Defo, Ričardson, Filding, Stern, Prevo i

Didro

Kako bi se razumele novosti koje roman osamnaestog veka donosi treba obratiti
pažnju na romane iz ranijih perioda. Najkarakterističnije su prozne književne vrste u
šesnaestom i sedamnaestom veku bile dvorska romansa i pastorala. Pastorala,
doduše, ima svoju modernu verziju a to je radnja koja se zbova u fiktivnoj sredini, a
glavni likovi su pastiri i pastirice te prerušeni prinčevi i princeze. Pokretač radnje je
ljubav, a do raspleta dolazi nakon fantastičnih zapleta i junačkih dela mladog
udvarača. Tipično delo te vrste je Arkadija Filipa Sidneja, nastala krajem šesnaestog
veka.
Druga vrsta popularne prozne književnosti bila je tzv junačko galantna romansa sa
poreklom u srednjem veku. Dok je pastorala pružala određene uzore ponašanja i
prikazivanja idealizovanog društva, dajući na taj način maha mašti o tzv izgubljenom
zlatnom dobu, junačka se romansa sastojala od herojskih poduhvata i neverovatnih
pustolovina viteza u egzotičnim sredinama.
Kako je u Engleskoj sedamnaestog veka francuski uticaj bio znatan, francuske su
romanse nailazile na veoma dobar prijem. Naročito su dame iz arisokratskih krugova
obožavale te uzore. Ta dela su zadržala popularnost kroz ceo sedamaesti vek uprkos
Servantesovoj satiri viteških romansi na počeku veka. Tražeći zajedničke osobine te
vrste prozne književnosti možemo reći da je njen ideal bio manje da prikazuje i
ispituje društvo a više da pravi inačice u okviru priznatih konvencija. Teme su već
bile zadate a autoru je bilo da se u okviru tih konvencija kreće i stvara prema
uvreženim normama. U romansama likovi su više ilustracija nekih vrlina ili strasti
nego što bi bili savitljivi pod uticajem života i okoline.
Još jedan od uticaja na razvitak realističnog romana bio je pikarski roman, sa
poreklom u Španiji. Najpoznatiji takav roman u engleskoj književnosti je Džeki Vilton
Tomasa Neša. Neš u tom delu opisuje mladića lutalicu, paža i varalicu Džekija kako
putuje po Engleskoj i po evropskom kontinetu.Već po svom društvenom položaju
pikarski junak predstavlja proširenje društvenog spektra onog vremena: naime, on je
izopštenik iz uglednog društva, često paž, te je po samom položaju na društvenoj
periferiji, jednom nogom mođu plemstvom a drugom među pučanima s kojima mora
neizbežno dolaziti u dodir.
Nesmemo izgubiti iz vida položaj romana u okviru književne hijererhije onog
vremena, a taj položaj je bio negde pri dnu lestvice ugleda. To nipošto ne znači da
nije bilo mnogo romana, niti da ljudi nisu hteli da ih čitaju, no ugled romana bio je
ravan današnjem ugledu šund literature, pa ni istaknuti predstavnici onog vremena
nisu videli u romanu uglednu književnu vrstu. Tako je na primer Volter,
komentarišući Prevoov roman Manon Lesko izrazio žaljenje što Prevo rasipa svoj
talenat na tako trivijalni književni rod, a ne piše tragedije.

1
Danijel Defo

Doba kada se pojavio Danjel Defo (1660. – 1732.) već je bilo natopljeno uslovima za
pojavu nove književne vrste - građanskog romana, dok je na području ljudske svesti
roman još bio neugledna književna forma. Sam Defo je mnogo pridoneo razvoju te
forme, premda time nije podigao ugled romana u doba kada je delovao. Defo je
verovatno bio jedan od najkarakterističnijih predstavnika svog vremena, ističući u
svojim brojnim knjigama, izveštajima i didaktičkim napisima interese, ambicije i
bojazni engleskog građanstva.
Svoje remek-delo, roman Robinzon Kruso, napisao je prilično kasno, našavši se u
novčanoj stisci. Robinzon spada u putopisnu književnost koja je još iz vremena
engleske renesanse (16. vek) vrlo popularna u Engleskoj. Kada pristupamo
Robinzonu dobro je imati na umu da je Defo bio tzv dissenter i blizak puritancima.
Za puritance je poslušnost dece prema roditeljima bila važan deo njihovih životnih i
verskih načela, tako je i u Defoovom romanu. Treba, dakle, uočiti da je do događaja
koji određuje Robinzonovu jedinstvenu pustolovinu došlo tek nekih pedesetak
stranica od početka romana, za razliku od, recimo, Guliverovih putovanja gde se
brodolom događa već na prvim stranicama. Očito se namera dvaju autora
razlikovala: bitan je preduslov uspeha Robinzona da se čitatelj saoseća sa junakom, a
to je svakako lakše postići ako smo s njime već dobro upoznati. Dok je Sviftu bilo u
interesu da što pre smesti Gulivera na udaljeno ostrvo, gde bi počela njegova
alegorijska priča, Defou je stalo da prikaže veličinu Robinzonovog greha u prkosu
očevim upozorenjima.
Već se na samom početku vidi da se radi o čoveku koji je poput nas, koji oseća slično
ono što bi smo mi osećali da smo u njegovom položaju. Nije to junak iz romansi i
herojskih tragedija koji netremice vrši junačka dela i oslobađa čitave gradove od
opakih nemani. To su one pojedinosti koje Defoovoj priči daju karakterističan dojam
autentičnosti. Čitatelj koji se saoseća sa Robinzonom poživljava zadovoljstvo
junakovog povratka u život kada čita kako se on na ostrvu snašao i skućio. No Defo
nije prikazao Robinzonov život kao niz uspeha, nego opisuje i njegovu teskobnu
usamljenost i tegobe, kao što je napad groznice i zemljotres na ostrvu. Naročito ga je
groznica navela na ozbiljne refleksije o vlastitom životu i božijem proviđenju.
Kao puritanac on je sklon introspekciji te se pita da li je njegova sudbina zapravo
određena božijom voljom, da li je to kazna za neposlušnost i obest te u raznim
pojavama pokušava da otkrije božiji mig. Ni ipored tih čestih samooptužbi Robinzon
ipak na kraju uvek odlučuje ono što je u njegovom najboljem materijalnom interesu.
To se očituje u čitavom Robinzonovom stavu koji je usmeren prema stvaranju uslova
vlastite sigurnosti i maksimalnog mogućeg prosperiteta skladno sa uslovima u
kojima živi.
Zato je, takođe, karakteristično da, premda se Robinzon nalazi na bujnom ostrvu,
jedva da ima njegovih zapažanja o prirodi, dok je, u drugu ruku, opisana svaka
pojedinost koja bi mu mogla biti od koristi. Tako Robinzon velikom upornošću
stvara podnošljive okolnosti za život sve dok jedog dana na svoje zaprepašćenje ne
ugleda na pešćanoj obali trag ljudskog stopala.
Vredno je upozoriti na uverljivost prikaza ovog prelomnog trenutka u
Robinzonovom boravku na ostrvu. U prvom trenutku, pod šokom svog otkrića,
Robinzon ne razaznaje pojedinosti otiska stopala – to je veran opis iskustva kod šoka
– nego tek kada se vraća na mesto traga, on otkriva detalje: prste, palac i sve druge

