ni u Nikolinin život, detetu nikad
nisam rekao ko sam joj ja jer si tako zahtevala, ali molim te, moraš da mi dozvoliš da
povremeno vidim malog. Ni njemu nećemo ništa reći. Unuk mi je, shvati me, molim te –
rekao je na ivici suza.
– Goco? – kazao je kada ništa nije čuo sa druge strane.
– Dobro Siniša, koji je ovo put danas da me zoveš? Dvadeseti? A lepo sam te zamolila
da prestaneš s ovim. Mučiš me čoveče, zar ne shvataš? – konačno je prošaputala odlučnim
glasom.
– Ja tebe mučim Goco? Ne znaš ti kako je to kad ne možeš unuče da vidiš… Tri nedelje
kako se dete rodilo a ti nećeš ni da se javiš. Zašto? Hajde mi lepo reci zašto – rekao je držeći
telefon u jednoj a kafu u drugoj ruci dok je stajao kraj prozora.
– Siniša, ovo mora da prestane, već sam ti sto puta to rekla. Jednostavno mora. Mora!
Da li me razumeš?
– Ali zašto Goco, zašto? Zar ne može sve da bude kao i ranije? Zar previše tražim?
Unuče, eeeej, Goco!!!
– Okej, sam si ovo tražio… U kancelariji si, je l’ da?
– Da.
– Reci mi molim te da li sediš.
– Da – slagao je.
– Sigurno?
– Sigurno.
– U redu. Ne znam kako ovo drugačije da ti kažem. Nikola nije tvoj unuk – ledenim
glasom prošapulata je Goca.
Gocine reči su ga paralisale, u ušima mu je odzvanjalo Nikola nije tvoj unuk Nikola nije
tvoj unuk Nikola nije tvoj unuk, činilo mu se da su te reči stvorile vir oko njega, vid mu se
zamaglio i uspeo je samo da tiho kaže: – Kako? Ne razumem.
– Siniša, da li treba da ti crtam?
– Crtaj Goco.
– Ti ne možeš da budeš deda…
– Kako, bre, ne mogu? – zbunjeno ali i ljutito je upitao. Osetio je kako mu slepoočnice
bubnjaju.
– Lepo, čoveče. Bože, oprosti mi… – rekla je još tišim glasom pa je nastavila: – Htela
sam da ti se javim posle praznika ali si ti uporan i uporan… Siniša… ti ne možeš da budeš ni
deda, ni otac. Ne možeš da imaš decu, je l’ shvataš. Izvini, ali stvarno ne znam kako drugačije
da ti…
60
Page

– Jesi ti normalna? – prekinuo ju je i pomislio na Maju i Anu.

 Goca je ćutala.
– A Nikolina…? A deenka analiza…? – ljutito je rekao a bubnjanje u slepoočnicama je
postajalo sve jače i jače.
– Siniša, ti nisi Nikolinin otac, mogu da ti pokažem rezultate, čuvam ih… Sterilan si…
– Zašto si onda…? – jedva je prozborio.
– Jer sam bila mlada. Bez muža, bez posla… Shvataš? Molim te, dežurna sam. Hajde da
se čujemo posle praznika, pa da popričamo kao ljudi, molim te. Moram da idem. Izvini –
rekla je i prekinula vezu.
Šolja sa kafom mu je ispala iz ruke i tamna tečnost se razlila po podu. Zateturao se.
Naslonio se šakom o prozor a drugom rukom je grčevito stezao mobilni telefon. Slika
prolaznika u Knez Mihajlovoj ispod njega se najpre duplirala a onda su njihove siluete postale
samo tamne mrlje pa su i sasvim nestale u nekakvoj čudnoj, svetloj izmaglici. Ruka mu je
skliznula sa prozorskog stakla i sledeća misao mu je bila kako je pod baš tvrd i hladan.
Pomislio je da što pre mora da pronađe broj hitne pomoći na mobilnom telefonu i pozove ih
ali ga prsti nisu slušali. U glavi mu je odzvanjao Ružicin glas i Kupi dve flaše crnog vina,
nemoj da zaboraviš, ljubim te od pre par sati kada je izašao iz stana i rekao da mora da ode do
kancelarije, Gocino Nikola nije tvoj unuk, Anino i Majino uglas Ti si najbolji tata na svetu! a
pred očima mu se vrteo vrtlog razvučenih i izobličenih lica crnokose bebe, devojaka koje je
upoznao preko interneta, Nikoline, Goce, Ružice i dve smeđokose devojčice dok ga radosno
dozivaju Taaataaa.

61
Page
 ESEJ

Marijana Jovelić

IZGNANSTVO U TIŠINI
.
.
Autoportret sa zavijenim uhom: Izgnanstvo u tišinu, ili rađanje pažljivijeg slušaoca ?
Seniha Pepić-Župljanin „Uvod u uvod“
Edicija Sent, Novi Pazar 2018.

…..Kada šetamo šumom zimi, ne shvatamo da će naša tela osetiti veću toplotu. Zimi, ogolelo
granje dopušta sunčevoj energiji i svetlosti, da u intenzivnijoj meri prodru do nas, u dubinu
šume. U kasno proleće i leto, pak, rascvetale i napupele grane drveća, iako donose pomamne
mirise, sprečavaju dospeće toplote, te naša tela osećaju, uprkos višoj temperatuti vazduha,
uistinu veću svežinu i hladnoću. Da li je novi dan, u svoj svojoj svetlosti i punoći, zbilja
simbol obnovljivosti i rastuće snage životnog Erosa? Ne nosi li noć jednaku moć regeneracije,
onda kada Mesec postane istinski Cornu copiae (rog izobilja), a Nocturno muzika koja miluje
uši vangogovski neutešnog, ali u sebe duboko sigurnog Prometeja, koji oseća olakšanje zbog
obnavljanja svoje džigerice noću, dok tama obavija svet. On se noću, obnovljene jetre, oseća
sjajno, ne samo zbog sebe nego i zbog činjenice, da vatra, koju je ukrao za ljude, tek
obasjavajući tminu dobija svoj pravi izraz, suvislost i totalitet. Svetlost, dakle, ne poseduje
identitet i svest o sebi, ako ne stoji tik uz tamu. Pepićeva, osim što vešto rukuje svetlošću i
tamom otkriva da, koliko je paperje doista lagano, možemo uočiti tek nakon nošenja
gvozdenog tereta u rukama.
…..Nemirnim perom pesnikinja podseća, da je svet harmonija i borba suprotnosti. Jedno te
isto prebiva u nama, rekao je još Heraklit: Živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro, te u
skladu sa načelom Panta rei ( sve teče ), u jednog istog umetnika, kao i u jednu istu reku, ne
možemo ući dva puta. Ova neustrašiva pesnikinja, vratolomno se upušta u borbu suprotnosti.
To svesno čini, ne da bi istakla antinomičnost, antagonističnost i disonantnost
disharmoničnog sveta. Ona, gotovo pojkilotermički, poput rajske ptice čije telo poprima
toplotu okoline u kojoj se kreće i obitava, oseća dubinsku, praiskonsku, drevnu zakonitost
Kosmosa i civilizacijsku nužnost sazrevajućeg bujanja jednog samosvesnog bića: samo kroz
antagonizam, naše biće se, odista, najbolje usaglašava sa stvarnošću, te postajući svesno
vlastitog sopstva, izgrađuje samosvojni, konzistentni self-esteem (sliku o sebi). U skladu sa
tim, stvaranje postaje uspešnije a, jednovremeno, u tom procesu davanja, ne gubi se pečat
autentičnosti. Pepićkina poezija na taj način naglašava, da autentičnost ne znači neumitno
autarhičnost i jalovu samodovoljnost. Nadalje, težeći da se usaglasi sa realitetom, ona na
62

jedan socijalno adekvatan, poželjan i prihvatljiv način, izgrađuje sebe i svet oko sebe,
decentrirano priznavajući svetu njegove slabosti, kao i samoj sebi vlastite. Seniha Pepić u
Page

tom, samo na prvi pogled u sebe zagledanom procesu introspektivne samospoznaje, ogoljuje i
svet oko sebe, razobličava ga i skida njegove maske, potvrđujući davno poznatu esenciju, da
život pod maskama možda jeste lepši, ali se zato teže diše. Pepićeva se ne boji slobode. Ona
nije sartrovski prepadnuta od sopstvene slobode. Ne oseća da to što je čovek rođen slobodan,
istog baca u kavez bez rešetaka, osuđujući ga na tu slobodu. Ipak, njeni stihovi impliciraju, da
čovek ne može da ne izabere i da je jedino pravo ograničenje njegove slobode, uistinu sama
sloboda. Pol Holbah je tvrdio, pomalo u očajanju da, dokle god dubinska potreba i porivi
diktiraju i određuju naše izbore, oni ne mogu biti slobodni a, sledstveno tome, ni mi sami.
Dakle, mi, u stvari, nemamo svoju slobodu izbora pa time, nužno, ni vlastitu slobodu.
Pepićkinim bićem drhturavo, katkad iskričavo, a ponekad silovito-rasplamsano-frenetično,
trepere poetska pobuda i poriv. Ona se ne libi da pokaže, da ta pobuda diktira njen izbor.
…..Pesnikinja nije ophrvana strepnjom od osvete razobručene lavine osećanja. Njeni vulkani
se, katkada, izlivaju naglo, nezaustavljivo i eksplozivno, a nekada do erupcije dolazi tiho,
polagano, smireno, mudro i postojano. U svakom slučaju, lekovito je dejstvo pepela nad
njenim zatomljenim Herkulanumom i Pompejom, jer dariva čitaoca i potomke isceljujućim,
blagorodnim poklonom: uputstvom za ratnu veštinu ili, kako da bez gubitka dođu do sebe
samih, davajuću se svetu. To davanje ne mora uvek da nas zastraši, obeznani, osujeti. Ono ne
mora da bude skopčano sa lišavanjem od bilo čega što do tada nosimo u svojim rukama.
Naprotiv, ono te ruke neštedimice puni. Tako Jastvo, bez bojazni od svoje dezintegracije,
ushićeno i nepokolebljivo ponire u Drugost, opravdavajući suštinu i punoću jednog
kreativnog čina. Kao što ne postoje dva identična otiska jezika i dve iste pahulje snega, tako
ne postoje ni dva istovetna bića. Raznolika razuđenost nije obespokojavajuća, nego nas
nagoni da nikada ne pokleknemo u borbi za samoizgrađivanjem i vlastitim razvijanjem, koja
pretpostavlja neizostavnu potrebu za nadopunjavanjem i selektivnim, kritičkim primanjem
uticaja, po principu similis simili gaudet (sličan se sličnom raduje ). Pojedine pesme čitalac
doživljava kao „hladan tuš“. Osvešćuju ga, nagoneći ga da bude svestan činjenice, da je
njegov sudbinski zadatak, da istraje na putu svojevrsne autognoseologije, koja nosi prizvuk
trnovite i, katkad, neumoljivo-nemilosrdne samospoznaje, neretko autofagocitozne, budući da
ista podrazumeva neugodno razjedanje sopstvenog bića i prethodno postavljenih spoznaja,
kao reviziji podložnih zakonitosti i istina. Pomenut „hladan tuš“, zaogrnut je u obličje nebeske
kiše koja, u kontaktu sa izlivenom lavom, tvori topli gas, predstavljajući finu paru koja
prepokriva vrhove vulkanskih kratera, simbolišući intelektualnu, sofisticiranu, rafiniranu
misaonu transcedenciju svih burnih, silovitih razdiruće-strastvenih unutrašnjih procesa
kiptenja, koji prate put sazrevanja i ličnog i globalnog uzrastanja.
…..U sudnicama svakodnevnog života, raznorazni lažni arbitri elegantiae uzvikivali bi:
Audiatur et altera pars!(Čujmo i drugu stranu). Pepićeva neustrašivo klikće: Audiatur et mea
pars!(Čujmo i moju stranu), ne želeći da time sebeljubivo nametne istinitost i objektivnost
svoje vlastite istine, kao jedinog i neoborivog načela, nego težeći da pokaže svetu, da treba
ozbiljno da računa i na njen glas, u zajedničkoj borbi koja donosi promenu. Njena poezija
nalikuje zvukovima čineliste u simfonijskom orkestru. Činelista skromno i uzdržano, sve
vreme trajanja numere, očekuje taj uzvišeni trenutak u kome će čitav orkestar zanemeti, da bi
se čuo njegov kratak zvuk. Pepićeva, kao kompozitor reči i tonova ne boji se svoje visoke
odgovornosti: da sačeka baš taj momenat, kada ceo orkestar zaćuti, da bi ona dobila šansu da
odsvira svoj ton, bez straha od pogreške koja deluje tim uočljivije za publiku, jer svi ostali
instrumenti ćute, a falš preti da izazove veće posledice, budući da su činele, „zdravorazumski“
promatrano, najjednostavniji instrument. Dakle, njena poetika minimalistički jednostavnog
iskaza, obeznanjuje svojom filozofsko-kontemplativnom superponiranošću, transponovana na
nivo jedne „tihovane“ umetnosti koja ne „bode oči“ preusiljenošću i sterilnom
pretencioznošću. Eksternalizacija strasti i poetski acting out, nije uvek najubedljiviji i
63

najefikasniji vid ekspresije unutarnjeg vrenja. Naprotiv, interiorizacijom sveta, njegovim

Page

propuštanjem kroz kritičke unutrašnje filterske mehanizme, ona donosi onu tihu, napetu,
neizvesnu dinamiku procesa koji se odvijaju na naše oči, poput formiranja snežnog pokrivača
i otvaranje latica ruže. Ovo liči na proces gutanja plena od strane gladne zmije, prilikom koga
se na telu zmije mogu jasno ocrtati obrisi tela plena. Ali, Pepićkin otrov nije fatalan i ubojit u
negativističkom smislu. Njen otrov je, uistinu, lek! Čitalac ga, gotovo sokratovski konzumira
odmah, neodložno, u maleno-postepenim količinama, ponavljajući reči samog antičkog
mislioca, neposredno pred stradanje: Ja sam spreman! Pepićkina poetika nije nužno i
eksplicitno estetizovana u primarnoj funkciji dekoracije i detoksikacije njenog i čitaočevog
duhovnog prostora. Ona ima etičku i gotovo egzistencijalističku vrednost i funkciju putokaza
u kretanju napred, u susret promeni. Time ona ruši mitomansku privrženost kultu estetičke
misije poezije, uvodeći princip estetike kao korektiva mnogo značajnijeg procesa
individuacije i promene ličnosti i ponašanja, kao krajnjeg cilja svakog, pa i poetskog
stvaranja. Pepićka pri tome, sve vreme, ne ide contra naturam (protiv prirode), nego deluje u
saglasju sa prirodnim zakonitostima Vasione, koje naglašavaju potrebu povratka čoveku i
načelima jednostavne prirodnosti, kao majci potonje meditativne nadgradnje i duhovnog
načela incipit vita nova.
…..Zaključci koji su predmet besplodne, u životu neosvedočene intelektualizirane
spekulacije, neživotvorni su, nekorisni i neprimenljivi u praktičnoj sferi ljudskog delanja.
Time kontemplacija, lišena gotovo biologistički-nativističko-realističnog tkiva, postaje nešto
što ne donosi promenu i ne može biti u službi umetnosti, uprkos svojoj pretenziji da bude
korifej duhovne izgradnje. Ako je, kao što Hese kaže, čovek veličanstveni eksperiment
prirode koji postoji samo jedanput onda, u životu i pisanju, ne treba da bežimo od ogleda,
poručuje pesnikinja, između redova. Borba ne treba uvek da bude revolucionarna.
Subverzivni vid akcije, dakako, može da bude mnogo delotvorniji i, u krajnjem ishodu,
efikasniji. Bitno je ponuditi konstruktivna pesnička rešenja, koja proizilaze iz realnog
sagledavanja života, jer umetnikova kontemplacija ne sme nužno biti otuđena od realiteta i
psihopatološki lišena realne percepcije objektivne stvarnosti.
…..Time pesnikinja podseća, da lepota nije u posmatranju cvasti koja buja i lista koji se
raspomamljeno razotkriva na drvetu. Lepota života i umetnosti kao serviliae vitae, sastoji se
upravo u, naoko manje romantiziranoj i privlačnoj, ali čvrstoj, postojanoj, stabilnoj
svrhovitosti poezije, koja predstavlja stablo sa dvostrukom ulogom i funkcijom: da vodu sa
hranljivim materijama brižljivo i u potpunosti provede od korena do vrha drveta i da to deblo
drži u najpravilnijem, najadekvatnijem položaju, koji bi na najbolji mogući način omogućio
čitavoj biljci, sa svom njenom raskošno razbokorenom krošnjom, da dobije i upije svu
potrebnu količinu svetlosti.

64
Page
Dušan Stojković

OVDAŠNJI I NEOVDAŠNJI
.
.Esejistika Mome Dimića

1.
…..Prošlo je punih deset godina od smrti Mome Dimića. Da je živ imao bi sada sedamdeset
četiri godine. …..Umro je 2008. godine i gotovo je zaboravljen sasvim. Dodeljuje se, doduše,
nagrada za putopis nazvana po njemu, ali, plašim se, da je dobijaju oni pisci koji baš mnogo
veze s putopisom nemaju, a pogotovu oni čije delo ni u kakvom dosluhu s Mominim delom
jeste. Za našu sredinu to je sasvim uobičajena stvar, ali bi trebalo, jednom, i kod nas da se
uobičajene stvari izoubičaje. No, pitanje koje je mnogo zanimljivije glasi: Zašto je Moma
Dimić zaboravljen tako brzo i tako potpuno? Ako je pitanje zanimljivo, odgovor je
jednostavan: Mnogo je bolji pisac od onih koji bi trebalo o njemu koju reč da prozbore i
napišu. Nisu ga, verovatno ljubomorni, čitali dovoljno ni dok je bio živ, a sa tom praksom
nastavili su i danas. Moma Dimić je – zapravo – nepročitan veliki pisac. Najlakše je
kritičarima, i takozvanim kritičarima, bilo da ga – stoga što se on ogledao gotovo u svim
žanrovima (pesme, haiku pesme, pripovetke, romani, drame, putopisi, scenariji, eseji, prevodi,
sastavljanje antologija, dnevnici, memoarska proza…) – pišući o delima koji pripadaju
jednom od tih žanrova, „sele“ u onaj o kojem trenutno ne pišu i tako ga zaobiđu. Ako su i
pisali o njegovim ostvarenjima, ne tako retko, pisali su o njima, ne razumevajući ih i ne
iščitavajući ih dovoljno dobro, tako što su promašivali temu i donosili pogrešne zaključke.
Nisu razumeli ono što je moralo da bude polazna osnova svakog pisanja o Dimiću. Ovaj naš
pisac iskošeni je avangardist. Sve što je napisao duboko se nije slagalo sa tradicionalnim,
ustajalim, okamenjenim, ubuđalim. Otvarao je u svim žanrovima kojima se bavio nove vidike
i bile su potrebne dobro odabrane naočari da bi se to uočilo kako valja i protumačilo kako
treba. Oni koji su pisali o Dimiću najčešće su bili kratkovidi a za optičkim pomagalima
posezali nisu.
…..Naš prilog o Momi Dimiću posvetićemo njegovoj esejistici: onoj o stranim piscima koju
je sam zbrao i objavio u knjizi Neovdašnji: Pisci i susreti (Udruženje književnika Srbije,
Beograd, 2007) i onima o našim piscima koje, na žalost, nije uspeo da okonča i u knjigu,
objavljenoj nalik, smesti.
.
.
2.
65

…..Objavljenu Dimićevu esejističku knjigu vidimo kao treći tom njegovih izabranih dela.
Prva dva su, za nas, Izabrane pesme (2003) i Odlazak u Nemenikuće, Izabrani
Page

putopisi (2003). Da bi piščeva sabrana dela bila kompletna, potrebno bi bilo da se pojave i
izabrane pripovetke, jedan ili dva toma koji bi sadržali njegove romane i knjiga tekstova o
domaćim piscima.
…..Neovdašnji donose tekstove o stranim autorima sa kojima je naš pisac bio u prilici da se
susretne i druguje, kao i nekolike priloge o piscima iz prošlosti i o knjigama koje su našim
čitaocima donosile tekstove iz stranih literatura, kao i tekstove o samim tim literaturama. Da
se, kako srednjovekovni naši pisci kazuju, ne bi umnožilo pisanje (ovde: štampanje), pisac se
odriče priloga koje je objavio u nekolikim svojim ranijim knjigama. Navodi te knjige: Pesnik i
zemljotres (1978), Monah čeka svoju smrt (1983), Putnik bez
milosti (1991), Mesta (1992), Pod bombama (2000) i Odlazak u
Nemenikuće (2003). …..Posebno žalimo što se nekoliki među njima nisu obreli među
stranicama knjige o kojoj pišemo. U pitanju su tekst o američkim piscima u Ajovi i dragocen
esej o Robertu Grejvsu „Zima orfičkog iskušenika“ iz druge, esej o velikom izraelskom
pesniku Jehudi Amihaju „Juče u Jerusalimu“ iz treće, prilog o Ginteru Grasu i „Svedenborgov
vrt“ iz četvrte i tekst „Jasna Poljana“ i još jedan esej o Jehudi Amihaju, ovaj put naslovljen
„Jerusalim“, iz poslednje navedene knjige. Tek tada bi Dimićevo bavljenje stranim piscima,
tim „malim Vavilonom“ kako sam pisac kaže, bilo potpuno i zaokruženo sasvim.
…..Neovdašnji se sastoje iz četiri dela. Rusi (Lav Nikolajevič Tolstoj, Boris Pasternak, Bulat
Okudžava, Vladimir Vojnovič, Viktor Sosnora, Vasilij Aksjonov, Vladimir Burič, Josif
Brodski, Eduard Limonov i Vladimir Visocki), Šveđani (Tomas Transtremer, Artur
Lundkvist, Per Ulov Enkvist, Sven Delblank, Gunar Ekelef, Sun Akselson, Hari Martinson,
Katarina Frostensen, Katarina Tajkon i Lase Sederberg) i Rumuni (Emil M. Sioran sa dva
teksta o njemu, Nikita Stanesku, Marin Soresku, Euđen Simion i Joan Flora) izdvojeni su u
zasebne celine. Ostali su ostali (Horhe Luis Borhes, Kenzaburo Oe, Peter Handke, Ferenc
Juhas, Lorens Darel, Čang Sjanghua, Ježi Harasimovič, Fernand Arabal, Patrik Beson,
Salman Rušdi, Bil Braun, Pol Disnard, Đana Salustio, Šolem Alejhem, Antonio Porpeta, Žoze
Kardoz Pireš, Đidi Mađa, B. Vongar i Letonci; njima su pridodati i tekstovi o
knjigama Zemlja čuda u izlomljenom ogledaluSvetozara M. Ignjačevića, Devojke i žene u
Šekspirovom svetu dr Predraga Pejčića, Razgovori u Parizu Branke Bogavac, Afrika – sjaj i
tama Momčila Stefanovića, Jedan dan u životu Ivana… Ivana Furlana i Mesečina nad poljem
duhova, Antologija savremene azijske priče Nadežde Obradović).
…..Dimić se nije zaustavio samo na pisanju o stranim, neovdašnjim, piscima. Bio je dragocen
prevodilac sa švedskog jezika: P. U. Enkvist, T. Transtremer, A. Lundkvist, B. Seterlind, S.
Akselson, K. Tajkon, L. Sederberg i, antologijski, izbor savremenih švedskih pesnika i
njihovih pesama u knjizi Pet švedskih pesnika. Sa engleskog jezika preveo je zbirku pesama
Bilma B. Vongara (2005) i knjigu Psi na Tibetu Đidi Mađe (2007). Ne smemo nikako
smetnuti sa uma ni dragocenu antologiju Ostaci svetlosti (2005) koja nas upoznaje sa
stvaralaštvom pesnika učesnika Međunarodnih susreta pisaca u Beogradu.
Simbolično je što se knjiga završava tekstom o Banumbir Vongaru, našem Sretenu Božiću,
koji je, preko Francuske, stigao do Aboridžina i pisao zapažene knjige na engleskom jeziku.
Ovaj pisac se izmestio iz naše literature kojoj je tek počeo stidljivo izdaleka da se približava
da bi se duboko (i praistorijski) ukorenio u podneblje koje je survivalno. Dimić, koji je
kao putnik bez milosti proputovao i propešačio gotovo čitav svet, ostao je duboko ukorenjen u
naše tle, ali i dovoljno otvoren da razume one koji misle drukčije i pišu na osoben način o
temama koje, time što su ljudske po bolu koji ih nadahnjuje, postaju u isti mah i univerzalne.
…..Neovdašnji su knjiga koja nas daruje mnogim zanimljivim informacijama. Navešćemo
nekolike: Milovan Đilas je bio dalji rođak pisca Vladimira Vojnoviča koji je starinom srpskog
porekla (str. 46); pogrebna povorka na sprovodu pesnika Vladimira Visockog bila je duga 10
kilometara (104); tada mla- di, Artur Lundkvist je za susret s Henri Milerom kupio svečano
66

odelo (133); roman Ja, Edička Eduarda Limonova je, pre nego što će biti štampan, odbilo
Page

trideset pet izdavačkih kuća (75); švedski nobelovac Hari Martinson bio je nekadašnje
„opštinsko dete“ (184); Emil Sioran se čitavog života hranio po studentskim menzama i vozio
bicikl kao jedino prevozno sredstvo (218); Peter Handke je pešice otišao iz Salcburga u Pariz
(265), tokom 78-dnevnog bombar- dovanja Srbije provešće, u dva navrata, u našoj zemlji
ukupno dvadeset dana, deleći sa nama zlo koje su nam drugi nanosili (269), a u selu Retimlja
hodaće „sasvim bos“ (273); Rut Berlau, ljubavnica Bertolda Brehta, posle njegove smrti je
stalno sa sobom nosila gipsanu skulpturu koja je prikazivala njegovu glavu (153); Sveta
Lukić, uveliko osiromašio zbog ogromne ekonomske krize u koju smo upali, silazi u
samoposlugu e da bi kupio jednu jedinu bocu vina koju će popiti sa Dimićem i Vasilijem
Aksjonovim, svojim dragim ruskim prijateljem, koji su ga iznenada posetili. (58)
…..Jednako su zanimljivi detalji iz života pojedinih pisaca (na neke nas Dimić podseća, a
neke – takvih je kudikamo više – nam upravo on otkriva): L. N. Tolstoj nije zabeležio ništa u
svom Dnevniku na dan svog poslednjeg rođendana kao „da je slutio već neko Astapovo“ (21);
kada se sagleda čitav literarni opus velikog švedskog pesnika Tomasa Transtremera, ispada da
je on ispisivao najviše po jednu jedinu reč dnevno (107); kada je teško oboleo, ovaj pisac,
sada sa oduzetom desnom rukom, „Za sebe, ili goste, rado će odsvirati poneki klavirski
komad napisan posebno za levu ruku“ (120); Sioran je čovek bez adrese jer nema ni rumunski
ni francuski pasoš (211). I sam Dimić će se zapitati da li je Vongarova Đumala, Aboridžinka
kojoj je ovaj pisac posvetio mnoge potresne knjige, „uopšte i postojala.“ (389)
Kada piše o pojedinim piscima Dimić je u stanju da, najčešće u jednom jedinom potezu, fino
iznijansirano, uoči ono što je bitno za njihov izgled, glas, pisanje. Glas Buluta Okudžave
„deluje nekako zadimljeno, reči razmaknute, razgrizene, jedine preostale“. (36) Pisac kakav je
Vasilij Aksjonov morao bi u Americi u kojoj se obreo pošto je emigrirao iz SSSR-a „da
razvija i neku vrstu škrga – da bi disao u stranom elementu“. (56) U Formulama putovanja,
knjizi pesama nastajaloj i u našoj zemlji, Transteremer „beleži, doslovno izveštava o
stvarnom, golom nemiru svoga oka“ (108), a „Srodna asocijacija o Transtre- merovoj poeziji
jeste poređenje sa zmijskim svlakom, zakačenim na goleti, između dva trna…“ (111) Josif
Brodski je „pesnik vlastite rasutosti u svetlosti“ (64), a njegovo osobeno „pesničko
jevanđelje“ skladano je „zamamnom mutnošću slika“. (65) Gitara Visockog „ustvari je
hajdučko oruđe a ne instrument zabave“, a njegov „drhtavi glas… miluje sneg krvlju
tetoviran, ćudljive konje, ogolele nerve zemlje…“ (102) „Najoriginalniji filosof današnjice”
(217), Emil Sioran jeste „duh u izlizanoj kućnoj haljini“. (211) U njegovom delu „S
nesravnjivom gorčinom postavljena su već pitanja Bogu na koja će on ko zna kada moći da
odgovori. Možda i nikad.“ (219) Nikita Stanesku „Imao je lice kao otkinutu neku tamnozarnu
suzu. (…) Napukle duše disao je preglasno, trkač sasvim izdvojen od trke, ruku razvenčanih
od leta, svojom spoljašnjošću kilometrima udaljen od unutrašnjosti. Rođenjem premetnut iza
smrti.“ (224) Spev Mrtvi kos(1985) mađarskog pesnika Ferenca Juhasa, njegova Božanstvena
komedija, ovaj put u čitavih 25000 stihova, uz Fineganovo bdenje nedostižnog Džemsa
Džojsa, prava je „pesnička gromada“ bez ikakvih vezivnih šavova, sasvim slivena i
iscizelirana. (283) Kritičku notu, makar prikrivenu, opažamo u ovakvom „slikanju“ Milo-
rada Pavića: „Svaki pisac bavi se svojim uspehom, ali samo poneki pisac doživi da se uspeh
pozabavi njime lično.“ (16). Nesumnjivo kritički naboj sadrže sledeće rečenice, naš odgovor
onima koji su nas darivali „Milosrdnim anđelom“: „Neko zlurad, možda zavidan ili odista
neupućen, zajedljivo će reći kako su Beson, Handke, Pinter, i po neki još pisac, na ratu u
Jugoslaviji, grdno profitirali. I jesu! Njihov ratni plen je – bespoštedna istina.“ (319)
…..Nekolike aforističke opaske zaslužuju da budu zapamćene: „Od šezdesete nadalje čovek
ima ponovo iluziju da nešto gradi“ (47); „Gluvoća, slepilo, sakatost, nemost – to su neizbežni
putevi naši u pravcu nestajanja, smrti. Otud se, ipak, kao iz Hada, vraćaju Orfeji, ne osvrćući
se za sobom“ (54); „ … maloreki i askete… govore nam najviše“ (125); „ … s pisanjem
67

iskonska naša nevinost nestaje, a započinje umiranje…“ (126). Jedna je nadasve poetička:
Page

„Kao povod za pisanje može da vam posluži, mirne duše, baš svaki događaj dana, ili veka,
svačiji život i svačija smrt.“ (277)
…..Pisac je ponekad i direktnije unosio i ponešto autobiografsko u svoje pisanje o drugima, te
je – a to čine svi značajni pisci – pišući o njima, otkrivao da u jednakoj meri i o sebi samome
piše: „Jeste, putovanja su skupa i zamorna, ali jedna od njihovih dobrih strana je što na
takoreći svakom koraku susrećeš barem te ljupke devojke” (12); podseća nas kako je scena
bombardovanja zoološkog vrta obrađena u romanu Mala ptica, preko scenarija Dušana
Kovačevića, dospela u Kusturičin film Podzemlje (218); najlepša pesma svekolike svetske
poezije, po njemu, je „Bliži se jesen“ poljskog pesnika Ježi Harasimoviča. (307) Da je do
kraja života ostao ono što je oduvek bio, putnik–neodustajnik svedoči nam podatak, takođe
pribeležen u ovoj knjizi, o tome kako je, teško bolestan, već više u vlasti smrti nego života,
krenuo na svoje poslednje putovanje s kineskim piscem Đidi Mađom. Ovaj ga je odveo da
vidi ono što mu je nedostajalo među posećenim, u srce, dušu i putopise ugrađenim mestima:
Tibet. Pošto je video Tibet, mogao je da umre!
…..Zaštitni znak Mome Dimića u ovoj knjizi biće i nekoliki, potencijalni,
neologizmi:domaločašnji; nestance; odmah–prepoznavanje; putnik–neodustaj- nik;
tumarnuti; čovekomrzitelj.
…..On koji je poznavao sjajno švedsku literaturu, pisao o njoj i prevodio njene najistaknutije
moderne pisce, pribeležiće i kako „nema švedskog pesnika koji nije ujedno i veliki putnik“.
(114)
…..Da je u samom srcu svekolikog njegovog pisanja, kao i Andrićevog (za našeg nobelovca
tvrdili su to, i primerima dokazivali, Aleksandar Petrov i, po- sebno, Predrag Palavestra),
lirsko, probaćemo da pokažemo navođenjem nekolikih fragmenata koji su, po nama, na sam
korak od pesme od proze (poneki to nesumnjivo već i jesu): „Vremena prošla i ona buduća,
svom snagom svojih pritajenih i tako vidljivih zuba, udaraju po tome što je između, što je
zalogaj, što prolazi“ (97); „ … o smrti što je razdrljenih nedara tumarala i tih dana (1999 –
D.S.) porušenim sokacima porušenih kuća…“ (271); „Krug naših nemih tela zagradio je
prilaz onom divljem povetarcu, ili se on samo povukao, tek – šuma sveća pobodenih u zemlju
složno zaplamsa i pred nama svom snagom blesnuše svetla okca kroz koja gledaju – jedni u
druge – živi i mrtvi…“ (276).
…..Moma Dimić je pribeležio: „Svet je već prepun stranaca! Niko nama nije kriv što smo eto,
ponekad, neovdašnji to jest stranci samima sebi, i to ne samo kad prelazimo granicu. A još
manje je utešno što smo zauvek stranci njima – strancima.“ (330). Onaj ko je ovo napisao
činio je sve da nas predstavi drugima u najboljem mogućem svetlu, trudeći se u isti mah da i
druge približi nama toliko da prestanu da budu neovdašnji i postanu, kada je o našim
čitalačkim lektirama reč, sasvim ovdašnji.
.
.
3.
.
…..Naš pisac je planirao da sklopi knjigu koja bi sadržala tekstove o srpskim piscima i koja bi
bila pandan njegovoj knjizi Neovdašnji koja je donela njegove eseje o stranim autorima.
Nisam siguran da bi ona bila naslovljena Ovdašnji mada pretpostavljam da bi to verovatno bio
slučaj. Ostala je nedovršena pošto je pisac, u razgovorima, pripominjao kako mu nedostaju
nekoliki tekstovi da bi ona bila kompletirana.
68

…..Ovo je tekst o njenoj hipotetičkoj sadržini.

