Saa Kozi

Crnjanski o Floberu
Zadatak knjievnog kritiara je nezahvalan jer onaj ko istraivaki
pristupa kakvom delu ili piscu nikada u potpunosti ne moe biti
siguran da je ono to je otkrio apsolutna istina prosto zato to se njeni
temelji zasnivaju na neemu to se granii sa umetnou, to je ljudsko,
prevrtljivo i nikada u potpunosti protumaeno. Istina je onoliko koliko
postoji ljudskih gledita. Istina ima bezbroj. Bitan je samo duh koji
ih prihvata ili odbacuje u skladu sa vladajuim vrednostima. Osim
toga postoje dve vrste kritiara: oni koji su u svojoj biti umetnici i
oni koji to nisu, koji su samo puki pokuaj dobrog suda stvorenog
obrazovanjem koje im ipak nije moglo podariti tankoutnost koja je u
istraivau presudna. Ti drugi su kao maine, mehaniari, bez due.
Vinaver je bio naklonjen prvima, a ovi drugi poput Skerlia nisu
imali pravo iznositi bilo kakav sud o umetnosti. Ovi prvi, mnogo
bolje oseaju umetniko delo, pronalaze njegova isijavanja, na tragu
su njegove sutine, ali i tada, nikada u potpunosti nisu sigurni da je
ono to iznose tano i jedino to mogu je da veruju u to. Jer, kritiar
iliti istraiva ne dobija odgovor od onoga o kome i o ijem delu pie
ukoliko je on mrtav (a i kada je taj neko iv ko mu moe garantovati

da je taj odgovor istinit?1 Poto ljudi, pa i pisci, skrivaju od drugih ljudi

ono zbog ega bi crveneli, a to su sakrili izmeu redova, koristei to
kao tematiku koja ih je zaokupljala kao problem o kom su u samoi,
piui leili svoje rane pretvarajui ih u jedan topos, optepoznatu
stvar, injenicu blisku i poznatu svim ljudima.)
Gistav Flober, usamljenik i briljantan francuski pisac, piui svoja
dela eleo je biti bog, hladnokrvni objektivni posmatra koji se ne bi
unosio u sudove, ve ih samo iznosio, koji ne bi bio prisutan u svojim
delima i koji se trudio da to ostvari. Meutim, to su bile samo Floberove
tenje i ideje, a da je on sebe ipak unosio u svoja dela, natuknuo nam je
svesno ili nesvesno jo u sudnici kada su mu sudili za roman Gospoa
Bovari izjavljujui: Ema Bovari sam ja.
Posle se moglo samo nagaati o tome koliko je Flober sebe unosio
u svoja dela, a sa Sentimentalnim vaspitanjem, pismima i posthumno
izdatim Novembrom, ta nagaanja imala su jai oslonac kako je mnogo
toga Floberovog itaocima i istraivaima izalo na videlo.
Piui o Floberovom Novembru, Crnjanski je prvo ispriao nain
na koji je doao do ovog dela dok je bio na bojitu u Italiji. To su slike
i uspomene jednog vojnika koji je pripadao generaciji kojoj je rat sve
obesmislio. Nain na koji je doao do knjige i mesto na kom ju je itao
(ispod jedne kampanile na groblju u Nespoledu) pretoili su se u
1

Moda bi nam ovde mogao koristiti i odgovor samog Crljanskog na pitanje koliko je
Roman o Londonu autobiografski: Podvlaim: u romanu su moja iskustva, ali ne i moja
autobiografija. I neto dalje: (...) ne bi se indetifikovao ni sa jednim (likom), jer ne
mogu se indetifikovati sa junacima romana poto nisam junak romana, a to se tie toga
da li su i koliko su moji romani autobiografski, to interesuje publiku, to interesuje mene.
Budite uvereni da ono to je u romanu ne mora biti onako. Uvek priam kako je, kad
sam se oenio, jedan stari gospodin otiao kod moje tate i rekao, pa kako udaje erku,
kada je on oenjen. Eno, kae, u Dnevniku o arnojeviu priznao je. Pa sad vidite, nikakve
veze nema izmeu mene i enidbe onog Rajia u arnojeviu. U tom smislu nema ni u
londonskom. Ali sam bio u podrumu, radio sam, bio sam nosa, po 50-70 kila knjiga, to
sve znaju, ima ivih svedoka ak i fotografija, pa su u tom smislu iskustva moja.... Sve
ovo je jedan paljivo dat odgovor, a na nama je da mu verujemo ili ne.
2

