Увод у роман

Већ у антици је роман оно што бисмо могли назвати романом у правом смислу те
речи,реч је о фикционалним текстовима који имају измишљене јунаке и који мешају неке
измишљене и историјске јунаке, јунаке из мита или пак комбинују елементе историјске
грађе са фикцијом. У том смислу већ имамо нешто што се може назвати историјским
романом. Постоји роман о Троји који обрађује мит о тројанском рату као нека повјест,
историографска приповест. Романи у антици су слободне творевине, не постоји
психолизација јунака, фабуле су лабаве и небрижљиво рађене. Данас се ствара утисак да
су ти романи доста лабави, доста произвољно цитирани, композиционо слаби итд. Али са
друге стране су доста занимљиви и њима се успостављају неки модели који ће бити
продуктивни дужи низ векова. Друга врста која постоји у антици је нешто што би могли
назвати путописним романом или путописно-утопијским. Зна се за роман о
Хипергорејцима, они који живе на крају света и то су романи који се разликују од правих
путописа по томе што описују неку непостојећу земљу, некакву измишљену земљу или
земљу за коју се верује да постоји. Обично имају утопијски карактер у том смислу што
описују неко идеално место за живот, место о коме се машта где су разрешени слабости,
некаквих конфликата и савремених услова живљења. У антици већ постоји некакав
аутористички жанр који има облик уоквирене приповести односно оквирне приповести
која уводи јунака а затим и низ епизода које презентују његове авантуре и то су
фантастични романи. Ту матрицу тог прстенастог склопа у којем имате некакву оквирну
причу која даје заједнички тон лабавим епизодама ћемо имати и у 18. веку. Нека врста
утемељења романа у 18. веку иде управо ка том неком организовању романа у некакву
композицију која неће бити лабава, која ће имати јако везиво, јаку композициону
повезаност делова, вишу од тог прстоликог низа што јесте случај са античким жанровима.
Највећи број сачуваних романа јесу љубавни романи. Увек треба имати у виду, то ће бити
случај у потоњој историји романа, да љубавна матрица најчешће почиње са
авантуристичким а ми у ствари имамо тај некакав пустоловни жанр. Имамо те пустоловне
епизоде које су уједињене љубавном причом о младом пару који се среће и заљубљује а
онда бива раздвојен дејством судбине. Антички љубавни романи доста личе на
тривијалне љубавне романе и у том смислу понајвише задовољавају читалачку жељу да
сазнате шта се догодило касније. У принципу они почивају на једној схематичној фабули
где се млади срећу и заљубљују и то је љубав до гроба, а онда бивају раздвојени. Имам
две линије приче, комбинују се епизоде везане за једног и за другог протагонисту а они
доживљавају различите моделе судбине, од тога да падају у ропство,отимају их разни
гусари и пирати итд. Неколико пута се дешава да су на рубу живота, да им се прети
убиством, да им се спрема егзекуција и слично па онда буду спашени. Чак се дешава и
врло често да се они нађу на истом месту али не баш у исто време или се нађу у исто
време,на истом месту али се не препознају, или буду на неки други начин сакривени једно
од другога и читалац то сматра судбином. Затим после једног доследног низа авантура они

1
се поново сретну и овога пута дође и до препознавања и обично имамо то неко античко
препознавање по некаквом знаку на одећи, украсу или неком белегу на телу. Након тога
следи срећан крај а он је увек венчање. Инстутуција брака се већ поштује као варијанта
срећног краја у античком љубавном роману. Антика није имала тај тврд однос према
браку као што је хришћанска култура имала, међутим већ овде је та конвенција брака као
круне љубави усвојена у роману. Јунаци сами су некарактерисани, типични су и немају
никакве специфичне црте. Може се рећи да се роман не бави њима као индивидуама,они
су просто млади и лепи. Време као да не тече, унутрашње време у фикционалном свету
романа само номинално пролази, ефекат тог прошлог времена и пролазности нема ни на
јунаке ни на фикционални свет романа утицаја. Сви су подједнако млади и лепи као на
крају романа без обзира колико је година прошло и њихова љубај је нетакнута упркос
свим догађајима,они су и даље верни и и даље се воле. Некакав покретачки импулс су
спољне околности из спољашњег света а не нека унутрашња мотивација јунака. Они не
производе догађаје који се дешавају унутар романа него су сламке судбине која их носи.