…..Bili bi u njoj – ubeđeni smo i tekstovi o slikarima, npr. oni o Ljubi Popoviću („Posvećenje
Page

strahu“), Radomiru Reljiću („Prepoznavanje paradoksa“), Radoslavu Trkulji, Radomiru

Steviću Rasu („Slovo Ras“), Petru Omčikusu („Čovek koji farba nebo“ i „Mi smo slikari“),
Bori Iljoskom („Azbuka `nevažnog` pokreta“), Stevanu Kneževiću („Čivilučni puž žongler“),
Kosi Bokšan („Mi smo slikari“), Stanku Zečeviću (katalog), Draganu Momčiloviću
(katalog)… Sigurno i „Noćni rad Vojislava Jakića“.
…..Jedan odeljak bi možda nosio podnaslov Tamošnji i svedočio o našoj literarnoj dijaspori.
U njega bi pisac svakako uneo svoje tekstove o onim piscima o kojima je često i predano
pisao. Takvi su, izvan svake sumnje, Vasa Mihailović, Vojislav Đerić i Mirjana Matarić–
Radovanov. Prvom je propratio knjige Božić u starom kraju, Šesta rukovet: pesme u prozi,
Darovi sna, Izabrana poezija i Jagnje i vuk: basne za veliku i malu decu, drugom Bilo je ljeto,
Sunce i kapija, Berači daljine, Grčevi osveta i Kalem plača, a trećoj roman Ugovor ljubavi i
priče Svetlost i senke.Dimić je pisao i o knjigama Beli kamen Jona
Miloša, Rastojanja Snežane Ivković, Stari i novi svet: priče iz Kanade Katarine Kostić,
romanu Dolac Malta Borisa Anđelića, romanu pograničnom Živeti u Mohaču Predraga
Stepanovića… Napisao je pogovor za antologiju srpske priče u dijaspori Priče iz tuđine koju
je priredio Vasa Mihailović. Ima i tekst o Vladi Petriću u Americi – „Mass media“.
…..Pratio je skrajnute ili, u trenutku pisanja o njima, još uvek nedovoljno afirmisane pisce
poput Miodraga Hrnjeza (Izvornica, Rukobranica i Gledam Hercegovinu), Jovanke
Stojčinović–Nikolić (Golo Sunce), Vladete Kolarevića (Preobraćanje), putopisca Čede
Živanovića (I preblizu i predaleko, Daljine i Na Merkurovom putu)… Posebno se pozabavio
stvaralaštvom Aleksandara Soknića, pišući o trima njegovim knjigama: Vaskrsenje, Klavir
Gospođice V. i Trošenje smisla i druge priče. Pisao je i o Dodirima beskraja Ljiljane R.
Nikolić, romanu SpališteDragoslava Živadinovića, Tehnologiji nasilja Sime M.
Mraovića, Strmnogorcu Živote Filipovića, pesničkoj zbirci Kosovski, crni kosovi Slavice
Jovanović. Vrlo verovatno, probrao bi ponešto i od tih priloga i uključio u svoju knjigu.
Dimić je više puta pribeležio koju o književnim prilozima članova književnog kluba „Branko
Ćopić“.
Pisao je haiku poeziju i pisao o njoj.
…..Obratio je pažnju na nekoliko pisaca sa Kosova i Metohije. Imamo, na primer, tekstove o
pesničkim zbirkama Priznaj da si nevin Ranka Đinovića, Kosovo, zemlja vaznesena Darinke
Trifović, Kolašinski raskovnik i Raskopani temelj Milana Mihajlovića.
…..Dva puta je pisao o meni: o Malom suncu i antologiji Telo u telu.
…..Zanimljivi i dobri su tekstovi o prozi Saše Hadži Tančića, kao i o knjigama Žitni
jezik Dušana …..Čolovića, Iz dubokog sveta Dimitrija Milenkovića, Parabola o
zvonu Dobrivoja Jevtića, Ruža Budimpešte Ljubiše Đidića, Domaći vetar Daneta
Stojiljkovića, romanu Kolibaši Živorada Lazića. Moma Dimić ima i tekst o Ali Krasnićiju.
..,..U vidokrugu pažnje bili su mu i mladi pisci. Pisao je, između ostalog, i o zbirkama Vrata
grada Bojana Maksimovića, Tompusi točkovi i Nenapisane pesme Dejana
Bogojevića, Brzinom voza Dušana Vidakovića.
…..Eseji koji bi se sasvim sigurno obreli u Ovdašnjim su: „Bora, Baba Zlatin“ (o Borisavu
Stankoviću), „Desankin slučaj“, „Ipak Matić“, „Matićevo more“, „Dečaci, nebesa, rat:
memoarska proza Miodraga Pavlovića i Tomasa Transtremera – jedna paralela“, „Branko,
Blažo i ja“, „Hipnoza smrti: trideset godina kasnije: Sećanje na Branka Miljkovića“, pogovor
za epistolarni roman o prijateljstvu i ljubavi Tek što sam otvorila poštu signaliste Miroljuba
Todorovića, esej o Adamu Puslojiću „Sizif kao gost“, tekst o Miroslavu Antiću, tekst o Ivi
Andriću objavljen u knjizi Nobelovci, pet priloga o Aleksandru Deroku: „Derokov vek“, „Pod
Jeroplanom“, „Vrtložasti predeli sećanja na jedan Beograd kojeg više nema“, „Derokovski
duh Beograda“ i „Kuće i drugi neimarski dani“, esej „Pesnici osamdesetih“, štampan u
kraljevačkoj Povelji 1986. godine. Verovatno, i poneki drugi. Nesumnjivo, svi autopoetički
69

tekstovi (na primer, „Sreća i smrt“, „Životi na krilima“, „Karneval prolaznosti“, „Izazov
Page

sažetosti“, „Antijunak“, „Strah od smrti“, „Darovani“, „Kolektivno pisanje“), posebno oni o

Toli Manojloviću i knjizi o ovom junaku („O Toli (i bez njega samog)“ – tekstovi iz 1964,
1976, 1968, 1976. i 1985, „Tola i `Tola`”, „Ponovo“), esej „Na levoj strani korica“. Možda
ponešto iz knjige Hilandarski razgovor: 18 mojih savremenika (1989). Sasvim izvesno,
poneki intervju.
…..Ostaje nam da iskreno žalimo što se ova knjiga o kojoj je tokom poslednjih svojih
ovozemljskih dana Moma Dimić intenzivno razmišljao, i verovatno je u sebi skladao, nije
okončana. To nas nikako ne oslobađa obaveze da, idući njegovim tragom, prateći njegove
želje, ne učinimo to mi sami. Ovdašnji, zaduženi smo da Ovdašnjim obdarimo ovdašnje
čitaoce. I one koji su zaboravili Momu Dimića. I one koji su počeli da ga zaboravljaju uprkos
tome što njegovo delo i on sam to ni po čemu ne zaslužuju.
.

70
Page
Vladislava Đorđević

ABECEDA, AZBUKA
.
.
A – Atakama pustinja. Mesto odakle se najbolje vide zvezde.Mesto gde se i misli
razbistravaju. Mesto gde budućnost i prošlost stanuju u isto vreme. Film Patricio
Guzman Nostalgia for the Light.
.
B – Bomba… Ona koja uništava ali i ona koja podstiče život. Može biti strašna ali i divna. A
ima i ta vitaminska bomba… Uvek dobrodošla.
.
V – Vladislava… Ja… Kao mala nisam volela svoje ime. A sada sam srećna što se tako
zovem. Po dedi. Velikom lafu. Uvek sa bombonama u džepu za decu u ulici.
.
G – Glišić Milovan… Omiljeni srpski pisac. I njegova Leptirica. Film za pamćenje.
.
D – Drama… Suština mog poziva.
.
Đ – Đango Rajnhard. Čarobni gitarista. Dokaz da se može biti vrhunski i kada okolnosti to ne
dozvoljavaju. Svirao je i stvorio muzički pravac sa dva prsta.
.
E – Epoha… Kao zadatak. Sagledati je iz danas.
.
Ž – Žar ptica… Stravinski… Konjić Grbonjić… Ruske bajke…
.
Z – Zaraza. Film Variola vera. Strašno sam se plašila…
.
I – Istina. Uvek. Jer je rasterećujuća. Oslobađajuća.
.
J – Jin i Jang.
71

.
Page
K – Krmenadla… Moje drugo ime… Ima jedna slika kad sam mala i kad sam zinula najviše
što sam mogla da je pojedem odjednom. Sad u obližnjoj mesari obično tražim šest odjednom i
da budu masnije.
.
L – Lavkraft… U planinama ludila.. S onu stranu sna… Zarobljujući fantastičan.

LJ – Liljan… Ljubičica…
.
M – Muzika… Po meni najkompletnija umetnost. Najlakše se rasplačem na muziku. Volim
renesansu… I Baha…
.
N – Nema ne mogu… To nas uče na akademiji… To nam je utkano u organizam. To učim i
svog sina.
.
Nj – Njami Njami… U Africi su smatrali da je to bog reke Zambezi… Paganizam.
.
O – Old Boy… Južnokorejski mnogo dobar film. Koliko reč može imati težinu i strašne
posledice.
.
P – Pozorište. Moja druga kuća.
.
R – Rast… Kad se raste zajedno… Kad se raste u svakom smislu… Rasti Dok nas smrt ne
rastavi – Mira Furlan je pisala. Predstava koju neću zaboraviti.
.
S – Strah… Kompleksna stvar… Ume da parališe… Ali mene najčešće pokreće… Inače me
privlače ti dvostruki principi u jednom… Dualnost… Kao znak teatra… One dve maske:
tragedija i komedija…
.
T – Tišina… Danas već tako retka. A toliko važna.Tišina potrebna da se misli. Tišina da bi se
bolje čulo.
.
Ć – Ćopić… Sve od Ćopića… Volim njegovu Ježevu kucicu… Čak znam par strofa i na
znakovnom jeziku.
72

.
Page
U – Ukrasti… Nekome pažnju… Posao nas na sceni… Jer tu imamo moć… I možemo šta
hoćemo… Sve je transparentno.
.
F – Farenhajt 451. Fransoa Trifo.
.
H – Hamlet. Sećam se u Kinoteci nekad, za vreme fakulteta, odgledala sam zaredom ser
Lorensovog Hamleta i ruskog Hamleta kojeg je igrao Inokentije Smoktunovski. I kako sam
posle ruskog filma plakala kao kiša shvativši koliko je to tragedija. Čudno. Razlika istoka i
zapada.
.
C – Crvotočina. Prečica kroz prostor vreme… Naučna fantastika. Blejd Raner.
.
Č – Čehov. Poseban dramski pisac… Kad ga dobro postave, biva magičan… Kao Ujka
Vanja iz 42 ulice, Luj Mal.
.
Dž – Džeri Luis. Obeležio moje detinjstvo.Veliki komičar. Strašno smešan, a tako ozbiljan –
pomislim kako balansira na samoj granici razuma. Opasan čova.
.
Š – Šekspir…The rest is silence.

73
Page
Dragoljub Kojčić

KRIZA KRIZE
.
.
…..Pojam savremenosti može se tumačiti iz dve ravni. Sama reč ukazuje na vreme u tački
sadašnjosti. Naravno, to je uobičajeno, konvencionalno, tehničko ili fizičko značenje,
sadržano i u samoj leksičkoj konstrukciji. Na drugoj strani, to je zavodljivi putokaz koji ne
dozvoljava da se lako „odlepimo“ od sveukupnosti egzistencijalnog doživljaja i njegovih
aroma i spustimo u čistu dubinu pojma. Iako savremenost po svojoj upotrebnoj učestalosti i
kategorijalnom čitanju pretežno pripada kulturološkoj sferi i njome se uspostavljaju odnosi
tradicije, nasleđa, već oformljenih vrednosnih i saznajnih celina, sa svetom u nastajanju,
gotovo kao istorijski dijalog i fuga nadigravanja koja se odvija u tokovima i promenama
civilizacije, ovaj razgovor ipak moramo da započnemo iz ravni koja je prvo pomenuta, ali sa
perspektivom „kvantnog preskakanja“ sa jednog na drugi nivo.
…..Savremenost je zapravo biće samo, čisto biće bez naslaga koje nanosi vreme. Iako je
vreme konstituens reči, čisto biće ga zapravo ne poznaje. Kada kažemo „sada“ isključili smo
sve ono što prethodi ili se nagoveštava. Druga je stvar što zbog kulturološke inercije čujemo
odzvanjanje nasleđenog ili nam uobrazilja predlaže pejsaže budućnosti. To nije čisto „sada“
nego nalepljeni kolorit. Problem je što je nemoguće da ga se otarasimo. Dakle, temi moramo
da pristupimo gotovo aporijski, izvlačeći se pedalj po pedalj kroz izukrštane niti ontologije,
psihologije, neposrednog doživljaja postojanja i pojmovnih visova kulture.
…..Izbor i izvor metode pao je na pripovedačku svetlost koja po svojoj prirodi već ima
pomenutu izukrštanost i aporijsku dramu. Da bismo razumeli sebe, što je razumljivi korak pre
nego što se upustimo u biće pa u savremenost, neophodno je da uspostavimo mapu svoga
identiteta. Horhe Luis Borhes tu mapu opisuje kao životvorni i stvaralački princip iz koga
proističemo mi sami i svet u kome živimo: „Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina
ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe,
kuće, instrumenta, zvezde, konje, i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint ocrtava
njegov sopstveni lik.“ Tako se od čistog bića i praznog identiteta ulazi u biće punog identiteta.
Iz načelnih raloga naveli smo dramu postajanja, ili, kako bi se u filozofiji devetnaestog stoleća
reklo – problem početka. Sad je već utemeljno i lakše da se bavimo odnosom čoveka i sveta u
modusu savremenosti, upravo ove čije bilo otkucava u razdoblju u kome živimo.
…..Zbog čega upotreba reči „drama“ u ovome diskursu? Zbog toga što gotovo nikada ne
postoji poklapanje između pojmova i pojedinačnih bića, što je, naravno uočeno još u
Platonovoj filozofiji. Ta napetost, ili barem nedovoljnost, provlačiće se kroz celokupnu
istoriju mišljenja, pa i u onim epohama kada se činilo da podvajanje ovih regija predstavlja
jeres, a dogma obezbeđuje apsolutno jedinstvo postojećeg.
…..Odstupanje nekog bića od svoga pojma nazivamo krizom. Svako pojedinačno biće je
celina. Nema jednostavnosti koja je dalje nesvodiva, osim naravno čistog postojanja. Svaka iz
reda postojećih stvari je složenost, ma u kojoj gnoseološkoj optici da je posmatramo. Kada
govorimo o krizi pojedinačnog bića onda je po sredi zapravo kriza celine. Celina se ne
74

poklapa sa svojim pojmom. Kriza jednog dela prenosi se kao talas plime na celinu. Ali
Page

evidencija krize, ma na kome stupnju njenog nastajanja i napredovanja, upozorava nas da

nešto nije u redu sa pojedinačnim bićem, da je ušlo u perspektivu urušavanja i nestanka.
Hajde da kao najjednostavniji primer, na kome je svako osetio fenomen krize, uzmemo
zdravlje u kome čovekovo biće odgovara svome pojmu i bolest kao stanje u kome odstupa,
ponekad i napreduje do konačnog razlaza sa svojim pojmom. To je ontologija smrti.
…..Sa stanovišta vrednosti života, njegovog očuvanja i otimanja od smrti kriza je
najznačajniji instrument. Kriza je ontološki alarm, krik bića pred ponorom u čijem bezdanu je
ništa. Ali, ako čisto biće odgovara svome pojmu, onda ono ne može da bude smrt niti
odbačena lešina iz koje nikada ništa ne može da proistekne. U pojmu bića je život, naravno ne
u biološkom smislu, nego kao stvaralački princip iz koga uopšte nešto postaje. Ako iz toga
ništa ne može da postane, onda nije biće. Logički govoreći – čemu ono uopšte?! Ta reč
„uopšte“, primenjena na dva mesta, zapravo je „ili-ili“, nema kompromisa, nema modaliteta,
biće prosto mora da odgovara svome pojmu ili je apsolutno ništa, suprotnost koju
označavamo kao nebiće.
…..Ali kakav je status alarma koji nazivamo krizom? U alarmiranju on nije samo neka
slučajna ili spoljašnja strana bića. Naprotiv. Upravo da bi biće opstalo, da ne propadne, da
bude jednako svome pojmu i izbori se za svoj ontološki status – kriza je sama njegova suština,
princip koji ga čini onim što mu govori ime – biće! Biće se otkriva kroz krizu, u alarmu koji
signalizira nedovoljnost i odsupanje od pojma, inače bi bilo mrtva praznina.
…..Ako se odmaknemo od čistog bića i pitanja koja se na njega odnose u bezvremenosti,
zatičemo obeshrabrujuću situaciju u razdoblju u kome živimo i u ravni duhovnih oblika koji
tvore naš prostor postojanja. Njegova armatura su vrednosti, pre svega intrinsične, one po
kojima sve druge vrednosti dobijaju svoj smisao. Među njima, naravno i ponajpre jeste etika.
Govor o krizi morala ima planetarnu raširenost. Pritom se misli na propadanje moralnosti u
različitim sferama i na različitim nivoima čovekovog odnosa prema svetu. Individualni moral,
kao odnos čoveka prema sopstvenom sistemu vrednosti, kao sakrosanktnost i moć savesti i
kao njihovo ispoljavanje kroz obaveznost odnosa prema drugobiću, relativizovali su se i
pogubili u epohi dominacije materijalnih interesa nad kulturom i duhovnošću. Takozvana teza
o uzaludnosti ukazuje da saznajni i tehnološki napredak čovečanstva nije doneo srazmerni
napredak u moralnosti ljudskog roda. Dvadesto stoleće i prožimanje nauke sa biznisom
donelo je nove oblike moralne iskvarenosti. Naučna dostignuća prestaju da bezuslovno služe
čovečanstvu i često mu se predaju u meri koja je izbaždarena komercijalnim interesom.
Današnju farmaceutsku industriju Dante bi svakako smestio u treći krug grešnosti. Prljave
tehnologije, ekološki kriminal, marketinške podvale ili nekontrolisana upotreba hemijskih
supstanci u industriji hrane – sve je to „velika slika“ profesionalnih sektora već stotinu
godina. Možda najveći problem, pak, predstavljaju međunarodne političke organizacije koje
bi trebalo da služe upravo promociji i uspostavljanju moralnih vrednosti, bez čega nije
moguće uspostaviti civilizovanu koegzistenciju različitosti i mir kao svetsko stanje. Moral je
vrednost koja leži u osnovi prava i svih drugih normi i instrukcija ljudskog ponašanja.
Radijusi njegovog pojavljivanja su beskonačni i, kada kažemo da je u krizi, to znači da ćemo
prepoznati njegovo odsustvo i tamo gde ga direktno i kategorijalno ne očekujemo – na primer
u umetnosti.
Naravno, „o ukusima se ne raspravlja“, svako ima pravo da mu je bliža jedna ili druga vrsta
umetnosti ili njen žanr. Ali, o dometima umetnosti se svakako može utemeljeno raspravljati i
izvoditi zaključke. Ako uzmemo takozvanu ozbiljnu muziku, u zadnjih stopedeset godina
doživela je neverovatne preokrete – od Betovena, Šuberta, Vagnerove opere, Stravinskog,
preko Šenbergovog uvođenja dvanaestotonske lestvice, atonalne muzike, minimalizma, pa do
eksperimenata Džona Kejdža koji završavaju u trostavačnoj kompoziciji „Četiri minuta i
trideset tri sekunde“, koliko traje apsolutno bezglasje izvođača. Kako bi sada izgledalo
75

poređenje sa prvim stavom Osme simfonije Antona Bruknera u kome jednostavan početni ton
Page

prerasta u tremendo svih zvukova ovoga sveta? Ko može da se seti savremene simfonije ili
kompozicije koja bi mogla da nadživi svoje doba?
….Povlačenje čoveka u sopstvenu prazninu, odstupanje od punoće doživljaja sveta, isto tako
vidljivo je i u slikarstvu. Od suprematizma i Maljevičevog Crnog kvadrata, naslikanog usred
predrevolucionarne drame ruskog društva, pa do Polokovog apstraktnog ekspresionizma kao
projekta američkih tajnih službi, Raušenbergovih praznih belina, sve su to simptomi da je
životna sila u povlačenju. Krah euharistije i radosti življenja u dehumanizovanom svetu, u
svetu velikih socijalnih eksperimenata – komunizma, fašizma i jednodimenzionalnog
potrošačkog društva, prirodno svoj najbolji izraz pronalaze u eksperimentima savremene
umetnosti. To može biti bolesni simulakrum radosti u ciljanoj regresiji tapet-slikarstva Takaši
Murakamija, ali nije čudo što kulminaciju krize predstavljaju Hirstovi opskurni akvarijumi sa
telima pravih životinja uronjenih u formaldehid. Ispražnjenost odnosa prema drugome i prema
svetu je spirala moralne neodgovornosti i samoponištavanja čoveka. Krizu čovečnosti
iskazuje kriza umetnosti.
…..Već odavno nema velikog romana, a i da ga ima pitanje je koliki krug čitalaca bi zadobio.
Jer, i čitaoci su organski deo književnosti i književnog doživljaja, i od njihove uloge zavisi
kako će nam se ocrtati smisao jedne epohe, da li ćemo je posmatrati u svetlu prevlasti krize ili
duhovne moći. Pritom treba imati u vidu da u umetnosti depresivno ili pesimističko stanovište
nije iskaz krize. Velika literatura, ma bila to Hamsunova „Glad“ ili Solženjicinovo „Odeljenje
za rak“, govori o krizi u drugim sektorima postojanja, ukazuje na probleme, ali sama sobom
nije kriza. Ta literatura je suprematija duha nad svetom. Kriza se javlja kad nema literature sa
snagom da estetski oblikuje iskustvo sveta, kada je duh ispod svoga vremena.
…..Posebno poglavlje entropije životnog naboja pripada muzici koja je imala najveći
kulturološki uticaj na društvenu, pa i političku istoriju novijeg doba. Politička previranja i
surovi oružani sukobi na Dalekom istoku posle Drugog svetskog rata, posebno u Indokini,
podstakli su spontani revolt savesnih građana Amerike i Evrope. Popularna muzika, posebno
neki od njenih istaknutih autora, postala je integrišući oblik širokog antiratnog pokreta.
Protestni naboj poklopio se sa izuzetno visokim umetničkim dometima rok muzike, kako u
muzičkom tako i u poetskom smislu. Odlazak velikih imena kao što su Lenon, Hendriks i
Morison splasnuo je energiju koja je podsticala društvo da se usmeri prema humanim
horizontima. Politički inženjering i komercijalni interesi pretvorili su je u industriju zabave i
nikada više nije dobacila do misionarske uloge kakvu je nekada imala.
…..Sličnu sudbinu imao je i svetski film. Remek dela Andreja Tarkovskog koja su posvećena
transcendentalnoj drami egzistencije, duboki humanizam Kurosave i američkog filma
„njujorške osećajnosti“ kod Šlezingera, Kopole, Skorsezea i Šredera, evropski majstori Felini,
Antonioni ili Bunjuel, danas nemaju čak ni epigone. Tragovi svesti o tome šta bi film mogao
da bude opstaju samo u enklavama takozvanog autorskog filma i kod reditelja hermetičkog
izraza. U oba slučaja prijemčivi su samo za malobrojnu publiku.
…..Ako pojam umetnosti sadrži u sebi sve njene potencijale, pa i civilizatorsku misiju, onda
je umetnost naših dana zaista „senka senke“, čak možda i senka trećeg stepena i za nju je
kriza zajedničko i jedino određenje.
…..Politika je u svome najvišem značenju bavljenje opštim dobrom i, pre svega, utemeljuje
život društva sada i u budućnosti. Utoliko opštost jeste njen logički status a vrednosti njena
arhitektura. Neka od najznačajnijih filozofskih dela posvećena su promišljanju političke sfere
ili čak predstavljaju krunu velikih filozofskih sistema, kao što je to slučaj u grandioznih
stotinu godina nemačke klasične filozofije. Danas više nisu mogući intervjui kakve je pod
zbirnim naslovom „Agonija Evrope“ između dva svetska rata objavio Bogdan Radica. Više
niko ne konstatuje agoniju i, reklo bi se, ne razume šta to uopšte znači. Atrofiranje alarma da
sa našim svetom nešto nije u redu, da je kriza zahvatila sve regije postojećeg, predstavlja
76

ulazak u najdublju moguću agoniju čovečanstva – u krizu krize!

Page

…..Dakle, ako su promišljanje i razgovor o najvažnijem opštem interesu, o poklapanju

društvene realnosti sa pojmom čoveka i ljudske zajednice, po prirodi stvari u domenu
političkog uma, onda seme stanja koje smo nazvali krizom krize treba tražiti u principima koji
počivaju u osnovi političkog. Modernost u ovoj sferi počinje Rusoovom tezom da su svi ljudi
rođeni slobodni i jednaki u pravima. Dvostrukost vrhovnih vrednosti imaće svoj odraz u
razdvajanju puteva u političkoj teoriji i praksi. Pridavanje većeg značaja slobodi obrazovaće
liberalnu ideologiju. Jednakost, istaknuta za vodeće načelo, vodiće ka egalitarizmu političke
levice. U realnosti dvadesetog veka, liberalna društva štitila su svoje ustrojstvo odbranom od
pokreta koji su vodili u totalitarizam i negaciju aksioma slobode. Društva realnog socijalizma
su, sa još više predanosti, gušila politički i kulturni pluralizam, a slobodnog tržišta nije bilo ni
na gradskim pijacama. Epilog: zapadni čovek je sveden, kako kaže Markuze, na jednu
dimenziju, dimenziju potrošača, a čovek Istoka na uplašeno biće. Vrednosti o kojima je
govorio Ruso nisu se susrele i zaživele u organskom jedinstvu.
…..Ali, uprkos ideološkoj shizofreniji dvadesetovekovnog globalnog društva, postoji jedna
zajednička crta, zapravo jedinstveni antropološki deficit na oba politička pola. Ljudsko biće se
svodi na materijalni aspekt postojanja. Sloboda se na prvome mestu shvata kao sloboda u
vlasništvu i u sticanju. Ne treba prenebregnuti da su još kod Džona Loka, preteče liberalizma,
čovek i njegov svet pretežno posmatrani iz ugla vlasništva, pojedinac čak i kao vlasnik
samoga sebe. U socijalizmu jednakost je redukovana na jednaku raspodelu materijalnih
dobara. Da li je Rusoova teorija prirodnih prava drugačije mogla da završi kad je iz definicije
čoveka izbačeno ono što je upravo njegova specifičnost i njegovo najviše određenje – da je
čovek duhovno biće? Nije se pridavala važnost neposrednom iskustvu da ljudi često odustaju
od svojih interesa u korist drugih zato što su moral i altruizam, znanje, kontemplacija i
umetnost snažniji motivi od posedovanja. Zaboravila se Milova maksima da je bolje živeti
kao nezadovoljni Sokrat nego kao zadovoljna budala. Izgubilo se iz vida da su duhovne vrline
najviša tačka u hijerarhiji vrednosti i da, na primer, čin žrtve kao nedvosmislena negacija
materijalizma, zadobija najviše i najmasovnije poštovanje u društvu. Politički redukcionizam
je kompromitovao i samu ideju o prirodnim pravima i pretvorio je, u celini ili u njenim
razdvojenim polovima, u instrument i apologiju vlasti u modernome dobu.
…..Čovek odvojen od duhovnosti kao svoga najvrednijeg svojstva – to je nasleđe koje smo
preneli iz prethodnog stoleća. Hladni rat je završen, izbrisane su ideološke razlike između
Istoka i Zapada, razdoblje u kome živimo svakako možemo nazvati postideološkim, ali
shvatanje čoveka ostalo je tragično nepotpuno, kao što je i bilo. U pomućenom ontološkom
poretku kriza je osvajala nove regije stvarnosti i uznapredovala do potpunog odumiranja
signala za upozorenje.
…..Banalizovani čovek-interes ne razlikuje se suštinski od životinje, osim što su sredstva koja
koristi u procesu samoostvarivanja razvijenija nego u prirodnom stanju. Ako je logički
pokretač napretka bila sposobnost kritičkog mišljenja da uočava odstupanje bića od svoga
pojma, onda je kriza krize zlokobni nagoveštaj regresije. Uzalud stvaranje iluzije da je
civilizacijsko stanje redovno. Dežurna palijativna sredstva, kao što su briga za ljudska prava,
rodnu ravnopravnost, ekologiju, zdravu ishranu ili ugrožene životinjske vrste, ne mogu da
otklone strepnju da je dugo i uspešno putovanje kroz milenijume zaustavljeno. Pred nama se
otvorilo zastrašujuće pitanje na koje nema odgovora: kuda dalje, zašto više nema vedrine kroz
čiju beskonačnost bismo videli smisao i radost budućnosti?
…..Međutim, kao što je napred rečeno – u pojmu bića je život. Biće ne poznaje smrt. Ne samo
da nam uvek daje priliku, biće čudesno i nevidljivo bdi nad nama – sve dok u pomračenju
uma i u vrednosnoj pometnji suicidno ne odlučimo da prekoračimo granicu i ignorišemo krizu
krize. Ali, kao što je svest o krizi pojedinačnog bića uslov njegovog vraćanja u okvire svoga
pojma, tako isto svest da postoji kriza krize, da nam se neprimećeno i bez naše reakcije
77

dogodio raspad sveta, upravo predstavlja šansu. Kada nam se učinilo da je svet krenuo u
Page

bespovratnu regresiju i da je kriza krize proždiruća tmina svega postojećeg nalik kosmičkim
rupama iz kojih nema vaskrsenja, toga časa zapravo aktivira se alarm svih alarma i ponovo
nas upućuje da uočimo svaku pojedinačnu krizu – krizu etike, krizu nauke, krizu umetnosti,
krizu prava, krizu humanizma – i započnemo rekonstrukciju urušenog sveta. I na meta nivou
kriza odrađuje svoju konstruktivnu ulogu. Tako se čovek vraća u biće samo i vraća mu dug.
Savremenom čoveku dato je granično iskustvo i mogućnost da jednom zauvek prestane s
kompromitacijom smisla sopstvenog postojanja. Koliko god izgledalo da naše vreme svedoči
raspadanje sveta koji je s mukom izgrađivan kroz istoriju, a odvajanje čoveka od svoje suštine
ulazi u završnicu, zapravo se događa naš presudni susret sa čistim bićem. Sa te šekspirovske
tačke izbora, ako se odlučimo za biti, tek je moguća ponovna izgradnja sveta prema pojmu
čoveka. Od aveti ništavila kriza krize tako postaje putokaz opstajanja.
________
.
…..Ne postoje škola mišljenja ili intelektualni metron koji bi mogli da, makar približno,
ponude odgovor na pitanje kakav će izbor u Hamletovoj dilemi napraviti naše doba. Da li
je kriza krize kraj ili početak? Svako za sebe mora da potraži trag koji vodi prema skrivenom
srcu misterijuma. Koliko ljudi, toliko tragova.
…..Moj trag su jedan slikar i jedan fotograf. Lorens Alma-Tadema svoj opus ostvaruje u
drugoj polovini devetnaestog veka. Njegovo slikarstvo najpre se može svrstati u akademizam,
još primerenije – akademski realizam. Dejvid LaŠapel je američki „fine art“ fotograf
hibridnog stila koji on naziva kič, pop, nadrealizam. Snagu i raskoš svojih emocija
opredmetio je i u baletskom video-klipu u kome igra Sergej Polunin. Naš je savremenik.
…..Ako stavimo Alma-Tademine slike i LaŠapelove fotografije jedne pored drugih uočićemo
sličnost kompozicije. Slikar predstavlja prizore antičkog sveta, fotograf je sav u flagrantnoj
savremenosti, ali likovi koje prikazuju, pojedinačno ili grupno, nalaze se u gotovo istovetnim
životnim situacijama i u prostoru sa jednakim linijama perspektive. Uz malo kompjuterske
dorade mogli bi se zameniti autori. Osim…
…..Alma-Tadema stvara u epohi koja je stabilna i smirena, u kojoj se ne postavlja pitanje
krize. Filozofija, muzika, književnost i slikarstvo, kao izrazi samosvesti čovečanstva, dosežu
svoje zvezdane trenutke. Prirodno je da ovaj slikar u svoje delo unosi harmoniju i antičku
rafiniranost mere. A tu je sve što je ljudsko: igra, dremež, eros, dokolica, melanholija, odmor,
spokoj, sanjarenje, prijateljstvo, starost, poverenje. Ono što je najvažnije, tu je apsolutna
postojanost bića i vedrina neupitne budućnosti. Ni šuma od krize.
…..Na drugoj strani, već spektar intenzivnih boja kod LaŠapela ukazuje da su slične ljudske
situacije ovde pod temperaturom uznemirenosti. Energija prikazanog događanja otkriva da
likovi otimaju od trenutka sve što je moguće jer je nesigurno koliko će još potrajati.
Budućnost je neizvesna i svi žetoni bacaju se u igru koja se odvija sada. Radost je heroinski
delirijum, prijateljstvo ortakluk u razvratu, poverenje je spletkarenje, ples je obest a eros
skaredna pornografija. Moj trag koji vodi kroz LaŠapelove prizore ostaje nedorečen u
najvažnijem pitanju: da li ovaj fotograf i sam učestvuje u kulminaciji poricanja bića i bez
distance oslikava dekadenciju koja vodi u ništavilo, ili je poput ontološkog alarma upozorio
da su svetkovine Moloha terminalni stadijum krize krize.
.
…..Odgovora nema. Dovoljno je i pitanje.
78
Page
 KRITIKA