2
delove ljudske noge. Nakon toga, inače dobro poznata sredina za Robinzona
poprima gotovo fantazmagorične, preteće oblike, gde svaki grm može skrivati kobnu
opasnost.
Taj otisak je izazvao potres u Robinzonovom načinu života i njegovoj veru i to
izaziva krizu njegove celeokupne verske orjentacije. Tek nakon velikih dilema i muka
on opet nalazi utehu i ohrabrenje u veri. No ipak razboritost mu ostaje vrhovni
kriterijum i voditelj, te se on sada kreće uz mnogo veći oprez i zamišlja kako bi se
preselio na skriveniji deo ostrva, gde bi verovatno bio udaljeniji od mogućih divljih
plemena. Posle daljih šokova kada nailazi na ostatke ljudožderske gozbe pa i na
samu gozbu u toku i evropski brod koji je doživeo brodolom i nailazak na mrtvo telo
mladića sa tog broda Robinzon posle više od 20 godina dobija prijatelja u osobi
mladog urođenika Petka. Nakon još nekoliko godina obojica bivaju spašeni od strane
evropskih pomoraca, te se on vraća u Englesku nakon što je saznao da je njegova
plantaža u Brazilu u najbojem redu.
Kao što smo već spomenuli, Robinzon Kruso nije jedinstveno delo te vrste u evropskoj
književnosti. Već od šesnestog veka zapadnoevroposka književnost obiluje
putopisima, delima sa temama o otkrićima i plovidbi u daleke prekomorske krajeve.
Ukratko, ta se književnost javlja istovremeno s pojačanom plovidbom u prekomorske
zemlje. No ipak Robinzon Kruso nije samo jedna karika u tom nizu, jer ovaj roman
predstavlja uvod u novog čoveka, s kojim se čitalačka javnost od prvog časa mogla s
lakoćom poistovetiti.
Pored opštih ljudskih kvaiteta Robinzon ima i drugih osobina koje ga odvajaju od
fiktivnih junaka ranje književnosti te ga čine reprezentativnim za sovje doba. A to što
je reprezentativno za Defoovom vreme svakako je Robinzonov praktični empirizam
(i pored čestih pokušaja da otkrije mig božije volje za vlastito delovanje) i vera u
razum kao vodiča u svakodnevnom životu. Robinzon je takoreći ilustracija Lokove
empirijske filozofije, koja je bila najviše teorijsko obrazloženje engleske građanske
revolucije. Robinzon i ostali Defoovi junaci izraziti su predstavnici tih životnih
nazora, tako da su kritičari s pravom nazvali Defoovog junaka homo ecnomicus. A to
se očituje i kod siromašnog Robinzona na pustom ostrvu, koji premda udaljen od
svake ciilizacije, vodi neku vrstu pedantnog knjigovodstva opisujući svoje imanje. I
premda on u čuvenom monologu ismeva moć novca i zlata s olupine njegovog
broda, njegov način rezoniranja je dosledna neprekidna računica i kalkulacija.
Tome su podređeni i ljudski odnosi te Robinzonov stav prema Petku nije odnos
dvaju prijatelja, nego odnos gospodara prema slugi ili najamnom radniku. Utoliko je
šupalj, ako ne i licemeran Robinzonov pokušaj da Petka učini hrišćaninom kada o
nekoj hrišćanskoj ravnopravnosti nije bilo ni govora. Još je karakterističniji
Robinzonov odnos prema mavarskom mladiću Huriju, koji mu je pomogao da
pobegne iz ropstva.
I odnosi između muskarca i žena su podložni ekonomskoj računici, i to na način koji
je neuporedivo otvoreniji i suroviji nego u kasnjem realističnom romanu. Tako u
drugom delu Robinzona Krusoa, u tzv Daljim pustolovinama Robinzona Krusoa kolonisti
biraju pet žena. Muškarac s prvim izborom bira najstariju ženu, jer mu se ona čini
najozbiljnijom i najmarljlivijom, te kako kasnije dodaje, nikad se nije pokajao zbog
tog izbora. Beskompromisno ekonomska računica karakteristična je u bračno-
ljubavnim odnosima i za Defoovu Mol Flanders, koju kritičari obično smatraju
njegovim remek-delom.

