Marko Valerije Marcijal

UVEK EPIGRAMI

Sa latinskog preveo, predgovor i beleške napisao

Gordan Maričić

1
 DIVLJENJE, PLAČ I ŽUČ – JEDAN NEOBIČAN
MARCIJALOV EPITAF

U staroj Grčkoj epigram je, u početku, bio kratak natpis na statui,

spomeniku, hramu, slavoluku, grobnom kamenu ili zavetnom daru. Kao
stihovani oblik, epigram je rano privukao pažnju pesnika. Ipak tek kad je
epigram prestao da bude samo natpis na određenom predmetu, tekst sa
uskom a neposrednom stvarnom namenom i prigodnom sadržinom, započeo
je njegov puni književni razvoj. On se pretvara u kratku pesmu nevelikog
broja stihova sa najraznovrsnijim temama; u žanr zreo već u IV-om (Erina,
Teokrit sa Hijosa, Platon), a u punome procvatu u III veku pre nove ere,
dakle u ranom helenističkom dobu (Kalimah i Teokrit).
Premda nam je od grčkih epigramatičara sačuvan izuzetno veliki broj
pesama, nekih tri hiljade i sedam stotina u takozvanoj Grčkoj antologiji, u
tom korpusu satirični epigram nema ni onog udela ni one zajedljive oštrine,
one žuči i žučnosti kakvu ima kod Marcijala. Izbija kod ovoga jedna italska i
rimska crta, veoma primetna već i u Plautovim preradama iz nove atičke
komedije. S razlogom se kaže da je u Marcijalovom epigramu oličena
zajedljiva rimska duhovnost, sal Romanus, nemilosrdnije od one grčke,
uglađene i urbane, kod Latina obeležene kao sal Atticus.
Marcijal je pravog prethodnika imao samo u Rimu. Taj prethodnik bio
je Katul. No ovaj je, zapravo, osvojio za epigramatiku nasleđe arhajske
grčke jambografije, a tako i pravo da se poziva na Arhiloha i Hiponakta. Ali
ne da bi time podsetio na formalne osobine tih grčkih pesnika. Fragment At
non effugies meos iambos1 napisao je ne u jampskom stihu, već u falekiju.
Očigledno, Katul priziva ne formu, nego duh jampske poezije – bezobzirno
šamaranje omrznute osobe.
Pojam rimske zajedljivosti nužno je staviti, kada je o Marcijalu reč, u
njegov i biografski i kulturnoistorijski kontekst.
Marko Valerije Marcijal (Marcus Valerius Martialis) rodio se u
Bilbilisu (Španija) oko 40. g. n. e. Pošto je u zavičaju stekao gramatičko-
retorsko obrazovanje, došao je u Rim. Nije hteo da se zaposli, pa je živeo
kao klijent bogataša, laskajući caru Domicijanu i drugim uticajnim
ličnostima. U Rimu je boravio trideset godina, da bi se pred kraj života
vratio u Bilbilis, gde je oko 104. g. i umro.
Marcijalovo najranije sačuvano delo, po sadržini nazvano Knjiga
cirkuskih igara (Liber spectaculorum), napisano je 80. g. da proslavi
1
Carmina, frg. III.