Čedomir Ljubičić

O ALEKSANDRU NOVAKOVIĆU
.
.
.Kad je nebo vezano žicom
.
(Aleksandar Novaković: „Gloriosa“, Književna radionica Rašić, Beograd, 2017)
.
…..Zamislite novu reč za svako pojedinačno umetničko delo! U svakome od njih pojavljuje se
druga boja, i za svako od njih stvoreni su drugi nervi u mehanizmu čoveka.
…..U najnovijem romanu: Gloriosa, Aleksandra Novakovića (Beograd,1975) vrsnog i
priznatog multimedijalnog umetnika, intelektualca britkog jezika, nepokolebljivih stavova i
nepotkupljivih uverenja, temperamentnog pregaoca koga ne treba da brine konkretna vrednost
suda književnih autoriteta. Samo jedna nova reč bila bi nedostojna njegovog dosadašnjeg
opusa i nesumnjivog značaja u savremenoj srpskoj prozi tako da je najsvrsishodnije posegnuti
za onim što već postoji. Gromoglasni urlik i nepristajanje na pasivan odnos prema događajima
iz bližeg i daljeg okruženja, iz bliže i dalje istorije su te reči, te vodilje i putokazi, koje u
obilju boja iskrslih iz svake narativne celine ponaosob zaokružuju potrebu Aleksandra
Novakovića za pripovedanjem.
…..U svim dosadašnjim romanima Aleksandra Novakovića poetika plavetnila utkana je u
samu srž slobode i misli koja iz nje proističe. Tu i takvu misao ovaj stvaralac od svog prvog
do potonjeg dela neumorno i nepokolebljivo sledi.
…..U romanu Gloriosa, oslikani su oni porivi ljudskog bića koji se buni kada je nečije nebo
vezano žicom.
…..Razabrati jedinstvo u raznovrsnosti ne znači ništa drugo do otkriti suštinu, a otkrivanje
suštine najpouzdaniji je pokazatelj inteligencije. Najviši stepen inteligencije je forma. A
forma je simetrija, red i određenost i to su, svakako, najbitnija svojstva i lepote i harmonije.
…..Upravo su ovi elementi noseći stubovi romana Gloriosa, isto koliko i dokaz da Aleksandar
Novaković u svom romansijerskom angažmanu sasvim sigurno ne pripada onoj vrsti autora
koji ne znaju da li se više plaše sopstvene hrbrosti ili ne mogu hrabro da priznaju sopstveni
strah.
79

…..Gloriosa, konceptualno originalna, tematski jezgrovita i ubojita pogađa čitaoca baš tamo
gde treba. U dah. Ne ostavljajući mu prostor za bavljenje nečim drugim osim magijom čitanja.
Page
…..Glavni junak romana Gloriose, je beogradski pravnik, bonvivan, fudbalski
reprezentativac, otmen i decentan, vazduhoplovni as Španske republike Božidar Boško
Petrović( u romanu Gloriosa – Duško Popović). Nikada potpuno zaboravljen, ali i nikada
dovoljno dopričan.
…..U Španskom građanskom ratu učestvuje od decembra 1936. godine u republikanskom
ratnom vazduhoplovstvu. Oborio je sedam fašističkih aviona i postao jedan od najpoznatijih
pilota iz redova internacionalnih brigada na strani predsednika španske republike Manuela
Azanje.
…..Gloriosa je sačinjena od osamnaest narativnih celina ili bolje reći očevidaca života, dela i
smrti Božidara Boška Petrovića.
…..Delovi tri ispovedne celine iz Gloriose na najupečatljiviji način donose živopisnost ratnih
užasa ali i demistifikaciju običnog čoveka i uzvišenog ideala. Donose snažan otisak istine da
koliko je čovek važan idealu – toliko je ideal važan čovečanstvu.
…..Božidar Petrović je diplomirao na pravnom fakultetu u Beogradu. U tom istom gradu se
zaljubio u avione i letenje i postao avijatičar. Sa služenja redovnog vojnog roka kao rezervni
oficir vojske Kraljevine Jugoslavije izašao je u činu poručnika. Fudbal je igrao u BSK – u,
Jugoslaviji, Vojvodini, kao i u fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije. Sa osećajem za pravdu,
humanost i solidarnost sa kojim je rođen i stasao u čoveka, zbog kojih je još kao dete dobio
batine od oca – žandarma, jer je branio nepoznatog mladog komunistu, otišao je, u najvećoj
tajnosti, u španski građanski rat.
…..U ispovednoj celini Filipa Dragovca, doktora, kapitena državne reprezentacije Kraljevine
Jugoslavije u fudbalu, komuniste ubijenog u logoru na Banjici od strane Srpske Državne
Straže Milana Nedića, Aleksandar Novaković nam donosi prvu veliku sliku vazduhoplovnog
asa, navalnog igrača, neodoljivog ljubimca uznosljivih beogradskih gospođica.
…..Znate, Duško jeste proždirao knjige i jeste pročitao Kapital ali mislim da ga, kao ni brojni
drugovi, nije ispravno razumeo. Razumeo je je revoluciju, diktaturu proleterijata, raspodelu
dobara ali dijalektički materijalizam nije. To je kao da ste hrišćanin koji zna za Novi ali ne i
za Stari Zavet. Ali on je znao da drugarski da sve od sebe, da razume i, još više, da se bori za
one koji su imali manje od njega a upravo je to srce svih stvari.
…..Nurija Cazals, jedna od likova u romanu sa najsnažnijom aurom heroine,katalonska
spisateljica i revolucionarka, Duškov saborac ali i ljubavnica, čitaocu jasno, precizno i
plastično dostavlja, kao u kakvojdobro zapečaćenoj koverti, dan i događaj koji će glavnog
junaka Gloriose preseliti u večnost:
…..Duško je znao da su fašisti često znali da glume da su pogođeni a onda kad se zaboravi na
njih, okrenu i zapucaju. Krenuo je za Fijatom jer je hteo da bude siguran. Fijat je, u stvari,
već bio fatalno pogođen i eksplodirao je dok mu se Duško približavao. Detonacija je slomila
krila Dušanovog aviona i bacila ga na susedno brdo. Poginuo je kako je i živeo – nepobeđen.
Mesec dana po njegovoj smrti na moju kućnu adresu u Barseloni je stigla crna kutija s
Duškovim ličnim stvarima. Bio je 18. Jul 1937. godine.
…..Aktivni učesnici španskog građanskog rata pokrivali su celu skalu političkih pozicija i
ideologija tog vremena. Frankova pobunjenička strana je uključivala fašističke falange,
karliste i legitimiste monarhiste, španske nacionaliste i većinu konzervativaca. Na
80

republikanskoj strani su se borili većina liberala, baskijski i katalonski nacionalisti,socijalisti,

Page

staljinistički i trockistički komunisti i anarhisti svih boja.

…..Treću najznačajniju narativnu celinu romana Gloriosa, čini ispovedni okvir majke Duška
Popovića (alter ega Božidara Boška Petrovića, udarne igle Fudbalskog Kluba Vojvodina iz
Novog Sada) Vide Popović u kome je strpljivo i brižno naslagano sve ono neoborivo i
neporecivo kada se povede razgovor o sudbini, čovekovoj ulozi u sopstvenom životu, užasima
rata, postradanjima, iskupljenjima i neoproštenim gresima:
…..Šta mu je prolazilo kroz glavu kad je gledao kako je gore?Kako je iz ovog doma stigao do
jalove rupe u nekoj nedođiji gde je bačen…I šta mu je trebala ta Španija? Ona i dalje postoji
a Duška nema.
…..Koliko god poneki narativni pejsaži iz Gloriose bili gorki, brutalni i nemilosrdni, što je,
možda, u literarnom svetu( ali i u vanliterarnom), onda kada je nečije nebo vezano žicom –
normalno, čitav roman vezuje jedna druga mnogo manje opasna žica – ljubav. Ne ljubav iz
romantičarskih pobuda, ne ljubav koja će nesvesno naivna slaviti život i onda kada nema šta
da se slavi, ne ljubav koja je ljigavo slatkasta i komercijalizovana zahvaljujući moru prosutih
imbecilnih floskula sa namerom da postanu definicije. Ne, to nikako ne!
…..Aleksandar Novaković kategoriju ljubavi poistovećuje sa kategorijom slobode ali
nenametljivo,na momente stidljivo, a u svakom slučaju sa namerom da zamračene umove
prosvetli istinom da su ljubav i sloboda jedno. Jedno ne isključuje drugo i jedno bez drugog
ne biva, ne funkcioniše.Jedna pesma ako nije ispevana iz ljubavi prema njoj nikada neće biti
tačna, a ako je ispisana iz ljubavi – nikada neće biti pogrešno prikazana, jer su deformacije
ljubavi vernije nego i najveća matematička tačnost.

81
Page
Gordana Vlahović

O DIMITRIJU TASIĆU
.
.Ono što se otkriva našem pogledu
(Dimitrije Tasić: Dno i sjaj, Neopres, Beograd, 2017)
.
…..Dimitrije Tasić, novinar, urednik listova i časopisa, izdavačke kuće BIGZ, saradnik i
urednik emisija iz kulture, magistrirao je radom (1978) O neizrecivom u poeziji Dušana
Matića. Magistarski rad poslužio mu je kao osnova za obimnu književnu studiju o Matiću
nazvanu Dno i sjaj. Naslov je izveden iz Matićevog stiha Da se dodirne tamno dno i
neizrecivi sjaj života(iz poetske knjige Laža i paralaža noći). Podnaslov (pomenuti
magistarski rad) tematizuje knjigu, a nazivi poglavlja koja Tasić grupiše u tri dela uzeti su iz
naslova Matićevih eseja.
…..Čitalac na prvim stranama knjige usmeren je ka ključnom pojmu – neizrecivom, u koji se
uključuje misao koja izmiče, nepouzdanost saznanja, te pitanja bez odgovora. Pogled u
nedogled drama je izricanja neizrecivog, uz zlatnu prašinu reči, traganje za poezijom koja je
„hleb svih ljudi.“ Tasić navodi problem neizrecivosti kod Matića kao problem saznanja i kao
problem izraza. Ivica saznanja je nepotpuna, a moć pesničkog govora tajna slutnje, sugestije,
skrivenosti.
…..Prateći Matićev životni put, tog „budućeg čoveka“ (D.T.), autor ističe godinu 1898,
godinu smrti Stefana Malarmea i godinu Matićevog rođenja; a Malarme će biti Matićeva
literarna simpatija. Ta godina je i godina rođenja Rastka Petrovića i Desanke Maksimović.
Otvaraju se vrata beskraju. No, Matić će kasnije zapisati da je roditi se slučajnost, jer „bilo je
hiljadu razloga da ne postojim. I ja, evo, postojim…“ Prve tri godine života – neizreciva
tišina, nikakva uspomena, nikakav znak. Kasnije, značajne su:
– 1914 – iz Šapca u Kruševac, pod Bagdalu;
– 1915 – sa sedamnaest godina, albanska golgota;
– poratno parisko intelektualno sazrevanje i nadrealistički zanos (Spinoza, Niče, Volt Vitmen,
Bodler, Malarme, Breton), Matićev široki „proplanak uma“;
– 1930 – ozvaničen nadrealizam u Beogradu koji postaje kosmopolitski, a Matić, sa još
dvanaestoricom, vatreni zagovornik nadrealističkog duha;
– književne deobe i polemike između dva rata; atmosfera pobune i revolta;
– logor na Banjici 1942.
82

…..Tasić navodi Matićeve knjige, eseje, članke, romane, aktuelne dnevne zapise, pisma,
razgovore, te čitajući ih provodi čitaoca kroz nemogući život koji jeste. A u njemu, životu, su
Page

ukus stvarnosti, mnogolikost, mnogobitnost, kritika života i neizreciva čar, sjaj i tamno dno.
…..Autor nastoji da dokuči to pesnikovo otvaranje ka nedovršenom beskraju. Traga za
tamnim i sjajnim tajnama života kroz Matićeve pesničke i prozne tvorevine u kojima je
eksplicitno poimanje nedorečenosti i neizrecivosti a da „razlozi ne dopiru uvek do korenja
bića.“ Uočava Tasić dramu izricanja prisutnosti neizrecivog kod mnogih stvaralaca (od Orfeja
i njegovog donjeg sveta, te kod Bodlera, Hartmana, Isidore Sekulić, Sartra – malo okasnelog
priznanja, ali priznanja, ipak). Prisutno je i u muzici, na primeru Vladimira Jankeleviča
(Muzika i neizrecivo). Za Dušana Matića život je ono ogromno i strašno, i u isti mah krhko i
nežno. O tajni postojanja i tajni nestajanja ne zna se mnogo, samo se sluti da ne bi nestalo bar
trunka svetlosti tamo gde prestaje njena moć.
…..Dimitrije Tasić, govoreći o poetskoj neizrecivosti, posvećuje joj celo poglavlje, beležeći
istorijat odnosa prema reči i poeziji, kroz vekove, od Orfeja do nadrealista. Po jednom od
mitova Orfeja je Zevs ubio gromom zato što je „pevao“ božanske tajne. Za njim se pominju
Homer, Platon, Aristotel. U srednjem veku hrišćanski bog je jedina, i neizreciva istina, a
govor poezije je lažan. Renesansni čovek otkriva višeznačnost reči (Dante), a Hamlet izriče
ono čuveno: „Ostalo je ćutanje“. U Dekarta je logika uma a u Paskala logika srca. Matić bira
Lajbnicovo „dodirivanje krajnosti“ i „ostatke ćutanja“ (nije praznina, no se ne može sve
izreći). Kod romantičara je poezija iznad svega i predavanje beskraju. Po Hegelu poezija je
samo „oduševljeni duh“, a prava saznanja su u religiji i filozofiji, dok Kjerkegor traži
konkretnu istinu, ali je nije dosegao. Niče uzvikuje: Bog je mrtav, ali „vetar podozrenja“ ne
staje, pa ni Marks ne miruje.
…..Tasić radoznalog ali i strpljivog čitaoca dovodi do modernih pesnika koji i dalje traže
neizrecivo sa novom svešću (Bodler, Rembo, Lotreamon, Malarme), taj isti Malarme koji
ostavlja stihove:
…a zatim neki Malarme je postojao
tvrdio je da i beline govore…
…..Neostvareni je san pesnički: da će naći apsolutnu reč, reč za stvar koja ne postoji. Matić,
nadrealista, iz sna, iz simbola. Neće da imenuje stvari, već samo da ih sugerira. I Blok će biti
nesrećan zbog saznanja o granicama, a futuristi pokušavaju da uhvate smisao ili tajnu u zvuku
a ne u reči određenog značenja u pojmu. Kod nadrealista svemoć sna vrhunac je poezije,
blesak munje ujedno je i njena tama; tražilo se „šesto čulo poezije“, čulo za neizrecivo.
Crnjanski nam Sumatrom nudi novu osetljivost, Rastko Petrović otkrovenje, Vinaver traženje
„tajanstvene saopštljivosti“, Nastasijević maternju melodiju kojom se otvara ono što je
najmuklije u biću, Ujević magiju poezije koja peva čoveka kako „prisluškuje zvukove vasione
tajne.“ Za Matića je na prvom mestu život pa lepota tek zatim dolazi.
…..Svoje teze Dimitrije Tasić dokazuje primerima iz Matićevih knjiga. Obrazlaže da pesnička
traženja neizrecivog prati svest da se tom traženju ne sagledava kraj. Citira Matića: I znaš da
moraš znati što ne znaš i saznati putem koji ne znaš (Da imenuješ senke zvezda, Bagdala).
Kako se čovek stalno menja te i svest, onda i poezija mora da izmišlja „novi govor za nove
prisustvo.“ Istina se ne poseduje, ona se traži mišlju, akcijom; mišlju i životom. Poezija ima
svoju istinu, svoju tajnu, ali potiče iz života i vraća se životu. Poezija u stvari ritmuje same
izvore, samo korenje naše egzistencije i obznanjuje ih ljudima (Matić: Nova Anina balska
haljina). Dva su po Tasiću osnovna Matićeva stava: „Samoća poezije ali i zajedništvo pesnika
s ljudima.“ No, pesma uvek kaže više nego što reči po sebi govore, uvek govori drugo, a ne
ono što je direktno imenovano. I kad govori o stvarima, ne govori o njima: Isto to, samo malo
83

drukčije (Matić). Insistira Tasić uz navođenje primera iz svetskog pesništva, iz teorije

Page

književnosti i Matićevih dela da imenovati i pesnički izricati nije isto, te ono u knjizi
dominantno izricati neizrecivo jeste rodbinska ukletost (Isidora Sekulić) pesnika i poezije.
Onaj je to skriveni govor poezije koji peva tajnu ali je ne otkriva.
…..Autor studije tumači kod Matića pitanja istine i zablude, tzv. „pluralizam istine.“ Našto ta
kopija stvarnosti kad smo u posedu iste, pita se Matić u Novoj Aninoj balskoj haljini. A
neizreciva je mnogolikost dana i časa, i trenutka, te života, a onda i pesničkog izraza.
Sizifovsko je uranjanje u dan, u nemogući život koji jeste, to neizrecivo polje mogućeg.
…..U pokušaju da dokuči suštinu Matićevog stvaranja, Tasić naglašava:
– Bitka oko zida, bitka je same egzistencije, stvarnog i nestvarnog, postojanja i nepostojanja,
pitanje je tajne koja u sebi nosi sve druge tajne;
– bitka oko zida, između mogućeg i nemogućeg u izmicanju misli dela;
– jedina apsolutnost kod Matića je apsolutnost ljubavi, neizrecivo volim, volim jednine i
množine, vremena sadašnjeg;
– traga se ne za „sivom jasnoćom stvari“ već za onim iza;
– neizrecivost sveta je u neizrecivosti pesme, u jeziku koji ne imenuje, već sugeriše, u ehu
reči, a ne u samim rečima, te i u tišini koju one donose;
– vođenje u saznanje i san;
– pevati i živeti; pratiće Matića tamna svetlost dna i neizrecivi sjaj života, sve uz ostatke
ćutanja i eho reči.
…..Dimitrije Tasić jedno poglavlje naslovljeno Nemoguće ili zadržano bekstvo
neizrecivogposvećuje nastanku nadrealističkog pokreta, nalazeći sličnosti i razlike između
francuskih i srpskih nadrealista. Matić, te i Đorđe Kostić korene srpskog nadrealizma vide u
danima rata i stradanja na „putu – rasulu“ preko Albanije, u „raspolućenoj stvarnosti“, i zarad
demistifikacije građanskog sveta, a u povezivanju sa marksizmom. On, taj pokret naš
samorodan je, no ne isključuje se veza sa francuskim.
…..Bilo je perioda prekida Matićevog pevanja: vreme Gernike, krvave Španije,
glasnogovornika Hitlerovih, kad slobode nije bilo za život, pa ni za reči. Trajalo je ćutanje
kad jezivu stvarnost rata reči ne mogu da pokriju, sve dok nit života ne zabruji. Nije slučajan
iskaz:
ja ne mogu da ćutim
ja sričem ovaj vek
…..I nepotpuno, nesigurno sriče. Nije sam u svojoj misli jer, njegovo je: Mislim, dakle
postojiš(cogito ergo es); postoji drugi, kome govori. Tajni plamen, dah života, makar da je,
ipak, bio.
…..Pesmama More, Talas, Buđenje materije peva buđenje večne, praiskonske materije, po
Tasiću je to „laso najdalje zavitlan u nedovrešeni beskraj.“ U pobuni protiv „sive jasnoće“,
pred tajnama sveta. A nedremljivo oko bdi i otkriva novo i drugo, i gleda neizrecivi svet.
…..Knjiga Dno i sjaj jeste precizno, temeljito, sveobuhvatno obrazlaganje postavljenih teza
84

pronalaženjem primera u Matićevim delima, ali je u velikoj meri kretanje po istoriji

književnosti, upoređivanje i otkrivanje sličnosti i oponentnih stavova u odnosu na Matićeve.
Page
Pronalazi filozofsku dimenziju Matićeve poetike. Neiscrpna je literatura korišćena pri radu na
knjizi: originalna dela Matićeva, prevodi, članci, eseji, studije o Matiću, sve navedeno na
devet strana na kraju knjige. Bez namere da ko bude izostavljen, ali je sjajno što su korišćeni
tekstovi odličnih poznavalaca Matićevog dela Jovana Hristića i Draška Ređepa, prijatelja,
poznavalaca i tumača Matićevih ideja o snovima, tajni sveta, neizrecivosti, danas i ovde, i još
ponegde.
…..A sve što je pisac ovog teksta prevideo ili nedovoljno izrekao objasniće Matićem:
Znam
Volim
I neću znati da kažem…

85
Page
Ilija Bakić

O ALEKSANDRU B. LAKOVIĆU
.
.
Gusto tkanje (nepouzdanih) ispovesti
.
(Aleksandar B. Laković, Kad kuće nismo zaključavali, edicija SENT, Građanski forum, Novi
Pazar, 2017)
.
…..Knjiga „Kad kuće nismo zaključavali“ romaneskni je prvenac Aleksandra B. Lakovića
(1955) zapaženog pesnika i kritičara, antologičara i urednika. Znatiželjni čitalac kome je
poznat Lakovićev poetski opus svakako će na stranicama romana potražiti odjeke autorovih
stihova i, čini se, to njegovo očekivanje neće biti iznevereno. Pesnika i romanopisca vezuju ne
samo tematska interesovanja već i obraćanje pažnje kako na velike tako i (možda i više) na
male, obične stvari, odnosno sveprisutna primirenost tona i jezička preciznost. Konačno, kako
je to u pesničkim knjigama gde su svaka pesma i svaki ciklus delići velike slike odnosno
komadići mozaika, lepo sami za sebe ali, istovremeno, lepi i kao deo celine (za razliku od
zbirki koje ostaju, kako im ime kaže, skup istovrsnih ali i raznorodnih segmenata), tako u ovoj
knjizi – „podeljenoj“ u cikluse – priče sjaje kao zaokruženi, završeni komadi koji se, pak,
postepeno, kako čitanje odmiče, slažu, sada kao fragmenti, u jednu životnu priču koja je, opet
(kao i svaki život), žiža, tačka prelamanja u prolaznoj sadašnjosti, tačka sabiranja, sastajanja
različitih prošlosti i rađanja (mogućih) budućnosti.
…..Sledstveno tome, da nije bilo prađeda i njegovog postojanja na crnogorskom kršu ne bi
bilo ni seobe 1920-tih u Metohiju, u selo Dobrušu, niti bi se krčile močvare, ne bi bilo ni oca
ni njegovog tragično poginulog brata u poslednjim danima rata, niti pripovedača koji će
svojim očima gledati – mada ne uvek i razumevati viđeno – kako nestaje staro vreme a rađa
se, razvija, dešava novo doba koje porodicu vodi u Peć, Prištinu, Kragujevac, Beograd…
…..U ovo prostorno-vremensko-porodično tkanje upliću se, živi i mrtvi, prisutni i odsutni
(pored predaka, roditelja, braće i sestara) rođaci, kumovi, tetke, prijatelji, profesor, poštar,
kućni ljubimci, televizor, biblioteka, bolesti, snovi, poplave, želje, stvarnosno i onostrano.
Pojedini akteri imaju svoje samostalne priče a, potom, iz njih odlaze u sledeće kojima su,
nominalno, junaci neki drugi ljudi. Poneko se, opet, više puta pominje uzgred, kao „sporedni
lik“ da bi, konačno, stigao do svoje verzije događaja mada ima i onih što će svuda biti i ostati
samo pomenuti, samo „statisti“.
…..Život, uostalom, ima nerazaznatljive puteve a događaji i nečiji doživljaji vremenom se
razotkrivaju kao sticajevi (ne)sretnih okolnosti na koje se može uticati vrlo malo (ili ni toliko).
86

Kakva bi nečija životna priča bila da nije bilo pogibija ili zadesnih smrti, da se neko nije
našao baš tamo gde je bio i povukao obarač? Da đed nije unuku darivao novac za knjige, da se
Page

baba nije plašila da će načinom odlaska sa ovog sveta obrukati familiju, da nije bilo čudnog
osionog rođaka ili Malog koji će u dalekom svetu postati slikar? A šta je tek sa smrtima od
malarije i sušice koje su čitave kuće u novom zavičaju iskorenile? Šta je sa očima isplakanim
za umrlim sestrama i braćom? Konačno, šta je sa navalama neobjašnjivih slučajnosti, sa
naziranjem zaumnih principa sudbina koji se iznenada predstave zbunjenom čoveku?
…..U svim vremenima, svejednako teškim, gorkim, životnih je radosti (bilo i jeste) malo,
teško dolaze a brzo nestaju. Jednako tanana je i žiška samog postojanja, rađanja, odrastanja i
nalaženja sopstvenog mesta u selima, gradovima, među rodbinom i susedima u vremenima
smutnim, ratnim i poratnim, koja donose nove vlasti, nove običaje i zabrane. Postojanje i
opstajanje imaju cenu koja se mora platiti spaljenim selima, izdajama i pogibijama, mukom da
se zaradi hleb, da se odoli iskušenjima i sačuva čisti obraz, sopstveni i porodični.
…..Autor o svim tim malim a opet krucijalnim činjenicama, o prošlosti i svakodnevici i
odjecima koje će ostaviti, piše bez afektiranja, pompeznosti i (melo)dramatičnosti, bez
ostrašćenosti koja bi zamaglila realnost, sa distanciranošću koju nosi protok godina i decenija.
Niti njegovih priča vode ga napred i nazad, uz i niz strelu vremena ali ih on vešto spaja u
široku sliku. Otuda je začudno i zbunjujuće povremeno pominjanje pripovedačeve sklonosti
da ponešto zaboravi, jadikovanje nad nemogućnosti da se do tančina razabere u tkanju
vremena. No, ova nepouzdanost biva „opravdava“ u finalnom segmentu koji sve prethodne
spaja u romanesknu celinu (pa dotadašnje priče postaju poglavlja romana) istovremeno
postavljajući pitanje na koje nema (ili nema konačnog) odgovora – može li se spoznati
totalitet postojanja, može li se izračunati suma, rezultat svih prošlosti i sudbina? Ili je svaka
priča, po svojoj prirodi, ograničena, jednostrana, delimična? Ljudski nesavršena?
…..Laković ispisuje priče kao da su one ispričane na nekom intimnom porodičnom
okupljanju, za stolom ili kraj ognjišta. Ne trudi se da svaku pripovednu liniju okonča u istoj
priči-poglavlju u kojoj ju je i započeo (jer će to uraditi u nekoj drugoj priči-poglavlju). Njegov
jezik je jasan a iskaz neposredan i zadržavan brojnim zarezima koji „teraju“ na zastajanje koje
bi koristio i sugestivni govornik kako da bi udahnuo tako i da bi uvećao uzbudljivost i
uverljivost svoje priče, podcrtao značenja i znamenja koja se pomaljaju iz zbira ljudskih,
pojedinačnih i generacijskih postojanja i trajanja, dugih ili kratkih, zdravih ili bolesnih,
srećnih ili paćeničkih ali uvek veličanstvenih u svojoj neponovljivosti.