doivljaj Crnjanskog, i oni skupa, kao da govore u prilog Prustovog

miljenja da dela u nama prvenstveno ostavljaju sliku mesta i dana
gde smo i kad smo itali.2
Nakon toga, Crnjanski iznosi pojedinosti iz Floberovog ivota
na osnovu kojih italac stvara slike o tom usamljenom stilskom
perfekcionisti i literarnom fanatiku; on govori o njegovim putovanjima
koja ga, on smatra, vezuju za venost, njegovim navikama kao i
priama koje su ga pratile tokom ivota. Crnjanski ga je prvo prikazao
opisima i biografskim detaljima kao oveka, a onda je preao na samo
delo Novembar iznosei prilino interesantna zapaanja koja zapravo
pokazuju da e Novembar biti knjiga koja e u XX veku dovesti do
novog obilka romana i proze.3
Za Crnjanskog, Novembar jeste dnevnik jednog pisca u kom se
prepliu java i snovi, koja je on, Crnjanski, i sam pisac, dobro uoio,
a onda nam ih ukazao i dao uputnicu na koji nain bi se Novembar
trebalo itati i gde bi trebalo traiti Flobera, ne u onim scenama koja
gomila rado ita, nego tamo gde se u krpama, po stranama prostire
raskidana gola dua Floberova.4
Meu potonjim kritiarima i knjievnicima, onima koji su doli
posle Crnjanskog, svakako da su postojali oni koji su njegov Dnevnik
o arnojeviu dovodili u vezu sa Floberovim Novembrom istiui ga
kao delo koje je uticalo na arnojevia i to samo zbog slinosti koje su
ih navele na takav sud. Ali kada bi to i bilo tano, to ne bi bio veliki
grah Crnjanskog, jer se i sam Flober opijao tuim delima ne bi li u sebi
probudio inspiraciju.
Ipak, nije zgoreg navesti samo poneke slinosti koje bi se vie
mogle uzeti kao elementi intertekstualnosti i privilegije komunikacije
2

Marsel Prust, Kada bi svet propao. O itanju i drugi spisi, izabrao i priredio: Jovica Ain,
Slubeni glasnik 2011, str. 22.
3 Milo Crnjanski, Eseji, priredio: Milo Lompar, Oktoih tampar Makarije, 2008, str. 306.
4 Isto, str. 303.
3