Често је потребна некаква интервенција из спољашњости или божанства да би они поново
били спојени. Оно што обележава тај свет фикционалних античких романа у смислу
некакве лествице вредности, идеологије јесте поједностављена шема добра и зла.
Концепција љубави унутар овог романа је та идеализована љубав која се превасходно
манифестује кроз верност која одолева тим искушењима пред којима се нађу. Та њихова
верност је на крају доживљена као нешто што треба наградити и срећан крај долази као
награда за изражавање верности. Антички љубавни роман даје прилично конвенционалну
варијанту љубави која је увек хетеросексуална, која бива крунисана браком и у том смилу
социолошки не одудара од моралних забрана. Што се тиче некаквог језичког заплета,
антички љубавни романи су писано официјално- конвенционалном реториком. Припадају
некаквом реалистичком модусу, нема пуно фантастике у њима. Оно што јесте реалистички
модус античке књижевности, дакле комедије и некакви кораци као нпр. улазак жаргона у
романе, то се у античком роману не тражи. Све остаје на пољу прописа,реторике.
Представљају конвенционално-реторичко штиво, не специјално занимљиво. У оквиру
антике а под утицајем милетских прича појављује се нешто занимљивије и нешто што
одудара а то би смо могли назвати комично-сатиричним романом, то срећемо касније у
романима 18. века. Они имају љубавно-авантуристичку матрицу која такође поседује
комично-сатирично устројство света. Примери таквих романа су „Ситирикон“ и
„Метаморфозе“. У „Метаморфозама“ ,алтернативни назив је „Златни магарац“ , а код нас
се преводи и као „Преображаји“, главни јунак се претвара у магарца и иде светом,
доживљава разновренсе авантуре и то његово обличје магарца и дух човека провоцирају
нове комичке епизоде али исто тако сатиричне и пародичне. У њима имамо уметнуте
приповести од којих неке јесу митови. Оба романа су другачије етички интонирана. За
разлику од љубавних романа који су етички врло конвенционални,овде имате становиште
мудрог хедонизма, жеље за мудрошћу и знањем. Фаворизовање мудрости, знања као
човековог квалитета са једне стране и са друге стране прокламовање уживања у животу и
чулном, телесном уживању које везујемо за хедонизам.

2
 После периода антике, после пропасти римског царства и његове културе имамо
период који многи називај мрачни средњи век. До 12. века немамо посла са неким жанром
који ми називамо романом, односно у периоду од 10. до 12. века појављују се романи у
стиховима кји се називају романсама и који су наслоњени на предају, на неке
легенде,историјске догађаје. Историјски догажаји који су прешли у
легенду,историграфија тада није постојала на начин који је ми перципирамо данас. По
начину грађења стихова и компоновању грађе тада постоји нешто што бисмо могли
назвати романом али која опет нагиње доста ка епу, има доста лирских пејзажа али не
можемо је баш назвати у правом смислу те речи романом. Оно што можемо назвати
романом, појављује се већ у 12. веку а то је витешки роман. Везан је за традицију,
концепцију витешке љубави. Витез и његова госпа нису прави љубавни пар јер је љубав
између њих платонска. Он не исказује своју љубав а она је идеализовано биће које витез
обожава и чија је мисија да иде по свету, исправља неправде,бори се са чудовиштима,
сукобљава се са противницима, све у славу своје госпе. Притом госпа није само сексуални
објекат, предмет еротске жудње, она је етички и естетички модел. Она није идеална само
због своје лепоте него је и часна а врло често и удата што не спречава витеза јер његова
љубав није еротске природе него те идеалне платонске врсте. Његова љубав се изражава
слављењем госпиног имена по свету и он нема претензије према госпи, он не очекује да
заслужи њену љубав. И из таквог контекста овај роман наслеђује тај оквир који је
вредносни и етички а сам роман је у ствари један авантуристички низ епизода у којима се
витез суочава са разноврсним противницима. У витешком роману се врло често прибегава
фантастичким догађајима,бићима и бићима из мита. Витез који је храбар,
бескомпромисан, вешт,млад , леп, частан је такође идеализован. Он је изабран, повлашћен
љубављу према госпи и читава та витешка прича је мисија, читав подухват ширења истине
и слављења госпе јесте замишљен као нека врста мисије и у том смислу тај концепт
витешке љубави има контекст хришћанског идеала о свету, поготово како време одмиче.