87
Page
Milica Milenković

O IRENI PLAOVIĆ
.
.
Trka lirskog tela u trideset i jednom dahu
.
(Irena Plaović, Veliko toplo, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)
.
…..Ako je samo pesmi dato da razgovara sa pesmom i da je razume, nije li svako pisanje o
poeziji neizbežno pesmotvorno, makar u mogućnosti? Ovim dilemom otvaram turnir
tumačenja nad neponovljivim uzbuđenjem pesmom i jezikom koje mi je donela zbirka Veliko
Toplo Irene Plaović.
…..Pesničko ostvarenje Irene Plaović nudi nam se kao zbirka-poema, izazov-trka koju treba
doživeti u (trideset i) jednom dahu. Lasciar le cose celesti, kao prolog, i Prezrite zaključke,
kao epilog, čine neimperativni interpretativni okvir, čime se može objasniti to što autorka
uvodne i zaključne pesme smešta u zagrade.
…..Veliko Toplo preporučljivo je čitati na nogama, u pokretu i naglas, uz disanje pažljivo
usaglašeno sa ritmom osmeračkih dahova. Ljubiteljima poezije koji ne mogu da se pohvale
nužno zavidnom fizičkom spremnošću skrećem pažnju na to da se gotovo svaki galopiorajući
dah završava svojevrsnim misaonim smirajem (I sve se miri u meni). Iskreno radovanje
jezičkoj melodičnosti i suštinsko prepuštanje njegovoj ritmičnosti, eto to postaju odlike trkača
koji se prepusti izazovu.
…..U ukupno trideset i tri pesničke deonice, Veliko Toplo govori o svim mogućnostima i
nemogućnostima za hvatanje koraka sa samim sobom, o sustizanju i o preticanju sebe. Dok
dahovi galopiraju beskrajnom stazom asocijacija, telo koje se takmiči u trci samootkrivanja –
lirsko telo – izlazi iz sebe da bi progovorilo o jezičkim odjecima svega što ga je oblikovalo.
…..Telo se suočava sa svim dokazima svog iskustva iščitavajući na sebi zatečene tragove
burnih traganja tokom proleća i leta, dana i noći, u svesti i u snu. Ono istrčava iz sebe da bi sa
sobom i o sebi progovorilo. Seća se gradova, obroka i njhovih ukusa i oblika, dodira, knjiga i
tekstura nekih drugih tela. Koliko ih se seća, toliko ih i domaštava. Ono se takmiči sa sobom
da bi se samootkrilo – ne bi li utvrdilo gde prestaje koža, a gde počinje jorgan – ne prestajući
da priziva i preispituje svoje nagone i nakane. A kako lirsko telo progovara? Kroz jezičke
eksplozije ukroćene u dahove.
…..Dahovi su nizovi reči o voljenjima i propadanjima, o ljubljenjima i otrganjima, o
unutrašnjim sprintovima koji se istrčavaju po nekim neminovnim zakonima postodrastanja. U
njihovom galopu iščitavaju se spoznaje kojima se pristupa nevoljno ili uz uzbuđenje, a do
kojih se na cilj stiže odranih kolena. A šta su kolena ako ne mesto na koje se spušta brada kad
se umorno telo sklupča posle trke i savije ka sebi? Kao lavina jakih senzacija koje se kotrljaju
88

preko jezika, ovo je knjiga koja se ne čita samo kolenima, već i nepcem, i koja se usvaja po
Page
zemljotresu među kukovima. Trka stihova čija se brzina oseća pod prstima i čije se tekstualne
teksture udišu.
…..U ritmu jednog disanja odvija se pesmotvorna igra asocijacija. Iz pesničkog tela cede se
značenja koje srču sile nepravedne neutoljenosti i grešne prezasićenosti. Jezik udara u nepce i
odzvanjaju i reči i ukusi. Veliko toplo stavlja se u pogon na enegiju erosa, ono okuplja i
raslaže, ono tvori i razara. Veliko toplo je samo jezik.
…..Ova zbirka govori nam o gorostasnostima jezika koji je jak i moćan čak i u svojim
nemoćima, jer toposi neizrecivosti niču svuda po grlima kao plikovi požude. U ovoj trci
dahova, moguće je sasvim lako izaći iz svih mesta, doba, doba i ukusa, ali ne i iz jezika svog
tela. Jedino taj izlazak je kršenje bića i kršenje pravila. Uostalom, i dobro je što jezik
utelovljuje, jer sve su najbolje stvari potpuno izmišljene.
…..Šta je Veliko Toplo ako ne i strašna milina, duboko propadanje u sebe od koga se
sunovraćuje krvni pritisak i pročešćuju otkucaji srca? Veliko Toplo dolazi i obuzima telo
čijim krvotokom kruži poezija. Veliko Toplo je i nagoveštaj spokoja koje guta i tupi oštrice da
bi zaštitilo telo koje tek dorasta razumevanju mraka.
…..Irena Plaović u dahovima zbirke Veliko Toplo sa mnogo snage u grlu i stomaku peva o
sazrevanju, prezrevanju i nedozrevanju. Sasvim jasno postaje da, ako je bar nešto saznatljivo
u pojmu svoje beskonačnosti, to mora biti telotvorna moć pesmotvornog jezika. Jedino je biće
koje traži svoje uporište u sili poezije, ono koje nikad neće izgubiti sebe. Ova knjiga-pesma
koja je pobedila svesku uverava da je moguće izaći iz sebe i s radošću se sebi vratiti. Jedino,
međutim, ako je na tom putu odlaska vođa jedno Veliko Toplo. Na kraju, kao uteha, ostaje
određenje poezije kao prilike za samoiščitavanje i za samozaborav. Ova dva puta nikako nisu
postavljene mimoilazno, naprotiv, ujedinjeno nas vode ka odgovoru na pitanje kako se postaje
i biva samim sobom.

89
Page
 DRAMA

Semir Gicić

JA PO SVOJE DOĐOH, A TI VIDI ŠTA

ĆEŠ!

LICA:
SVETISLAV JAKOVLJEVIĆ – odiše samopouzdanjem, iako mu sa-vest nije najčistija.
Naizgled naivan i uljudan gospodin, a u suštini ote-lotvorenje pakosti.
DUBRAVKA JAKOVLJEVIĆ – njegova žena. Po količini teksta i igre njena bi uloga bila
relativno glavna. Zapovedvičkog držanja, ži-vahna, okretna. Naizgled snažna ženetina, ali
srčani bolesnik. Po zani-manju kasirka. Malerozna i sujeverna. Žali se na svoju sudbinu, jer je
njena sudbina, sudbina njene porodice.

DUŠAN JAKOVLJEVIĆ – sin. Šta može kad mu se uvek desi da naiđe u nezgodno vreme i
kaže ili uradi ono što ne treba. Večiti puber-tetlija. Po zanimanju, bez zanimanja. Po
obrazovanju, bez obra-zovanja.

SANDRA JAKOVLJEVIĆ – Nosi epitet osvetnika, ali joj to nikako ne leži. Naizmenično
plaha i bojažljiva, odnosno, snalažljiva i nesna-lažljiva. Da nije nje, ne bi bilo ove drame.

MALER BELAJBEG – advokat. Čovek neodređenog stasa.

.
.
90

ČIN PRVI
Page

I
VREME: Današnje, dakle, teško.
MESTO: Dnevna soba porodice Jakovljević.

(U pozadini su dva velika prozora i ulazna vrata u sredini. Levo su vrata spavaće sobe, a
desno sinovljeve sobe.
Dnevna soba je prostrana, uređena na srednjostaleški, klasičan način. Različiti komadi
nameštaja za sedenje, daska za peglanje uz prozor, usisivač, ogledalo na zidu i mnogo
nesvakidašnjih detalja protiv uroka razasutih po sobi kao što su na primer: potkovica, zečji
repić i slično. Posle male pauze čuje se Dubravka kako doziva sina. Približavaju se ulaznim
vratima.)
DUBRAVKA (off):
Dušane, stani, Dušane! Čuješ li šta ti pričam!?
DUŠAN (uđe):
Ne želim da te čujem, ostavi me na miru.
DUBRAVKA (Uđe i ona i hiteći dojuri do police sa lekovima. Popije lek i čašu vode.
Duboko uzdiše):
U grob ćeš me oterati. Nemoj mi stajati s leve strane, rekla sam ti!
DUŠAN:
Nema potrebe za tolikom panikom.
DUBRAVKA:
Nema? Uhvatila sam te sa Simonidinom ćerkom u hodniku kako se cmačete. Ščepam te za
vrat, tebe baš briga. Nju još manje. Treba da vas komšije vide, pa da nas ogovaraju do
sudnjega dana!
DUŠAN (hladno i nezainteresovano):
Nek’ ogovaraju.
DUBRAVKA (uviđa da je bolje da spusti loptu i udeli majčinski savet): Kako ti to nije
dovoljno? Planira da mi se u kuću uvali. Rospija mršava…niskobudžetna.
DUŠAN:
Nije mršava. Cura je manekenka.
DUBRAVKA:
Manekenka? Pa i majka joj je bila manekenka, pa se manekenisala sa svima. Ova je na nju
povukla. K’o tapacirani kostur.
DUŠAN:
91

Sa njom nije ništa ozbiljno.

Page
DUBRAVKA:
Znači, ovo ti je bilo prvi put?
DUŠAN:
Ma, jok. Po’vatamo se tu i tamo.
DUBRAVKA:
Pu-pu-pu. Pomeri se s mesta.
DUŠAN:
Lepo meni, njoj još lepše. Ako znaš na šta mislim?
DUBRAVKA:
Pored svih cura na ovom svetu, naš’o si rengenski snimak da ’vataš. Hoćeš da se zaraziš? To
prekidaš odmah. Bez žalbe, bez polemike. Gotovo! Kuku meni, struju nisam platila.
(Krene u sobu. Čovek prođe pored nje, ne obazirajući se na svađu. Ona zastane, a on otvori
vrata).
.
.
.
II

DUBRAVKA (suprugu):
Gde ćeš?
SVETISLAV:
U lov.
DUBRAVKA:
Tek tako, Svetislave. K’o pored groblja.
SVETISLAV:
Šta da vam radim? Svako treće popodne, priča je ista. (Dušanu): Nisi valjda u mojim kolima?
DUŠAN:
Danas nisam.
DUBRAVKA (Suprugu):
92

Tebi je samo do auta. Tako mi Boga, poješću vas žive. Dovde ste mi došli! Nemoj mi stajati s
leve strane.
Page
SVETISLAV:
Sa kojom si ga uhvatila jutros?
DUBRAVKA:
Sa Simonidinom ćerkom.
SVETISLAV:
Sa onom unicefkom?
DUŠAN:
Ma takve su manekenke danas.
SVETISLAV:
Kazni ga, Dubravka!
DUBRAVKA:
Tako, dakle. Ja, koja sam srčani bolesnik, da ga kažnjavam, a ti ćeš da ideš u lov. Nisi ga
kažnjavao kad je ponavljao, skinuo mrak sa četrnaest godina, bežao od kuće, pušio travu,
tuk’o se u kafani, pov-raćao želudac od alkohola. Tek kad si ga uhvatio da ti orgija u kolima,
kaznio si ga.
(Otera ga napolje i zalupi vrata).
.
.
.
III

DUBRAVKA:
Dakle, tu smo stavili tačku? Je li?
DUŠAN:
Gde?
DUBRAVKA:
Bože, uzmi me, nemoj da me čeputaš. Pu-pu. Sa onom ofingerkom si završio? Je li?
DUŠAN:
Gotovo.
DUBRAVKA:
93

Zakuni se.
Page
DUŠAN:
Umrla ti, ako lažem.
DUBRAVKA(Zarida):
Kuku! Povuci se za uvo! Brzo! (Dušan posluša neredbu) A sad se lepo zakuni.
DUŠAN:
Kunem se.
DUBRAVKA:
Ne držiš ukštene prste?
DUŠAN:
Ne.
DUBRAVKA (konačno odahne):
Lep si, a uvek naletiš na neke, Bože me prosti… šlogirane karanfile. Te će ti ženske doći
glave. Samo misliš na onu stvar. Baksuze. Nije čudo, rodila sam te na mali utorak.
DUŠAN:
Idem, jer opet počinješ sa svojim sujevericama (Odlazi).
DUBRAVKA:
Ćuti. Nisam sujeverna, samo realna.
DUBRAVKA: (Dušan izađe. Mala pauza). Kuku meni, struju nisam platila. (Ode i ona).
.
.
.
ČIN DRUGI
.
I

(Žena usisava u dnevnoj sobi. Neko zvoni. U prvi mah ne čuje zvono. Posle par sekudni, čuje
zvono i doziva sina da otvori.)

DUBRAVKA (Iz sveg glasa, usisivač i dalje uključen)

94

Dušane, čuješ li me, Dušane! Neko zvoni! Dušane!

Page

DUŠAN (Dođe):
Šta je?
DUBRAVKA (još glasnije):
Neko zvoni! (Kad vidi šta je obukao, ugasi usisivač). Četvrtak ujutro, on obukao crvenu
košulju. Pa, jesi li normalan?
DUŠAN:
Aman, majko.
DUBRAVKA:
Ćuti sad. Raspravićemo posle. Sad otvori vrata.
(Sin otvara vrata i razgovara sa nekim. Žena nastavi sa usisavanjem. Par sekundi posle, on se
vraća egzaltiran. Ona ugasi usisivač i pakuje ga).
DUBRAVKA:
Kakav ti je to osmeh? K’o da si spav’o sa ofingerom u ustima. Ko je bio?
DUŠAN:
Bila. Žensko. Mislim, nije bila. Tu je! Znaš kakva riba. Ludilo, kevo!
DUBRAVKA:
Kakva keva, jezik pregrizo. Pu-pu. Povuci se za uvo. Čuješ šta ti kažem? U grob ćeš ti mene
oterati sa tvojim fuksama.
DUŠAN:
Nije moja.
DUBRAVKA:
Pa, šta hoće kog đavola, ovako sabajile?
DUŠAN:
Traži tatu.
DUBRAVKA:
Šta hoće, more?
DUŠAN:
Traži tatu.
DUBRAVKA:
To sam već čula.
DUŠAN:
95

Pa, što pitaš opet?

Page
DUBRAVKA:
Mislila sam šta hoće od tate?
DUŠAN:
Kaže, to će njemu reći. Šta ja znam? Njegove švalerske igrarije su isključivo njegove.
DUBRAVKA:
Pu-pu. Pomeri se s mesta.
DUŠAN:
Šalim se. Gde je tata?
DUBRAVKA:
Juri kučiće i mačiće po šumama. Nije se još vratio iz lova. Uvedi je, a ja ću ga zvati. (Žena
ode da telefonira i usput komentariše). U deset ujutru je našla da ga traži i to kad moram da
idem na posao. Kuku meni, struju nisam platila.
(Sin otvara vrata i uvodi lepu, negovanu i tananu curu od dvadeset i kusur godina. Sin je
šarmira).
.
.
II

DUŠAN:
Uđi. Sedi, sad će on. (Ona sedne). Ti si?
SANDRA:
To ću njemu reći. A vi ste?
DUŠAN (duhovito):
E, to će ti on reći. Ha-ha-ha. (Duga tišina). Odavde si? (Ćuti, pa kaže, računajući da je fazon
smešan). Aha i to ćete njemu reći.
SANDRA (promumla):
Mmmm… da.
.
.
III
96
Page

DUBRAVKA (Dolazi. Odmeravajući gosta):

Dobro jutro! (Pošto nema odgovora, pokušava da dozna ko je dotična osoba): Mogu li ja
nekako da vam pomognem?
SANDRA:
Ne, gospođo. Može jedino vaš muž.
DUBRAVKA:
On će sad doći. Ja moram da idem na posao.
.
.
IV

(Ulazi Svetislav)

DUBRAVKA:
Evo i njega. (Suprugu): Traži te neko. (On gleda fokusirano na devojku i ne mrda.) Pamet u
glavu, Svetislave! (Daje mu bokal vode sa stola). Evo ti, prospi za mnom. Pa, idem ja!
DUŠAN:
Evo, ja ću da te pozovem.
DUBRAVKA (Cikne):
Ne! Ne! Sedi dole! (Čovek prosipa vodu, a pre no što potpuno izađe, čuje se žena). Kuku
meni, struju nisam platila. (Ode).
.
.
V

DUŠAN (Prikrade mu se, dok otac i dalje zumira devojku):

Svetislave, daj mi ključeve od auta.
SVETISLAV:
Mani me se, Dušane. Nego, ko je ova?
DUŠAN:
Pojma nemam. Ništa ne pregovara. A kad progovori, bolje da ne pro-govori. Mada, dobra je.
97

Svetislave, otimaš sinu sveže meso.

Page

SVETISLAV:
Prvi put je vidim u životu.
DUŠAN:
Kako da ne. Daj ključeve. Molim te. Imam zakazan sastanak sa jed-nom devojkom.
SVETISLAV:
Evo! I nestani, molim te.
.
.
VI

(Čovek i cura ostaju sami)

SVETISLAV: (Smeten i postiđen jer ne zna ko je osoba prekoputa. Osećajući se nelagodno,

zauzme sasvim zvaničan stav).
Pa, kako ste? (Tišina) Mislim, globalno… ovako…
SANDRA:
Ne znam šta da ti kažem. Dečko me šarmira, tvoja žena spopada. Tako nekako.
SVETISLAV:
To je Dubravka, moja žena. Nervozna je, ali ima dobru dušu. Srčani bolesnik.
SANDRA (Drsko):
Sa onolikim brkovima i ja bih bila nervozna.
SVETISLAV (Zabezeknut):
Oprostite?
SANDRA:
Nisam došla po tvoje izvinjenje. To mi ne treba. Zato ću odmah preći na stvar. (Devojka
razgleda sobe i nameštaj po kući).
SVETISLAV:
Devojko, ja vas ne razumem.
SANDRA:
Reči ne razumeš, a da li ti je moje lice poznato? Čuješ li šta te pitam?
98

SVETISLAV:
Page

Ja takvo ponašanje ne dozvoljavam u svojoj kući.

SANDRA:
Jesi li baš siguran da je ova kuća tvoja?
SVETISLAV:
Ne razumem.
SANDRA:
Aman, čoveče, ti baš ništa ne razumeš.
SVETISLAV:
Vašem izgledu ne priliči takvo ponašanje i rečnik.
SANDRA:
Zašto? Da te nisam psovala?
SVETISLAV:
Ovako više ne ide. Vaše ponašanje je nedopustivo. Hoćete li se, molim vas, konačno
predstaviti?
SANDRA:
Nije problem. (Izvadi papir i daje mu, ne gledajući ga.) Izvoli.
SVETISLAV (Uzima):
Šta je ovo?
SANDRA:
Izvod iz matične knjige rođenih. Kao lična indetifikacija.
SVETISLAV (Preseče se. Uzme dokument i razmatra):
U redu. Šta to ovde piše? (Sedne) Republika Srbija, izvod iz matične knjige rođenih.
SANDRA:
Ime čitaj.
SVETISLAV:
A, da. Ime Sandra, prezime Jakovljević.
SANDRA:
Da li ti to nešto govori?
SVETISLAV:
Pa… Imamo isto prezime.
99

SANDRA:
Page
Dakle, ipak me razumeš?
SVETISLAV:
Malo.
SANDRA:
Bolje malo, nego pogrešno. Ovaj razgovor sa tobom je teži no što sam mislila. Pročitaj ime
oca i majke. (On traži imena, pa kad ih locira, zanemi) Imena su ti poznata. Lice svakako
nije. (Drhtavim glasom). Nisi se usudio da me posetiš.
SVETISLAV (Prebledi):
Nije valjda?
SANDRA (Vrisne u plač):
Jeste. Tako je. Ja sam Bracina ćerka. Tvog rođenog brata, koga si pljunuo čim je otišao u
grob. Moju majku iz kuće isterao, a na mene zaboravio.
SVETISLAV:
Bože moj, neverovatno. Ćerka moga Bratislava. Kako si porasla.
SANDRA:
Sram te bilo. Kako možeš u oči da me pogledaš?
SVETISLAV:
Ne znam šta da ti kažem.
SANDRA:
Ne moraš ništa. Sve znam.
SVETISLAV:
Ne znaš, sine. Nije tačno da sam tvoju majku iz ove kuće isterao. A na tebe nisam zaboravio.
Nisam mogao da te nađem.
SANDRA:
Lažeš.
SVETISLAV:
Ne lažem. Ti moraš da čuješ drugu stranu priče. Ja za tvoju sudbinu nisam kriv.
SANDRA:
Tako svi kažu kad su optuženi. Prebacuju krivicu na drugoga.
SVETISLAV:
100

Dušo, ja ti se kunem.
Page

SANDRA:
Nisam ti ja ništa. Kakva duša?
SVETISLAV (Najednom promeni stav. Sasvim odlučan):
Dobro. Neću se pretvarati. Ne poznajem te, s tim shodno, ne gajim nikakve emocije prema
tebi. Sad mi reci, zašto si došla? Hoćeš da mi rasturiš porodicu? Da me isteraš iz kuće? To bi
ti htela.
SANDRA:
Da te isteram iz kuće – ne mogu. Mada bi to najmanja kazna bila za tebe. Konsultovala sam
advokata, koji će me zastupati na sudu. Rekao mi je da po zakonu ne mogu sve da ti uzmem.
SVETISLAV:
Što nisi došla ranije?
SANDRA:
Znala sam šta hoću, samo nisam znala kad je najpodobniji trenutak.
SVETISLAV:
I misliš da ćeš mi stvarno uzeti deo kuće?
SANDRA:
Ovo je moj pokojni otac sa tobom gradio. Polovinu gradnje plaćao.
Kud ga đavo natera da s tobom u posao uđe? Polovina je njegova i amin. Toliko ću da
uzmem. Spremna sam na poštenu kompenzaciju, ali neću da se ponižavam.
SVETISLAV:
Ako si završila, ja bih da ti čestitam. Vidim da si se dobro pripremila, pre no što si ovamo
došla da se sa mnom suočiš.
SANDRA:
Takva sam na oca.
SVETISLAV:
Tvoj otac je bio obično govno.
SANDRA (Opomene ga):
Moj otac je mrtav.
SVETISLAV:
Bez obzira.
SANDRA (Krene na njega puna mržnje):
101

Oca nemoj da mi diraš. U usta da ga nisi stavio.

SVETISLAV (Krene i on na nju, ona se uplaši, povuče i zaplače.):
Page
Vidi je! Sad i plače. Na početku si se ponašala bahato, a sad mi glumiš nevinašce.
SANDRA:
Nemam šta da glumim. Stid sam ostavila kod kuće kad sam ovamo pošla.
SVETISLAV:
Stid kad ode, ne ume da se vrati. Nemoj jednu priču, pa drugu. Pronađi se.
SANDRA:
Koliko sam se samo namučila. Proklinjala sam te svakoga dana. Ali nije mi žao. Ta patnja me
je očvrsnula, da bih tebe uništila. Mene siroče napadaš, a svog sina si lepo odgojio.
SVETISLAV (Ubedljivo):
Kog sina?
SANDRA:
Ovaj što je otišao sa tvojom ženom.
SVETISLAV (Još ubedljivije):
Nije mi on sin.
SANDRA:
Misliš da ću da poverujem u te budalaštine?
SVETISLAV:
Kako hoćeš? Otvoreno sam ti sve rekao. Izneo ti karte na sto, bez pardona.
SANDRA (Sumnjičavo):
Dakle, nije ti sin?
SVETISLAV (Ubedljivo):
Ne. On je student. Uzeo je sobu kod nas pre tri godine.
SANDRA (Poveruje):
Bilo kako bilo, ti moju sobu izdaješ i stanarinu trpaš sebi u dzep. A ja sam kao siroče išla od
rođaka do rođaka. Više se i ne sećam ko me je sve odgajao. Je l’ ti čuješ šta ja tebi pričam?
SVETISLAV:
Slušam, al’ te ništa ne čujem, još manje razumem, a sve to ukupno me uopšte ne zanima.
Gledam te i ne mogu da verujem. Ista majka. Tako mi se i ona žalila kad je došla sa
stomakom do zuba.
SANDRA:
102

I te kako me se tiče. Ja po svoje dođoh, a ti vidi šta ćeš!

Page

SVETISLAV:
Po svoje? Ako si došla po svoje, onda je red da ti nešto dam.
SANDRA:
Šta ćeš da mi daš?
SVETSILAV:
Pa da vidimo. Evo, na primer, mogu jedino da ti dam kurac.
SANDRA (U neverici):
Proklet bio. Manijače! (Zaplače se i krene da ga udari, ali on nju preduhitri i krvnički je
ošamari. Sandra plačući izleti iz stana. On stoji hladnokrvno i pripaljuje cigaretu).
.
.
.
ČIN TREĆI
.
I

(Jutro. U dnevnoj sobi sedi bračni par Jakovljević. Žena pristojno obučena za posao kasirke.
Muž pristojno dotučen zbog jučerašnje svađe, koja ga posle prespavane noći, ipak tišti. Piju
jutarnju kafu.)

DUBRAVKA:
Lepo je što si jutros ostao kod kuće da zajedno pijemo kafu. Bar jedno jutro da ne ideš u lov,
pa da se kod kuće siti ispričamo. (Mala pauza. Svetislav zamišljeno gleda u jednu tačku). Ne
možeš da veruješ kakva je kriza na poslu. Posle toliko godina, brinem za svoje radno mesto.
Ti sigurno misliš da preterujem i kako nisam normalna. Ti meni stalno kažeš „Dubravka, ti
nisi normalna”. A meni samo još crna mačka da se pojavi na poslu, i tad možemo da idemo
kud-koji. Kuku meni, Goci nisam izjavila saučešće. (Mala pauza. Svetislav grize nokat od
palca). Čuješ li šta ti ja pričam?
SVETISLAV (Pošto je pripalio cigaru i srknuo kafe, najzad progovri, ali odnekud sasvim
mirno, zamišljeno):
Biće bolje. Nemoj da si pesimista.
DUBRAVKA:
Ma, nisam pesimista. Ne znam kako da sastavimo kraj s krajem. Ako ostanem bez posla, ne
pitaj. Ali Bog neće dati da dobijam otkaz tek tako. Uvek sam pošteno radila. Dobro, ti nisi
103

nikad nisi ni radio. Ali se nismo nikad ogrešili ni o nekog. (Mala pauza. Svetislav
uzdahne). Dušan troši, da Bog dragi sačuva. Niko ne zna da se rokfeleriše kao on. Zatvoriš
Page

jednu rupu, on ti napravi duplo veću. Koliko vidim, mora-ćemo da prodamo auto.
SVETISLAV (Pošto se povrati iz obamrlosti, vikne iz sveg glasa):
Šta!?
DUBRAVKA (Preseče se. Zakrklja):
Idi bestraga, čoveče. Na smrt me preseče. Pu-pu. Pomeri se s mesta. Hoćeš da mi srce
stane. (Ode do police sa lekovima. Popije lek i vodu).
SVETISLAV:
Dubravka, čuješ li sebe? Moja kola nećemo prodavati.
DUBRAVKA:
Dobro. Ne moramo. Dabogda pocrkali od gladi. (Povuče se za uvo).
Daleko bilo.
SVETISLAV:
Auto nemoj više u usta da mećeš.
DUBRAVKA:
Dobro. Čula sam te. Auto ostaje. Šta se tebi desilo? Mora da si ustao na levu nogu. Uzmi moj
list od fikusa, stavi ispod dupeta. Biće ti lakše, veruj mi.
SVETISLAV:
Ostavi me bar na čas. Nije mi dobro.
DUBRAVKA:
Da zovem lekara?
SVETISLAV:
Nema potrebe.
DUBRAVKA:
Pa, stavi list od fikusa, poslušaj me.
SVETISLAV:
Proći će i bez toga.
DUBRAVKA:
Znam šta će te oraspoložiti. Daj da ti gledam u šolju.
SVETISLAV:
Ovako te molim, ostavi me na miru.
104

DUBRAVKA:
Page
Ama, smiri se. Ja svakako idem na posao za deset minuta. Posle radi šta ti je volja. Da vidim
šta ti piše? Jaoj meni, okrunjena ti šolja.
SVETISLAV:
Pa?
DUBRAVKA:
Pa, zato si ti takav. ’Ajd bar želju da ubodeš. Hajde, ubodi prstom. (Očajan zbog njenog
brbljanja, posluša je). Jesi li pomislio želju?
SVETISLAV (nezainteresovano):
Da.
DUBRAVKA:
Eto. Ostvariće ti se.
SVETISLAV (Podrugljivo):
’Ajde?
DUBRAVKA:
Hoće. Šta si pomislio?
SVETISLAV:
Da mi pojedeš govno. Eto šta sam pomislio.
DUBRAVKA
Sram te bilo pogana jezika. Uzmi ga, Bože, preko veze, da ti ga ja ne šaljem gore po
protokolu. Kako možeš tako nešto da mi kažeš? Kuku meni, nisam Goci izjavila saučešće.
(Ustane da telefonira. Digne slušalicu i zastane da čuje). Halo? Molim vas, gospođo, spustite
slu-šalicu. (Svetislavu). Ovo je neverovatno. Dvadesetprvi vek, a dvojne linije se i dalje
pojavljuju. Nikada mi nećemo u Evropu. (U slušalicu). Halo, gospođice, spustite, moram da
zovem Gocu, da joj izjavim saučešće. Svetislave, dođi ovamo, glupača mi duva u slušalicu.
SVETISLAV (Ustane i uzima slušalicu):
Halo. Gospođice, molim vas, predstavite se.
DUBRAVKA:
A? Šta kaže?
SVETISLAV:
Ne znam. Mazi se. (Stavi slušalicu na uvo). Sad kaže da su joj noge namazane kokosovim
uljem. Alo, curo, ne dahći. Čuješ li me!? Ne dahći!
105

DUBRAVKA:
Šta radi?
Page
SVETISLAV:
Stenje. I pominje moje ljubavno ćebe. Šta joj to znači?
DUBRAVKA:
Pojma nemam. Ali znam da ti nemaš dlake po grudima. Daj kurvu, da joj kažem reč, dve.
Slušaj me, fukso. Spusti slušalicu, da ti ne bih u grob spustila. (Svetislavu). Ovo mora da je
neka Dušanova. Idi i bani mu u sobu. (Svetislav ode, a Dubravka sluša i komentariše za
sebe): Slušaj kurveštiju što je prosta.
(Svetilav vuče pospanog Dušana)
.
.
II

SVETISLAV: Spusti, Dubravka. To je rospija od ovog skota. On se uspavao, a slušalica

ostala podignuta. Ta je ludača celu noć dahtala. Vidiš kako je promukla?
DUBRAVKA:
Kuku meni. (Spusti): Dušane, je li ovo tačno?
DUŠAN:
Ma, nije to moja cura. To su one cure sa kasete.
SVETISLAV:
Hotlajn?
DUBRAVKA:
Vid’ ovoga. Kako ti znaš? Holtajn?
DUŠAN:
Eto, tata zna, pa nek ti objasni.
SVETISLAV: (Opravdava se Dubravki)
Video sam reklamu u onim novinama. Znaš li da minut slušanja ovih stenjodahtalica košta
oko pedeset dinara, plus pdv, pa ti vidi. A ona je dronfulja stenjala celu noć.
DUBRAVKA(Očajno krikne):
Kuku, kuku, kuku! Celu noć si je slušao. Ja ću morati da zovem popa da okadi ovu kuću. Ovo
je ukleta kuća. Pogledaj se na šta ličiš. (Svetislavu): Nikad neće odrasti.
106

SVETISLAV:
Neće!
Page

DUBRAVKA:
Još je u pubertetu.
SVETISLAV:
Još!
DUBRAVKA:
On je celu noć slušao te telefonske jahačice.
SVETISLAV:
Jeste!
DUBRAVKA:
Znaš li koliko on ima godina?
SVETISLAV:
Šta da se radi? Znam.
DUBRAVKA:
Šta znaš? Ti si ga uvek podržavao u ovome. Znaš li koliko ima godina?
SVETISLAV:
Ama, znam, ženo!
DUBRAVKA:
Koliko?
(mala pauza)

SVETISLAV:
Sad si me zbunila.
DUBRAVKA:
Teško meni. Evo, igra mi oko. Kakvi me jadi sabaile nađoše. Dušane, idi umij se, siđi dole,
upali auto, izbaci ga iz dvorišta i čekaj me. Samo da ja uzmem tašnu i jaknu iz sobe. (On ode
po zadatku, a ona krene u spavaću sobu, ali vrata se ne otvaraju): Šta je sad ovo? Ova vrata
neće da se otvore. Svetislave, čuješ!?
SVETISLAV:
Čujem. Nategni jače.
DUBRAVKA:
107

Nategni koliko hoćeš. Opet neće. Dođi ovamo, ne stoj tu. (Svetislav dođe): Nemoj sa leve
strane. Zaobiđi me.
Page

SVETISLAV:
Skloni se, ženo, da bih video šta je sa vratima. (Pokuša i Svetislav, ali uzalud) Boga mi neće.
Neko se zaključao.
DUBRAVKA:
Šta lupaš? Mi smo iz te sobe izašli pre sat i po vremena. Kako je mogao neko da se zaključa
ili prođe pored nas? (Mala pauza). Jaoj. Neko se ukurco unutra dok sam ja kuvala kafu, a ti se
tuširao. (Uspaniči se). Lopovi! Kuku meni, pored sve muke, pokraše me sabajle. Lopovi! A
Goci ne izjavih saučešće. Lopovi!
.
.
III

(Dolazi Dušan)