kroz literature sa prethodnicima i savremenicima; privilegije koje ima

svaki pisac, a koje e on prihvatiti i koristiti ili jednostavno odbaciti.
Te slinosti mogle bi se pronai ve u rei raskidana iz sintagme
raskidana dua Floberova, jer itajui Dnevnik o arnojeviu italac
stie dojam da su to raskidani fragmenti seanja vojnika Rajia, kao
i njegovih sentence koje su tim seanjima ili dogaajima propratni
elementi. I kod Floberovog junaka seanje je raskidano i isprepleteno.
Osim toga, oba junaka tragaju za neim, a tu su motive jeseni i magle,
besmisla i ene koju lirski subjekat ne moe pronai (dodue Floberov
junak je pronalazi u prostitutki, ali posle tog susreta on traga za njom;
dok je u Crnjanskog junak neprekidno u potrazi za ljubavlju ene koja
se ini himerina i on je naposletku u nalazi, ali je sticajem okolnosti
ne moe imati); tu je, zatim, i motiv kose koji je oigledan kod jednog
i kod drugog autora, s tim da je kod Flobera taj motiv zastupljeniji
utoliko to on na poetku dela, razmiljajui o groblju, govori i o tome
kako je voleo uvek da posmatra ekshumaciju leeva jer bi tada jedino
kosa od svog ljudskog tela ostajala itava; a negde na sredini Novembra
on metresi daje pramen kose; Crnjanski opet samo opisuje bujnu kosu
i njen miris, ali on se, tom delu dela, oseamo, divi.
Pored svega, slinost je zanemarljiva, jer je razlika izmeu ova dva
dela preovladava. Floberov junak predstavlja samog autora. Junak
Crnjanskog jeste ispovest i simbol svih onih koje su rat i ratovanja
unesreili obesmislivi im ivote i nadanja, podarivi im samu u,
bedu i samo zlo koje je civilizacija tih godina iz sebe oslobodila. To to
se ova dela u pojedinim motivima poklapaju treba objasniti njihovom
univerzalnou, koja se najposle razvila u saglasu sa karakterima ova
dva pisca. No i to je samo jedna sporedna stvar. Ovde je ipak bitno
opaanje Crnjanskog na kraju teksta (koje je gore ve navedeno, a koje
se tie novog oblika romana i proze), zato to ono ukazuje da je on bio
svestan puteva kojima se kretala beletristika i kojima e se kretati.
4

Crnjanski je oseao da e to biti jedna od najzastupljenijih formi

istraivanja zajedno sa postupcima koji se tu pojavljuju: forma
dnevnika, ispovest lirskog subjekta, fragmentarna proza u vidu
reminiscencija koje obiluju filosofskim razmatranjima itd. Treba se
samo setiti Prustovog Izgubljenog vremena i postupka koji se u tom
romanu pojavljuju da bi se videlo koliko je Crnjanski dobro predvideo
budunost proze, s tim da je Prustov prvi svezak, Put k Svanu, izdat
1913. godine, godinu dana pre posthumno objavljenog Novembra, te se
o eventualnom uticaju Novembra na Prusta moe govoriti jedino ako
je ovaj bio odranije upoznat sa njim, ali je to sada od sekundarnog
znaaja. Treba se setiti i Dojsa i Foknera, a naposletku i samog
Crnjanskog i Krlee. Sve to je intelektualistika proza iji je glavni
junak intelektualac; to je proza koja obiluje zazivanjem prolosti,
prenoenjem u nju i fragmentima koji se isprepletano niu.
Iz dananje perspektive to zapaanje u Crnjanskovom predgovoru
Novembru moe se uiniti banalno, ali treba uzeti u obzir da to delo,
kada je izdato, kako Crnjanski kae, nisu poznavali ni u naim najboljim
knjievnim krugovima, da bi se shvatio kontekst: nai knjievni
krugovi i dalje nisu bili u koraku sa evropskim savremenicima, ve u
zaostatku i ljapkanju koje je najee nalikovalo pukim pokuajima
prihvatanja i kopiranja modernih obrazaca. Oni su i dalje bili na mei
i traganju za onim pravim putem. Oni su tek poinjali da se bude i bore
sa starosedeocima koji su se ponizno klanjali seni Skerlievog imena.
To je bilo vreme gde se dvadeset i devet od sto smeje Metoroviu,
gde se, na najjai prozaista, Stankovi, smatra pornografom, gde se
jedna grupa umetnika, oduevljena i moderna, stavlja u jedan red
arlatana....5
Upravo ta grupa umetnika kojoj je i sam Crnjanski pripadao,
vapila je za novinama i modernou; njoj su trebala dela poput
5

Isto, str. 20-21.