3
U predgovoru Mol Flanders Defo opet tvrdi kao se radi o autentičnim memoarima
žene čiji je životni put bio veoma šarolik, pa bi upravo zbog svojih zastranjivanja
trebao služiti čitateljima kao opomena da sami ne pokleknu pred sličnim
iskušenjima. Ti memoari imaju moralni učinak, tvrdi Defo, jer ni jedno nedelo nije
ostalo bez opravdane kazne. Defo od samog početka dobro pazi kako bi pruzio
uverljivu motivaciju za dalji razvitak ličnosti svoje junakinje: ona je siroče,
prepuštena brizi stranih ljudi, no ona ipak ima prilike da stekne dobar građanski
odgoj – što je bitno za njene kasnje podvige – a ljubav za jednog čoveka i proračunato
venčanje sa drugim upućuje Mol u pokvarnost i licemerje sveta u kom se kreće.
Kada se vrati iz Amerike jer je saznala da je čovek za koga se udala zapravo sin njene
majke počinje druga faza njenog života: postaje kurtizana i naposletku kradiljivica. I
taj deo njenog života se završava kada biva uhvaćena i u zatvoru sreće jednog od
svojih bivših muževa. Oboje završavaju deportovani u Ameriku gde se polako
bogate da bi se na kraju vratili u Englesku.
Defoov uspeh u tom memoarskom romanu sastoji se od nadasve živo i uverljivo
prikazanog lika same Mol. Čitatelj je prati od rane mladosti do kasnije životne dobi i
spontano sudeluje u njenim brojnim krizama, odlukama i kajanjima. Upravo u
ispitaivanju vlastite savesti, u analizi vlastitih postupaka i namera stastoji se
trodimenzionalnost lika Mol Flanders koja ni do današnjeg vremena nje izgubila
svoju životnost.
Kao druge vrline tog romana kritičari danas ističu izvanrednu kvaziautentičnosti
opisa zbivanja u Londonu i drugde u engleskim gradovima. Tu je Defou
nedvosmisleno pomoglo njegovo dugogodinšnje novinarsko iskustvo, kojim je razvio
dar zapažanja i opisivanja. Osim živih i dramatičnih epizoda ima tu i brojnih dužih
delova kada nakon životnosti nastupa neutralna bleda slika prelaza iz jedne krize u
drugu.
Poteškoća oscilacije izmešu dramske životnosti i bledila prelaza do novog sukoba
javlja se i u mnogim kasnijim romanima evropskog realizma, no kod Defoa je ta
oscilacija još izraženija, što nije čudno, budući da se novi roman nalazio u veoma
ranoj, sirovoj fazi svog opstanka.
Fabula je ovde još potpuno u tradiciji pikarskog romana, gde sled nije utemeljen na
nužnosti nego na nizu slučajnosti.
U romanu postoji i problem likova: naime, jedini potpuno osvetljeni lik je sama Mol.
Ona ima trinaestoro dece, no jedva da ih se sećamo, osim sina koga ona susreće pri
svom drugom dolasku u Ameriku. Svi drugi likovi su sporedni i epizodni.
Za glavnu junakinju se može reći da prihvata pravila igre društva u kome se nalazi, a
to znači pre svega prihvatiti važnu ulogu novca i podesiti prema tome svoje
ponašanje i nazore na svet. Tako u njenom životu nema nekih iskrenih i dubokih
osećanja, nego tek viskoko razvijen taktički smisao. Iz tog utilitarističkog stava
proizila te neke poteškoće i nedoslednosti u romanu.
Kao što smo videli, Defo u predgovoru ističe da memoari treba da imaju moralni
učinak te obećava da će svaki nemorani čin biti kažnjen. Međutim, konačni ishod
fabule ne potvrđuje to obećanje: Mol i njen muž, drumski razbojnik, žive mirno i
udobno. I rezoniranje same Mol je često dvostrukog moralnog karaktera i bez
znakova da je autor takvim iskohodom nezadovoljan. Tako, na primer Mol krade
ogrlicu detetu s komentarom da će to naučiti roditelje da više ne ostavljaju dete samo
sa tako skupim nakitom. Nema ni traga autorovim rezervama prema takvom načinu
razmišljanja. To još ne zači da bi autor trebao progovoriti u vlastito ime, no već

4
postavljanjem i strukturom dela može sugerisati svoj stav. Ne samo u Mol Flanders
nego i u nekim drugim Defoovim delima nalazimo na sukob dvaju nazora:
puritanizma (ispitivanje savesti, traženje božijeg miga i moralna strogost) i
utilitarizma, koji da je prednost koristi, ne vodeći računa o moralnim obzirima. Mol
Flanders je tipičan junak koji krši norme kojih bi htela da se pridržava, što
povremeno dovodi do ispitivanja savesti i samoprebacivanja. Svojom Mol Flanders
Defo je stvorio novo poglavlje evropskog romana koji je znatno kasnije postigao svoje
istaknute uspehe.