DUŠAN:
Šta je sad problem? Što vičete?
DUBRAVKA:
Opljačkani smo. Eto što vičemo. Dok ti tamo dahćeš, neko je izneo sve iz moje sobe. I zlato, i
goblene i heklano. (Lupi se po čelu). Danas je petak, trinaesti. Lepo sam rekla, na ovaj dan se
treba zaključati i ne izlaziti iz kuće. Čak ni da jedeš. Može da ti presedne. A vas baš briga.
Širom otvorili vrata.
(Čuje se glas iz sobe)

GLAS (off):
„Gospođo, nisu lopovi.”
DUBRAVKA (Dušanu):
Nego ko je?
DUŠAN:
Nisam ja ništa rekao.
DUBRAVKA:
Nego ko?
GLAS (off):
108

Ja sam.
Page

DUBRAVKA (Kulturno uputi osobi u susednoj spavaćoj sobi):

Ko si ti što vičeš tako glasno u sobi mojoj. (Namigne mužu i sinu, kao znak da je preuzela
situaciju u svoje ruke).
GLAS (off):
Ja sam ona devojka od juče.
DUBRAVKA:
Tačno sam znala. Šta će ona tamo? Prokleta bila, videla sam da ima urokljive oči.
Neverovatno. (Curi): Gospođice, hoćete li molim vas da napustite moju intimnu, spavaću
sobu?
SANDRA (off):
Ne.
DUBRAVKA:
Gospođice, ljubazno vas molim da napustite kuću Jakovljevića.
SANDRA (off):
Pravo kažete. Kuća Jakovljevića. Zašto onda da je napustim?
DUBRAVKA:
Ja ovu ne razumem. Čekaj, ona je juče ostala sa tobom. Šta ti je rekla? Ko je ona?
SVETISLAV (Vidno uplašen):
Pojma nemam.
SANDRA:
Imaš, Svetislave.
DUBRAVKA:
Ona ti ime zna.
DUŠAN:
Možda mu je švalerka. Koliko vidim, biće ovde i povuci, a Boga mi i
potegni.
DUBRAVKA (Cikne):
Nemoj da ti ja potegnem šamarčinu, znaš? Beži dole i upali auto. Čekaj me, ja ću sigurno
doći.
(Dušan ode)
.
109

.
Page

IV
DUBRAVKA:
Svetislave, ko je ona?
SVETISLAV:
Pričaću ti kad dođeš. Situacija je malo komplikovana. (Tiho da Sandra ne čuje). Isterao sam
to đubre i vidiš, ona ponovo došla.
DUBRAVKA:
Ovoliko malera nije me nikad našlo. I to u jednom danu. Odoh u crkvu da zapalim sveću. A
pre toga, otići ću na posao, da im se javim. Od-biće mi deset posto od plate, jer sam zakasnila.
Ma, najbolje da se obesim. Svetislave, odoh. A ti ovo reši. Sam si zasrao, sam ćeš da čistiš.
Nemoj da me ova fuksa sačeka kad dođem.
SANDRA:
Čula sam vas.
DUBRAVKA:
More, sikter iz moje kuće. (Krene nogom da razvali vrata). Svetislave, razgovaraj lepo sa
njom. (Izvadi nešto iz novčanika). Drži ovo dok pričaš sa njom. Pomoći će ti.
SVETISLAV:
Šta je to?
DUBRAVKA:
Detelina sa četiri lista. Čuvam je dugo. Čuvaj se i ti. Ova je spremna da ti oči iskopa. Idem.
Zaključaj vrata, da ti ne uđe još neko.
SVETISLAV:
Hoću, ne brini.
DUBRAVKA:
Kako da ne brinem? Pored tebe može ceo bataljon da uđe, ti nećeš primetiti. (Izlazi). Kuku,
opet nisam Goci izjavila saučešće. (Izađe).
SVETISLAV (Ispred ulaznih vrata):
A struju, jesi li platila?
DUBRAVKA(Čuje se glas iz daljine):
Pusti me čoveče!
(Svetislav se vrati u kuću i zaključa ulazna vrata. Priđe vratima spavaće sobe u kojoj se nalazi
110

njegova bratanica).
.
Page
.
V

SVETISLAV:
Slušaj, ne znam kako da ti kažem. Izvini za ono juče. Znam da si ljuta. Ali to nisam bio ja.
Udario sam te u afektu.
SANDRA:
A ona tvoja ponuda? I ona je bila u afektu?
SVETISLAV:
Moja ponuda?
SANDRA:
Pa, rekao si mi da možeš jedino da mi daš svoje genitalije.
SVETISLAV:
Jaoj. Nisam valjda? Stvarno nisam znao šta pričam.
SANDRA:
Znao si, Svetislave. Džaba se izvinjavaš. To radiš samo zato da tvoja žena ne sazna istinu.
SVETISLAV:
Upravo se toga bojim. Dogovorićemo se oko svega, samo nemoj da otvaraš usta. Bar otvori
vrata.
SANDRA:
Tek tako? Pa da me ponovo udariš. Ne hvala. Kakav si, silovao bi me.
SVETISLAV:
Ma, šta ti pada na pamet? Ti si mi kao rođena ćerka.
SANDRA:
Nisam ti ja ništa i ne izlazim iz sobe, dok mi ne prepišeš ono što mi pripada.
SVETISLAV:
Pa tad ni ne moraš da izlaziš.
SANDRA:
Tako je, kako je. Ti si kriv za sve. Kad mi provučeš rešenje o podeli imovine, izaći ću. To
111

uradi što pre, da ne bih progovorila sa tvojom ženom.

SVETISLAV:
Page
Idem da nazovem advokata, da ti prepiše deo kuće.
SANDRA:
Polovinu!
SVETISLAV:
Polovinu? Juče si se zadovoljavala jednom sobom.
SANDRA:
Juče za juče. Juče je puk’o šamar, pa se ulog povećao.
SVETISLAV:
Opasan si igrač. Samo nemoj Dubravki ništa da kažeš, a ni ovom stu-dentu. Voli moju ženu
kao majku rođenu, pa će joj reći.
SANDRA:
Sve dok radiš za ovu stvar oko podele imovine, biće u redu.
SVETISLAV:
Idem da to sredim (Ode).
.
.
.
ČIN ČETVRTI
.
.
I

(Dnevni boravak. Svetislav se kreće nervozno po sobi. Ulazi Dušan).

DUŠAN:
Šta je, ćale?
SVETISLAV:
Život mi je, sine. Život. Jesi li poveo mamu?
DUŠAN:
112

Jesam. Potpuno je odlepila.

Page
SVETISLAV:
Znao sam.
DUŠAN:
Odbili su joj deset posto od plate.
SVETISLAV:
Koleteralna šteta.
DUŠAN:
Što si tako uznemiren?
SVETISLAV:
Kako da ne budem pored tebe takvog?
DUŠAN:
Sad sam ja kriv za sve.
SVETISLAV:
Jesi. Što li sam te pravio? Bolje da sam te o čaršav obris’o. Daj mi ključeve od auta.
DUŠAN:
Nemoj, ćale, molim te.
SVETISLAV:
Čujes li šta ti kažem?
DUŠAN:
Uzmi ih sutra, nek ostanu još danas kod mene. Imam zakazan sastanak.
SVETISLAV:
Daj ovamo, nemoj da raspravljaš sa mnom. Boli me uvo za tvoj provod. Dovde sam sebi
došao sa ugađanjem i opet ne valjam. Daj ključ!
DUŠAN (Vadi ključ i daje ga kao inferiorno pseto):
Izvoli.
SVETISLAV:
E, tako. Sad možeš da ideš.
DUŠAN:
Gde ću bez auta?
113

SVETISLAV:
Page
Ne znam. Povedi je na burek. Pa na kokice, posle toga u bioskop. Hajde šarmeru, neka ti
proradi mašta.
DUŠAN:
Ako je tako, onda bolje da joj se na oči ne pojavljujem. Nego reci ti meni, ko ti je ova? Hajde,
meni možeš da kažeš. Dobra riba, moram da priznam. Kakva je u krevetu?
SVETISLAV (Udari ga po potiljku):
Nemoj da lupaš. Šta ti pada na pamet? Nego, kad smo već kod toga. Slušaj me dobro.
DUŠAN:
Slušam.
SVETISLAV:
Ja sam pre par godina od jednog čoveka pozajmio par hiljada maraka.
DUŠAN (Iz sveg glasa):
Šta!?
SVETISLAV:
Pratiš li me? Nisam mu ih vratio. On je, umro, a dokumenta o poz-ajmici dao ćerki i ostavio
amanet da ona te pare traži. Evo sad se zaključala i neće da izađe dok joj ne vratim pare.
Razumeš?
DUŠAN:
Razumem. Pa, kako ćeš to da rešiš?
SVETISLAV:
Pusti mene da to završim. A ti ćeš ovu sobu kilometrima zaobilaziti, dok ona ne napusti kuću.
Sa njom nećeš kontaktirati.
DUŠAN:
Zašto?
SVETISLAV:
Zato sto sam ja tako rekao. I još nešto. Ako te slučajno upita nešto, ti joj reci da nisi moj sin.
Ti si samo student-podstanar i tebe ova situacija ne zanima.
DUŠAN:
Znači, ja sam student-podstanar i mene ova situacija ne zanima.
SVETISLAV:
114

Tako je.
DUŠAN:
Page

A šta studiram?
SVETISLAV:
Otkud znam? Izmisli nešto. Recimo kriminalistiku. To bi ti stajalo. Lanci, katanci.
DUŠAN:
Zašto?
SVETISLAV:
Zato što moraš da studiraš nešto.
DUŠAN:
Mislim, zašto da lažem da ti nisam sin?
SVETISLAV:
Pa, konju… Zato što voziš moj auto. Ovako mi nisi ništa, jer je auto tvoj. A da si mi sin, kao
što i jesi nažalost, auto bi bio moj. Onda bi ona rekla: „Prodaj auto i vrati pare”. Razumeš
sad?
DUŠAN:
Malo.
SVETISLAV:
Bolje malo, nego pogrešno.
DUŠAN:
A odakle sam?
SVETISLAV:
Jaoj, ništa ne možeš sam da smisliš. Recimo, iz Tošinog bunara. Hajde sad beži mi sa očiju,
treba advokat da mi dođe.
DUŠAN:
Kako ću bez auta? Smiluj se. (Ponovo napravi lice inferiornog psa).
SVETISLAV:
Jaoj. Namazan si svim Jakovljevićevskim bojama. Evo ti ključ. Samo nemoj da mi seješ
Jakovljevićevsko seme po kolima. Zbog tebe svake nedelje plaćam dubinsko čišćenje.
DUŠAN:
Ma, jok. Idem da kupim nešto za doručak. Majka nije ništa spremila.
SVETISLAV:
Znači, moram i pare da ti dam?
115

DUŠAN:
Page

Baš tako.
SVETISLAV:
Uh. (Vadi novac i daje). Evo ti. Idi sad molim te, čovek samo što nije došao.
DUŠAN:
Dobro. Hvala, ćale. Idem. (Otvara vrata, avokat čeka ispred.) Izvolite.
,
.
II
.
SVETISLAV:
O, gospodine, stigli ste. Izvolite. (Advokat uđe, a Dušan ode). Gde si, Malere, kućo stara? Što
čekaš ispred?
ADVOKAT:
Ja sam zvonio, ali niko ne otvara već tri minuta.
SVETISLAV:
Mora da su nam isekli struju.
ADVOKAT:
Vidim da ste u velikim problemima.
SVETISLAV:
Žena zaboravila da plati. I ne moraš da mi persiraš, nema nikoga.
ADVOKAT (Izvadi plavu kovertu):
Doneo sam ti tvoj deo.
SVETISLAV:
Koliko?
ADVOKAT:
Po dogovoru! 30%.
SVETISLAV (Otvori pogled i prebroji novac.):
Hvala ti. Zadovoljstvo je poslovati sa tobom. Do sada me nisi izneverio. Ali, nisam te zbog
toga zvao. Izvoli, sedi. Imam jedan slučaj za tebe.
ADVOKAT:
116

Odmah ću te opomenuti da su moje usluge prilično skupe.

Page

SVETISLAV:
Ma, bubreg ću da prodam, samo ovu muku da skinem sa vrata. I krv ću da dam. Zovi zavod za
transfuziju ima da im napunim vreće.
ADVOKAT:
Nije potrebno. Nisam ja krvopija. Ja radim samo za novac. Takođe te
moram upozoriti na avans koji uzimam pre razgovora.
SVETISLAV (Tiho):
Razumem, ali ja ne želim da me braniš na sudu, već savet koji će mi pomoći da oteram ovu
ludaču.
ADVOKAT:
Ja sam proučio tvoj slučaj. Nije nimalo naivan. Pa ću reći da ona nije baš luda. Ali to je tvoja
privatna stvar. Ako ti želiš da je ostaviš bez igde ičega, to je tvoja stvar.
SVETISLAV:
Ma, ona je žensko. Udaće se. A šta da radim sa ovim mojim klipanom? Moram bar ovo
kućerka da mu ostavim.
ADVOKAT:
Naravno, naravno. Sve po želji. Dakle, njen otac nije ostavio testa-ment?
SVETISLAV:
Ne. On je mlad otiš’o na onaj svet. Nismo se tome nadali. (Nasmeje se).
ADVOKAT (Malo poćuta) :
A šta je tu smešno?
SVETISLAV:
Ništa. Nastavi, molim te.
ADVOKAT:
Elem, tvoj brat i njena majka nisu bili venčani?
SVETISLAV:
Nisu. Ona je došla sa stomakom do zuba. On je prihvatio, ali nisu stigli da se venčaju. Živeli
su u divljem braku neko vreme, a on je umro nedugo zatim.
ADVOKAT:
U tom slučaju, nema nikakvih začkoljica na tvoju štetu. Ja ću ovo da rešim i ona će morati da
napusti kuću.
117

SVETISLAV:
Daće Bog da je tako. (Stisne mu ruku).
Page

ADVOKAT:
Nema na čemu.
SVETISLAV:
Da te ispratim. (Krenu ka ulaznim vratima. Svetislav ih otvori, a Du-bravka stoji ispred,
usplahirana).
.
.
.
III

DUBRAVKA:
Što ne otvaraš, crni Svetislave? Pola sata stojim, k’o u redu za akcije. (Uđe).
SVETISLAV:
Polako, Dubravka. Nemoj pred čovekom.
DUBRAVKA:
Šta, bre, nemoj? (Mala pauza. Dubravka shvati da nema struje). Kuku meni, isekli mi struju.
SVETISLAV:
Kuku svima nama. Što si došla ranije?
DUBRAVKA:
Pustili su me ranije. Ovakve muke samo ja imam. A ko je ovo?
ADVOKAT:
Čast mi je da se predstavim. Advokat Maler Belajbeg.
DUBRAVKA:
Pu, daleko bilo. Ko vam dade takvo ime?
SVETISLAV:
Dubravka, prestani!
DUBRAVKA:
Drago mi je. Oprostite. Moj suprug vam je verovatno objasnio ovu nemilu situaciju, koja, eto
kako i sami vidite, samo mene može da zate-kne, da mi jedna rospija, bane u kuću, zaključa se
u spavaću sobu, pu, crkla dabogda!
118

ADVOKAT:
Smirite se gospođo. Ja sam vašem mužu obećao, da će ona napustiti stan, u što kraćem
Page

periodu. A kad ja što obećam, to ću i ispuniti. Neka vam to bude dovoljno.

DUBRAVKA:
Ma, ne treba nama advokat, gospodine advokate. Već milicija, žan-darmerija, govnjiva motka,
pa da vidi stoka…
ADVOKAT:
Ne brinite se gospođo, problem je ovaj gotovo rešen. Ukoliko sutra. Ako je to sve što ste imali
da mi saopštite, ja bih išao. Drugi klijenti čekaju.
SVETISLAV:
Toliko.
DUBRAVKA:
Vama toliko, a meni će morati do tančina.
SVETISLAV:
Ovuda, gospodine Belajbeg.
ADVOKAT:
Hvala i svako dobro.
SVETISLAV:
Doviđenja. (Advokat ode).
.
.
IV
.
SVETISLAV:
Pametan ovaj advokat, pa to je neverovatano.
DUBRAVKA:
Pametan vraga.Vide li kako gladi dlan, jesi primetio?
SVETISLAV:
Ne razumem, koji dlan?
DUBRAVKA:
Levi. A to znači da će mu stići velike pare. Koliko si mu obećao?
SVETISAV:
119

Nismo se još dogovorili.

Page

DUBRAVKA:
Crni Svetislave, pa on će te odrati.
SVETSILAV:
Pa šta da radim?
DUBRAVKA:
Da ubiješ kurvu! Eto šta da radiš.
SVETISLAV:
Jesi li normalna? Pa da robijam zbog uljeza.
DUBRAVKA:
Nego pričaj ti meni. Ko je ona? Šta će ovde? Šta traži? Sve do detalja.
SVETISLAV (Poluglasno):
Ispričaću ti. Mada sam mislio da nema potrebe da ti ovo pričam, ali ipak ima.
(Razgovaraju o razlozima aktuelnog problema)
DUBRAVKA:
Šta!? Pa šta si ti mislio? Da će to ostati tako nerešeno? Zato nas neka kletva prati. A kako
misliš da to advokat reši? Ona poseduje dokument
koji može da te uništi.
SVETISLAV:
Imam ja argument za nju. Da je argumentujem kad hoću. Upamti šta ti kažem. Da je ovo
pravna država, pa da se i bojim. Ali dok je ovakvo stanje, bolje reći, sranje u državi, ovo je
mačji kašalj.
DUBRAVKA:
Kome to pričaš? Znam te, Svetislave, bolje no svoj džep.
(Neko lupa na ulazna vrata. Svetislav otvara vrata.Dušan stoji ispred sa zapakovanom
hranom).
.
.
V

DUŠAN:
Ljudi, napolju mrak, a mi bez struje.
120

SVETISLAV (Ode do prozora):

Page
Vidi, stvarno. (Zaviri duboko kroz prozor). Dubravka, eno Simonide sa onim njenim
sponzorom.
DUBRAVKA:
Ne zanima me.
SVETISLAV:
Trči za njom k’o da je poslednja, a ona neće da se okrene. Žalosno!
DUBRAVKA:
Stvarno? (Otrči do prozora). Vidi kurve. Izmuzla čoveka, pa joj više nije zanimljiv.
SVETISLAV:
Kako se ljudi vežu za idiote, pa to je neverovatno.
DUBRAVKA:
Pa, bila sam mlada…
SVETISLAV:
Ne pričam o nama, Dubravka!
DUBRAVKA: Pa ti bi pičao o svemu, samo ne o svom problemu. Sram te bilo. Stojiš tu i
ogovaraš ljude. (Najedanput se čuje lomljenje stakla). Šta ovo bi? Svetislave?
DUŠAN:
Ja sam. Ispao mi tanjir.
DUBRAVKA:
Kuku, kuku! Svetislave, pa on meni raspario servis. Šta je ovo sa nama? Ovo je ukleta kuća.
Šta je to sa ovom kućom, što me živu dere od kad sam u nju ušla. Dobro kad nisi razbio
ogledalo. Sedam godina nesreće bi nas pratilo. Ma, baš me briga. Ako ti je. Šetate se po kući
k’o vampiri. Niko da upali sveće. (Sedne na kauč, gde Svetislav leži).
DUBRAVKA:
Jaoj. Preseče me. Što ne gledaš kud ležeš?
SVETISLAV:
A što ti ne sedaš kud gledaš?
DUBRAVKA:
Svetislave, možemo li da se vratimo na započetu temu?
SVETISLAV:
121

Naravno. Reci.
DUBRAVKA:
Page
Ja mislim da treba da se odreknemo auta. Znam da ga voliš, ali kako god okreneš, mi para
nemamo.
SVETISLAV:
Sačekaj da advokat dođe i istera ovu mahalušu.
DUBRAVKA:
Ne može ona da izdrži unutra koliko ja mogu da čekam. Čekaj! Neću više da čekam.Čekala
sam ja i previše. Palo mi je nešto na pamet!
SVETISLAV:
I meni!
DUBRAVKA:
Mislimo li na isto?
DUŠAN:
Ako mislite to što i ja mislim, stvarno ste perverzni. Ako znate na šta mislim?
DUBRAVKA:
More marš, stoko neiživljena. Sedi i jedi te splačine koje si doneo. Ne petljaj mi se u
razgovor. Svetislave, daj mi telefon.
SVETISLAV:
Šta će ti?
DUBRAVKA:
Da usisam staklo sa njim, Svetislave. Eto šta ću. (Ode do telefona, mrmljajući za sebe). Pita
me „Šta će ti telefon”. Da nazovem nekog. Preuzeću stvar u svoje ruke. Ti rešavaj sa
advokatom, a ja ću kako
znam i umem. I pokupi ovo staklo. Hoćeš da se posečem, pa da iskrva-rim na licu mesta? To
ti hoćeš! (Okreće broj i ide u drugu sobu)
SVETISLAV:
Jeste, pripremam atentat na tebe.
DUŠAN (Otvara sendvič):
Koga će mama da zove?
SVETISLAV (Kupi razbijena parčad ogledala):
Sta misliš? Sigurno neku gataru.
122

DUSAN:
Još veruje u to?
Page

SVETISLAV:
Prodaje muda, da ne kažem za šta.
(mala pauza)
DUŠAN:
Ova se cura živa ne čuje. Kao da je umrla.
SVETISLAV:
Daće Bog.
DUŠAN:
Nemoj tako, tata.
SVETISLAV:
Ajd’, ćuti tu i jedi. Ti ćeš da me učiš šta ću da radim.
DUŠAN:
Ja samo kažem. Opet sam ja kriv.
SVETISLAV:
To ce advokat da završi sutra. Nemoj samo ti da se mešaš, rekla ti je majka.
DUŠAN:
Ok, ćale. Ok! (Prokomentariše za sebe). Smarač.
(Dubravka se vraća iz mraka u dnevni boravak i razgovara telefonom. U desnoj ruci su joj
papir i hemijska olovka).
DUBRAVKA:
Tako dakle… (Piše). Znači, obučem gaće naopako… Obujem različite čarape… Aha.
Poželjno je da jedna bude žuta sa crnim tačkicama, a druga tirkizna sa zlatnim trouglovima…
A gde da nađem takve čarape?
Ako nema, nema. Dobro. Dalje… Da nacrtam krug oko pupka… Mogu li hemijskom
olovkom, jer flomaster nemam? Plave boje, svakako… Zamislite, pišem hemijskom plave
boje. Ma najbolja ste proročica, to je, kako da kažem… neminovno. Šta još treba? Kako?
Šnalu da zakačim pod levi pazuh… To će da boli, Dorinda. Pa, dobro. Ako moram, moram. I
to je to… Šta, ima još? Šta to? Da joj sipam so u obuću… Ne mogu. Fuksa mi ušla obuvena u
spavaću sobu. Bolje bubreg da mi je uzela… Pu, pu. Jesam, povukla sam se za uvo. A može li
ovaj ritual bez te soli u cipele… Pa, da pokušamo… Novac ću vam uplatiti za pola sata. Broj
vašeg žiro-računa znam. Deset hiljada dinara. Idem sad da uzajmim kod moje prijateljice
Simonide, divna jedna žena, i novac će vam biti uplaćen za pola sata… Časna reč. Hvala vam
mnogo. Vaš sam doživotni dužnik. Hvala još jednom. Prijatno, gosin. Dorinda… (Spusti
slušalicu i okrene se prema Svetislavu sa stavom pobednika). E, ovo je pametna žena, a ne
kao onaj tvoj smušeni advokat. Sad ćeš da vidiš kako će ova muka da nestane. (Dušanu). Diži
123

se, Dušane, da me povezeš.

SVETISLAV:
Page
Pusti dete, neka pojede ovo.
DUBRAVKA:
Dušu mi je on pojeo. Hajde, kreni, nemam vremena.
SVETISLAV:
Ja ću te povesti. Neka dete jede.
DUBRAVKA:
Pita li neko mene jesam li danas išta u usta stavila? Niti sam šta čalabrcnula ni čalapopila. U
ovoj kući samo ja rintam i zarađujem, kupujem i otplaćujem, perem, peglam, čistim, ribam,
zgrćem i razgr-ćem veš, čistim cipele, pomeram trosede, dvosede, kauče, fotelje, usisavam,
potirem, kuvam, pržim i pečem. Pa šta hoćete od mene!? Ali dobro. Neka me povede bilo ko,
samo brzo.
SVETISLAV:
Idemo.
(Izlaze. Čuje se njih razgovor iz vrata. Odlaze).
SVETISLAV:
„Deset hiljada dinara ćeš da daš toj lopurdi?”
DUBRAVKA:
„Svetislave, nemoj da vređas ženu. Rada je da pomogne…”
.
.
VI

(Dušan ostaje sam. Ode do vrata spavaće sobe gde se nalazi Sandra i pokuca).

DUŠAN:
Alo, curo. Jesi li tu? Čujes li me? Jesi li tu ili si zaspala?
SANDRA:
Čujem te, dečko. Ostavi me na miru. Ti si njihov čovek.
DUŠAN:
Mene ova priča ne zanima. Ja sam samo podstanar.
124

SANDRA:
Page

Zašto me onda zoveš?

DUŠAN:
Kupio sam ti nesto da klopaš.
SANDRA:
Hvala, nisam gladna.
DUŠAN:
Znam da jesi. Od jutros nisi ništa ni čalabrcnula ni čalapopila. Ako hoćeš da se boriš, moraš
da si malo i naoružana. ‘Ajde otvori. Molim te. (Mala pauza. Sandra otvara vrata). Tako,
brate. Nemoj da se plašiš.
SANDRA:
Gde su ovi?
DUŠAN:
Otišli su. Neće se skoro vratiti. Gužva je u gradu.
SANDRA:
Zašto ovo radiš?
DUŠAN:
Hoću da ti pomognem. Boriš se za nešto što ti pripada. Mislim da si dobra osoba. Ja volim
ovo dvoje, a i ti si mi draga. Ja samo želim da se ovo reši.
SANDRA:
Ja nisam kriva.
DUŠAN:
Znam. Budi vesela, ne budi nevesela. Otac ti je umro davno ili sko-ro?
SANDRA:
Ne želim o tome da pričam. (Sedne da jede). Je l’ mogu ja ovo da po-nesem tamo u sobu?
DUŠAN:
Zašto? Ostani ovde. Neću da te vežem i bičujem. Obećavam.
SANDRA (Nasmeje se):
U pravu si. Nije fer? ’Ajd da te ispoštujem.
DUŠAN:
Meni je ovaj gazda, Svetislav, rekao da je on pozajmio pare od nekog čoveka, tvog oca…
125

SANDRA:
Šta ti je reako?
Page
DUŠAN:
Pa da je davno pozajmio pare od nekog oca, valjda tvog, i ti si došla po njih i nećeš izaći iz te
sobe dok ih ne dobiješ. Tako je rekao.
SANDRA:
Ne želim da razgovaram o tome. Molim te, promeni temu.
DUŠAN :
Evo recimo, je l’ imaš dečka?
SANDRA:
Znala sam da ćeš me to pitati. Ne, a ti, imaš li devojku?
DUŠAN:
Ne, to za mene ne postoji.
SANDRA:
Zašto?
DUŠAN:
Kako da ti to objasnim? Nisam ja taj tip. Dan, pa i dva. I dosta!
SANDRA:
Zar se nikad nisi zaljubio?
DUŠAN:
Možda, ne znam. Ne verujem. Ali, kad me već pitaš, da ti kažem. Možda je to ljubav, ali ne
umem da prepoznam.
SANDRA:
Aha, ipak te neka omađijala.
DUŠAN:
Da vidiš, i jeste. Jedna lepotica mi ne izlazi iz glave. Prođem pored
nje, i kad nam se pogledi susretnu, ja kao pokošen. Ne mogu da izdržim.
SANDRA:
To je neki znak.
DUŠAN:
Nije ona videla taj znak. Izbegavam da joj ga pokažem.
126

SANDRA:
Page

Ne razumeš. To je znak za tebe. Zaljubljen si!

(Mala pauza)
U čemu je problem? Baš si blesav.
DUŠAN:
Ti si se meni dopala, čim sam te ugledao.
SANDRA:
Tebi se svaka dopadne, samo da ide na dve noge.
DUŠAN:
Nije tako. Volim ja one u kolicima. Ali ti si baš posebna.
SANDRA:
Ha-ha-ha. Nemoj, sad ću da pocrvenim. Jesi li odavde? Šta studiraš?
DUŠAN (Nespreman) :
Iz Mošinog bunara. Ovde studiram ovo… ekriminologiju.
SANDRA:
Misliš kriminalistiku?
DUŠAN:
E, to. Lanci, katanci. A ti?
SANDRA:
Pravo.
DUŠAN:
Vidi se. (Nasmeju se).
SANDRA:
Mislim da bi ti lepo stajala uniforma. Pendrek, lisice. Pa još auto.
DUŠAN:
Mogu i bez toga da te privedem.
SANDRA:
Ma, nemoj. Ti bi me odmah spopao. Nemoj da si bezobrazan. Čekaj.
DUŠAN:
A kako se snalaziš u njihovoj spavaćoj sobi?
127

SANDRA:
Page
Nikako. Dosadno. Ubi’, Bože! Nema televizora, nema knjiga, nema ničega. Samo krevet i
ormar.
DUŠAN:
Šta da ti radim? Evo, nabaviću ti nekako televizor. Hoćeš da ga premestim iz moje sobe u
tvoju, mislim njihovu sobu?
SANDRA:
Baš si blesav. Nisam došla da se zabavljam. Uostalom, tebe bi isterali iz stana kad bi saznali
da si mi dao televizor i da mi na bilo koji način pomažeš.
DUŠAN:
Ne znam kako da ti pomognem. Baš ti je dosadno tamo. Imaš prozor, pa gledaj ljude.
SANDRA:
Pa da me Svetislav pogodi iz snajpera pravo u glavu.
DUŠAN:
Ne zezaj. Nije Svetislav takav.
SANDRA:
Ne znaš ti njega.
DUŠAN:
Kako da ne znam rođenog… gazdu. (Zbunjujuće): Mislim, oca, koji mi je kao
gazda…Razumeš?
SANDRA:
Ne razumem… Nije ni važno, nećemo o njemu.
DUŠAN:
Tebi se nijedna moja ideja ne sviđa.
SANDRA:
Lako je tebi da tako pričaš. Ne ide to tako. Kad te sudbina namuči… Ma, neću više o tome.
(mala pauza)
DUŠAN:
Pošto se ovi neće vratiti neko vreme, hoćeš da ti pravim društvo tamo u sobi? Doneću karte ili
neku drugu igru koju voliš da igraš. Možemo da mešamo, da delimo.
SANDRA:
128

U redu. Ali, izlaziš iz sobe, čim se oni približe kući.

DUŠAN:
Page
Ma, važi. Čućemo ih. Uvek je galama kad se njih dvoje pojave.
SANDRA:
Idi po karte i dođi, ja odoh u sobu.
DUŠAN:
Evo me za minut. (Dušan ode do svoje sobe i za par sekundi proleti kroz dnevni boravak sa
kartama i vinom. Uđe kod Sandre i čuje se kako zaključava vrata.)
.
.
.
ČIN PETI
.
I

(Jutro. Dnevna soba. Dubravka i Svetislav sede i piju kafu. Oboje namrštenih faca gledaju,
svako u svoju tačku i uzdišu. Dubravka u različitim čarapama.)

DUBRAVKA (Podnadula):
Uh!
(mala pauza)
SVETISLAV:
Eh.
DUBRAVKA:
A šta ti uzdišeš, majke ti?
SVETISLAV:
Kako da ne uzdišem?
DUBRAVKA:
Ovo su Tantalove muke.
DUBRAVKA:
Kakve Tantalove muke? Tantal bio dovde u vodi, a mi smo dovde u govnima.
129

DUBRAVKA:
Page

Još me ova šnala pod pazuhom stegla, meso mi čupa. E, to su muke.