Рани витешки романи су везани за двор и за некакав дворски контекст из којег витез
полази. Витез одлазећи у свет ступа на поље фантастичких предела, збивања и бића. А у
ренесанси се у витешком роману окружење мења открићем новог атичког романа, више се
везује за некакав реалитет. Сама нарација у витешком роману је доста површна, не води се
рачуна о језичким финесама, све је у домену конвенционалне реторике. Сам сиже
витешког романа је опет доста неорганизован, практично условљен на то ређање епизода
без последично-узрочних веза, без покушаја да се неким чвршћим линијама композиција
ублажи у неку јединствену прићу. Витешки романи су забавни романи. Због њега је роман
до 18. века био третиран као жанр који се практично не сврстава у књижевност. То су
били текстови за забаву. „Дон Кихот“ је пародија витешког романа и као свака пародија
он је настао на почетку 17. века,он забија колац традицији витешких романа, ставља неку
врсту тачке на тај жанр. Матрица витешког романа на специфичан начин може бити
препозната и у потоњој књижевности. Витешки роман показује да матрица пустоловног
романа јесте доминанта романа до 20. века па и у њему.

3
 Витешки роман има неку врсту наставка,неку врсту метастазе у роману који се
назива барокним романом који се појављује у историји књижевности под називом
галантни роман, везан је за 17. век, доба барока. Он почива на витешком ромау. Може
добијати и неке другачије тонове, може бити пасторални роман са елементима витешког,
може варирати ту тему витештва и односа витеза према госпи али он остаје очуван.
Барокни романи су нешто највеће што историја познаје. Они су романи од више хиљада
страна. У барокним романима имамо витеза који путује по свету, поступци су мотивисани
некаквим задацима. Овде имамо више десетина ликова и десетине парова ликова у тим
љубавно-витешким односима, па пратите мноштво паралелних заплета који нису
организовани ни на какав систематичан и прозиран начин., то уме да изгледа прилично
хаотично. Барокни роман је доста разбарушен, површан и несвестан више организације,
композиције. Њему је циљ гомилање узбудљивих, занимљивих епизода без некакве
претеране мисли о целини. У основи свих подзаплета у барокном роману јесу некакви
љубавни сижеи а авантуре су један од начина на који се он конституише. Оно што га
краси, што га конституише, то је оно што је барокно у њему, то је обиље у сваком смислу,
обиље ликова, догађаја, епизода, заплета. Јунаци су хиперидеализовани. Барокни романи
обухватају огроман простор збивања, они поседују ту узвишену реторику. Оно што јесте
некаква врста иновације у овим романима јесте то што се у њих укомпонирају некакви
ексурси, филозофски, географски, историјски. Имамо убачене делове текста који су
потпуно другачији. Та врста мешања дискурса, уметања нечега што припада другачијем
типу дискурса од приповедног текста,ценимо то као нешто што одликује самосвесни
роман, са друге стране ти ескурси имају иморализаторски тон па некад и поучни тон. Али
то уметање практично упућује и отвара та врата у смислу да упућује на праву природу
романа и то је разлог зашто је роман освојио књижевност. Роман, иако га ми видимо као
жанр, је немогуће дефинисати. Он може да прими у сбе поезију, филозофију, разноврсне
дискурсе. Барокни роман даје до знања да је роман нешто што је прилично отворено за
надоградњу али због те своје претеране обилатости, незавршености, он је у класицизму
процењен као нешто ужасно, грозно, штетно у крајњој линији. И то штетно зато што у
класицизму по закону, књижевност захтева да буде не само забавна него и поучна. Свет
барокног романа је потпуно имагинаран, у великој мери се служи познатим догађајима,
ликовима, ту се слободно користи, умеће, комбинује се измишљеним ликовима.