5

Floberovog Novembra i takva zapaanja poput ovih od naeg prozaiste

i njegovih istomiljenika. Sa jedne strane, oni su navikavali okolinu da
zbaci skerlievske stege, a sa druge da se usmeri u dobrom pravcu...
Bez obzira, danas se sve to to se deavalo ini dalekim, moda ak i
jednostavnim, jer su mlai narataji izvojevali pobedu.
Otuda je uzimanje takvog gledita (da je predgovor iz pozicije
dananjeg itaoca banalan) zabluda, a rad koji su tadanji moderni
knjievnici ispoljavali trebalo bi se smatrati dragocenim isto koliko i
zapaanja u ovim esejima o Floberovim delima.
Esejom o Salambi Crnjanski je samo produbio svoje razmatranje o
francuskom piscu. Detalje o njemu potkrepio je novim pojedinostima
i zanimljivostima preuzetih iz njegovih pisama i tuih iskaza, a ovo
stilski savreno delo tumaio je na najispravniji nain. Pa i Flobera,
kako za njega kae romantika u najboljem smislu te rei6, osvetlio
je kao nekoga ko je knjievni rad shvatio neobino, kome se moda
uinilo da je mogue, kao vojsku u Italiju, ili Afriku, odvesti itaoce
u roman.7
Iz narednih redaka, shvata se da su, barem to se tie Salambe,
a samim tim i Kuanja svetog Antonija i Irodijade, ta dela za Flobera
bila beg od stvarnosti, njegovog doba, okruenja i buroazije koju
je prezirao; da su ona bila rezimiranje njegovih putovanja po Africi
o kojima je on u svojim pismima ostavio upeatljive slike, a koje se
kasnije i pojavljuju u pomenutim delima.
Flober je iveo svoja dela. On ih je mueniki stvarao. Za njega je
pisanje bilo pasja stvar i on mu je uvek pristupao sa namerom da u
svojim reenicama isklee to bolje stilske oblike i opise.
Ali ti njegovi opisi, kako kae Crnjanski, nisu bili namera ve
sredstvo uz pomo koga je on iznosio i umetniki oblikovao on to
6
7

Isto, str. 308.

Isto.
6

mu je zaokupljanlo panju i od ega je njegova dua treperila. To nas

i odvodi do onoga to je za Crnjanskog bilo predmet interesovanja.
Kao to se moda pomiljalo da su Floberovi opisi bili cilj, isto tako su
pojedini kritiari prenagljeno zakljuili da je Salamba istorijski roman
u kom su oni pokuavali proveriti verodostojnost opisanog kao i sam
slike ondanje Kartagine.
itajui komentare o Salambi vidi se da je Crnjanski nazreo put
ka pravoj sutini pisanja ovog dela i ka jednom od njegovih moguih
tumaenja. Sa jedne strane to je umetniki uoblien putopis, a sa druge
to je povest o Hamilkarovoj kerci, Hanibalovoj sestri i lepotici. Sam cilj
tog pisanja bio je Salamba, orijentalna ena, sred te Afrike, rumenih
dubina, noeva i krokodila.8
Zaista, Flober ju je zanosno opisao i to se vidi gotovo svugde gde se
Salamba pojavljuje, poev od opisa njene zanosne figure, lika, njenog
tela, pa do toaleta, nakita, njenih skandala, svita i parfema kojima je
bila posuta. Flober je bio, vidi se to, njome oaran. I on ju je toliko
ulno i erotski opisao da nijedan italac ne moe ostati ravnoduan.
On na nju nije tedeo snagu i lepotu rei. Njena lepota isijava. Flober je
sav njom zadahnut i biva umnogome jasniji njegov iskaz Turgenjevu
koji je i sam Crnjanski naveo: Ja sam bio u preljubi sa svim svojim
junakinjama.9
Uopte uzev to je tano. To se vidi i u Kuanju svetog Antonija
prilikom opisa ena koje kuaju Antonija, i u Sentimentalnom vaspitanju
i u Irodijadi, a da ne govorimo i o Gospoi Bovari. Kod Flobera se veito
nailazi na naklonost ka enskom, ulnom i erotskom. Njega interesuje
lepa ena koja zbog lepote ispata.
Ukoliko se uzme u obzir ovaj iskaz o Salambi, ovo delo, kao i sam
njegov pisac posmatraju se iz novog aspekta. To nisu gledita koja na
8
9

Isto, str. 313.