SVETISLAV:
I te muke te koštale deset hiljada dinara.
DUBRAVKA:
Bolje bi bilo da ćutiš. Ti si nas u ovo uvalio. Tako mi i treba kad sam se udala za baksuza. I
dete ti je sad takvo. Samo znaš da ujutro odeš u lov. Ovolike godine ideš tamo, a nikad te
ptica nije posrala. (Mala pauza). Šta čekaš, čoveče? Zovi ga!
SVETISLAV:
Zvao sam ga hiljadu puta, ne javlja se.
DUBRAVKA:
Zovi ponovo.
SVETISLAV (Svetislav okreće broj, ali bez promene).
Evo. Zvoni i ništa.
DUBRAVKA:
Čekaj do kraja.
SVETISLAV:
Čekam. (Pauza). Ništa.
DUBRAVKA:
Kuku meni, šta mi je sa detetom? Prvi put da nije prespavao kod kuće. Njega je neko
kindapovao.
SVETISLAV:
Nemoj da pričaš svašta. Sigurno je prespavao kod neke devojke.
DUBRAVKA:
Mislila sam da ovo neću nikad reći, ali daj Bože da je tako, kao sto kažeš. Ali, kola su mu
parkirana ispred.
SVETISLAV:
Ne znam. Nisam pametan.
DUBRAVKA:
Reci mi nešto što ne znam. Uh! (Mala pauza). Ama, zovi ga, čoveče, ne mogu više!
SVETISLAV:
Ne javlja se, ženo!
130

DUBRAVKA:
Page

Pa, potraži ga. Upali auto. Nađi mi sina!

SVETISLAV:
Gde da ga tražim?
DUBRAVKA:
Šta ja znam? Zovi miliciju, 92, B92… Učini nešto. (Neko pokuca na vrata. Dubravka skoči).
To je on. Konačno, mamin sin. Krvi ću mu se napiti. (Otrči do vrata. Otvori, a ispred stoji
advokat). Nije on, Svetislave. Ja ću da se samoubijem. (Zaplače).
.
.
II

SVETISLAV:
Vi ste, gosp. Belajbeg. Izvolite.
ADVOKAT (Uđe):
Situacija kod vas je i dalje alarmantna. Šta je gospođi?
SVETISLAV:
Naš sin se od sinoć nije vratio kući, pa je ona načisto spapandrknula.
DUBRAVKA (Advokatu):
Nađite ga, molim vas. Spasite me ove muke. Ovog pakla. (Kroz plač). Ne mogu više. Molim
vas.
SVETISLAV:
Hajde, smiri se. Naći ćemo ga.
ADVOKAT (Prilazi mu ljubazno, tapšući ga po ramenu):
Znam da je sad nezgodna situacija, ali vam donosim ohrabrujuće vesti, vezane za onaj vaš
problem.
SVETISLAV:
Pa kad bi svi advokati radili svoj posao kao vi, pravda bi bila i brza i dostižna. Znači, rešili ste
ono oko čega smo vas zadužili?
ADVOKAT:
Naravno. Ali, nažalost, kako vidim, to više nije glavni problem. Izvo-lite. (Daje mu koverat)
SVETISLAV (Ščepa pismo i distancira se od svih. Zastaje vidno uznemiren i brižljivo čita za
131

sebe):
Ma, samo ovu muku da sklonim sa vrata.
Page

DUBRAVKA:
Sram te bilo. Ovo ti je važnije od života rođenog deteta.
SVETISLAV:
Polako, Dubravka. Bar nešto da nas mimoiđe. Ti sad možeš da skloniš tu šnalu i čarape.
Džaba si pravila maskenbal.
DUBRAVKA:
Ti misliš da je ovo cirkus? Da je sve tvoj advokat rešio? Ma, ja ću tu gusku ovim rukama
zadaviti, čim izađe odande.
ADVOKAT:
Molim vas, gospođo Jakovljević, da ovu stvar izvedemo civilizovano do kraja.
DUBRAVKA:
Bila sam ja civilizovana i više no što treba. Ali, ovo je prevršilo svaku meru. Treba da se
zavučem u mišju rupu, a miševi da kolo vode. (Njoj): Slušaj me, kalašturo! Izađi iz te sobe
dok nisam vrata razvalila.
ADVOKAT:
Strpite se, još koji minut. Sad ću joj se ja, kao službeno lice, obratiti. (Dođe do
vrata): Gospođice, ja vam se u ime zakona obraćam. Čujete li me?
SANDRA (Iz sobe):
„Čujem. Izvolite”.
ADVOKAT:
Došla je naročita naredba da vi ovaj dom napustite još danas. Molim vas da tako postupite.
SANDRA:
Ti, odmereni i smireni, koji se deliš sa zdravim razumom. Pre no što ti plate i pokažu koga
treba da napadaš, poslušaj sebe.
ADVOKAT:
Ovo ona meni? Što lepo govori. Sjajno.
DUBRAVKA:
Nemojte da se pecate. Čita sa papira. Vidite da zamuckuje.
ADVOKAT:
Primetio sam. Možda citira? Ili naučila napamet? Vratimo se temi. Gospođice, čuli ste
naredbu!
SANDRA:
132

Ne želim da razgovaram bez advokata.

Page

DUBRAVKA:
Evo ti ga advokat, jebo te advokat. (Advokatu): Glupača.
ADVOKAT:
Strpljenja, gospođo, samo strpljenja. (Sandri): Vi imate pravo na advokata, ali ne dok ste pod
ovim krovom. Ovde imate epitet uljeza. Kad izađete, možete se sa ovom porodicom
sučeljavati na sudu. A do tada, ova porodica može protiv vas da podnese krivičnu prijavu
zbog upada u privatno vlasništvo.
SANDRA:
Ovo je i moje vlasništvo.
DUBRAVKA:
Govno je tvoje vlasništvo. More, sikter iz moje kuće.
ADVOKAT:
Molim vas, gospođo, da ovo privedemo kraju.
DUBRAVKA:
Recite njoj, ja samo branim sebe i svoju kuću, dok ovaj moj sedi skrštenih ruku.
(Svetislavu): Uradi nešto, šta si se tu skočopizdio?
SVETISLAV:
Šta da radim? Pusti čoveka da ovo završi.
DUBRAVKA:
Ma, pun mi je kufer svega, sad ću da joj… (Zaleti se i ramenom razvali
vrata i zajedno sa njima upadne u sobu. Čuje se neartikulisano vređanje i šamaranje Sandre
od strane Dubravke. Par trenutaka kasnije, Dubravka izlazi u poluonesvešćenom stanju).
SVETISLAV:
Jesi li je izudarala, majku li joj njenu, pokvarenu?
DUBRAVKA (Tesko dišući) :
Svetislave, sa mnom je gotovo…
SVETISLAV:
Sta lupaš? Je l’ to ona tebe isprangijala, moja Dubi?
DUBRAVKA:
Nije. Al’ sam još gori udarac dobila. Znaš li ko je bio u njenom krevetu?
SVETISLAV:
133

Šta? Kurva dovela sponzora u nas bračni krevet? Pravi mi jebarnik od kuće. Gde mi je pištolj?
(Izlazi Sandra razgolićena, obnaženih grudi i raštrkane kose. Advo-kat za njom):
Page
SANDRA:
Prokleti bili. Na ovome vam neće ostati. Ja vam se kunem, nikad vas neću ostaviti na miru. Pa
i kad dobijem ono što mi pripada.
DUBRAVKA (Ležući, iznemoglo):
Svetislave, udavi je. Zečepi joj usta za sva vremena.
SVETISLAV (Advokatu) :
Molim te, Malere, izvedi je odavde, dok mi nije pao mrak na oči, pa da raskomadam i nju i
njenog harmonikaša.
SANDRA:
Odlazim. Ali ću se vratiti. U to budite sigurni.
(Dubravka jeca)
SVETISLAV:
Marš napolje.
SANDRA:
A tebe će, Svetislave, stići mnogo teža kazna…
SVETISLAV (Krene pištoljom na nju. Advokat mu otme oružje):
Napolje kad kažem!
SANDRA:
Obećao si da ćeš rešiti ovu stvar ljudski i ispraviti grešku, a ti si opet sve upropastio.
ADVOKAT:
Hoćete li da napustite ovaj dom ili da upotrebimo silu?
SANDRA:
Vi mi se ne obraćajte. (Krene ka vratima da izađe. Dušan izlazi iz spavaće sobe i uhvati
Sandru za ruku).
DUŠAN:
Čekaj. Nemoj da ideš.
SVETISLAV (Ne može da izusti):
Šta… Otkud… Ti…?
DUŠAN:
134

Znam da si rekao da je se klonim, šta ima veze? Žao mi je što se ovako svađate, ćale.
SANDRA:
Page
Šta?
DUŠAN:
Rekao sam ti da sam ovde podstanar, ali to nema nikakve veze.
SANDRA:
Ovo ti je otac?
DUŠAN:
Jeste.
SVETISLAV (Krene na Dušana. Advokat ih razdvoji i stoji između njih): Budalo. Svinjo.
Rekao sam ti da je se kloniš.
DUŠAN:
Dobro, ćale. Šta je sad to važno? Svidela mi se.
SVETISLAV:
Ona ne sme da ti se sviđa. Idiote! Znaš li sa kim si spavao?
DUŠAN:
A šta, ti kao nisi?
SVETISLAV:
Umukni!
DUŠAN:
Neću da ćutim, hteo si je za sebe. Reci pred kevom istinu. Terao si me da lažem.
SVETISLAV:
Tišina!
DUŠAN:
Dobro, evo ti je. Ja sam je overio.
SVETISLAV:
Prestani!
DUŠAN:
I samo da znaš, nije nešto.
SVETISLAV:
135

Jebo si sestru, govnaru!

(Svetislav otima advokatu pištolj ne bi li ubio Sandru. U toj gužvi, pištolj opali i Dušan pada
Page

kao pokošen. Dubravka ustaje i pokušava da uzme tablete sa stola.)

DUBRAVKA (Polako, mumlajući):
Za sve si ti kriv. Nije moje dete krivo. Ostavi ga. Ti si kriv. Ti!
Dubravka, videvši Dušana krvavog, pada pokošena srčanim uda-rom. Oboje umiru, a
Svetislav prilazi Sandri pištoljom uperenim u njenom pravcu. Najednom pištolj okrene ka sebi
i ubije se.
ADVOKAT (Hladno prilazi Sandri koja je u delirijumu):
Ovo je tvoje prokletstvo!
.
.
KRAJ

136
Page
Senka Petrović

BABA JAGA
.
Lutkarski dramski komad
.
(Po motivima narodne priče i drame Dva javora Evgenija Švarca)
.
Lica:
Vasilisa
Medved Miša
Ljudmila
Agaton
Baba Jaga
Ivan
Fjodor
Jegor
Mama
Dečak 1
Dečak 2
Kućica, Miševi, Javorovi

Dečja soba. Dečaci, u košuljicama za spavanje, skaču po krevetu i veselo se smeju. Ulazi
Mama.
137

MAMA: Hej! Smesta u krevet vas dvojica!

Page

DEČAK 1: Ali, mamaaa..

DEČAK 2: Mi smo već veliki.
MAMA: Ni reči više. Da li hoćete da vas otme Cvilidreta kada ne slušate mamu.
DEČAK 1: Mama, mi više ne verujemo u te priče.
DEČAK 2: Da. Toga se plaši još jedino Ivan.
MAMA: Jel tako? Dobro. Ali ako odmah legnete ispričaću vam jednu novu priču.
DEČAK 1: Novu?
DEČAK 2: Jel’ strašna?
MAMA: Nisu priče strašne, nego ljudi. Ako hoćete da je čujete prvo lezite i budite mirni.
DEČAK 2: Hoćemo, mama.
MAMA: Ovo je priča o najviše zloj, najgoroj i najstrašnijoj veštici na svetu. Ona je stvarno
postojala pre mnogo, mnogo godina. Ispričaću vam priču o Baba Jagi.
DEČAK 1: Hahaha.. Kako neko može biti strašan kada ima tako smešno ime?
MAMA: Iiiiii.. Nemoj da te čuje. Jer ona mnogo voli da se sveti ako je neko ismeva. Budite
dobri i pažljivo slušajte.
Baba Jaga je živela u Mračnoj šumi. Zla, grozna i opasna volela je da hvata ljude, a
naročito decu koja bi pobegla od kuće. Kada ih uhvati onda bi ih skuvala u velikom loncu i
pojela. Ili bi ih pretvarala u drveće i kamenje da ih njihovi mame i tate nikada više ne nađu. A
oni bi bili zarobljeni zauvek.
DEČAK 1 i 2: (malo su već uplašeni) Aaa uuu..
MAMA: U isto to vreme živela je jedna divna žena, po imenu Vasilisa. Vasilisa Prekrasna.
Ona je imala tri sina.
DEČAK 2: Kao ti, mama.
MAMA: Da, kao ja.
DEČAK 1: A jesu li oni imali tatu?
MAMA: Budite strpljivi i sve će te saznati. Znači..
Vasilisa je imala tri sina: Fjodora, Jegora i Ivana. Kada su Fjodor i Jegor napunili po
trinaest godina pomislili su da su junaci kao njihov tata i otišli su od kuće u svet da rade
junačka dela. Posle samo nekoliko nedelja njihovi konji su se sami vratili i majka Vasilisa je
znala da im se nešto strašno desilo. Krenula je da ih traži.
Dok Mama priča scena se menja. Pojavljuje se šuma iz magle. Čuje se zlokobni Baba Jagin
smeh, jauci dečaka kroz šuštanje drveća i naposletku glas Vasilise Prekrasne. Sve vreme dva
najveća i najlepša javora, bakarnog i zlatnog lišća se pokreću, granama mašu i šušte kao da
joj odgovaraju.
138

Vasilisa je lepa, snažna žena. Srebrne, duge kose i krupnih zelenih očiju. Nosi mač za
pojasom i džak na leđima.
Page
VASILISA: Fjoodoooreeeeee… Jeeegoooreeeee.. Fjodore! Jegore!
DECO MOJA DRAGA
NESTALA BEZ TRAGA
MAJKA VAŠA VAS TRAŽI
NE ZNA SE KOJI MI JE DRAŽI
FJODOR JE PRVENAC
JEGOR JE DRUGI
MAJKA VAS VOLI
BEZ DA SE TRUDI
ISPOD SRCA BILI
U SRCU OSTALI
A ONDA STE DAVNO
BEZ TRAGA NESTALI
GDE STE SE SKRILI
MOJI SINOVI MILI
NESTAŠNI STE BILI
OD KUĆE STE OTIŠLI
MALENI DEČACI
OD TRINAEST LETA
ZBOG VAS SADA MAJKA
SVUD’ PO SVETU ŠETA
Fjooodooreee.. Jegoooree.. Jegore!! Fjodore!
Tri godine ih dozivam. Tri godine ih tražim. Srce mi samo nalazi put. Pocepala
sam tri para cipela, prošla pola sveta. Pitala, dozivala, molila i plakala. Ali njih nema. A
najmlađi Ivan mi sam kod kuće ostao.
(Publici.) Da li ste ih vi videli? Moja dva mala sina, bakarne i zlatne kose? Sa
kovrdžicama? Niste ni vi? (Tiho se rasplače.) Tako sam umorna. (Zevne.)
Ne! Nema odmora. Moram, moram dalje da ih tražim. Naći će ih majka makar
prevrnula nebo i zemlju. Fjodoooreee… Jegooreeee..
139

( Podigne se čudna magla i vetar, i Vasilisa padne u nesvest. Nailazi Medved Miša. Oko
vrata nosi pokidan lanac. Riče i brunda.)
Page
MEDVED: Brrmrmrrrrrroarrrrr!!!!!!!!! GRRRRRRRRRRR!! Brrmrmrm.. Brrmmmmmm..
VASILISA: (Trgne se.) AAAA!!!
MEDVED: GRRRRROOAARR!!! (Krene prema njoj.)
VASILISA: (Potegne mač.) Stani ako ti je život mio! (Medved se ukopa, ali opet krene uz
urlik. Vasilisa zavitla mačem.) Odbij! Ovo je mač Danila junaka! Njime je Zmaj Ognjeni
skraćen za glavu. Odlazi, zveri! (Krene na Medveda.)
MEDVED: Stani! Joj! Molim te, nemoj.
VASILISA: (Stane iznenađena Medvedovom reakcijom.) Ko si ti?
MEDVED: Ja sam Medved Miša. Sluga Baba Jage.
VASILISA: Šta hoćeš od mene?
MEDVED: Da te rastrgnem i ubijem.
VASILISA: Zašto?
MEDVED: Baba Jaga je tako naredila. Rastrgati sve koji uđu u Mračnu šumu. A ja moram da
je slušam. Međutim, meni to ne prija. Ja sam dobar.
VASILISA: Ako si dobar onda nemoj to da radiš.
MEDVED: Moram, gospo. Sluga mora da sluša gospodaricu ako želi da se oslobodi ropstva.
VASILISA: Ko je ta Baba Jaga?
MEDVED: Najstrašnija veštica koja je ikada ugledala dan. A ružna je kao prazna
košnica meda. Zla, debela, ćorava i ćopava. Služim je već godinama jer sam pozajmio hranu
za svoje prijatelje Ljudmilu i Agatona. I kako sam siromašan nisam mogao na vreme da
vratim dug te me je stavila u lance i naterala godinu dana da služim.
VASILISA: Kako godinu dana kada si rekao da je služiš godinama?
MEDVED: Eeee, vidiš. To ni ja sam ne znam. Svaki put kada godina istekne ona me zabuni,
prevari sa tom nekom matematikom i ja onda opet počnem godinu ispočetka.
VASILISA: Siroti Mišo.
MEDVED: Nemoj da me žališ. Ja sam ponosan sluga.
VASILISA: A lance si pokidao.
MEDVED: Možda nisam pametan, al’ sam mnogo jak. A ko si ti, gospo? I odakle ti mač
Danila junaka?
VASILISA: Ja sam Vasilisa. Žena Danila junaka. Kada je poginuo mač sam uzela da ga
čuvam za sinove.
MEDVED: Gospo! Junak Danilo me je spasao kada sam bio meče. Večni sam mu dužnik. A
140

od sada tvoj. Dok sam živ tebi i tvojoj deci niko neće nauditi. Reci, kako mogu da ti
pomognem.
Page
VASILISA: Da li si video moje sinove, bakarne i zlatne kose, sa kovrdžicama? Fjodor i Jegor
se zovu. (Javori jako zašušte.) Tri godine ih po svetu tražim, ali ne nalazim traga.
MEDVED: Na žalost, nisam. Ali pitaću svoje prijatelje.
VASILISA: Gde su oni?
MEDVED: Uvek u blizini. Ljudmila! Agaton!. Dođite, mili moji.
LJUDMILA: (Veselo dotrči.) Av, av, av, gazda, gazda, gazda. Moj dragi, lepi gazda. Av!
(Umiljava se, te spazi Vasilisu.) grrrrrr… Ko je to?
MEDVED: Mir, ona je prijatelj. Ljudmila pozdravi Vasilisu. (Ljudmila veselo dotrči do
Vasilise koja je pomazi.)
VASILISA: Zdravo, Ljudmila. Mnogo si lepa. A gde je Agaton?
AGATON: (iz off-a) Tu sam.
MEDVED: Dođi ovamo.
AGATON: (iz off-a) Neću.
VASILISA: Zašto?
AGATON: Fino vaspitanim mačorima ne pristaje da poslušaju od prvog puta.
VASILISA: O čemu on to priča?
LJUDMILA: Njemu za sve treba tri puta da bi pristao. Ja se već namazim dok on dođe.
MEDVED: Agatone, dolazi ovamo i lepo pozdravi Vasilisu!
AGATON: (iz off-a) Ma, nipošto.
MEDVED: Agatoneee!!!!
AGATON: Pa, dobro. Nek’ vam bude. (Izlazi.) Dobar dan, gospo.
VASILISA: (Pomazi ga.) A ipak si ti jedan lepo vaspitan mačak.
AGATON: Naravno. Lepo mačji vaspitan, nenadmašan lovac na miševe i neprevaziđen
pripovedač bajki.
VASILISA: Drago mi je da sam te upoznala.
LJUDMILA: A mene, a mene?
VASILISA: I tebe, lepotice.
MEDVED: Dosta maženja. Ljudmila, Agatone, Vasilisa je u nevolji. Već tri godine traži
sinove. Da li ste negde videli, nanjušili ili štogođ čuli o dva dečaka bakarne i zlatne kose sa
kovrdžicama?
141

LJUDMILA: Ja nisam.
AGATON: Nisam ni ja. Ali sumnjam… (Svi napeto iščekuju nastavak rečenice.)
Page

MEDVED: Govori u šta sumnjaš!

AGATON: Neću da vam kažem. Ma, nipošto. Pa, dobro. Nek’ vam bude. Sumnjam da ih je
otela Baba Jaga.
VASILISA: O, ne!
AGATON: I sumnjam da ih je ili pojela ili da ih je začarala i pretvorila u nekakvo drveće.
Dosta novih stabala se pojavilo u šumi u poslednje tri godine. (Javori jako šušte.)
MEDVED: Može biti da si u pravu.
AGATON: Po običaju.
VASILISA: O, moj Bože! Moja deca! Medvede Mišo, brzo me odvedi do Baba Jage. Gde je
njena kuća?
MEDVED: To se nikad ne zna.
VASILISA: Molim?
MEDVED: Kuća Baba Jage je skoro jednako gadna kao i gazdarica. To je jedna odvratna
klimava građevina od ljudskih kostiju i polomljenih krčaga, na kokošjim nogama. A kokoš ko
kokoš. Pameti ni za lek. Čas je tu, čas je tamo.
VASILISA: Kako da je pronađemo onda?
MEDVED: Dovoljno je samo da je dovabimo svi zajedno. Hajde, prijatelji moji. Piju, piju,
piju. Pi, pi, pi, pi, pi.. (Svi zajedno dozivaju.)
Izlazi kućica na kokošjim nogama. Zveči, trese se, trči na sve strane. Lupa vratima.
VASILISA: Koliko je strašna.
MEDVED: Veštičji dom. (Kućica pobegne.)
VASILISA: Pobeže! Mišo, kako sada da je uhvatim?
MEDVED: To je nemoguće. Ne smeš da joj se približiš jer će te noge išutirati. A to boli.
VASILISA: A da ju nežno pozovem?
MEDVED: Dobra ideja. Probaj.
VASILISA: PI, PI, PI, PI, PI, PI
KUĆA NA NOGAMA ČETIRI
PI, PI, PI, PI, PI, PI
NOGAMA KOKOŠJIM
KUĆA ŠETA, STANI – KRENI
SADA NEKA DOĐE MENI.
142

Vasilisa nekoliko puta ponavlja strofu. Kućica prvo osluškuje, bojažljivo krene i nežno priđe i
Page

sedne ispred Vasilise.

LJUDMILA: Uspela si, gospo Vasilise.
AGATON: Sada je pitanje da li je matora kod kuće.
Vrata se polako otvaraju.
MEDVED: O, nee. Evo je! (Iz kućice izlazi Baba Jaga. Medved, Ljudmila i Agaton pribijeni
jedno uz drugo se tresu.)
BABA JAGA: JA SAM BABA
STRAŠNA BABA
U MENI JE STO VRAGA
NE MOŽEŠ MI NAĆI TRAGA
ZATO ŠTO SAM TAKVA BABA
ZVANA – BABA JAGA
NIKAD NIŠT’ NE DAJEM
NIKAD SE NE KAJEM
ZA PRAVDU NE HAJEM
DOBROTU PREZIREM
I STALNO NEŠTO BAJEM
ISTINU NE VOLIM
NEŽNOST JE BEZ VEZE
UČINITI ZLO NEKOM
MOJ JE INTERES
RUŽNA JA SAM
TO JE LEPO
ZLA JA SAM
MRZIM SLEPO
A NAJVEĆI JE ĆAR
DA NAPRAVIM DAR-MAR
NEPOSLUŠNA DECA
MOJ NAJDRAŽI SU PLEN
143

UKROTIM IH LAKO
DOK SI REK’O: TREN
Page
PITATE SE KAKO – TO JE TAKO LAKO
POGLEDAJTE ŠUMU
SVAKO DRVO DEČAK TO JE
KAD NE SLUŠAJU MAJKU
NEKA VEČNO KAO DRVA STOJE
KAO DRVA STOJE
(Kućici.) Gubi se! A vi, dole glavu robovi. (Vasilisi.) Zdravo, Vasilise. Lukavo si mi kućicu
dozvala.
VASILISA: Kako znaš moje ime?
BABA JAGA: Ja sve, pametnica, znam. Sve vidim, sve čujem. I talente posedujem.
VASILISA: Onda bi trebalo da znaš gde su moji sinovi. Zovu se..
BABA JAGA: (Prekine je i karikira.) Fjodor i Jegor, od trinaest leta, bakarne i zlatne kose sa
kovrdžicama. Bla, bla, bla.. Naravno da znam. I znam da su pobegli od kuće jer su hteli da
izigravaju junake. To se kažnjava.
VASILISA: Reci mi gde su. Molim te.
BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Preklinji me malo lepše.
MEDVED: Nemoj, Vasilise, preklinjati. Slugom ćeš joj postati.
BABA JAGA: Umukni, robe!!!
VASILISA: Majka se ne ponižava kada preklinje za svoju decu. Baba Jago, preklinjem te reci
mi gde su moja deca. Preklinjem te najlepše na svetu!
BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Lukave li žene. Hmmm.. Ovo čak može da bude zabavno. Vidi
ovako: Čujem da si veoma vredna.
VASILISA: Dok sam tri sina odgajila, svemu sam se naučila.
BABA JAGA: Daću ti tri zadatka. Ako ih dobro ispuniš pokazaću ti tvoje sinčiće.
VASILISA: Prvo mi dokaži da znaš gde su oni.
BABA JAGA: Vidi, malu, kako pregovara. Dobro. Klinci, javi te se mamici. (Cele šuma
krene da šušti. Čuju se glasovi dečaka: MAMA! Majčice naša. Tu smo u šumi. Baba Jaga nas
je pretvorila u…) Ćut’! Dosta je bilo.
MEDVED: Budi oprezna, Vasilise. Ona svaki glas zna da oponaša.
VASILISA: Uho majke ne možeš da prevariš. Mišo, to su bili oni! Jesi li čuo? Tu su u šumi
začari. Baba Jago, govori šta treba da radim.
144

BABA JAGA: Uf! Vidi, vidi, kako je žustra. Još samo da si zla, mogla bi mi stvarno biti od
neke koristi. E, pa, sluškinjo, evo zadataka:
Page

OČISTI MI KUĆU
OD PLAFONA DO PODA
DA SE SIJA, DA SE BLISTA
KAO ČISTA VODA
VASILISA: To je lako.
AGATON: To je kuća u koju ni pacov ne bi ušao koliko je prljava.
VASILISA: Ispuniću to.
BABA JAGA: Zadatak drugi:
TRISTA ĆUPOVA BLAGA
U MRAČNOJ ŠUMI
ZAKOPANO STOJI
SVE IH SKUPI
SVE PREBROJI
NEMOJ SLUČAJNO
DA FALI DUKAT KOJI
VASILISA: U redu.
LJUDMILA: Vasilise, Mračna šuma je ogromna i puna zamki.
VASILISA: Ispuniću to.
BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Vidi ti tu neustrašivost. Zadatak treći, od svih najveći:
U STAROM MLINU
U DŽAKOVA STO
POMEŠALI SE PŠENICA I RAŽ
MIŠEVI IH PROGRIZLI
TO JE NJIMA DRAŽ
TI IH RAZDVOJ I SAMELJI
U BRAŠNO FINO, BELO
I TADA ĆEŠ SINOVE
VIDETI ZACELO
Dajem ti tri dana da zadatke ispuniš!
145

VASILISA: Dobro.
Page

MEDVED: Zlotvorko, kako da stigne sve to? Gde ti je savest?

BABA JAGA: (Najšarmantnije moguće.) Hahaha.. Nemam je. Niti sam je ikada imala.
VASILISA: Mene je rad spasao od svih nevolja. Ispuniću i to.
BABA JAGA: A moj rad je da nevolje stvaram. To me hrani, to me leči. Kad zlo stvorim
uživam u sreći. Idem sada da pljačkam, kradem, izmlatim i otmem. Da bol, tugu i nesreću
nanesem. I tada od sreće sva da se tresem. Hahahahaha.. A vi, na posao, robovi moji! (Zvizne i
kućica dotrči. Iz kućice doleti magična korpa sa metlom. Krene huka, zvižduci i dim. Baba
Jaga sedne u korpu i zavesla metlom, te na taj način odleti, uz karakterističan smeh. Kućica
pobegne.)
MEDVED: Crna Vasilise, ako ne ispuniš zadatke ostaćeš joj sluškinja zauvek.
VASILISA: Ne brini, Mišo. Imam plan. Ali biće mi potrebna vaša pomoć, prijatelji.
MEDVED: Ja sam uz tebe dok me šape nose.
LJUDMILA: I ja ću ti pomoći, i ja.
AGATON: Ja neću. Ma nipošto. Ajd, dobro, nek ti bude. Uz tebe sam svakom dlakom.
VASILISA: Hvala vam, prijatelji. Počećemo od najtežeg zadatka. Prvo idemo do Starog
mlina po džakove. Mišo, treba mi tvoja snaga da sve to donesem.
MEDVED: Do Starog mlina će nam trebati više od celog dana hoda.
LJUDMILA: Nećemo stići, nećemo stići…
VASILISA: Smiri se, malena. Znam! Zamolićemo kućicu. Njene kokošje nogice će nas brzo
odneti tamo i nazad.
MEDVED: Kako si pametna, Vasilise. Ja se toga nikad sam ne bih setio.
VASILISA: A dok Miša i ja odemo po džakove, sačekajte nas tu.
PI, PI, PI, PI, PI, PI
KUĆICE, DRUGARICE
GDE SU TVOJE NOŽICE
DA NAS BRZO NOSE
KOKOŠJE I BOSE
PI, PI, PI, PI, PI, PI
(Kućica, u svom klimavom stilu ulazi.) Hoćeš li nam pomoći, drugarice? (Kućica se namesti
tako da se Vasilisa i Medved popnu na nju.) A sada nas ponesi do Starog mlina najbrže što
možeš, molim te. (Kućica ih ‘raketnom’ brzinom odnese. Jedino ostanu tragovi dima.)
LJUDMILA: Av, av, av, av, av, av…
AGATON: Ooo, prekini da se dereš.
146

LJUDMILA: Joj, što ne volim kada me gazde ne vode sa sobom. Prosto mi se plače.
Page

AGATON: Ako počneš da plačeš i ja ću otići.

LJUDMILA: Ne! Evo, neću. Ni suzu. Samo me ne ostavljaj i ti.
AGATON: Tiho! Neko dolazi.
LJUDMILA: Ko? Gde? Odakle? Av, av, av.. grrrrrrrrrrr..
AGATON: Aman, ćuti više i sakrij se. Ovo je neko snažnog glasa. (Agaton i Ljudmila se
sakriju i vire. Iz daleka se čuje pesma koja se približava. I sa pesmom na scenu ulazi Ivan.
Dok on peva javori šušte i granama pokušavaju da ga spreče da prođe dalje.)
IVAN: OOOOOOO!!!!
JA SAM JUNAK VEDRA ČELA
NEKA ZNADE ŠUMA CELA
JAK SAM, UMAN, SNAŽAN, ČIO
DUŠMANINU NISAM MIO
OOOOOOOOOOOOO!!!
JA SAM JUNAK SIN JUNAKA
DANILA SLAVNA, SRCA HRABRA
IMAM MAJKU I DVA BRATA
ZA NJIM SADA SVETOM TRAGAM
OOOOOOOOOO!!!
KO GOD DA MI U NJIH DIRNE
NEK’ SE ČUVA, NEK’ SE BRINE
PRAVDA ĆE IH STIĆI MOJA
OSVETA JE SNAŽNOG KOVA
OOOOOOOO!!!
JA SAM JUNAK MLAD
IME MI JE IVAN
KAD PORASTEM KAO TATA
BIĆU JUNAK SILAN
BIĆU JUNAK SILAN
(Agaton i Ljudmila kada su videli da je dečak u pitanju izađu iz zaklona. Ivan imitira borbu
mačevima vitlajući varjačom. On je dečak od trinaest godina, srebrne kose kao Vasilisa.
Odelo mu je iznošeno, a džepovi puni raznih stvarčica. Kada ugleda Agatona i Ljudmilu, koji
147

ga gledaju ‘mrtvi-ladni’ iz žustrine borbe se razneži kao pravo dete.)