Samjuel Ričardson

Poput Defoa i Samjuel Ričardson je bio skromnog građanskog porekla. Bio je tiskar.
U svojim romanima je izbogavao epizodne likove (kojima su Defoovim romani
obilovali) i usredočio se na ograničen broj kareaktera i na jednu temu: udvaranje i
brak. Introspekcija u njegovim delima još je više produbljena i razrađena samom
tehnikom njegovih romana: to su dela u obliku pisama, odnosno epistularni romani,
koja protagonisti pišu svojim roditeljima ili prijateljima. A pisma su idalan način
izražavanja vlastitih osećaja, dvojbi i dojmova.
Ričardson je nastojao da njegovi likovi pišu o svojim neposrednim doživljajima a on
je to zvao „writing to the moment“ – što je bitno doprinelo živosti i dramatičnosti
teksta u prikazivanju ljudskog iskustva. Ričardsonov prvi roman Pamela zapravo je
trebao da bude neka vrsta priručnika o pisanju pisama, no onda je autor svoje štivo
pretvorio u priču koja je postala jedan od prvih evropskih romana novijeg doba.
U romanu je Pamela najvažniji korespondent tako da radnju promatramo kroz
prizmu njenih pisama roditeljima. Mlada Pamela je služlavka kod porodice B. Nakon
smrti gospodarice njen sin Mr. B pokušava da je zavede na sve moguće načine.
Njegova podlost jedva da ima granice: u jednom času laska Pameli kako bi došao do
svog cilja da bi joj kasnije pretio okrutnom osvetom ukoliko mu se ne poda. Premda
je kreposna Pamela zgranuta njegovim ponašanjem, ona prema mladom gospodninu
B nije posve ravdnodušna pa ga zbog toga nikad otpuno ne odbacuje. I u trenucima
kada je on prema njoj najbezobrazniji, ona za njega nalazi opravdanje. Kad Pamela
naposletklu odlazi iz kuće gospodina B njemu postaje jasno da zapravo bez nje ne
može. Piše pokajnička pisma i Pamela se vraća. I g. B je sada drugi čovek pun
nežnosti i finoće tako da Pamela, supruga gospodina B. Proživljava časove sreće i
sklada.
Drugi deo tog oko 1000 stranica dugog romana je, prema sudu kritičara, znatno
manje zanimljiv te verovatno više služi Ričardsonu kao opravdanje za prvi deo.
Vidimo Pamelu u njenom porodičnom krugu: njena skromnost, velikodušnost,
raboritost i zahvalnost pobuđuju divljenje. U tom delu se nalaze i brojne digresije o
negativnim društvenim pojavama tog vremena. Pratimo njene komentare o
maskaradama, operama, pozorištu, pa čak i komentar o Lokovoj teoriji odgoja.
Očito je da u drugom delu Ričardsonovo moraliziranje i njegov didaktički ton treaju
da budu opravdanje ako ne i iskupljenje prvog dela, jer za puritance umetničko delo
ima svoje opravdanje tek uz jasnu moralno-didaktičku funkciju. A ta funkcija je u
prvom delu zamagljena i roman povremeno lebdi na rubovima pornografije.
Ričardsonova glavna odlika u prikazivanju ljudske svesti u časovima krize,
teskobnim rascepima i dilemama kojima je junakinja bila izložena u prvom delu je to
što je tu teskobu tako plastično i uverljivo dočarao da čitatelj ne može a da se ne

5
saoseća sa Pamelinom sudbinom. U tome je bila prednost njegove metode (writing to
the moment) za razliku od memoarskog romana koji junak piše u obliku
retrospektive, dakle dugo nakon što su se opisani doživljaji dogodili. No u kasnijem
delu romana, kada su Pameline muke već prošlost, umesto kritičnih tenutaka
nastupaju opšta razmišljanja, kritički komentari, te osećamo da sam autor više govori
kroz Pamelina pisma.
Ograničivši umetničku viziju na ono što je Pamela mogla doživeti Ričardson je
uspešno sveo na minimum raskorak između umetnosti i osećaja autentičnosti, no on
je sam taj rasorak povećao time što je u drugom delu sve više počeo govoriti u svoje
vlastito ime. I u tome vidimo konačnu slabost Pamele: Ričardson je sam izabrao
tehniku koju nije mogao dosledno dovesti do kraja, nego je bio prisiljen proširiti
vidokrug i pod krinkom Pamelinih sudova iznostiti vlastite misli. No pored te
„tehničke“ nedoslednosti svedoci smo i Pameline morlne nestabilnosti. Odakle,
naime tako kreposna devojka može svojom bešćutnom gospodaru uvek ostaviti
barem malo prostora za nadu, uprkos njegovim bezobzirnim nasrtajima? U tom
svetlu naročit podnaslom Pamela, ili nagrađena krepost dobija ponešto ironičan
prizvuk, a sretan ishod fabule postaje prihvatljiv tek ako Pamelino držanje tumačimo
kao moralni kompromis a ne kao uzornu doslednost.
No Pamelu ne smatramo Ričardsonovim remek-delom. Njegov naredni roman,
Klarisa, pokazuje daleko viši stupanj ostvarenja i složeniju i savršeniju umetnost. Ipak
treba upozoriti na brojne sličnosti između ova dva romana: junakinje u oba romana
dozrevaju unutar društvenog okvira, odnosno u otporu prema njemu, u oba romana
radnja se događa u porodičnom krugu, u oba romana pratimo oscilaciju između
privlačnosti i odbojnosti, te u oba romana junakinju progoni muškrac iz više
društvene klase. Oba romana su epistolarna, no u Klarisi ima više korespondenata a
to znači da samu dramu promatramo iz više perspektiva.
Glavnina fabule se sastoji iz četvorougla sa Klarisom u središtu, nasuprot koje je njen
zavodnik, plemeniti Lavlens i roditelji koji prisiljavaju Klarisu da pođe za bogatog ali
njoj odbojnog Solmesa. Na iste događaje često gledamo iz raznih vidokruga što
pruža mogućnost potpuno različitih tumačenja istih zbivanja. Kao i u Pameli, fabula
Klarise je prilično jednostavna. Mladu lepu Klarisu roditelji sile da pođe za njoj
mrskog Somesa, a u isto vreme joj se udvara poznati razvratnik i cinik, Lavlens.
Klarisa je u bezizlaznom položaju: s jedne strane je njen otac, a s druge
beskrupulozni zavodnik koji prezire njenu građansku krepost.
Klarisin otac ignoriše njeno odbijanje Solmesa te određuje dan venčanja. No u
jednom trenutku Lavlensu polazi za rukom da otme Klarisu. Odvodi je iz
roditeljskog doma te je skriva u Londonu, u bordelu svojih poznanika. Klarisa obija
sve njegove pokušaje zavođenja te je on na kraju siluje dok je drogirana i bez svesti.
Svoju poniženu i obeščašćenu kćer roditelji ne žele prihvatiti te ona konačno umire.
Kroz Klarisina pisma toliko se uživljavamo u njenu sudbinu da sa njom patimo kada
postaje jansno da radnja neumitno kreće ka svom tragičnom kraju. Roman je posebno
uspešan u prikazu teških mora i teskoba te sadističkog likovanja nad poniženom
nevinom ženom. Klarisa poprima fantazmagorične i bolećive tonove na kakve smo
naučeni kasnije tek u književnosti dvadesetog veka. Za razliku od Pamele Ričardson
je u svom drugom romanu bio potpuo dosledan.
Koliko god to na prvi pogled apsurdno zvučalo, možemo reći da je u Klarisi
Ričardson nadmašio samog sebe. Puritanizam je verovao u jednakost no to uverenje
je u praksi imalo niz ograda. Puritanci su smatrali da žena nije ravnopravna