Isto, str. 310.
7

jednostavan i povrinski nain naziru bit; ona ne prihvataju oiglednost

ne zato to su one suvie banalne i netane, nego zato to su se najvie
pribliila Floberu samom usamljeniku, iluzionisti, putopiscu, oveku
koga opija prolost i kome je pripovest o prolosti beg od stvarnosti, a
ne verodostojnost prikazanog doba od koga nas stolea razdvajaju. Ta
gledita zalaze u samu sr Salambe. Ona su preskok onog jednostavnog
i poniranje u kompleksno, u eterino, u ono to lebdi i sjaji poput
meseeve svetlosti.
Crnjanskog nisu zanimale spoljanje sitnice Salambe, a isto tako je
bilo i sa Novembrom. Salamba njega nije zanimala kao istorijski roman.
Njemu je ona kao takav roman bila najmanje bitna. Njega ak ni stilski
aspekt ovog dela nije zanimao. Njega je zanimalo ako ne isto to i
Flobera, a onda slino: Salamba sama po sebi kao meseina i ena,
svedoenje o Floberovim nemirima i snovima, njegovim putovanjima
i prelasku na drugu stranu, u predeo mate i bezbrinosti, predeo
bogova i venosti, krajolik gde u zlatu, pesku, mirisu mousa i jasmina
i limuna lebdi dua Floberova, njegova strast i idealna ena oliena u
meseini.
Moe se rei da se ova dva eseja-predgovora meusobno
dopunjuju i da ona obiluju kako dragocenim zapaanjima, tako i
pojedinostima na koje se i danas dan moe naii i koja postaju opta
mesta u predgovorima novim izdanjima Floberovih dela, naroito u
onim segmentima kada se ele itaocima detalji iz Floberovog ivota,
biografski motivi i elementi koji bi najbolje okarakterisali ovog pisca
nekome ko bi sa njegovom linou, samim tim delom, stupio prvi put
u kontakt. Ipak, u njima je najbitnije ono to senzibilitetu Crnjanskog
nije moglo promai, a to je dvojnost Floberove linosti u Novembru i
njegova opijenost enom u Salambi. Ono to najvie zapada za oko jeste
dvojnost Floberove linosti, i to je posve zanimljivo ukoliko se uzme u
obzir da sein trudio da ukloni svoje prisustvo iz dela i da on to naravno
8

nije uvek uspeo to je Crnjanskom, kao piscu, bilo privlano. Crnjanski

je naslutio ta se krije iza kulisa i jednog, i drugog dela. On je spoznao,
ako ne u potpunosti, a onda delimino ono iskonsko floberovsko. On
je u Floberu spoznao boljku svih pisaca (slian slinog spoznaje). On
je uoio i beg i zatoenost stvaraoevu u okviru stvorenog dela. On je
Floberovim delima pristupio na najvaljaniji nain: kao njegov literarni
sabrat, kao stvaralac, kao ovek koji mui sline muke, a to iskazuje
nadahnuto i ritmino, u svom stilu, u svojim esejima.
Naposletku, valja podvui karakternu crtu Crnjanskog kao
esejiste. On je bio umetnik i na umetniki nain pristupao izuavanju
knjievnih dela. On ih je bolje razumevao od onih koji nisu bili
umetnici u svojoj biti i to nije neka gruba podela istraivaa. To je
stvar prirode i individue same po sebi. To se moe objasniti onim to
je uroeno, jer onaj ko se rodi blizu predela koji obiluje umama. Taj e
se u njima i mnogo bolje snalaziti od onoga ko to nije i ko ih upoznaje
iz prirunika. Crnjanski pripada onim prvima. On je stekao od prirode
kao dar, a svojim tumaenjima je pokazao da se izrazito dobro po
umama simbola kree.