2
otvaranje Koloseuma. U tridesetak epigrama Marcijal hvali cara Tita i
opisuje priredbe u amfiteatru. Oko 84/85. Marcijal objavljuje dve knjige
pravih epigrama – natpisa i to natpisa uz darove. Bio je, naime, običaj u
Rimljana da se, o velikom prazniku Saturnalijama, na gozbama poklanja ili
šalje prijateljima ponešto od jela i pića. Preko sto dvadeset epigrama knjige
Gostinski darovi (Xenia) su natpisi uz te dare. Uzdarja (Apophoreta) su
natpisi na poklonima koje su, prilikom svečanih gozbi, zvanice dobijale na
lutriji od domaćina. Središnji i glavni deo Marcijalovog korpusa čini
dvanaest knjiga (1561 epigram). Njih jedanaest pesnik je sastavio u Rimu od
86. do 98. g. n. e. i pojedine knjige ili grupe knjiga izdavao je odvojeno sa
posebnim posvetama. Dvanaesta knjiga napisana je u Španiji 98. godine.
Epigrami su izlazili u razmacima od po godinu dana ili više.
Marcijalovi epigrami su uglavnom sastavljeni u elegijskom distihu
(njih 1235, građenom po ugledu na Ovidija i Katula), ređe u falekiju (238) i
skazonu (77), a neki su, izuzetno, u čistom jambu i heksametru, te u
jampskoj epodi.
Epigrami su požnjeli ogroman uspeh, što Marcijal i sam kaže (I, 1).
On ih je više puta ponovo izdavao u različitom obimu i izdavačkom formatu.
Mnogi epigrami su kružili po Rimu i pre izdavanja knjiga, pa je pesnik
morao da se bori sa plagijatorima.
Dakle, sal Romanus epigramatičara Marcijala dobrim je delom crta
izoštrena uklapanjem u rimsku literarnu tradiciju; u ovoj, na grčkim uzorima
razvijenoj tradiciji, učeni retor Kvintilijan označio je pojavu satire kao
jedinu sasvim rimsku crtu. A Marcijal je združio rimsko predanje stihovne
satire i helenističko predanje epigrama, proževši ovo drugo zajedljivim
satiričarskim duhom rimskih pisaca.
Do ovoga prožimanja kao da nije došlo u jednome skoku. U
predgovoru prvoj knjizi svojih epigrama, Marcijal navodi uzore za kojima se
poveo. To je najpre Katul; zatim pesnik Avgustova vremena Domicije Mars,
koji je pored epigrama napisao i ep Amazonidu; onda na epigramatičara i
autora jedne Tezejide – Pedona Albinovana; te na Lentula Getulika,
državnika i pesnika.
Svoje grčke uzore Marcijal ne spominje. Ali su oni, u novijoj
filologiji, ispitivani. Činio je to, naročito pomno, Pjer Loran u studiji
Marcijal i grčki epigram I veka nove ere.2 Za satiričnu žuč epigramatičara
Marcijala ne smemo, rekao sam već, tražiti uzore, ubedljive i sasvim bliske,
u grčkom epigramu. Sa ovim se Marcijal potpunije dodiruje u drugim
temama i drugim raspoloženjima.
2
Pierre Laurens, Martial et l’épigramme grecque du 1 er siècle après J.- C., REL 43,
1965, 315-341.