6
muškarcu i da deca moraju da slušaju roditelje. No u Klarisi ne može biti sumnje da
su naše simpatije na strani junakinje koja ne želi da se pokori roditeljima. Sledeći
dosledno diktat svoje umetničke mašte, koja se hranila temama njegovog vremena,
Ričardson se nije dao sputati svojim građanskopuritanskim uverenjima, nego je
stvorio delo koje razotkriva nedoslednosti takvog stanovišta.
Pored društveno-istorijske, Klarisa ima simboličko-mitsku dimenziju. Kritičari ističu
da fabula Klarise ima ciklički karakter, simobiziran zmijom koja drži svoj rep u
ustima. Osnovni pokret romana je Klarisin odlazak od zemaljskog oca, njeno kasnije
poniženje i, prema Ričardsonovim shvatanjima, njen povratak nakon smrti nebeskom
ocu. Osnovni plan dela je uništenje Klarise. Kako bi paralelizam bio što očitiji, Klarisa
sama navodi da je dan njenog odlaska iz roditeljskog doma bio desetog aprila, što je
takođe datum kada ona umire. Paralelizam je dalje naglašen time što će Lavlens, koji
je u dvoboju povredio Klarisinog brata, smrtno stradati u dvoboju sa Klarisinim
rođakom Mordenom.
Nećemo mnogo pogrešiti ako zaključimo da su Defo i Ričardson bili pioniri
evropskog modernog romana, a nećemo biti daleko od istine ako takođe kažemo da
su oni stvorili novu vrstu romana verovato upravo zbog nedostatka klasičnog
obrazovanja.

Henri Filding

Henri Filding je ostao zapamćen u istoriji engleskog romana sa dva dela: Džozefom
Endruzom i Tomom Džonsom. Filding je kao uvereni Avugostovac (oni koji su u to
doba u engleskoj poštovali antičku tradiciju pogotovo onu iz Avustosvog doba),
zapravo neoklasičar, smatrao da je nužna određena diskrecija koje u Pameli nije bilo.
Takođe je smatrao da je podnaslov u Pameli, Nagrađena krepost licemeran. Naime
Pamela je nagrađena brakom sa gospodinom B na temelju svoje lukave taktike a ne
zbog kreposti, tvrdio je Filding.
Zato Džozef Endruz počinje kao parodija Pamele, ali uz novu podelu uloga. Naime, u
Fildingovom romanu se ne udvara gospodar devojci, nego poslodavka, Lejdi Bubi,
progoni svog slugu, Đozefa Endruza, Pamelinog brata. Za razliku od Ričardsonove
Pamele Džozef dosledno odbija udvaranje Lejdi Bubi, a ona ga, besna zbog svog
neuspeha, otpušta iz službe.
I time je parodija Pamele zaključena, jer roman ima dalje potpuno drugu fabulu.
Džozef odlazi u želji da nađe svoju ljubljenu Fani, mlekaricu na imanju Bubijevih.
Nailazi na učenog, ali potpuno naivnog župnika Adamsa, pravog Don Kihota
engleske književnosti.
Epizoda u kojoj Džozef biva opljačkan i ostavljen pored puta u sred noći prebijen i go
je dobra ilustracija autorove satire na širokom uzoru engleskog društva kao i njegovu
sveprisutnu ironiju. Tu nisu po sredi autorovi ironični komentari već nam sama
situacija govori da je istina suprotna od ono ga što pojedini likovi govore. No ima
kod Fildinga i druge vrste ironije kad je ona izrečena u komentarima samog autora.
Na takvu vrstu ironije nalazimo npr u opisu tuče. Džozef i Adams nastavljaju
putovanje uglavnom pešice kada ima se pukim slučajem priključila sama Fani nakon
što ju je Adam spasao od nekog siledžije. Putovanje obiluje pustolovinama na putu, u
gostionicama i na seoskim imanjima. Junaci imaju posla sa sebičnim i podlim svetom
gostioničara, ranarnika, seoskih sveštenika i pravnika.

7
Naivni Adams tim lupežima suprotstavja svoje knjiško znanje i svojom
donkihotovskom zanesenošću postaje žrtva raznih podvala. Dobar deo tih
pustolovina je surovog karaktra kada se početni nesporezum uglavnom razvije u
sveopštu tuču. Kada posle mnogo takvih doživljaja Džozef, Adams i Fani konačno
stignu na imanje u Samersetu na koje su krenuli tamo zatiču Lejdi Bubi koja izgara
od ljubomore prema Fani i pokušava da joj namesti da bude silovana. To ne uspeva i
Džozef i Fani se na kraju venčaju. Da sreća bude veća, otkriva se da Džozef nije
Pamelin brat nego da je sin gospodina Vilsona, dakle potomak uglednih roditelja.
Ovaj roman se sastoji iz popriličnog broja samostalnih pustolovina i raznih
dogodovština u kojima sudeluje samo nekoliko glavnih likova koji su deo celovite
fabule.
Prema možda najuverljivijem tumačenju, Džozef Endruz počinje kao parodija Pamele
ali posle ide u sasvim drugom pravcu jer župnik Adams postaje vitalniji i značajniji
lik nego što je autor na počektu imao na umu. Dakle možemo pretpostaviti da je
Filding počeo roman u jednoj nameri a kasnije, našavši se u situaciji koju nije
predvideo, krenuo pravcem koji mu je nalagala novostvorena situacija.