IVAN: Vidi. Kuca i maca. Divno. Mac, mac, mac, kuc, kuc, kuc. Dođite, lepotice.
Page
AGATON: Prvo i prvo, ja sam mačak Agaton, a ne maca. A drugo, mačke se maze samo kad
one hoće.
IVAN: Izvini, mačku Agatone. Nisam znao. A ti, lepotice? Hoćeš li ti da se maziš?
LJUDMILA: Kuce uvek vole da se maze. Ali treba prvo da sačekam gazdu. Ivan ipak priđe
Ljudmili. Nežno je pomazi, a ona jedva dočeka.)
AGATON: Jak si ti karakter, Ljudmila. Nema šta.
IVAN: (I dalje se igra sa Ljudmilom.) Ljudmila. Ljudima mila. Kakvo lepo ime za lepu kucu.
LJUDMILA: (Uživa.) hahaha, av, av, av.. Hvala.
IVAN: Ja sam Ivan.
AGATON: Čuli smo dok si drnjokao pevajući.
IVAN: Ko je vaš gazda?
LJUDMILA: Dobri Medved Miša. Zbog nas je u ropstvo pao kod Baba Jage.
IVAN: To je nesreća.
LJUDMILA: Joooj.. Ni pakao joj nije ravan koliko je zla. Svi je se boje.
IVAN: Junaci se ne boje nikoga.
LJUDMILA: Ti si junak?
IVAN: Naravno.
AGATON: Junaci su obično malo veći.
IVAN: Veličina pravog junaka je u hrabrosti i pravednosti.
LJUDMILA: A kako si postao junak?
IVAN: Rastao sam tako i jednog dana shvatio da se ničeg ne bojim. Znači – postao sam
junak! I krenuo da radim junačka dela. Ali, prvo moram da nađem mamu.
AGATON: Pa, da. Baš kao i ostali junaci.
LJUDMILA: A ko je tvoja mama?
IVAN: Vasilisa Prekrasna, žena Danila junaka.
LJUDMILA: Vasilisa! Av, av, av. Vasilisa je tvoja mama?
IVAN: Da. Molim vas mi recite ako znate nešto o njoj.
AGATON: E baš nećemo. Ma, nema šanse. Dobro, ajd’, nek’ ti bude. Tvoja majka je ovde.
IVAN: Stvarno!?! (Sakrije se iza javora.)
148

AGATON: Da. Baš si pravi junačina.

IVAN: Mama mi je rekla da čuvam kuću. A nisam je poslušao.
Page
LJUDMILA: Ne boj se. Tvoja mama je jako dobra.
IVAN: Ona je najbolja majka na svetu. Mnogo sam je se uželeo. I majke, i braće.
AGATON: I tvoja braća su tu.
IVAN: Kakva sreća! Gde su? Jegore, Fjodore!! Fjodore, Jegore!! Braćooo!!! Pa, gde su?
LJUDMILA: Na žalost ne znamo tačno gde su.
AGATON: Ova Mračna šuma je šuma Baba Jage. Ona je uhvatila tvoju braću i magijom ih
sakrila tako da ja ne mogu da ih čujem, niti Ljudmila da ih nanjuši.
IVAN: Kakva nesreća. Jadna moja braća. (Rasplače se, pa se trgne.) A mama? Nije valjda i
nju zamađijala?
AGATON: Vasilisa je dobro. Ona će spasti tvoju braću. Baba Jaga joj je dala tri tako teška
zadatka da te muka uhvati. Ali svi ćemo pomoći da ih ispuni.
IVAN: Moja mama je prava junakinja.
LJUDMILA: Ona i Medved Miša su otišli do Starog mlina i treba svakog trenutka da se
vrate.
IVAN: Jedva čekam da je vidim.
AGATON: Nećeš morati dugo. Čujem ih da dolaze.
IVAN: (Opet se sakrije.) Nemojte da me otkrijete. Ja ću izdaleka da je gledam. Pa ću posle da
se javim.
AGATON: Junački, nema šta.
LJUDMILA: Moramo da ga poslušamo. Ipak je on čovek.
(Ulaze Vasilisa i Medved na kućici. Svako drži po džak. Medvedu se jako vrti u glavi.)
VASILISA: Hvala ti, kućice. Uspeli smo sve da donesemo.
MEDVED: Jaoj. Medvedi nisu stvoreni da idu toliko brzo.
VASILISA: Ljudmila, Agatone, sada ste vi potrebni.
LJUDMILA: Volim kada sam potrebna, av, av, av..
VASILISA: Ljudmila, tvoj njuh je jači od našeg. Njuškaj po šumi i pronađi zakopane ćupove
sa dukatima.
LJUDMILA: Sjajno! Sjajno! Napokon nešto što liči na lov. Nos u zemlju i po šumi njuš,
njuš, njuš, njuš..
VASILISA: Miša i kućica će ići s tobom, da brže iskopate ćupove i donesete ih sve ovamo.
MEDVED: Ja se više na toj skalameriji ne vozim. (Kućica ga šutne.) Jaoj! Dobro, de, izvini.
149

VASILISA: Idite polako. I pratite Ljudmilu.

Page

MEDVED: Šta sve jedan medved neće uraditi za prijatelje.

LJUDMILA: Jupiiii… Idemo da tražimo. Njuš, njuš.. Njuš, njuš.. Tražim ćupove. Njuš,
njuš.. (Izlaze Ljudmila, Medved i kućica.)
VASILISA: Agatone dobri, ti si strah i trepet za svakog miša.
AGATON: Istina.
VASILISA: Onda te kao prijatelja molim – sakupi sve miševe iz šume i nateraj ih da razdvoje
pšenicu i raž. A dok oni rade pričaj im smešne priče kako ne bi jeli zrno već se smejali.
AGATON: Pričanje priča mi je uža specijalnost. Naročito smešnih. Ne brini, Vasilise, do
sutra će zrno biti razdvojeno.
VASILISA: Hvala, dobri moj. (Agaton izlazi. Vasilisa je sama. Javori zašušte.) Kako su lepi
ovi javori. Zlatne i bakarne boje, kao kosa mojih dečaka. I tako lepo šušte.
Ah, deco moja draga, gde li ste samo? Da li me čujete? Jeste li gladni, žedni? Da
li vam je hladno? Majka će vas spasti i kući odvesti. Moji mali dečaci hteli da budu junaci.
Ah, tako sam umorna. Prilećiću malo dok se ostali vrate. Treba celu noć mleti
brašno. (Legne kod javora.) A javori šušte kao da pevaju..
Uspavanka za Vasilisu
(Pevaju sinovi. Glasovi Fjodora i Jegora kroz šuštanje javora sa Ivanom.)
MAJKO DRAGA SPAVAJ MIRNO
ŽELIMO DA SNIVAŠ DIVNO
MAJKO NAŠA VREDNA, RADNA
NAJVIŠE SI SRCU DRAGA
SANJAJ, MAJKO, DIVNE SNOVE
SAN I JAVA DA SE SPOJE
SINOVI TI TVOJI POJE
ZA MIR, ODMOR MAJKE SVOJE
LAKU NOĆ, LAKU NOĆ
NEK’ TI ODMOR DADE MOĆ
LAKU NOĆ, LAKU NOĆ
USKORO ĆEŠ KUĆI POĆ’
SA SINOVIMA DOMU DOĆ’
(Ivan u toku pesme izađe iz zaklona, peva majci i na kraju je poljubi u kosu.)
150

mrak
(Na sceni su Agaton i miševi koji dovršavaju posao razdvajanja zrna pšenice i raži. Svuda su
Page

ćupovi sa blagom i džakovi sa brašnom.)

AGATON: Brže radite! Još samo jedan džak je ostao. Nemoj zrno da fali.
MIŠEVI: Neće, šefe, ne brini.
AGATON: Znate li kako su svi miševi postali sivi?
MIŠEVI: Ne znamo. Pričaj nam da nam rad lakše ide.
AGATON: U STARO VREME MIŠEVI
SVIH SU BOJA BILI
BELI, RIĐI, ŠARENI,
I NISU SE KRILI
MIŠEVI: HA, HA, HA, MIŠEVI
HA, HA, HA, ŠARENI
AGATON: BEŠE TADA JEDAN MAČAK
SAV SMOTAN I BEO
NIKAD NIKOG ON NIJE
UPLAŠITI HTEO
MIŠEVI: HA, HA, HA, SMOTAN MAČAK
HA, HA, HA, HA, HA
AGATON: TOGA MAČKA MIŠEVI
GNJAVILI SU ČESTO
GRICKALI MU UŠI, REP
I BILO IM JE SMEŠNO
MIŠEVI: HA, HA, HA, JESTE SMEŠNO
HA, HA, HA, HA, HA
AGATON: AL’ JEDNOG DANA MAČAK TAJ
NALJUTI SE MNOGO
I ODLUČI MIŠEVE
DA KAZNI VRLO STROGO
MIŠEVI: (Ćute.)
AGATON: Što se ne smejete?
151

MIŠEVI: Preselo nam nešto.

AGATON: Smejte se na silu. I radite vešto. Sad!
Page
MIŠEVI: (Na silu se smeju.) ha, ha, ha, ha, ha, ha
AGATON: POZOVE MAČAK BRATA DVA
JEDAN ŽUTI, DRUGI RIĐI
DOBRI LOVCI NAPADOŠE
KOG ĆE MIŠA PRVO STIĆI
Smejte se!!!
MIŠEVI: (Smeju se skoro kroz plač.) ha, ha, ha, ha, ha, ha
AGATON: OD SILNOGA STRAHA
ONDA MIŠEVI POSIVE
I OD TADA STALNO
U MIŠJOJ RUPI ŽIVE
MIŠEVI: Da, da, u mišjoj rupi žive.
AGATON: Da li vam se dopala priča?
MIŠEVI: Jeste, šefe, baš je poučna. Uz nju se brže radi. A apetita nema. Evo, sav posao smo
završili. Ne fali ni zrno.

AGATON: Da pogledam. E, bravo. Za ovo vas neću loviti mesec dana. A sad, tutanj! Bežite
koliko vas noge nose.
MIŠEVI: Idemo, idemo. Hvala, šefe Agatone. (U trku izlaze.)
AGATON: Šic. Oh.. Sto priča sam ispričao.
LJUDMILA: (Umrljana od zemlje.) Bravo, Agatone, av, av, av. Milina te je slušati. A
zadatak je ispunjen.
AGATON: Dobro, smiri se. I prekini da me ližeš takva prljava od kopanja ćupova. To mačke
same rade. (Igraju se.) Tiho! Neko dolazi.
LJUDMILA: Nije valjda, Baba Jaga.? Grrrrr…
(Ulaze Vasilisa, Medved i kućica. Svi su brašnjavi.)
VASILISA: Bravo, prijatelji moji vredni. Svi ćupovi su iskopani i svo brašno samleveno. A
ostao nam je skoro ceo dan da zadatke ispunimo. Još samo da operemo kućicu. To ćemo brzo.
(Kućica krene da se išunja.) Stani, drugarice. Pi, pi, pi, pi, pi.. Evo, i mi ćemo sa tobom na
reku. Svi su zaslužili kupanje.
152

SVI: Aaaaa… Neee…

Page
VASILISA: Ooo, da. Agatone, Ljudmila, pođite za mnom. Idemo do reke kućicu da očistimo
i svi da se okupamo.
MEDVED: Jel sam ja pošteđen kupanja?
VASILISA: Ti, Mišo, ostani da čuvaš ćupove i brašno. I budno pazi da Baba Jaga ne naiđe i
pokvari nešto.
MEDVED: Vrlo rado. (Svi odlaze. Medved zeva.) AAAAaaaahhh.. Danima i noćima nisam
spavao. Ali nema spavanja. Da radim neku fiskulturu da se razbudim? (Krene kao da vežba.)
Jaoj. Nije to za medvede. Znam, pevaću: Spavaj mi, spavaj, sad medo ti.. Uuu, ne valja ta
pesma. A ne znam drugu. No, samo malo leđa da počešem o ove lepe javore. (Kako krene da
se češka, tako zaspi i zahrče.)
IVAN: (Ulazi, napecao je ribu. U kosu i garderobu mu se uplelo gomila granja i lišća. Sav je
prljav.) Jedva sam utekao da me mama ne vidi. Morao sam kroz žbunje da se provlačim. Malo
sam se uprljao, ali nema veze. (Vidi Medveda.) A vidi ti ovog čuvara kako spava. Sreća da
sam ja došao da pazim. A mogao bi i ručak da pripremim. Sigurno su gladni. Sve sam naučio
da kuvam kada sam bio sam. Mi junaci ne idemo nikuda bez varjače, udice, praćke, pištaljke i
kresiva. Mudri smo mi. Prvo treba da skupim grančice za vatru.
(Prišunja se Baba Jaga.)
BABA JAGA: O, prokletnice vredne. Ispade da je dobro organizovana. Ne smem da
joj dozvolim da ispuni zadatke. Zar da ostanem bez takve sluškinje? Koga ću onda da
mučim? Znam, ukrašću ćup zlata i džak brašna i optužiti nju. Uf, uf, uf.. Kakva sam
pametnica. (Krene prema ćupovima. Ivan iskoči pred nju.)
IVAN: Stoj, babo! Ne prilazi.
BABA JAGA: Ijuu. Koji si sad pa ti stvor?
IVAN: Ja sam strašni čarobnjak!
BABA JAGA: Ma nemoj? A kako se zoveš?
IVAN: Zovem se.. Sram te bilo kako ne znaš. Paa, zovem seeeee.. Zovem se Slaven Jagomrz.
BABA JAGA: Nikad čula.
IVAN: Zato što si glupa.
BABA JAGA: Kako se usuđuješ tako da razgovaraš sa mnom!?! Sad će ti uši pući od moje
vriske.
IVAN: (Publici.) A ja imam pištaljku. (Krene da pišti.)
BABA JAGA: Jaoj, moje uši! Kakva je to dreka. Prekini!
IVAN: Ućuti, babo. Vidiš da sam glasniji.
BABA JAGA: Ali nisi moćniji. Vidiš onu šišarku.
153

IVAN: Vidim.
BABA JAGA: (Dune u nju. Šišarka padne.) Aha!
Page
IVAN: Mlako je to. Vidiš li ti onu šišarku skroz gore?
BABA JAGA: Koju? Aha. Vidim. Pa šta?
IVAN: (Dok Baba Jaga gleda gore Ivan uzima kamen. Publici.) A ja imam praćku. (Skine
najvišu šišarku.) Ha!! Opet sam bolji ja.
BABA JAGA: Aaaaaa.. Prokleti stvore. A da vidimo da li si brži.
IVAN: Samo kreni da trčiš, matora. Stićiću te dok kažeš “britva”. (Baba Jaga krene da trči.
Ivan publici.) A sada ćemo malo da pecamo vešticu. (Zabaci udicu i krene da je vraća dok je
ne prestigne.) Hahahahaha… I šta sad kažeš baba rugobo?
BABA JAGA: Pućiću od besa!!!! Ali, dobro. Priznajem. Dobio si ovu bitku, ali ne i rat.
(Ode.)
IVAN: Bravo ja, bravo ja. Pravi sam junačina. Pobedio sam Baba Jagu. Gde su sada ostali da
me vide. Kako je bila smešna. Hahahahahaah.. (Dok se raduje, Baba Jaga se prišunja sa
druge strane.)
BABA JAGA: Mene si mislio da nadmudriš, slinavče. (Uhvati ga.) Aha! Prepoznala sam te.
Isti si kao ona tvoja dva musava brata. Sad ću te u kamen pretvoriti!
IVAN: AAAAAAaa.!!! Upomoć!!! Mama!! Mamaaaaa!!
(Vasilisa utrčava.)
VASILISA: Ivane, sine! Pusti ga, veštice!
BABA JAGA: Šta ćeš da mi daš za njega?
VASILISA: (Isuče mač.) Ovaj mač po vratu. Njime je Zmaj Ognjeni skraćen za glavu. Pusti
mog sina! I bori se kao čovek.
BABA JAGA: (Pusti Ivana i isuče crni, kriv, svetleći mač.) Više volim da napadam sa leđa,
ali može i ovako.
(Vasilisa i Baba Jaga se bore mačevima. Vasilisa izbije Baba Jagi mač i stavi joj svoj pod
grlo.)
BABA JAGA: Stani, stani, stani. Ako me ubiješ nikada nećeš naći svoje sinčiće.
VASILISA: Veštice! Pridržavaj se dogovora. Sve sam zadatke ispunila.
BABA JAGA: Ali ko je još video da sluškinja naređuje gospodarici? Sram te bilo.
VASILISA: Gde su moji sinovi?
BABA JAGA: Spusti mač, pa ti možda i kažem.
IVAN: Ne veruj joj, mama.
BABA JAGA: Ćuti ti, prljavi! I? Vasilise sluškinjice, šta si odlučila? (Vasilisa spusti mač.) E
tako.
154

VASILISA: Sada mi reci.

Page

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Ala je neko nestrpljiv. Polako.

VASILISA: Ali sve sam zadatke ispunila.
BABA JAGA: To je tačno. Ali si zato gazdaricu napala. Za to moram surovo da te kaznim.
VASILISA: Kazni mene, ali pusti moje sinove.
BABA JAGA: (Jako se zakašlje.) Uf, uf, uf.. Muka mi je od takve dobrote. Napravimo novu
igru. Ti sama pronađi svoje sinove do sutra ujutro.
VASILISA: A ako ne uspem?
BABA JAGA: Tada ćeš mi dati šta god od tebe zatražim.
VASILISA: Ništa nije vrednije majci od dece. Pristajem.
BABA JAGA: Pazi! Imaš vremena do sutra ujutro, a onda.. HAHAHAHAHAHA!!!
(Zacrvene joj se oči, počne sve da se dimi. Baba Jaga se iskotrlja napolje.)
IVAN: Mama!
VASILISA: Sine moj dragi. (Zagrle se.) Da te vidi majka. Kako si porastao.
IVAN: Jesam, mama. Postao sam pravi junak. Ali mnogo sam te se uželeo te sa krenuo da te
tražim.
VASILISA: Kada si došao?
IVAN: Još juče. Naredio sam Ljudmili i Agatonu da ti ne kažu da sam tu kako ne bi morala i
na mene da misliš.
VASILISA: Ja uvek mislim na tebe, sine. Jesi li mnogo bio usamljen?
IVAN: Jesam. Ali sam stalno nešto radio po kući.
VASILISA: Hohoho.. A gde si se tako isprljao?
IVAN: To sam ja tek danas kada sam se krio od tebe. Inače sam se svaki dan umivao. I kad je
trebalo i kada nije.
VASILISA: Milo moje čedo!
MEDVED: (Probudi se naglo.) Šta bi? Ko je to? Šta se desilo?
VASILISA: To je moj najmlađi sin Ivan.
MEDVED: Zdravo, maleni.
IVAN: Zdravo, Mišo. Jesi li se odmorio?
MEDVED: Oh, nesreće. Zaspao sam.
IVAN: I dok si spavao Baba Jaga je došla i htela da ukrade zlato i brašno. Ali ja sam je
pobedio u borbi. Pa me je posle na prevaru uhvatila.
155

VASILISA: A onda je majka spasla tebe.

IVAN: Da si video samo kako ju je mama isprašila u mačevanju.
Page

MEDVED: Umalo je isprašila i mene kad smo se videli prvi put.

VASILISA: Mišo, propade nam posao. Baba Jaga sada neće da pusti moje sinove.
MEDVED: OOooo, neeee.. Ja sam kriv. (Rasplače se.) Medved budala, to sam ja. (Ulaze
Ljudmila, Agaton i kućica. Svi su čisti, ali najveća promena se vidi na kućici, koja izgleda
skoro kao kućica neke dobre bakice.)
LJUDMILA: Av, av, av.. Šta bi, gazda, moj lepi? Zašto plačeš?
MEDVED: Zaspao sam na straži. I onda je došao Ivan. I onda je Vasilisa morala da se
mačuje sa babuskarom. I sada Baba Jaga neće da oslobodi Fjodora i Jegora. Iiii… (Svi se
kolektivno rastuže.)
VASILISA: Smirite se. Dala mi je nov zadatak. Do sutra ujutro moram sama da ih nađem.
Inače ću morati da joj dam šta god od mene zatraži.
MEDVED: Kako ćeš sama kada niko od nas ne može da ih nanjuši ili čuje?
VASILISA: Uzdaću se u srce majke. Tu su oni negde u blizini. Osećam to sve vreme od kako
sam došla. Samo sada budite tihi. (Javori šušte. Kako Vasilisa ide dalje od njih oni šušte jače,
kada im priđe oni se smiruju. Kada ih napokon dodirne javore orose suze.)
IVAN: Mama, vidi, ovi javori plaču.
VASILISA: To nisu javori. To su oni. Fjodore, Jegore, deco moja. Ako je majka u pravu
zašuštite jako. (Zašušte najjače što mogu. Vasilisa i Ivan ih grle.) Oni su. Osetila je majka da
ste tu. Još prvi dan dok sam spavala u vašem hladu. Ne plačite, deco. Čuvaću vas od svakog
zla. Važno je da smo se pronašli.
MEDVED: Oh, grešnog mene, jaoj, jaoj, jaoj… Oprostite, dečaci. Molim vas.
VASILISA: Šta ti je, Mišo, sada?
MEDVED: Koliko puta sam počešao leđa o njih. Al’ kad nisam znao. Jaoj, jaoj, jaoj..
VASILISA: Smiri se. Kako si mogao da znaš. Opraštaju ti moji dečaci. Je li tako, deco?
(Javori ‘potvrdno’ zašušte.) Vidiš? A sada, prijatelji, treba da stražarimo celu noć da se Baba
Jaga ne vrati i ne naudi nekako mojoj deci.
IVAN: Braćo, ja ću da vas štitim.
LJUDMILA: Ja ću da stražarim kao nikada pre.
AGATON: Ja ću osluškivati kao što nijedna mačka nije.
MEDVED: Ja ću biti budan kao sova.
VASILISA: Mišo, sakupi malo drva da zapalimo vatru. I da ugrejemo vodu. U kućici ima
jedno puno vedro.
IVAN: Za šta će ti topla voda, mama?
VASILISA: Za tebe, junače. Da se okupaš.
156

IVAN: Ali, mamaaaa… Kupao sam se pre nego što sam krenuo na put.
MEDVED: Voda je topla, gazdarice.
Page
IVAN: Ali, mama…
VASILISA: Nema ali. Dođi. A vi pazite. (Odu iza kućice.)
IVAN: (Dok se kupa, ostali se kikoću.) Jaoj, vruće je.. Joooj.. Ušla mi je voda u oči.. Iiiii, I u
uši. Ufff… Ali, junaci trpe i gore stvari. Izdržaću. (Izlazi lep i čist.) Dobro sam!
VASILISA: E, tako. (Poljubi sina.) Sedimo u krug. I pričajmo da noć brže prođe.
LJUDMILA: Av, av.. Ja volim da slušam priče.
AGATON: A ja znam jednu vrlo važnu.
VASILISA: Slušamo te svi.
AGATON: Pre dosta godina jedan čovek i žena su dobili sina. Taj sin je bio mali kao palac,
ali zato lep, dobar i vredan kao desetorica velikih sinova. Dali su mu ime Mališa. Pored tih
ljudi živela je jedna zla čarobnica. Kada je videla koliko je Mališa vredan htela je da ga otme,
ali Mališini roditelji su ga uspešno čuvali.. I, zla čarobnica odluči da ubije Mališinu mamu i
tatu. Taman kada ih je uhvatila iskoči pred nju Mališa i reče: “Stani, zlico! Evo mene. Pusti
moje roditelje i ja ću biti tvoj sluga.”
MEDVED: I šta dalje? Ja ne razumem.
AGATON: Kada neko svojevoljno odluči da svoju slobodu menja za život drugih to pobeđuje
svako zlo. Jer nesebična ljubav je najsnažnija sila na svetu.
IVAN: Jesu li pobedili zlu čarobnicu?
AGATON: Naravno. Pustila je Mališine roditelje, a on je ostao da raste i živi u sreći, zdravlju
i slobodi.
LJUDMILA: Kako se zvala ta zla čarobnica?
AGATON: Zvala se Baba Jaga.
VASILISA: Shvatate li, prijatelji? To znači da i protiv nje postoji oružje. Koja ljubav
je nesebičnija nego ljubav majke prema detetu? Hvala ti, Agatone, na ovoj priči.
AGATON: Sitnica. Nema na čemu.
(Javori zašušte. Vasilisa ih miluje.)
VASILISA: Ne bojte se, deco moja. Još malo i mukama će biti kraj. Sunce tek što se nije
probudilo. (Pojavi se nagoveštaj zore.) Evo. Dolazi dan. Pevajmo, prijatelji, dobrodošlicu
ovom danu. Da se svi ohrabrimo. (Dok svi pevaju rodi se dan.)
ZORA RUDI, ZORA STIŽE
SJAJNO SUNCE SAD SE DIŽE
NOĆ SE DALJE SPORO KLIŽE
DANA EVO, SVE JE BLIŽE
157

SUNCE TOPLO, SUNCE ZLATNO

Page

SATA TVOGA KUCA KLATNO

SAD NAM SVETLOST TVOJA TREBA
KAO VODE, KAO HLEBA
SUNCE BUDNO SIJA VREDNO
NA SVETU JE ONO JEDNO
SUNCE, ZORO, DOBRI DANE
HVALA ŠTO NAM DANAS SVANE
(Dok oni pozdravljaju sunce, Baba Jaga se pojavi sa drugog kraja scene.)
BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Kakav bezobrazluk! Oni pevaju. I još su srećni. Bljak!! Tek ću im
sada zabiberiti. (Nestane i iskoči ispred njih.)
Pa, sluškinjo, vidim da si pronašla svoje balavce. Stvarno je šteta što si čovek,
a ne veštica. Takav talenat propada na dobro.
VASILISA: Pronašla sam ih, Baba Jago. Sada ispuni svoje obećanje i poništi čaroliju.
BABA JAGA: Hahahahahahaha… Uf, uf, uf.. Nasmeja me. Zar ti misliš da veštice održavaju
svoja obećanja. Naivna si, Vasilise.
MEDVED: Zlotvorko nemoguća!!! Dokle ide tvoja pokvarenost.
BABA JAGA: U nedogled.
VASILISA: Baba Jago, vrati mi moju decu ili..
BABA JAGA: Uf, uf, uf, jel’ ja to čujem da ti, moja sluškinja, meni pretiš? Shvati, devojčuro,
da mene nije moguće pobediti. Pobeda je moja!
VASILISA: To ćemo još videti!
(Vasilisa isuče mač. Baba Jaga munjevitom brzinom isuče svoj, uhvati Ivana i stavi mu mač
pod vrat.)
IVAN: Mama!!!
VASILISA: NE!!! Ivaneee!!
BABA JAGA: Tišina!!! U stvari, predomislila sam se. Održaću obećanje. Ako mi daš ovo
derište zauvek za roba vratiću ti ostalu dvojicu.
VASILISA: Ti tražiš od mene da biram između svoje dece?
BABA JAGA: Normalna stvar.
VASILISA: Baba Jago, to je nemoguće. Razumi majku. Pa i ti si žena.
BABA JAGA: Žena jesam, al’ zla sam kao zver. A decu toliko mrzim da sam svoju rođenu
pojela.
158

VASILISA: Ti si čudovište.
Page

BABA JAGA: Hvala na komplimentu. Daj mi ga za roba ili ću svu trojicu ubiti.
IVAN: Stani, babo! Ja sam pristajem da ti postanem rob čim oslobodiš moju braću.
BABA JAGA: Šta si rekao, drekavče!?!
IVAN: Ja ti sam dajem svoju slobodu za slobodu moje braće. Svojevoljno.
BABA JAGA: AAAAAAAaaa!!! NEEE!! Prokletniče mali! Sve si pokvario. Ko se još
dobrovoljno žrtvuje za druge?
IVAN: Brat za brata.
VASILISA: Majka za dete.
MEDVED, LJUDMILA I AGATON: Prijatelj za prijatelja.
BABA JAGA: (Zacrvene joj se oči od besa.): Umuknite, robovi!!!
IVAN: Iz nesebične ljubavi to radim.
BABA JAGA: Začepi! Pućiću od besa!!!
IVAN: Prijatelji, ismevajte je. To je najviše nervira.
SVI: hahaha… Ne možeš nam ništa. Rugobo. Smešna veštice. Mi smo slobodni, a ti si slaba.
Ti si jedna gadna baba. Niko te se više ne boji. Hahahahahahahahaha
(Baba Jaga se dere, plače, vrišti, počne da se dimi i okreće. I na kraju raspukne. Tišina.)
VASILISA: (Grčevito zagrli sina.) Ivane, jesi li dobro?
IVAN: Jesam, mama. Ali šta će sada biti sa Jegorom i Fjodorem?
VASILISA: Ne znam, sine.
(Krene prigušena muzika i dim. Polako se pojačava. Cela se šuma trese. Kad se dim raščisti
vidimo na mestu javora dva dečaka bakarne i zlatne kose, sa kovrdžicama. Gledaju zbunjeno
oko sebe.)
VASILISA: Fjodore, Jegore.
FJODOR i JEGOR: Mama! MAMA!!! (Ulete joj u zagrljaj.)
IVAN: Braćo! (I on im se pridruži.)
VASILISA: Oh, sreće, o radosti. Vidite li, prijatelji? Napokon grlim svu svoju decu.
(Ljudmila i Medved uveliko plaču od razneženosti. Priđu Agatonu koji šmrče.)
LJUDMILA: Jesi li se ti to raznežio, Agatone?
AGATON: Šta ti pada na pamet? Procureo mi nos od alergije na dim.
(Ljudmila i Medved mu, naravno, ne poveruju i čvrsto ga zagrle. Agaton zarida na sav glas.
Kreće zajednička radost.)
159

FJODOR: Oprosti nam, majko, što smo otišli od kuće.

JEGOR: Mnogo smo pogrešili.
Page
VASILISA: Opraštam vam.
FJODOR: Mi smo samo hteli da budemo junaci kao tata.
VASILISA: Znam, deco. Ali i junaci moraju da porastu uz svoju majku. Da skroz ojačaju i
svašta nauče. A kada dođe pravo vreme ja ću vas sama pustiti.
JEGOR: Hajdemo kući. Mnogo smo je se uželeli.
VASILISA: Krenimo. No, prvo se pozdravimo. (Medved, Ljudmila i Agaton su pokunjili
glave.) Zbogom, dragi prijatelji. Vašu pomoć i dobrotu nikada nećemo zaboraviti.
IVAN: Zašto ne bi i oni pošli sa nama?
MEDVED: Medvedi žive u šumi, junače.
LJUDMILA: A veran pas ostaje uz svoga gazdu.
IVAN: Agatone, hoćeš li ti sa nama?
AGATON: Neka hvala. Tri dečaka u kući su previše za jednog mačka. Ja ću se useliti u
kućicu, dekorisaću je sa novim zavesama, posaditi muškatle, grejati se pored peći i pričati
priče po svetu.
IVAN: Stanite! A šta će biti sa ovolikim brašnom i zlatom?
MEDVED: E ovaj je pametan kao ti Vasilise.
IVAN: Hajde da ga svi podelimo.
AGATON: E, to mogu samo pravi junaci.
VASILISA: Uzmite, prijatelji. I krenimo svako na svoju stranu dok nam se putevi ponovo na
radost ukrste. Deco, pođimo.
FJODOR: Samo da se sa šumom oprostimo.
JEGOR: Zbogom, braćo javori. Nikada vas nećemo zaboraviti.
FJODOR: Zbogom. (Šuma šušti.)
VASILISA: Zbogom, svima. Čuvajte se u zdravlju i veselju.
(Svi krenu na različite strane. Šuma se pretvori u sobu sa početka. Majka pokrije uspavane
dečake i izađe. Na fotelju skoči beli mačak.)
AGATON: (Publici.) Krenite i vi vašim kućama. Slušajte majke. I znajte, u svakom od vas se
nalazi po jedan pravi pravcati junak. Kraj priče.
mrak
160
Page
 ZA ANTOLOGIJU

Borislav Radović

IN MEMORIAM
.
.
.
Mitska priča
.
U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.
.
Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvona

naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.
.
Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.
.
uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
161

podrške ni bez rodoljublja.

