Геније и таленат

Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу

Семинарски рад из предмета Увод у естетику –

проблемски приступ

Тема

Геније и таленат

Ментор: Студент: Невена Бајић 070185

др Желимир Вукашиновић Студијска група: 56

Крагујевац, јун 2009.

2
 Геније и таленат

Ако се погладају естетика, историјa уметности, књижевна критика, доћи ће се до

важног открића, а то је да уметник није имао тачно одређење. Неки су га називали
генијем, неки талентом, а неки подражаваоцем. Међу првим, који су иоле своју мисао
упутили ка уметнику, био је свакако Платон. Полазећи од Платоновог става да је уметност
чисто подражавање оног савршеног света идеја, може се закључити да уметник није имао
најбољи положај у Платоновој „идеалној дражави“. Уметника нема ни међу вреднима, ни
међу храбрима. Сликари су за Платона подражаваоци сенки. О музици је Платон имао
иоле лепо мишљење, али само уколико се та иста музика допадала мудрима. Међутим,
песници нису имали најнеповољнији положај. Платон каже да су песници омамљени
начим када стварају, они нису у стању свесног и надахнути су или опчињени од стране
некога или нечега. Онда се види да генијалност не постоји, али Платон каже да су за то
одговорни богови, Ерот и музе. Аристотел је такође писао да су уметници помало
меланхолични, а тако је било и са каснијим ауторима.
Са појавом психологије и социологије, о овом проблему „чудног“ у понашању
уметника пристизала су разноврсна тумачења уметника и његовог дела управо са тих
аспеката. Психоанализа полази од става да се основни разлог стварања и доживљавања
уметничког дела треба тражити у несвесном. Дошло се, међутим, до једног важног
открића; уметност се налази негде између сна и неурозе.
Већина аутора сматра да песник кроз дело, уз помоћ механизма преношења,
рационализације или сублимације, ослобађа своје несвесне склоности и тиме
успоставља склад између бруталних нагонских сила и друштвено признатих уметничких
форми. Уметничка форма представља средство, тј. терапију за уметника. Циљ те форме је
да изглади конфликт са несвесним и не оде у неурозу. Достојевски, Шекспир и остали
уметници који су у своме делу изражавали такве нагоне, управо из тих разлога нису
постали убице или какви други преступници. Ото Ранк додаје да једном излечен
неуротичар стиче дубљи увид у своју психу и психу других људи. Болест му омогућава да
има увид у несвесно, али и да овлада њиме чиме избавља своју душу и доводи до
оздрављења. Да би избегла нову неурозу, стваралачки настројена особа управо се окреће
стваралаштву. Уметник је човек који ствара оригинални индивидуални идеал. Он је
увређени нарцис. Конфликт нарцистичке природе унутар њега самог тера га да и љубав и

3
 Геније и таленат

сексуалност подреди стваралачкој вољи (чему се изричито супротставља Ниче сматрајући

да је то заблуда филозофије и естетике). То одвајање доводи до остваривања нарцистичке
бесмртности (човек реалну љубав остварује у реалном животу) унутар самог живота, био
уметник познат или не, његова претерана ексцентричност доводи често до асоцијалности,
инфериорности и трагизма. Узмимо на пример друштвени живот, и живот уопште, једног
песника рамантичара. Ту су многи светски писци, Бајрон, Пушкин, Иго. Међу нашим
песницима истичу се Лаза Костић и Ђура Јакшић. Додаћемо и савременије писце, модерне
и авангардне, и рећи ћемо да је и њихов живот био интересантан и другачији. То су Дучић,
Ракић, Пандуровић и др.1
Ако се вратимо на Ранка и психоанализу, обичан човек развио је друге могућности,
интелигенцију, врлину и карактер. Он је кастриран и паралисан од нагона. Такозвани
„културни човек“ своје нагоне чисти кроз сан који је у том смислу прави катализатор.
Уметнику је дата могућност да на миран начин оствари компромис на одређено време,
због чега је његов посао бесконачан, док човек кроз сан решава тешке психичке борбе и од
њих се чисти. Обичан неуротичар, за разлику од уметника, иде у регресију, ослобађа се
тренутно од отпора и бежи од конфликта уместо да га реши, а уметник се суочава са њим.
Неуротичар хоће да се реши навале осећања, али не може и зато бежи.
Дакле, док уметник кроз сан прочишћава нагоне и према њима постаје равнодушан,
а неуротиичар не успева упркос вољи и пада у неурозу, уметник савладава нагоне, доводи
их у равнотежу (стављајући их у своје дело), прави компромис, али само тренутно, он зна
да је то вечити посао (Сизифов можда).
Уметник стоји између сневача и неуротичара. Психички процес који се у свима
њима одвија је исти, то су исти нагони покренути потискиваним силама, само је питање
снаге тих нагона. Форме уметничког типа човека, драматичар, филозоф и родоначелник
религије ближи је неурози, а најнижи, сневачу (класичном човеку). Најбитније, по чему
се уметник издваја јесте то да се и уметник, као и неуротичар и сневач, враћа у регрес,
дубље у несвесно, али он успева да нађе пут и врати се, док овим другим то не полази за
руком.
Појмови који се везују за уметника јесу уобразиља и машта. Кант каже да је
уобразиља моћ да нечему што смо некада угледали, било какву идеју, дамо нову форму и
1
Деретић, Јован, Историја књижевности, и сличним историјама и теоријама књижевности и уметности