Lorens Stern

Stern nije jedan od izrazito produktivnih engleskih autora i ostao je poznat u istoriji
engleske književnosti uglanom po dva dela, od kojih je jedno roman o Tristamu
Šendiju. Tristam Šendi je pisan u prvom licu što bi nas moglo navesti na krivi
zaključak da se tu, kao u drugim romanima u prvom licu, prikazuje život naslovnog
junaka. Obično su takvi romani memoarske vrste ili bliži modernom romanu
psihološkog tipa sa tehnikama kao što su unutrašnji monolog ili slobodni neupravni
govor. No u svakm slučaju protagonista je u takvim romanima u centru pažnje.
Drugačije je u Tristramu Šendiju: junak nestaje iz dela te se tek retko javlja, da bi se u
sedmoj knjizi pojavio kao odrastao čovek na putovanju po Francuskoj. U osmoj i
devetoj (poslednjoj) knjizi opet nestaje dok je u središtu zbivanja stric Tobi i njegovo
udvaranje udovici Vadman.
Početak se takođe razlikuje od drugih romana tog vremena. Sam Stern navodi kako
je sretan da je počeo svoju povest kao što Horacije kaže ab ovo. Ipak ističe da se neće
ravnati po Horacijevim pravilima jer se ne želi ograničiti ni na čija pravila.
Dok prosečan roman o nečijem životu počinje sa detinjstvom junaka Tristam Šendi
počnje u času začeća, i to kad u kritičnom trenutku gospođa Šendi upita svog muža
da li je navio sat. To je, kao što pripovedač komentariše „rasulo i rasprštilo životne
sokove umesto da im omogući da dođu do pravog odredišta“. To je, dakle, loš
predznak i sve kasnije nezgode su proizašle iz toga. Premda je Tristanom otac kao
učeni pedant hteo da predvidi i preduhitri sve neprilike, nevolje su jedna za drugom
pogađale njegovog sina. Dečak se trebao zvati Trismegistus no zabunom je kršten
kao Tristam, nespretnošću pri porođaju mu je spljošten nos, a kasnje mu je prozorsko
okno povredilo penis.
Sugestija impotncije, kao posledica treće nezgode, gotovo je lajtmotiv raomana, i to
ne smao seksusalna impotencija, nego i nemoć pojednica da bilo šta bitno menja u
zamršenom spletu okolnosti svog okruženja. Na samo rođenje junaka treba čekati do
treće knjige, a na krštenje do četvrte. Nasuprto tome u prvoj knjizi upoznajemo se sa
drugim likovima, venčanim ugovorom njegove majke, problemom može li dete biti

8
kršteno pre porođaja, mestom ranjavanja strica Tobija, podsećanjem na opsadu grada
Namura...
I u narednim poglavljima fabularna je progresija upitna jer se jedna digresija
nadovezuje na drugu. Ipak postoji nešto poput srednišnje priče. Dva su glavna lika,
Tristamov otac, Valter Šendi i njegov brat, stric Tobi. Najviše je pažnje posvećeno
Tobiju, svojevrsnom Don Kihotu kome je glavni životni cilj da što tačnije rekonstruiše
opsadu grada Namura u kojoj je on sam učestvovao sa kaplarom Timom koji je tom
prilikom ranjen. Tobi je ranjen u slabinu no ne zna se tačno gde, uz stalnu slutnju da
je impotencija ostala kao posledica ranjavanja.
Glavni Tobijev sagovornik je njegov brat Volter, kome Tobi ide na živce njegovom
opsednutošću ratom u Flandriji. Sam Volter je učen čovek, pun zakučastih teorija i
apsurdnih spekulacija . Obostrani kihotizam je tu očigledan: Volter drži Tobiju lekcije
iz fiozofije što ovog ni najmanje ne zanima, dok se Tobiju čini da Volter spominje
topništvo što ovome nje bilo ni na kraj pameti. Obojica su povezani sa drugim
likovima u romanu, među kojima su kaplar Trim, služavke Suzana, Bridžit i Obadija.
Oni su jasno individualizovani te jasno i doprinose slici tog dobroćudnog i
grotesknog sveta. Od posebne važnosti je odnos između Voltera Šendija i njegove
supruge jer između njih postoji provalija nerazumevanja. To nerazumevanje proističe
uglavnom iz toga što se gospođa Šendi nikad nije preterano interesovala da bolje
razume ono o čemu joj je muž govorio te se zbog toga uvek bespogovorno sa njim
slagala.
U ovom romanu po sredi je svet čudaka i ekscentrika gde je sve nepredvidljvo, a bilo
kakve reakcije su moguće. Zanimljiv je i autorov odnos prema čitaocima. On ih
optužuje da čitaju književna dela zbog „niske znatiželje za novim pustolovinama što
je postala tako uvrežena navika da ništa osim prostačkog i putenog elementa nekog
sastava neće imati uspeha dok suptilne sugestije i diskretne poruke nestaju u zraku
poput duhova, a moral pobegne kao da se još uvek nalazi na dnu tintarice“.
Stern veruje da postiže kretanje u dva pravca: digresivno i progresivno, i zbog toga
digresije nisu sporedne, manje važne već su one na neki način duša čitanja. Svestan je
takođe poteškoća koje nastaju iz celih nizova digresija i o tome piše u poslednjem
poglavlju šeste knjige. Obećava da će priču o strucu Tobiju ispričati u razumno
ravnoj crti. Krivuljama prikazuje građu prve četri knjige, a pojedina odstupanja
označuje slovima. U petoj knjizi se „pripitomio“ kao što kaže.
Očigledno je Stern bio toliko zaokupljen tehničkim pitanjima izgradnje romana da
neki kritičari to smatraju glavnom temom njegovog dela. Tako je barem Sterna
shvatio Viktor Šklovski i budući da je sam držao da je bit umetnosti u njenoj formi,
nazvao je Tristama Šendija „najromanskijim“ od svih romana.
I o odnosu između trajanja pripovedanja o nekom događaju te trajanja samog
događaja o kome se pripoveda Stern raspravlja u Tristamu. Razlike između jednog i
drugog mogu biti vrlo velike, nekada prepričavanje kratkog događaja može pokriti
cele stranice i poglavlja, dok će u drugim slučajevima biti obratno: samo nekoliko
redaka će dostajati da se obuhvati duže vremensko razdoblje. I toga je Stern bio
potpuno svestan te o tome piše kada je Obadija pošla po doktora Slopa, koga je
nenadano srela u neposrednoj blizini kuće Šendijevih što navodi da je trajalo,
pracizira, samo 2 minuta, 13 sekundi i 3 petine, a čitanje o tome može da se otegne i
do sat i po ili dva.
Aluzije na seks u česte u Sternovom romanu, a povremene primedbe su više nego
očite kao kada Tobi primećuje da njegova sestra „voli pustiti muškarca da dođe tako