3
 Ipak, pre nego što se pozabavim jednom takvom temom, moram još
ponešto reći o nečemu što nazivaju žilom kucavicom Marcijalove umetnosti.
To je epigram sa zaoštrenom poentom, koga naš autor nije izmislio, ali ga je
svakako doveo do savršenstva.
Priprema za poentu (ili paradoks) je već sama po sebi zabavna. Ali
Marcijalov epigram najčešće počiva na duhovitom intelektualnom
zaključku. Bez ovog bi poenta bila skoro bez prave snage i značaja.
Marcijalove završne apoftegme odlikuju se jezgrovitošću i sažetošću.
Ponekad jedna jedina reč zaključuje epigram, češće nekoliko reči ili kraća
rečenica. Težnja je da se sve zbije i sažme u poruku koja će uzdrmati čitaoca
punog iščekivanja. Što se tiče strukture, Marcijalov epigram ima dva glavna
tipa: dvodelnu i trodelnu. U prvom tipu, radoznalost čitaoca je probuđena
prvim iskazom u logičkom nizu koji sadrži neko tvrđenje, zatim zadovoljena
završnim komentarom, tumačenjem. Kod drugog tipa se osnovnom obrascu
iskaz – tumačenje ili iskaz – pitanje, dodaje i treći element, obično odgovor.
Otuda imamo sledeće šeme: iskaz – pitanje – odgovor; pitanje – odgovor –
tumačenje; a povremeno i iskaz sa dva pitanja.3
Sasvim jaka sklonost intelektualnoj, u strogoj logičkoj konstrukciji
datoj epigramatskoj duhovnosti, u Marcijalovoj se umetnosti svesno,
programski združuje sa realističnošću grubom do opscenosti i žučnom do
sarkazma.
U epigramu kojim se bavi ovaj rad Marcijal je majstorski spojio grčki
motiv, rimsku žučnost i sopstvenu (glumljenju) zajedljivost, stvorivši
potpuno originalnu i jedinstvenu pesmu u svom opusu.
No, krenimo redom i postepeno.
Grčki pesnici Krinagora, Diodor i Bijanor sastavili su ne jedan dirljiv
epigram o smrti dece, posebno robova.4 Obično su ona bila pod zaštitom i
paskom stihotvorca. Setićemo se stoga, ovde, Marcijalovog Demetrija (I,
101), Atule (I, 104 i 106), Erotione (V, 34 i 37; X, 61), Glaucija (VI, 28 i
29), Urbika (VII, 96) i Kanaka (XI, 91) – sve epigrama takve sadržine i tona.
Stih nec illi, terra, gravis fueris: non fuit illa tibi – ne budi joj, zemljo, teška:
ona je tebi laka bila – posvećena u Marcijalovom epigramu maloj robinji
Erotion, u stvari je Meleagrov. Loran veli 5 da ga je od Meleagra preuzeo
Krinagora, pa Marcijal.6 Nežnost sa kojom pesnik poverava Erotionu svojim

3
Vidi: J. Kruuse, L’ originalité artistique de Martial, Class. Et. Med. 4, 1941, 248-300; za
ovim se stručnjakom povodi J. C. Bramble, Martial and Juvenal, u: The Cambridge
History of Classical Literature, Vol. II, Part 4, Cambridge 1982, 101-127.
4
Anthologia Palatina, VII, 643, 644; Ibid. 371, 185, 632.
5
Pierre Laurens, Ibid, 319.
6
Marcijal, Ep. V, 34; cf. Meleagar, A. P. VII, 461; Krinagora, Ibid. 628, Diodor, 632.

4
mrtvim roditeljima, želja da ona produži sa svojim igrama i na onom svetu
ili njezin grob u prirodi – sve su to motivi koje je naš pesnik mogao pronaći
kod grčkih epigramatičara.
Trideset i sedmi epigram iz pete knjige svakako je jedan od
Marcijalovih najnežnijih i najdirljivijih. Evo ga, prvo u originalu, a potom u
prepevu.
Puella senibus dulcior mihi cygnis,
agno Galaesi molior Phalantini,
concha Lucrini delicatior stagni,
cui nec lapillos praeferas Erythraeos,
nec modo politum pecudis Indicae dentem 5
nivesque primas liliumque non tactum;
quae crine vicit Baetici gregis vellus
Rhenique nodos aureamque nitellam;
flagravit ore, quod rosarium Paesti,
quod Atticarum prima mella cerarum, 10
quod sucinorum rapta de manu gleba;
cui comparatus indecens erat pavus,
inamabilis sciurus et frequens phoenix:
adhuc recenti tepet Erotion busto,
quam pessimorum lex amara fatorum 15
sexta peregit hieme, nec tamen tota,
nostros amores gaudiumque lususque.
Et esse tristem me meus vetat Paetus,
pectusque pulsans pariter et comam vellens:
„Deflere non te vernulae pudet mortem? 20
ego coniugem“ inquit „extuli et tamen vivo,
notam, superbam, nobilem, locupletem.“
Quid esse nostro fortius potest Paeto?
Ducentiens accepit, et tamen vivit.