.
Page
S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.
.
,
Pogled iz dvorišta
.
Stare su kajsije već gotove. S proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge… U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.
.
.
Shvatanje o drvetu
.
Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?
.
.
Žar-ptica
162

.
Page
Beše čаs izvаn nаših slаmnih kućа
i šeširа (dа plаne požаr više),
beše položаj nekog bivšeg srcа
što nа metvicu i rаsаp miriše,
kаd poželesmo i kаd ugledаsmo
veliku pticu sletelu nа pismo
nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:
nаhrаnismo je tаko i ubismo.
.
.
Kineski pastiš
.
Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:
postati nevidljiv u majskom predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta mehurića
što bi svetlucali diskretno u praznini.
Koji put otići na pišanje i uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.
.
.
Pred bibliotekom
.
Pred bibliotekom u septembarsko popodne
dvoje su se mladih prošetali i stali
pod omanji jasen, u hlad. Na pola reči,
on hitnu neku cmu svesku:
Uzvitla se ptičje u jasenovu krošnju
pa slete, a za njom i jedna suva grana.
On diže tu granu u nagnu njom da tuče
otrovnicu svesku na travi, od sveg srca.
Nema šta, čist madijski obred;
lice ne odaje da li se ipak šali.
Da li je povez, tvrdi povez,
163

presvlake možda odveć crne

za njegove oči, pod koricama krio
njen dnevnik s dva-tri podatka o kome drugom;
Page

da li beleške s kojima su
neki ispit danas polagali ili pali?
Ili je bila kakva knjiga,
stvar dušu dala za lomače
koje pucketahu u pradavna vremena
kad su im očevi još kvasili pelene;
ako baš mora takva igra —
slatka igra, šta li — da ima miris dima?
.
.
Nož iz druge ruke
.
………………….En un cajón hay un puñal…
………………….H.L. Borges, EL PUÑAL
.
Na stolu mi leži nož svinutih kanija,
pokrivenih plitkom, već izlizanom šarom,
s dve sitne karike za nošenje o pasu.
Kupljen negde na Han Haliliju,
one zime u Kairu;
ne bogzna šta, anadolski rad.
Kad mi stigne pošta, zbog kakvog časopisa,
obično se mašim i noža, pa izvlačim
sečivo svilasto i usko, mlečnobelo:
liznu li krv?
Ikada otkako je sakovano,
krvcu, – zapitam se dok rasecam tabake.
Beše li pri ruci, na mah, i štogod drugo;
A ne tek ovako, stvar korisna u kući?

164
Page
Boris Maruna

PRISTANIŠTA
.
.
.
Podrhtavanje mramora
.
Ako kada posjetite moju bivšu ženu u Los Angelesu
Zamolite je da vam pokaže fotografiju
Iz Adrijanove vile u Rimu.
Ono što ćete uočiti bit će svršetak ljeta:
I Castelli Romani zastrti maglom
Jutro je između devet i deset; ja sam u novom skupom kaputu
Čovjek u boljim vremenima i boljim godinama
– Unaokolo šeću posljednji američki turisti –
Na jednoj od terasa stoji mramorna Venera
Kojoj sam prišao s leđa
I čvrsto je zagrlio straga uhvativši rukama
Njezine dojke; ako netremice gledaš
Imaš osjećaj da mramor podrhtava
Moja gospođa mjeri svjetlo
Neki se od turista okreću i
Gledaju prizor
Moj novi kaput je raskopčan i zakriva
Sa strane Venerina gola bedra
Moja je glava između njezina vrata
I lijevog ramena
Rukama čvrsto držim dojke.
Sad moja gospođa fokusira, ne žuri nikamo
Treba joj beskrajno dugo
Da nađe pravi okvir, snima:
Na fotografiji mramor zaista podrhtava
Inače se Venera nezainteresirano smješka i gleda
Nekamo u daljinu.
Ja također.
.
165

.
Page
Being there
.
Najprije se s desna pojavi
general Ky (njegovo odijelo je besprijekorno
kao da njega samoga ni nema osim
u opisu magazina
Time) i on izjavi da mi još
vjerujemo u demokraciju i njen
osjećaj za fair play Zatim doplutaju
iza ugla dva astronauta
i prvi od njih drži u rukama
čekić i guščje pero
i ispustivši ih dokaže
izvan svake razborite sumnje
da je Galileo uglavnom znao
što radi Uskoro za njima dojaše u grad
neki cowboy
i poput kakva neodgovornog Billy the Kida
smjesti kuglu pravo između očiju
mjesnog šerifa: mjesni šerif
nema vremena da bilo što kaže
Cowboy ispuše cijev svog revolvera
galantno se nakloni prisutnim
gospođama i odjaše
u tren oka
kako je i dojahao Gradonačelnik odmah
organizira potjeru
a bankar tješi udovicu i raspisuje
natječaj: Živ ili Mrtav! Ali
vraga Onaj se bistri cowboy već snašao
i u međuvremenu napravio
nešto novaca preprodajući ukradenu
stoku u donjem Texasu
i sad se nalazi u dalekom gradu
na sjeveru i u hotelskoj sobi
gleda televiziju
i puši dobre cigare
i pije Black & White
i udara svoju bivšu zaručnicu
i baš ti se (općenito uzevši) njemu
fućka.
Pouka: Mi bismo trebali žaliti Amerikance
kao sami sebe Oni nisu drugačiji od nas
samo što su puni špinata i snage
pa kad nešto hoće
166

po uzoru na svog predsjednika

oni to i učine.
Page

I stvar pali.
I ponekad ne pali.
.
.
Argonauti
.
Nema drugog načina, jedna je zelena voda
Nakon dobro obavljena posla mi se uvijek vraćamo
Pristaništima iz kojih smo krenuli lukama što
Ne postoje vraćamo se slomljenih ruku
Daleki poduzetni ljudi s velikim
Iskustvima onih
Koji se spremaju na smrt plovimo
Natrag razderanih jedara
Zatrovana srca plovimo s uzburkanim mislima
Na naše žene na našu djecu tko će nam reći koliko
Odanosti skrivaju njihove duše
Koliko svagdašnjeg smisla za život
Zrače njihove oči
Bezubi stižemo tom kraju
Kojem smo uvijek išli
I ne plačemo
Već dugo u noć kad se slegne tišina u kuću
I mir kao nadgrobni spomenik zauzme
Svoje mjesto u nama bespomoćno ležimo uz žive leševe
Uz isušena prsa trule trbuhe naših žena
I kao lavež prohujalih godina slušamo kako njihovim žilama
Kola krv izjedena voda jedino mjesto što još uvijek
Čuva svježima tiha sjećanja
Na našu mladost.
.
.
Marx je mrtav
.
Marx je mrtav
Nietzsche je posljednji put
Zalupio vratima
Lenjin se ukrcao na ubrzani vlak
Moja susjeda se budi s vlagom
Među tankim nogama i unatoč tome
Tvrdi da njezini sni
167

Niječu Freuda
Napokon je i Mao preplivao
Žutu rijeku
Page
Rockefeller se ispružio
Pod sumnjivim okolnostima
Uskoro će otići Sartre
Uskoro će Krleža skrenuti iza
Ugla
Uskoro će jesenski vjetar
Zamesti lišćem
Posljednji fijaker
A ja jedem doručak u krevetu
U hotelu Playa Mazatlan
I slušam kako se kapi
Mlake suptropske kiše
Skližu niz stakla
Niz debelo meso kaktusa
Ulazi mlada sobarica i zbunjeno se smješka
Čini se kao da nešto traži
Kaže da se zove Rosa Alba
Ja je zovem hermanita
I jedem svoj doručak
I odmjeravam joj noge, godine i prsa i
Pogađam se u sebi
Da joj ponudim
Ili
Ne ponudim
Honorarnu zaradu
Za mene još nije vrijeme
Umiranja.
.
.
.
……………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

168
Page
Asmir Kujović

ZAVRŠNI STIH
.
.
Na biciklu
.
U gradu smorenom od julske vreline
samo na biciklu pirka vjetrić;
ti drvoredi što promiču pored mene,
taj asfalt što podatno klizi pod gumama –
sve je to moje od davnina
I taj zaljubljeni par na klupi,
šarov što dahće isplažena jezika,
taj glas sa tonske probe za “Baščaršijsku noć” –
sve sam to ja kad sam bio mlad
Jedna je stvar lebdjeti iznad grada,
a sasvim druga lebdjeti u njemu.
U granama što listaju sunčeve zrake,
u spletenim lozama uz ograde kuća
razaznajem nedokučivu formulu
neminovnosti mojih posrnuća
Točkovi premotavaju minule korake.
I, kad bih stigao do početka trake,
znao bih da je sve premontirano
da se složi s ovim ljetnim danom;
i plakatom, što mi u susret hita:
“Život kako ga piše Cedevita”.
.
.
Pariska parada
.
Iz Spomenice hodočašća
na Remboov grob u Šarlvilu
169

Dok udišem vazduh na ulicama Monmartra

Page

Koji je prošao kroz pluća Apolinera i Sartra,

Povorka pijanica iz Rotonde za mnom kaska:
U džepu mi kliker Svemira prije Velikog praska!
S vrha željeznog “A” – Ajfelove kule
Papirnatim avionima odašiljem nove Zlatne bule,
Trijumfalne kapije izdaju mi tapije na sve mirakule;
Ovdje se i čemer i bijeda nose ko plemićke titule!
Ovdje sam uz Bodlera u krčmi otkrio da i spleen
Može me katkada zgrijati bolje nego ruski plin.
I sve su Parižanke junakinje iz filmova i romana:
Drže se svojih karaktera klonirane Brižit i Ana.
Hamurabi i pisar iz Sakare moja su braća azilanti,
Đokonda, Venera Miloska, Sfinga, svi ti Rembranti,
Mikelanđelov Rob što se otima iz mišićave stijene –
Udarcima i obljupcima klesan je sav kras vaseljene!
Amonov hram sad je od Luksora do mjesta giljotine
Gdje Antoaneta dželatu izusti: ”Izvinite, gospodine”.
S bilježnicom u krilu na klupi pod mostom Sene
Dama dopisuje Aznavurove šansone nedovršene;
Pozdravljam Tunižane, Marokance i ostale Maure
Čije dvorske gospe odgojiše De Bornove trubadure!
Naša Gospa s mojom bistom neće u objektiv da stane,
Infracrvenom kamerom usliko bih i kokuzne šejtane!
U nekom baru svastika na prsima Bude ko galaksija:
Svaki joj krak obavijen kracima što ih sam obavija!
Tek na pariskoj javi sam Ja-van (u snu sebi Ja-san) –
U sobama Sopstva od viška Dušika raspojasan!
Betlehemske zvijezde iskre iz asfaltnog kremena
Da ne prekoračim rub nebesa i početak vremena.
.
.
Gladne godine
.
Ugledam jutros vozeći se u tramvaju
posivjelu zgradu u mom starom kraju:
davne studentske groznice, u tuđim kaputima,
pod drugim imenima, tu još prebivaju
Sa iste terase na četvrtom spratu
u huci saobraćaja predveče čuo bih flautu.
Kroz rupičaste zavjese iz drugih soba
promatrao sam kočije iz austrijskog doba.
Mahnuo bih sad mom starom radiju
170

s izvješćem o napadu Gandvame na Lauraziju

Page
Moji eleuzinski i orfičarski preci
kozaračkim kolom svezani u genskoj pletenici
tu prvi put odaše svoje svete tajne;
al inflacija razjede te kovanice sjajne
i grbovi njini pripadaju tuđoj istoriji
Da, plaćao sam i na mostu i na ćupriji.
Anđeli i Mikelanđeli prizvani za pisaćim stolom
kušali poređenje Trojanskog konja s Kipom
slobode i koka-kolom.
Vrijeme kad se sadi i kad se sabire ljetina,
al mene je greškom zapao kalendar Aboridžina.
Sličio sam pijanom grobaru koji za probu
hrče u tuđem otvorenom grobu.
Od Jedžudža me dijelio zid u kupaonici
okrenut prema zlogukoj Grbavici.
U zoru na prozoru slušao grličina jadanja
što uporedo još traje peti dan stvaranja –
kada od tona riba i planktona nastade nafta
(strvine su oduvijek gorivo Noinih jahta),
te triput obnovismo prvu godinu rata
zbog jednog ispita;
nakon što izumriješe dinosauri
od miševa skrivenih ispod blata
razmiliše se sisari
sve do današnjih primata.
Džibril na svemirskom kvantnom kompjuteru
pobjeđuje i kad gubi od vojske džina,
koji listom sliče na Milosku od Luvra Veneru
na koju je nasađena glava Kaligulina
Pa osmotri te namrštene Galilejce
što gegaju se trotoarom poput mučenika:
svak je pozvan namjesto Trinaestog Učenika,
ali večeras je prijenos “istorijske” utakmice,
pa koncert slavne srbijanske pjevačice,
a u istom terminu
rasplet najgledanije turske sapunice.
.
.
Felicitarni račun
.
Konačno mogu početi da živim
171

sada kad si sjela za moj stol.

Kroz tvoje oči gledaju druge oči
Page
kao sa prozora rodne kuće
koja je davno srušena
Sva geometrija svijeta počinje
kad na mjestu jednog budu dvoje,
tako je zapisano u fraktalu snježne pahulje.
Odležao sam sva svoja službovanja
i konačno mogu početi da živim –
ovaj put sam navio budilnike.
Mada, ne znam da li sam spreman,
trebalo je da završim druge škole
da za tebe budem dovoljno stručan
Marširao sam s krdom bizona preko pustih prerija,
s pingvinima bdio noći duge po četiri mjeseca,
zubima rastrzao gazele u sibirskim stepama,
na pijesku pustinje Gobi jeo snijeg s kamilama,
uz Magelana za kormilom
motrio Magelanov oblak
Da najzad
Da konačno
za tebe budem dovoljno stručan.
.
.
Koloseum
.
Od kamene čipke tvojih lukova
ostaše krnjeci podignutih palčeva.
Je l’ samrtni krik il’ pobjednički urlik
to što tupo odzvanja među stupovima?
Dolje, na pješčanom oltaru –
ko će koga prinijeti na žrtvu?
Ko će čiju sad primiti žrtvu?
Ako je planinska stijena vajarski kalup
morskog talasa il’ nazubljenog plamena,
tvoj kamen je istesan ranije.
Prazna je carska loža. Iz nabora pukotina
galopiraju sjene oklopljenih ratnika,
muzičara, pehlivana, pantomimičara, političara,
ovdje je Hanibal nadjačao Scipiona
pogođen vlastitim promašenim udarcima;
172

stazu kojom su marširale ponosne legije,

gdje je Bahova sveštenica dojila mlado jare,
asfaltirane ceste oprezno zaobilaze.
Page
Lavlje njuške umrljane krvlju
zijev na pustim tribinama.
Tu je Eneja s podignutim štitom
u blagom šuštanju povjetarca
udisao posljednje Didonine riječi.
Čiju glavu nasaditi na kamenu statuu cezara?
Ko da diriguje horskim poklicima?
Ko će od mreže meridijana nanovo načiniti
ukrštenicu znanih matematičkih formula?
U arenu se ulazi kroz dvije kapije istodobno
I prije nego se oglase trube
i zlatni orao s barjaka pokaže pravac vjetru,
na travi gdje se rob učio hrvačkim zahvatima
Galateja postavlja plameni obruč Pigmalionu.
Iz arene se izlazi kroz dvije kapije istodobno.
– Samo Suncem ćeš Sunce vidjeti
i Mitra će na zaklanom biku dojahati
Neron Redivivus u zlatnom oklopu –
kamatara Seneke neposlušni učenik;
motreći odozgo vene i nerve puteva
nepropisno razgranate –
s njime se trguje željama i strahovima
s njime se cjenka za grijehe i dobročinstva
Pa neka mu bude –
u ovoj šahovskoj igri njegova su pravila;
potomci onog kog zadoji vučica
u porotničke toge odjenuti
slijede strogu hijerarhiju čopora.
Kačketi, šeširi, sunčane naočari, fotoaparati
i plastične bočice s ocvježavajućim pićem
krstare tuda da pokažu nadmoć
nad izumrlom vrlinom
Njihov je Rim od Rima rimskiji –
i što je veća granica carska,
veća je zemlja varvarska.
.
.
Vidikovac
.
173

Odavde me svečano ispalite iz topa

U tu panoramu s razglednice Šiznilenda,
Page
Odavde me lansirajte iz vaših laptopa
Da sustignem sopstvena krešenda!
Da ruke osjetim ko Džibrilove rukavice!
Pa da se minulog sjetim kao sveti Pavle
Mladih dana kad ga zvahu Savle –
Da drevne kletve obratim u zdravice.
Dušu što je čupana iz mesa
Ko iz mokre vune grana trnovita,
U vjetar da presadim glasom Hermesa
Nek se rasprsnem u buket vatrometa
Da se nebesa zatresu od urnebesa!
Neka me prozovu Remboova kometa.
.
.
Lezbijin povratak
.
Vidim da te vidim kakvu te vidjeh nekad.
Usnim da te usnim: kako prilazim tvojoj usni,
Čujem da te čujem, i u tom je akordu nesklad;
Kušam kome su sad tvoji poljupci bezukusni.
Vidim da te vidim kakvu te ne vidjeh nikad
I osjećam da osjećam, ili se samo sjećam
Kako s preminulim sjenama tvojim vijećam:
Pod pragom čujnosti izvjetrio je ružin kad.
Vidim te tek sada kada te ne vidim više:
U mumiju nekad me tvoji pogledi zaviše.
U naspramnim zrcalima beskraji još se dvoje
Dok se ne rasparaju na moje i na tvoje.
Gospodarice, gošćena i podarena od roba –
Gledam te kakvu te gledah iz Katulovog groba.
.
.
Završni stih
.
Malo se svijeta iskupilo
na recitalu poezije Maka Dizdara,
174

sav je Stolac uzbuđen zbog lokalne svadbe

Page
Dok u parku, pored spomenika,
slavna glumica govori stihove,
nailazi motorizovana svadbena povorka
Preglasnim sirenama zaglušuje
stih o Gorčinovoj nepreboli
i odnosi završetak pjesme.
.
.
Po Njutnu
.
Vidjeh gimnastičarku kako pade s grede
U okretu htijuć da preskoči sebe.
Potom, kako, nevesela, grede
S pogledom dičnog viteza iz Tebe
I dadoh za pravo Njutnovome mnijenju
Da sam Bog i anđeli nose silu teže;
O tom ćuti pilot pri prvom uzlijetanju,
Na vrhu alpinista dok rub stijene steže
Znaju to Saturn, Merkur i Venera –
Da im treba notni sistem za muziku sfera.
Jer Mjesec je mjesec – iz Sunčevog ugla
Pa i vrtlog Mliječnog puta, utvara arguska
Puževe je kućice samo prazna ljuska.
Svaka tačka, i u knjizi – koturajuća kugla.
.
.
Po Njutnu
.
“Koturajuća kugla” – prema tekstu Đordana Bruna: “Sad pak, ako sve ove posebne stvari u
beskonačnome nisu razlučene, nisu različite, nisu vrste, nužno nisu ni broj; dakle univerzum
je opet nepokretno jedno. Ovo stoga, jer obuhvaća sve, jer ne podnosi dva ili više bitaka i ne
dopušta sa sobom, niti u sebi bilo kakve promjene; prema tome on je sve ono, što može biti; u
njemu (kako neki dan rekoh) nema razlike između akta i mogućnosti. Ako se akt poklapa s
mogućnošću, onda je nužno, da se u njemu točka, pravac, površina i tijelo međusobno ne
razlikuju. Jer ovaj pravac je površina utoliko što on, gibajući se, može postati površina; a
površina se pretvorila u tijelo na taj način, što se ona može pokretati i može postati tijelo.
Nužno je stoga, da se u neizmjernom točka ne razlikuje od tijela, jer ona, gibajući se, postaje
175

pravac, pravac površina, a površina tijelo; budući je dakle točka u stanju da postane tijelo, ona
se od njega ne razlikuje tamo gdje su mogućnost i akt jedno te isto. (…) Recite mi; što je
pravcu različnije od kruga? Što je pravome oprečnije od svinutog? Ipak, oni se u principu i u
Page

najmanjem dijelu (minimi) poklapaju; jer – kako je prekrasno zapazio Cusanus, otkrivač
najljepših tajni geometrije – kakvu razliku možeš pronaći između beskonačnog kruga i ravne
linije? Zar ne opažate, kako se zakrivljenost kruga, što ovaj više raste, sve više približava
pravoj crti? Stoga svakako treba reći i vjerovati, kao što je linija to ravnija, što je veća,
najveća od sviju mora biti u superlativu ravnija od svih ostalih; tako da najzad beskonačni
pravac i beskonačni krug postaju jedno te isto. Evo, dakle, kako se sve ne samo najveće i
najmanje slivaju u jedan bitak, kako smo ranije pokazali, nego također i u najvećem i u
najmanjem opreke postaju jedno i nediferencirano. ” (De la causa, principio e uno, preveo
Edo Pivčević)
.
.
.
………………………………………………Izbor sačinila Danijela Jovanović

176
Page
Darko Daničić

MAŠTA ONOSTRANOG
.
.
Časovi
.
1.
Ništa ne mere, časovi samo pričaju priče
kojima ograničavaju svet u nama. Trenuci
od kojih smo brižljivo sazdani rastu
kao pljusak usred noći, mokri stub koji u blesku
premosti čekanje između udaljenih svetova.
Sati i minuti, telefonski pozivi, žive u neumerenosti,
od neumerenosti, u lakomoj peni nečitkih glasova.
Teško je dosanjati vreme koje je preostalo,
rasaditi sate u spora sećanja, kao u prolećne vrtove
pune polena i iskričavog vazduha.
Od svega što živi samo mi želimo
više života od ovog što imamo.
Usplahireni tom navalom neispričanih priča,
skriveni pod nevericom zauzdanih senki,
osećamo hipnotičku moć pozlaćenih zupčanika
čije nas kazaljke bešumno brišu.
.
2.
Otkako su prošle godine, svet je utihnuo
a neučinjeno raste u tebi.
Samo se verzije događaja množe.
Toliko sekundi i minuta ne možeš
držati u sebi i izlaziš kao kad mladi zečevi
napuštaju legla da bi osetili navalu života
u trenu kad prasne pucanj.
Trči, zeko, trči,
lavež je prekrio nebo nadimljeno barutom,
pa je ono ugljen koji će jednom izgoreti
i otkriti gde je utrnula svetlost susrela slepe oči
177

Zevsovih i Temidinih kćeri.

.
Page

Trči, samo trči,

oči goniča sevaju,
tvoj život mere brži otkucaji
od mog kasnog razumevanja:
život je spora spoznaja,
pogasiće se monitori
igrica će se završiti,
a novi ljudi dobiće
stara imena.
.
,
Nelagodnost
.
Život se sastoji od malih nedovršenih usamljenosti.
Gužvaš ga kao neposlato pismo,
diskretno ga premećeš iz džepa u džep –
tamo gde će manje da žulja.
Ima li svrhe dopisati po neki red,
sudbini reći nekoliko prisnih reči
kao ćutljivom prijatelju uz pivo koje se mlači.
Zadobiti naklonost nemirnih snova,
kao što usamljena silueta čamca u sumrak
uliva poverenje mirnoj reci,
pa joj ona dopušta da uskim šavom zaceli
slatkovodni mesec na svom licu.
Uvek kad se probudiš u ovoj ulici, zauzmeš
isti oblik, posegneš za istim pokretima, za istim glasom,
jer treba biti samerljiv sa zadatim izgledom
i sopstvenim dokumentima – da bi te poznale ptice,
i sunce, da izbegneš neprijatne molbe prosjaka i izbeglica,
da bi uvek na isti način prodavcu na uglu rekao
„dobar dan“ i „dobro veče“, da bi, najzad,
pripitomio život zbunjenog neznanca
u sopstvenoj koži.
Ta samoća koje se hvataš, samo je oblik tišine
prikladan ljudskom korišćenju,
čapljasta sojenica na kratkom dahu,
i dok se preneš, već poruka puni etar ponoćnog radija:
Pospana noć će zameniti svetove.
Nećeš znati ko je pevao, zaboravićeš da si išta imao,
ne prepoznajući tonove crnih dirki u kupoli
smalaksalog neba, dok ti neželjeno nasledstvo
178

neprestano raste u rukama.

.
Page
.
Lek
.
U proleće, pisali smo duge, sirove pesme,
(sve što ti padne na pamet),
a onda ih ređali na colove daske
sa čvornovatim znamenjima
kroz koja su se videli rodoslovi
čamove prošlosti.
Poezija je prosejavanje svetlosti,
zato je dugo treba sušiti na suncu i vetru
dok nam ne ostanu samo krte, lomljive reči
koje zimi potapamo u vrelu vodu
i pijemo kao čaj koji ozdravljuje putnike
i leči zvezde od nesanice.
.
.
Dremež
.
Kad je Ted Hjuz umro,
moja žena je pričala o šampinjonima,
svežim i belim, na pijaci tog jutra,
jeftino kupljenim.
Ležali smo u krevetu, obučeni,
zagledani u tavanicu, podizali smo zid
između smrti pesnika i budućeg ručka,
pomažući jedno drugom da zbijemo
udrobljeno telo tišine između nas.
Mora da su tad i gavranovi poleteli,
crni, na sivom otežalom nebu,
uzmuvani nejasnim događanjem.
Ne znam da li se uvek desi
da prhnu ptice, kao od reskog pucnja,
kad neko umre ?
Ili te crne, divlje ptičurine kriče
loveći nečiju dušu ?
Taj zatvoreni krug ishrane
nikako da proniknem – gde, u stvari,
sve od nas završava ?
179

Na kraju, videh samo odraz jednoroge noći

kako me probija ubrizgavajući
Page

otrovne sumnje, kolac gloga

dovoljan za smrt
bez snova i košmara.
.
.
Odbegla mera
.
U davna vremena daljinu su odmeravali rečima.
Reči je bilo manje, a razdaljine su bile veće.
Ni reči ni daljina nije nedostajalo.
U jeziku su bile sve mere.
Danas smo drugačije rasporedili znanje.
Rečima smo ozvučili unutrašnjost bića,
toplokrvne slogove ocedili smo kao med
sa pčelinjih saća, gledajući noć
dok kaplje kroz rešeto zvezda.
Umesto reči, oko nas kazaljke i brojevi tiho šumore,
približavajući se graničnim vrednostima.
Digitalni instrumenti mere blizinu koja nestaje,
pa čak i dušu, demonskom preciznošću,
u stanju smo da izvagamo.
I sad kad smo razdevičili svet, začuđeni,
vidimo manjkavost znanja. Ćutimo,
osluškujući govor svemoćnih instrumenata
koji nam jednolično daju uputstva, gledajući
kako nestaje vidik koji poznajemo,
u užasu shvatajući da sami smo sebi nepotrebni.
.
.
Druga strana tišine
.
Tišina u svojim rečnicima nema odrednicu zvuk.
Katkad se samo sa onostranog prelije muzika
i ona dobije te radoznale oči
koje osećaš na potiljku kad sve zamre.
I kao što mudrac naslućuje svet
koji nije video, slika zadrhti
na ušnoj školjci slepog,
pre nego što je dodirom utisne u pamćenje.
180

Godinama pokušavam da dokučim koliko tišine

oslobodi list uzdrhtao posle kiše,
Page

da je prepoznam u nevidljivom smislu starenja

što te takne nekako kad i gostoprimljiva usamljenost;
da naučim da zvuk koji me raspara
propustim kroz sebe i ponovo se,
kao strpljivi vidik, sklopim nad njim.
I oslepeli Bah, kad je pred smrt iznenada progledao,
samo je potvrdio već naslućeno –
raskošna usamljenost pati za muzikom
koja ne proizvodi zvuk.
Zato je otišao nemaran koliko vidljivog treba da čuje.
U časovima kao što je ovaj,
u sparno leto kad daljina dozreva u pogledu,
a naš se imetak uvećava za jedno sasvim obično, tiho
seosko popodne, toliko udaljeno od svega uzbudljivog,
onostrano se nagnulo nad nama, nikad bliže,
pružajući svoju radosnu ruku male, savršene tišine.
.
.
Tajna
.
Vekovima nas uče filozofi
da nevidljivo nije nevidljivo
ako ga doumiš.
Tajna života je u listu,
sećam se da je pričao neki mudrac
sa bradom punom mesečine,
kao srednjovekovni tumač Univerzalija,
zarobljen u svetom dimu kafane Šumadija.
Nije to zbog alhemičarskog hlorofila
koji nagriza i oživljava mrtve rečenice,
niti zbog, kostoboljom stabla,
nagoveštenog proleća,
biti na peteljci – govorio je,
gde blizina smrti čini život stvarnim,
jedino je njegovo lice.
Sad se od svega najviše sećam tišine,
samonikle i udaljene od pogleda
kako marljivo trebi istoriju od svakodnevnog,
suve listove koji nestaju u sećanju
otkinuti težinom zrelog jesenjeg sunca
koje se već oseća na maglu i trulež
181

i sklanja ih iz čujnog
u nevidljivo.
Page

.
.
Mašta onostranog
.
Kako prepoznati krst
u krugovima što ih voda stvara,
uobličavajući nebo u izdanak čvrste sfere
sazdane u duhu ?
Gde su stubovi metafizike iza kojih
Novi svet zrije
kao narandže u svetom gaju ?
Iskorak je uvek lebdenje nad ništavilom,
ali ako oči neke presretneš pogledom,
budi siguran da se vraćaš.
U lepetu krila,
kako prepoznati onaj jedan – anđeoski,
traženi disonant,
i sačuvati ga za drugi život?
.
.
Razgovor sa pesnikom
.
Od tvojih očajnih vremena do mojih izgubljenih sati
Fedar je zaspao, dragi Jovane.
Nesigurne mere u koje se uzdasmo,
i sami nesigurni, potopiše potopi,
zavejaše snegovi… Ono što preosta
odnesoše varvari i sami iznenađeni našom nemoći.
Sada se sumrak gasi gore na terasi, osmatračnici
na vrhu katarke koju zatamljuju zvuci sa ulice.
Ne razaznaju se glasovi u bistrom vazduhu,
niti iko pominje naša imena.
Zavaljen u plastičnu stolicu, kao vrač na kuli
blizak nebu, osluškujem žamor taksista na ulici,
razgovor kao svakodnevna žrtvenica da se skrati čekanje.
Ne gledaju gore u duše zaplašene odlaskom
među tačne zvezde, mudre i tihe,
gde smrt je sasvim obično iskustvo
o kome ćeš mi tek pričati.
182

.
Page

.
Crno mastilo sipe
.
Bezbojne sipe,
hitre kroz gustu dubinu,
o opasnosti,
crno mastilo ispuštaju,
da zbune gonioca
i zametu
nepostojani, vodeni trag.
Tako i ja,
pred goniocima,
mada spor i nevoljan,
crno mastilo
na papir ispuštam,
nemogući lavirint pravim,
trag da zametnem
u nepostojanom vremenu,
i umaknem sebi.
.
.
Tri kralja
.
Sećam se, bio je jun.
Sedeli smo znojavi
Na klupi ispred izloga
Prodavnice. Uz pivo,
Prigušeno pričajući o fudbalu.
Kao tri kralja
Koja u tajnosti posećuju
Davno označeno mesto,
Vođeni zvezdanom rukom Strelca,
U predvečerje Irodovih hordi.
.
.
Na današnji dan
.
Na isti dan u godini
183

kada je rođen Ernesto Gevara,

umro je Luis Borhes,
piše u rubrici „Na današnji dan“.
Page

Nepostojeći dan u životima dva Argentinca

u kojem se ukrštena vremena nanovo ravnaju,
život i smrt se produžavaju u nevidljive oktante
kao plećato stablo u neizvesnu dubinu zemlje.
Gevara je bio samo Če,
a Horhe Luisu prezime je bilo nadimak.
Ta prisnost u oslovljavanju odgoneta nam
kako su im se uverenja račvasto zabola
u bistri vazduh istovremeno rastući u dan i u noć,
i bez obzira na razlistali metež godina i ljudi,
postala platežno sredstvo
u svim nijansama slobode.
.
.
.
………………………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

184
Page
 ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST
WWW.ECKERMANN.ORG.RS
MAJ - JUN 2018.
BROJ 15

Autor fotografije: Medin Halilović

Sva prava zadržana © 2016 – 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

185
Page