9
blizu njene...“ ili kada Trim i Bridžit gotovo u zagrljaju promatraju geografsku kartu
Flandrije doznajemo da je Bridžit prilično „nezgodno prešla u napad ručnim
gibanjem pa je kaplar za čas...“ Ster u takvim slučajevima završava rečenicu
zvezdicama što je samo jedan od grafičkih načina kojima oblikuje Tristama Šendija. Tu
su pord zvezdica i crni četvorougao i crte, krivulje i prazne stranice. I dok je u većini
drugih romana dužina poglavlja između 10 i 30 strana kod njega ima poglavlja od
svega dva, tri reda.
On je svesno krenuo u novom pravcu, prkoseći konvencijama. O tome postavlja i
neka retorička pitanja na počektu pete knjige. Stern ne zaboravlja ni na ulogu čitatelja
i ne samo da mu se obrća nego često govori o potrebi čitateljeve aktivne uloge u
shvatanju teksta. Didro koji se u mnogo čemu ugledao na Tristama Šendija kada je
pisao Fatalistu Žaka, još jače je razvio pojam uloge čitatelja kao učesnika u stvaranju
dojma o tekstu.

Antoan Fransoa Prevo

Prevo je bio plodan pisac, no samo jedno njegovo delo je nedvosmisleno odolelo
zubu vremena. To delo je Manon Lesko.
Cela fabula Prevoovog romana sastoji se od sudbonosne ljubavi mladog viteza Des
Grieuxa i zanosne ali verolomne Manone. Roman je u prvom licu i pripoveda ga Des
Grieux koji priča o svom životu u potpunosti vezanom za sudbinu njegove ljubavi za
Manonu. Sam početak romana je iz pera „uglednog čoveka“ koji u gradu Pacy nalazi
neobičan prizor. U kolima opkoljenim naoružanim stražarima nalaze se prostitutke
vezane lancima koje valja deportovati u Ameriku u Nju Orleans, koji je u ono doba
pripadao Francuskoj. Prizor je privukao pažnju velikog broja građana kojima se
pridružio i „ugledni čovek“. Njegovu pažnju je posebno privukla izuzetno lepa
mlada devojka koja se po izgedu i držanju razlikovala od ostatka transportovanih. U
njenoj blizini se nalazio melanholični mladić uglednog izgleda.
Početak odmah nameće pitanja ko je taj mladi par, o kakvoj vezi se radi i tako su
dospeli u tako nezavidni položaj. Na ta pitanja se odgovor dobija tek dve godine
kasnije kada „ugledni čovek“ opet sretne tog mladića, viteza Des Grieuxa, koji mu
ispriča svoju priču. On je naime kada je imao sedamnaest godina sreo Manonu i tada
je od uzornog i staloženog mladići iz ugledne porodice postao zaljubljen čovek za
koga je život bez Manone besmislen, čime je i zapečaćena njegova sudbina.
Njih dvoje beže od kuće kako bi mogli da žive zajedno i prve dve, tri nedelje zaista
žive u ljubavnom blaženstvu. No ta sreća je brzo pomućena. Nakon prvih povoda za
sumnju Des Grieux saaznaje od njihove služavke da se Manon sastaje sa bogatim
zemljoposednikom gospodinom de B. Des Grieux, ljubomoran, traži objašnjenje za
Manonino ponašanje čak pokušavajući i da je opravda, no ta samoobmana je surovo
prekinuta kada ga očevi lakeji, u dosluhu sa Manonom, nasilno odvode nazad u
roditeljsku kuću.
On se jedva oporavlja od ovog šoka i kada smogne snage da se vrati u uobičajen tok
života Manona mu opet pomuti um kada se pojavi na njegovom javnom nastupu na
univerzitetu. Zada e njegov teško stečeni mir ruši i on opet beži sa njom. Nastanjuju
se blizu Pariza no ubrzo im nestaje novca što je za Manonu neizdržljivo i ona postaje
ljubavnica starog razvratnika gospodina de. G.M.-a. I tako, uskoro Des Grieux i
Manona opet bivaju razdvojeni i to kada su uhapšeni.