Devojčica bela kao labud nežni,

belja nego jagnjad Falantovog7 kraja,8

7
Spartanski kralj, osnivač Tarenta.
8
Galeza, reka u donjoj Italiji, blizu Tarenta.

5
 kože glatke, snežne k’o lukrinski9 biser,
draža je no dragulj sa Crvenog mora.
Nadmašuje tenom slonovaču samu, 5
svetlija no ljiljan i pahulje prve.
Kosa joj je bujna k’o betičko10 runo,
punđa zlatno-riđa,11 divnija no rajnska.12
Opojnog je daha k’o ruže iz Pesta,13
miriše još slađe od atičkog meda 10
i ambre što žene kao parfem nose.14
Za lepotu njenu i paun je – ništa,
veverica – bedna, a običan feniks.
Lomača još tinja od pogreba njena,15
sudbina je uze po zakonu grkom, 15
a da leto šesto navršila nije.
Ljubav moja beše, moj život i radost,
a Pet ipak, drug mi, da tugujem brani.
U grudi se tuče, kose svoje čupa:
„Sram te bilo, zar za robinjom da plačeš?! 20
Žena mi je mrtva, a ja živim ipak,
plemkinja to beše, bogata i bajna.“
Pet je junak pravi, postoji li veći?
Nedaća je silna milione steći!

Pesma počinje kao oda voljenoj osobi. Latinsko puella najčešće znači
devojka, a i imena (amores gaudiumque lususque) kojima Erotionu Marcijal
zove mogli bi ići uz ljubljenu, obljubljenu – i time još dražu – ženu. Od
prvog do trinaestog stiha pesnik ređa biljke i životinje, čak i mitske, sa
kojima poredi malu robinju (labud, jagnje, ljiljan, puh – koji se u prevodu
izgubio – ruža, paun, veverica16 i feniks). Tu su i biser, dragulj, pahulje,

9
Lucrinus, jezero na obali Kampanije, poznato po svojim ostrigama.
10
Baetica, u južnoj Hispaniji, današnja Andaluzija i deo Granade.
11
Marcijal, za naše pojmove dosta neobično, veli da je boja Erotionine kose boja puhovog
krzna.
12
Rhenus, Rajna, reka u Germaniji.
13
Paestum, varoš u Lukaniji.
14
Rimljanke su nosile grudvice ambre da ohlade ruke; kad se ruke zagreju, ambra se topi,
a prijatan miris širi.
15
Pesnik ovde svoju malu robinju zove imenom, tako nezgodnim za našu metriku i ritam.
16
Moguće je da su puh i veverica tu i da svojom živošću i razigranošću nagoveste da je
junakinja pesme devojčica.