Историјски свет се претапа у неку врсту псеудо-историјскиог, фантастичног. Има доста
егзотике будући да се креће у великом простору. Свет се шири у 17. веку, постоје освајања
и упознају се нови светови. Барокни роман нема никаквих додирних тачака са
свакодневницом, он не драматизује савремени свет. И у витешком и у барокном роману
ми можемо да хватамо некек елементе, детаље који сведоче о навикама тога доба. Они
могу бити коришћени као нека врста документа о времену у коме настају али мимо тога
они немају некакав дијалошки однос са стране са свакодневницом, нити савременост у
било ком вишем смислу. Историја књижевности барокни роман види као највећег
подметача да се о роману почне озбиљно писати. Класицисти много теоришу о
књижевности. Два прва поетичка текста о роману настају у класицизму. У оба текста се

4
разматра роман, размишља се о њему али још увек он не бива примљен у књижевност , то
ће се десити у 18. веку и писцима и критичарима тога века, они ће бити принуђени да
промишљају роман као неку ставку на онај начин на који у 20. веку озбиљни академски
кругови су били принуђени да размишљају о филму,телевизији. У 18. веку долази до
огромног повећања читалачке публике и у том веку роман постаје нешто што можемо
упоредити са популарном културом 20. века. Постаје сувише присутан да би био
игнорисан. Све се више озбиљних писаца и критичара окреће роману и испитује његове
карактеристике. 18. век је век у коме се конституише статус романа у оквирима
књижевности. Током овог века роман и даље има својих симпатизера и противника.

Крајем 16. века а пре свега у 17. веку јавља се у Шпанији нови роман који почива
на путописним матрицама и назива се пикарски роман. Пикарски роман јесте нешто
посебно. Он има врло специфичне особине, показује се као нека врста модуса који живи
од 17. века па до дана данашњег. Тај пикарски модел је врло приметан у романима 18.
века. Једна од прекретница коју пикарски роман носи јесте та да је то врста романа која
почиње да кореспондира са савременошћу. Пикарски роман има сатиричних елемената
али није примарно сатиричан роман. То јесте неко приповедање авантура врло
специфичног јунака који се назива пикаро и по њему роман добија име. Пикаро је одређен
низом особина које га одређују тако да га лако препознамо а притом има природу коју
мало теже схватамо. Пикаро је увек сироче. То је врло битна његова особина зато што,
будући да је сироче, он нема унапред одређено место у друштву. Хијерархија друштва је
нешто Богом дано, краљ је миропомазан односно богопроглашени владар тако да и сви
остали сталежи друштва јесу Богом дани, човек се у једном сталежу рађа и у њему остаје,
то је његово место, покушај да се пређе из једног сталежа у други карактерише се некад
слично хибрису, покушај да се прекорачи оквир онога што је човеку дато. Пикаро нема
дефинисано место на лествици друштва, отуда он јесте слободан да бира и да покуша да
нађе своје место. Та чињеница да он нема место у друштву је амбвивалентна чињеница.
Чињеница да он не може да рачуна ни на шта што му следује, што му је гарантовано, што
му даје неку сигурност. Он нема уточиште, он не полази из неког дома у који би се могао
вратити. Не може да оствари неку варијанту приче о блудном сину или повратку кући с
једне стране а са друге стране то одсуство му омогућује да буде слободан у свету и то
јесте једна од одредбених тачака у пикарском роману. Пикаро ће током романа путовати
по свету и покушавати да пронађе себи неко место и притом ће то чинити на један врло
специфичан начин. Будући да нема рода, нема порекло, нема занимање, нема сталешке
одреднице, будући да никоме не припада и ништа одређено није, иде по свету и узима на
себе различите маске. Он се претвара да је ово или оно, врло често се користи неким
лажним идентитетима покушавајући да оствари зе себе неку корист која није у неким
великим амбициозним цртама него јесте нпр. освајање места за преноћиште. То није јунак
од великих амбиција, он живи од данас до дутра. Не постоји прави превод речи пикаро.