10
U nasilnom oslobađanju Manone Des Grieux ubija čuvara u zatvoru ali ni to Manon
ne sprečava da ga posle nekog vremena opet vara, ovog puta sa sinom gospodnina
de G.M.-a. Oboje opet bivaju uhapšeni i ona je osuđena na deportaciju u Ameriku
gde Des Grieux odlučuje da je dobrovoljno prati. U Americi nastaje svojevrsni obrt:
mladi par je ovde sretan premda siromašan sve do tenutka kad ase guvernerov sin
zainteresovao za Manon. U dvoboju sa njim Des Grieux ga teško ranjava i uveren da
ga je ubio beži zajedno sa Manonom u divljinu američkog juga. Teško bolesna
Manon umire a slomljeni Des Grieux se vraća u Francusku gde slučajno u Kalasu
opet sreće „uglednog čoveka“ kome je ispričao svoju nesretnu životnu priču.
Posredi su dakle tri slične epizode: Manonina nevera i pomirenje nakon čega sledi
razdoblje kratke ljubavi. Ovakvo ponavljanje u biti istog događaja moglo bi
prouzrokovati pogubnu monotoniju, a ipak čitamo tu ljubavnu priču sa velikim
interesovanjem. Jedno od tumačenja je zanimljivost preobražaja glavnog junaka koji
od naivnog i nepokvarenog mladića postaje varalica na kartama, saučesnik u
pokušaju prevare i nevoljni ubica čuvara u zatvoru. Još zanimljivije je što se te
promene karaktera ne događaju bez njegove svesti o vlastitom moralnom
propadanju.
Čitava Des Grieuxova priča svodi se na osnovini ritam kratkotrajne ljuvane sreće i
zatim prekida te sreće, da bi nakon nekog vremena opet došlo do pomirenja. Trenuci
sreće uglavnom su sažeto opisani, dok su razdoblja sumnje, ljubomore i teskobe
prikazana opširno i verodostojno.
Za takvo delo, usredočeno poput tragedije na snažne i potresne događaje, primeren
je stil koji retoričari nazivaju uzvišenim, a koji pokazuje sklonost prema
superlativnim osećanjima i hiperbolama. Vrhunac tragedije možemo da vidimo u
završnoj fazi kada Manon umire, a Des Grieux je, potpuno skršen oplakuje. Manonu
Des Grieux nikad ne opisuje, nego samo govori o njenom učinku na okolinu. Kao a
ona zrači lepotom oko sebe te bi svako opisivanje bilo surovo kao ograničavanje te
lepote.
Osim vitezovog odnosa prema Manon jedino njegov odnos prema ocu ima određenu
težinu. Taj odnos je ambivalentan prema ocu kao predstavniku prisile i zakona
nasuprot slobode koju traže ljudski osećaju, to je dakle odnos prema ocu kao
zaštitniku i tiraninu. Buući da je Des Grieux bio zarobljenik svojih osećaja i da ih nije
dovodio u pitanje nužno je da je s ocem došao u nepomirljiv sukob.
Za razliklu od većine fabula onog vremena koje su uglavnom bile epizodne gde se
događaji nižu u slulčajnom poretku bez kretanja prema nužnom raspletu, u Manon
Lesko fabula je čvrsta i jedan događaj proizilazi iz drugog i utemeljena je na
karakternim svojstvima glavnih junaka.
Denis Didro

Didro je verovatno najbliži modernom duhu. Nema sumnje da je on svojim delima

najavio teme devetnaestog veka i naslutio neke kojima se bave mislioci našeg
vremena. Za fatalistu Žaka se bar po njegovoj ljubavi prema boci može reći da je
junak u Rableovoj tradiciji, dok je po povremenoj sentimentalnosti odvetak Sterna.
On i njegov gospodar jašu u nepoznatom pravcu, a istorija Žakovih ljubavi bi trebala
da bude osnovna nit romana, no ona to do kraja nikako ne postane jer njegovu priču
neprestano nešto prekida ili onemogućuje. Napsuprot tome nalazimo na niz
pustolovina i dogodovština.

11
Putovanje u Fatalisti Žaku je ironični obrt prema putopisnoj književnosti od Odiseje
pa nadalje jer cilj putovanja protagonista u Didroovom romanu nije poznat, on je u
neku ruku besmislen. Putovanje je ispekidano umetnutim pričama od kojih je
najbitnija ona koju priča gostioničarka. No i u tom pogledu Didro ide korak dalje od
ranijih romana sa umetnutim pričama; naime u glavnini pikarskih romana umetnute
priče nemaju veze s glavnim tokom fabule, dok je gostioničarkina priča isprepletana
s ostalim događajima u romanu i s istovremenim zbivanjem u gostionici.
Od ove labave fabule važniji su drugi odnosi u romanu, pre svega odnos između
Žaka i njegovog gospodara. U neprestanom dijalogu između Žaka i njegovog
gospodara (kome ne znamo ni ime) Žak je nesumnjivo pametniji, bistriji, sposobniji
da uoči ono što se krije ispod privida i puke konvencije. Gospodara će Žak u
nekoliko navrata iznenaditi svojom oštroumnošću (kao kada predviđa rasplet
njegove priče o odnosu s vitezom Sent Uinom).
U celom romanu Žak se predstavlja kao čovek koji drži da je sve što mu se događa
zapravo predodređeno. Njegova fraza „To je sve zapisano tamo gore.“ Ponavlja se u
romanu poput refrena. Za takvog čovek bi smo mogi pretpostaviti da sve što mu se
događa prihvata ravodušno. No sam pripovedač nas upozorava da nije baš tako. Kao
što on kaže, prema Spinozinom determinizmu, o kome je Žaku mnogo govorio
njegov kapetan moglo bi se misliti da se Žak ničemu nije radova i ni zbog čega
žalostio. Međutim on se ponaša sasvim normalno. Ta ironija može da se sretne i u
drugim delovima romana.
Okvir fabule se sastoji iz pripovedačevih komentara i njegovih obraćanja čitatelju.
Važno je istaći da se ne radi samo o pukom obraćanju čitatelju, nego još znatno više
od toga: od čitatelja se očekuje aktivna saradnja i njegov delatan udeo u zamišljanju
razvoja priče. Pripovedač je kadkad svojeglav pa odbacuje pretpostavljene čitateljeve
želje i pitanja kao neutemeljene ili nevažne. Često se izvinjava da on ne piše neku
priču nego da istina i činjenice bitno određuju to što on iznosi. Kasnije objašnjava da
je mogao fabulu drugačije voditi, no to bi značilo lagati na šta on nije spreman.
Posebnu pažnju zaslužuje odnos između Didroa i Sterna, pogotovo u vezi Fataliste
Žaka. Kritičari naime gotovo redovno pripisuju Didroov duh Sternu. I jedan i drugi
umesto čvrste fabule u manje-više hronološkom sledu kreću u suprotnom smeru
neprestalnog skretanja sa hronološke crte. Druga sličnost su dijalozi, premda valja
istaći da ih u Fatalisti Žaku ima mnogo više nego u Trisamu Šendiju. Dalje, odnos
Trima i strica Tobija sličan je odnosu između Žaka i njegovog gospodara. Najbliža
paralela je kada Trim u devetoj knjizi pokušava da stricu Tobiju ispriča priču o kralju
Češke i njegovim dvorcima, no to mu ne polazi za rukom jer ga neprestano nešto
prekida, kao što se događa Žaku.

12