6
ovčje runo, atički med i ambra. Kao što Propercije koristi mitske junakinje 17
da istakne Cintijinu lepotu i čar, tako Marcijal tvori jedan neobičan,
izmaštan kraj kojim kraljuju Erotiona i njene draži. Mi sve vreme vrlo živo
zamišljamo i vidimo to divno žensko stvorenje. A onda, u četrnaestom stihu
– užas. Sad već i naša ljubimica mrtva je, njena lomača tinja, pepeo zgasnuo
nije. Saznajemo, dalje, da Erotiona nije navršila ni šest leta, što je još jedan
motiv preuzet iz grčke tradicije. Marcijal joj u šesnaestom stihu tepa već
pomenutim imenima, stavlja tačku i potom prelazi u potpuno drugi ton.
Pojavljuje se njegov (imaginarni?) prijatelj Pet (pesnik ga svojata, kaže
meus), koji mu brani da plačem ožali robinjicu. Pet je vrlo oštar – efekat
pojačava upravni govor – kori Marcijala i priča svoju priču: i on je imao
ženu, bogatu plemkinju, koja je umrla, ostavila ga samog u očaju. Pet,
svejedno, ima snage da nastavi život. I evo, naposletku, žučnog Marcijala,
probio se, i u epitafu, njegov sal Romanus. U pretposlednjem, dvadeset i
trećem stihu, on priprema poentu. U poslednjem stihu, naravno, i poentira,
jetko i bolno. Odšetao je naš epigramatičar u jednu od svojih omiljenih tema,
u jedno od najdražih ismevanja. Jasno, na meti su bogati naslednici, oni koji
se bogatstvu nadaju, oni koji ga ne daju, ljudi koji su ga nepravedno stekli,
neki koji su ga nepravedno izgubili. Možda je iz Marcijala izbila i klijentska
zajedljivost, tuga poltronska18 spram ničim zasluženih a stečenih Petovih
miliona. Sa druge strane, to može biti samo poza, vešto prizvana i
odglumljena emocija, pokupljena sa skale helenističkih virtuoza, na način
Katulov, za koga se uvek pitamo da li bolje glumi ili strasnije voli. Postoji,
naravno, mogućnost da je sva tri epigrama posvećenoj Erotioni podstakla
iskrena i topla ljudska emocija.19 Zapanjujuće je koliko je Marcijal, u
dvadeset i četiri stiha, uspeo da varira svoje i naše raspoloženje – od ljubavi
do zajedljivosti, sa iskricama mržnje. A sve to „spakovao“ je u neverovatno
živopisan paketić iz kojeg kao da proviruju sve one životinjice, biljčice i
drago kamenje. Ovaj epigram je kao jedna Marcijalova knjiga u malom:

17
Miron Flašar piše: „Gomilanje zvučnih imena junakinja, ceo taj svet umetnički
uobličenog mita koji imena sadrže, stvaraju oko Cintijinog lika treperavu poetsku
atmosferu, kao kiša od sjajnih kapi u kojima se prelamaju svetlosti svih boja“. Vidi:
Propercijeva pesma i mitska imaginacija, u: Sekst Propercije, 26 elegija, s latinskog
preveli Gordan Maričić i Milica Kisić, Novi Sad 2006, 107.
18
U epigramu X, 47 Marcijal navodi stvari koje život mogu učiniti srećnijim (dakle,
ukazuju obično kritičari, ne srećnim). Tu on kaže: „udvoričku da ne nosiš togu“. U istoj
pesmi veli da imanje treba naslediti, a ne trudom ga steći.
19
Vidi: dr Milan Budimir – dr Miron Flašar, Realizam Martijala i Juvenala, u: Pregled
rimske književnosti, De auctoribus Romanis, Beograd 1986, 499.

7
dirljiv epitaf sledi posle opscenog, skaredni zamenjuje nežni. I ima ih još
mnogo različitih. I dobrih i loših.20
Pitanje „rimske“ originalnosti Marcijalovih epigrama nije do kraja
rasvetljeno. Između Marcijala i starijih epigramatičara, grčkih i rimskih,
mogu se utvrditi mnoge i razne dodirne tačke. Ali i dalje je teško sagledati u
kojoj je meri uticaj starijih epigramatičara doprineo razvoju Marcijalove
umetnosti pisanja epigrama u onom najbitnijem što se spremno, ali i
nedovoljno precizno, naziva sal Romanus. Bilo kako bilo, ako ne možemo
dosegnuti do dna izvora, ipak sa njega možemo utoliti žeđ. I to još kako.
Marcijalov trideset i sedmi epigram iz pete knjige na čudesan način spaja
grčki i rimski uticaj, ali sadrži i istinski autorski pečat. Tu neveliku slagalicu
osećanja Marko Valerije je sastavio sa žarom i darom talentovanog deteta i
majstorstvom zrelog artiste. Zato uživajmo, i tragajmo dalje! Mnogi nas
epigram još čeka.
Gordan Marićić

KNJIGA PRVA

20
Marcijal je kritičan, čak surov prema sebi (I, 16, preveo G. M.): „Ima dobrih i
osrednjih, / al’ rđavi prednjače. / Epigrami moji to su, / knjige nema inače.“

8
 1

Onaj21 koga tražiš, ko ti pažnju pleni,

epigrama pesnik u svetu čuveni,
duhovit i vispren, Marcijal se zove.
On zna, čitaoče, da do slave ove,
kojom ti si njega živog ovenčao,
dođe poet malo koji,
čak i kad se upokoji.