4
 Геније и таленат

изглед. Уобразиља никада не измишља, то ради машта. Уметнику уобразиља даје снагу да
створи нешто продуктивно и то не измишљајући, него дајући нечему што већ постоји нови
изглед. Ту на сцену ступа надареност за коју Ранк каже да се јавља код уметника, али њу
поседује свакако и научник. Специфични дар који поседује уметник, међутим, није
истоветан дару научника. Уметнички дар није исто што и логичка воља филозофа или
мисаоно схватање научника. Није чак ни иста воља за укусом човека који естетски
ужива. Код уметника је то стваралачка воља, а код уживаоца рецептивна воља. Треба
напоменути и разлику која постоји између талентованих и генијалних људи.
Таленат са лакоћом обавља што од мање обдарених тражи велики напор, а геније
ствара нешто што и најбољи међу талентованима не могу. Генију у томе највише помаже
уобразиља. Десоар каже да се геније према другим људима односи као будан према
човеку у полусну2. Наиме, геније се у човеку јавља као могућност, а остварујући се у
својим делима, он постаје геније (Лукач) 3. Колико је геније као уметник „супериорнији“ у
односу на човека, говори и то да уметничко дело једном реципијенту омогућава да смањи
конфликте, дакле помаже му да не постане по невољи уметник је управо то дело и самом
уметнику помаже да не загази у неурозу. Дакле, и реципијент има могућност да се избори
кроз сан, оде у неурозу или и сам постане уметник, сем ако је нестваралачка личност, јер
је у том случају неуроза засигурна.
Уметник се целог живота носи са конфликтима према којима је обичан човек
равнодушан. Уз надареност иде свакако и оригиналност. Да би једно дело било
оригинално, један геније, по Десоару, треба да поседује посебну обликотворну моћ, тј.
личну ноту, што опет не значи да све што је оригинално и необично представља
уметничко дело (Кант каже да постоје и оригиналне бесмислице). Свака уметност треба да
буде оригинална, али не по сваку цену. Та уметност треба да садржи још других чинилаца
да би се могла називати уметношћу (пре свега да пробуди духовни смисао). Због тога,
данашње критике уметности и науке уско повезане са њом једино брину да се не појави
какав плагијат не би ли доказале да је тај уметник основну идеју позајмио од старијих
уметника и присвојио као сопствену оригиналну, критика такво дело оптужује да је

2
Петровић, Сретен, Естетика, Филолошки факултет, Народна књига, Београд, 200, стр.78.
3
Петровић, Сретен, Естетика, Филолошки факултет, Народна књига, Београд, 200, стр.79.

5
 Геније и таленат

лажно. Десоар каже да није отац једног мотива онај који га је смислио, већ онај који је
од њега начинио нешто.4
Рана зрелост уметника зависна је такође и од психолошких и социолошких услова.
Зависи и од самог карактера човека, али и од саме уметности и захтева које она сама
поставља. Музичари од малена сазревају (Бах, Бетовен), али могу и касније. Сликари и
песници нешто касније (ране двадесете), док је код прозних писаца, пре свега
романописаца, искуство пресудно тако да тај развој најдуже траје (почиње се са
приповеткама и причама). Чуда од детета могу да преваре ако дође до стагнације у развоју
(Лало).
Све ово значи да код једног уметника, било генија, било талента, ништа није
сигурно; неизвесност је добра страна њихове личности. Колико и како ће неки уметник
схватити нешто као напад на његову личност, поставши тако бесмртна нарцисоидна особа,
инфериорна, на може се са сигурношћу рећи. Ако погледамо Канта и усвојимо његов
принцип, рећи ћемо да уметнику није ни мало лако да се носи са различитим миговима
бића и то помоћу уобразиље на оригиналан начин уносе у своје дело. Али, такође му није
лако ако прихватимо и психологију и сциологију, јер тада знамо да је уметник осуђен да
се бесконачно бори са нагонима и њих изнесе у друштвено прихватљиву форму не би ли
тако постигао компромис свесног и несвесног, асоцијалног и социјалног, идеје и нагона.

4
Петровић, Сретен, Естетика, Филолошки факултет, Народна књига, Београд, 200, стр.80.

6
 Геније и таленат

Литература:
1) Петровић, Сретен, Естетика, Филолошки факултет, Народна књига, Београд, 200.
2) Деретић, Јован, Историја књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 2002.
3) Вујовић, Бранко, Историја уметности, Београд, 2005.