Он је сроднији јунацима комичког модуса, нема узвишености у себи. Не треба га мешати
са негативним јунацима,који су негативно окарактерисани. Он је скитница, нека врста

5
луталице. Оно што одређује његову природу јесте то што он има карактер луде. Он нема
илузија, фантазија, амбиција, њему је свет јасан и он гледа да га користи некако и често се
користи преварама, варањем, неким негативним начинима. Не можемо рећи да је он
криминалац, покварењак, он не излази из оквира закона. Он је само мало неморалан није
аморалан. Када се говори о пикароу, каже се да јесте некакав преварант али не великог
калибра, да јесте нека врста варалице, не баш исправан тип. Он није покварен, није
морално искварен. Пикаро је нека врста хедонистичког јунака којем није мрско да буде
морално сив, од идеализованог нема ништа. Њему је сиромаштво замајац који га стално
тера да се креће по свету у потрази за неким својим местом. Класични пикарски романи
18. века се не завршавају тако што пикаро проналази своје место, нити се нпр. жени, нити
има било каквог исхода. Радња се удубљава и оставља се могућност прављења наставака.
Увек можемо очекивати на крају пикасрког романа да се пикароове авантуре наставе. Не
разрешава се његово стање. Он је препреден али ту има зрна мудрости. Пикарски роман
има тај комички тон али има неки горку атмосферу. Оно што карактерише пикароа, као
једна јако битна одлика, јесте усамљеност. Он је усамљен јунак, али за разлику од Дон
Кихота који путује у друштву, он путује сам. Сваки пикарски роман има однос са
властитим контексту према свету, и сатирични и савремени свет јесте свет фикционалног
романа. Свет пикарског романа није смештен негде далеко у прошлост него јесте Шпанија
17. века. Он може евентуално бити померен десетину година уназад али јесте савремени
свет Шпаније пре свега. Матрицу пикарског романа имамо модификовану, испитивану и
са њом се експериментише у потоњој књижевности. Постоје романи у којима постоје
елементи пикарског али романи које не можемо у потпуности назвати пикарским. Пикаро
никако није прихваћен у друштву, он не бива асимилован, врло често је изван и против
света, то му даје карактер анти-јунака. Он стоји насупрот целом фикционалном свету
романа, свету вредности које су приписане свету. Пикаро има амбвивалентан однос према
свету и целом његовом устројству, несталан је, стално мења маске. Креће се
хоризонтално по свету,по простору, среће се са мноштвом ликова, мноштвом људи који
припадају различитим сталежима, различитих су занимања итд. То његово кретање кроз
простор је нека врста проласка кроз читаву вертикалу друштва. Пикарски роман даје
једну врсту социолошке панораме, социо-културне. Пикарски роман је нека врста претече
реалистичког романа, поседује елементе реализма у себи на један лабав начин. Пикаро је
асексуалан, постоји нека одбојност ка женском свету. Он је на аутсајдерској позицији.
Оно што је битно та начин приповедања пикарских романа јесте чињеница да је он писан
у првом лицу, односно да припада оној „ја“ форми романа. Пикаро, описан како је описан,
сам прича своју причу као неку псеудо-аутобиографију. Он практично игра неку игру са
читаоцем, игру разоткривања и самоскривања. Он се меша и комбинује у односу према
читаоцу као приповедач, комбинују се искреност и симулације. Читалац је на неки начин
жртва тог његовог препредењаштва. Приповедач пикаро игра са нама неку врсту игре и
остварује неку врсту двоструке перспективе и искрености и симулирања, то креира неку
врсту иронијске структуре. Пикарски роман даје емпиријско виђење света, нема
идеализованих личности и вредности, нема фантазије, нагласак је на новцу, вредности

6
имовине, својине итд. Пикарски роман је лабаво епизодичан, састављен је од низова
епизода које нису организоване у неки виши смисао. Он јесте комички тип романа али
није весељачки, лакрдијашки, весео, ведар него је сота суморан, то је типични сатирички
тип комике. О „Мол Фландерс“ се може говорити као варијацији на тему пикарског а то
исто налазимо и у „Фаталисти Жаку“.