16

Ima dobrih, osrednjih ima,

a rđavi vazda prednjače.
Epigrami moji to su,
knjiga ne biva, inače.

19
Pamtim dobro, nije greška gruba,
svega čet’ri imala si zuba.
Kad iz tebe kašalj prvi grunu,
21
Ovakvo apostrofiranje nalazimo kod Ovidija, ille ego (Tugovanke, IV 10, 1), kao i kod
Marcijala Tunc es...ille Martialis (VI 82), i ponovo ille Martialis (X 9). Pesnika čita ceo
Rim (VI 60, IX 97), a poznaje ga čitav svet – toto...orbe je opet u V 13, VIII 61, a u X 9
Marcijal je notus gentibus, notus populis. Plinije Mlađi (IX 11) je prijatno iznenađen što
se njegove knjige prodaju i u Lugdunu (Lionu), pa otuda zaključujemo da su se i
Marcijalovi epigrami čitali širom carstva. O pesničkoj slavi koja stiže posle smrti, Ovidije
zbori (Poslanice sa Ponta, IV 16, 3) istim rečima (post cineres).
Pesnička svest o slavi koja će ih nadživeti ima dugu tradiciju. Svoje vrednosti
svesni su još Sapfa i Teognid, baš kao i Ovidije i Horacije. Ovako Ovidije završava svoja
Preobraženja (Epilog, XV 871-879, preveo Gordan Maričić): „Baš svrših delo što satrti
neći ni Jupitra jarost, / ni vatra, ni mač, ni alava starost. / Sudnji dan nad telom što ovim
vlada, / nek života nesiguran rok okonča bilo kada. / Ipak ja ću, boljim delom sebe, među
zvezde preći / i ime će mi večnost i neprolaznost steći. / I kud god da moć Rima seže nad
pokorenim narodima, ako pesnik slutit’ zna, svet čitaće mene / i večno slavan biću diljem
ekumene“. Glasovito Horacijevo Exegi monumentum (Pesme, III 30) našlo je odjeka kod
Puškina.

9
dva od četiri zuba ti pljunu.
Kašalj drugi druga dva izbi valje.
Spokojna, sad možeš kašljati dalje,
jer jasno je, ne treba reći,
posla nema tu za kašalj treći.

28
Prijatelj kandi od sinoćnjeg vina!
Ko tako smatra – greši.
Istina:
on se uvek do svanuća leši.

33
Umro joj otac: ni jecaj od Gelije,
kad je sama. Uz svedoke – suze lije!
Ko hvalu za bol iska, taj ožalošćen nije:
stvarno žali čovek kad samoća ga krije.

34
Nečuvana i otvorena vrata stoje,
kad ti, Lezbija, jebače primaš svoje.
Više od partnera voajer te uzbudi:
što uživaš tek kad gledaju te ljudi?22
Kurvica će zastor i rezu navući,
pukotina malo je u javnoj kući.23
Nek pouči te droca24 koja ima stida:
i najgora se fuksa krije iza zida.25

22
Piter Hauel (Peter Howell, „Introduction“ u: Martial, The Epigrams, Selected and
Translated by James Michie, Penguin Books, 16) nalazi da su slike iz seksualnog života
Rima, koje Marcijal daje, veselo razuzdane, a ne orgijastički mračne. Bludničenje je
prihvatljivo, prostitucija raširena; preljube su formalno zabranjene, ali se ta zabrana ne
uzima suviše ozbiljno. Homoseksualnost (ili biseksualnost) se smatra prirodnom, naročito
sa mladim partnerima. „Perverzije“ poput oralnog seksa se praktikuju, ali ne smatraju
sasvim pristojnim. U svakom slučaju, aktivna uloga u homoseksualnom činu nije za
osudu, a pasivna nedvosmisleno jeste. Oblike grupnog seksa Marcijal pominje samo
jednom i to sa gađenjem (XII 43). Ukratko, i tu je pesnik podmetao verno ogledalo
svome gradu i vremenu.
23
Submemmium, ulica koja nam je znana jedino iz Marcijala (takođe u III 82, XI 61, XII
32) i po delatnosti slična Suburi.
24
Chione i Ias, istaknute profesionalke.
25
Monumenta, nešto veći krajputaši.

10
Opaske moje da l’ odveć su ti stroge?
Zameram što te zatiču, ne što dižu ti noge.

37

Creva svoja prazni ovaj bata,

o srama, u peharu od zlata.
Iz vrča staklenog taj Bas pije:
govno mu je od pića vrednije.

38

Iz tvojih se usta knjižica moja

na publiku sruči.
Ali ti stihove govoriš tako
da k’o tvoja zvuči.

42
Pošto čula je za smrt Bruta,26 supruga svoga,
Porcija27 se, bolna, oružja želi latiti.
Al’ su ga sklonili da je odvrate od toga.
„Kad će te već jednom shvatiti
da smrt se ne može uskratiti?28
Verovala sam da istini vas je toj
poučio svojim smrću Katon, otac moj.“
Onda proguta žeravice željnih usta.
Hajde, uskrati joj mač, svetino pusta!
46

Kad rekne:
“Već jednom turi,
meni se žuri!”,
26
Antonije i Oktavijan porazili su, 42. g. pre n. e. kod Filipa, Decima Junija Bruta i Gaja
Kasija Longina. Potonji su nakon toga izvršili samoubistvo.
27
Porcija je i kćerka Katona Utičkog. Posle pobede Cezara nad pompejevcima kod Tapsa,
46. g. pre n. e. Katon Mlađi trebalo je da brani Utiku. Smatrajući da je pružanje otpora
beznadežno, on se ubio.
28
Plutarh (Katon Mlađi, LXVIII 3) opširno piše o poslednjim časovima Katona Utičkog.
Kad su njegov sin i ukućani pokušali da ga odvrate od odluke, uskraćujući mu mač,
Katon je rekao da se uvek može ubiti i na drugi način: “zadržavajući dah” ili “udarajući
glavom o zid”.

11
odmah kvekne
moja ponosita čuka
i u nemoći se bruka.
Kaži mi: “Polako!” –
biću brži tako.
Bajo, ako tebi negde se hita,
reci mi da spora bude moja kita.

73

Sve dok bilo je slobodno i badava

baš niko u gradu da ženu ti takne
nije hteo. Zbilja, pametna si glava:
otkad straže stoje, svak bi da je akne.

77

Zdravlje njega dobro služi,

al’ da bled je priča kruži.
Alkohol on retko pije,
al’ da bled je glas ga bije.
Dobro svari obrok ceo,
al’ je ipak k’o kreč beo.
Često sunča celo telo,
al’ ostaje ono belo.
On rumeni kožu svoju,
što zadrži belu boju.
Jezik njegov znade pica:
ipak on je bledog lica.29
83

Lice i usne liže ti psetance.

Ne čudim se što pas voli govance.

29
Ali nikako da pocrveni od stida, vele tumači.

12
 94

Ona nije znala da peva

sve dok nam je trajala ševa.
Sada već peva sasvim lepo,
pa je više ja ne bih cep’o.

107

Prebacuješ mi da lenj sam, najdraži moj:

“Velikim delom pravdaj talenat svoj!”
Daruj mi spokoj i dokolicu onu,
što Mecena dade Flaku i Maronu,30
pa da probam takvo da stvorim delo
po kojem će svi me pamtiti zacelo.
Neplodna polja junci neće da oru;
plodna umore, al’ slast je u naporu.31

109

Isa je vragolastija od vrapca Katulove Lezbije,

Isa je čistija od poljupca golubice,
Isa je umiljatija od svake curice,
Isa je od indijskog dragulja nešto vrednije,

30
Horaciju i Vergiliju.
31
Temu dekadencije pesništva (campi steriles) Marcijal razvija u epigramu VIII 55 (56),
odakle je čuveni stih Sint Maecenates, non deerunt, Flacce, Marones – Samo neka je
Mecena, i neće nedostajati Marona! Ukratko, Marcijal smatra da pesništvu treba
materijalna podrška, a dokaz nalazi u bezbrižnim poetama Avgustovog doba. Naprotiv, u
epigramu VI 8 (preveo Vojin Nedeljković) pesništvo je odgurnuto na najniže mesto među
dostojnim profesijama u flavijevskom Rimu: „Dva predsednika sindikata, / tri doktora,
četiri prvoborca, / šest pisaca, sedam advokata / prosili ćerku jednog matorca. / Al’ bez
dileme devojku tata / dade za Ševćeta slastičara. / Šta mislite, da li ga pamet vara?“
Mnogo se više isplati biti telal, zidar ili muzikant. Uporedi i V 56.

13
Isa je kučence – ljubimče koju ima Publije.32
Kad ona cvili, da govori mogao bi reći,
tužna zbog tvoje tuge, radosna u sreći.
Kad nasloni glavu, ta zaspi i sanja
tiho, bez ikakvog uzdisanja.
A kad teranje oseti,
na pokrivaču ne bude ni jedne kapi.
Zahvaljujući njenoj maznoj šapi,
svako se da je s kreveta spusti doseti,
pa joj i asistira.
Toliko čedna je da ljubav negira.
Devi tako nežnoj, ma gde mi zašli,
muža po meri ne bismo pronašli.
A da, kad joj kucne sudnji čas,
ona sasvim ne ode od nas,
Publije je dao da se naslika.
I toliko je uspela ta slika,
da Ise dve niko razlikov’o ne bi:
Isa tako slična nije samoj sebi.
Kad su skupa, ljudi ne mogu da razluče
ko je tu portret, a ko je kuče.

KNJIGA DRUGA

Pisao sam – ne otpisa ona.

32
I Petronijev Trimalhion (Satirikon, 64, prevela Radmila Šalabalić) ima ljubimca i
ljubimče: „To prknoljupče, derište krmeljivo i do zla boga prljavih i trulih zuba,
zabavljalo se povijajući u zelenu maramu nekakvo crno, nepristojno pregojeno štene. Pri
tom je to odvratno derle otkidalo komade od polutke hleba koja se nalazila na jastuku i
trpalo ih na silu u gubicu štenetu koje se opiralo, pljuvalo i povraćalo“. Kod Propercija,
Aretuza piše pismo svom vojniku Likoti (IV 3, 55-56): psetance Glaucida tužno cvili i
jedina sme da boravi na postelji odsutnog voljenog.

14
Znači, ništa za moga pitona.
Ipak, mislim, žacnuo sam curu.
Daće mi, bre, ona u futuru.

20

On pazari pesme, k’o svoje ih čati.

To što kupiš, možeš s pravom svojim zvati.

25

Kad tražiš, Gala nikad ti ne da,

mada, naravno, vazda obeća.
Molim te, Gala, odsad reci “ne”,
šansa za “da” možda bude veća.

26

Ako matorka sipljivo diše, kašlje jako,

ako na grudi tvoje pljuvačku šikne,
zar kapiraš da si nasledstvo tak’o?
Grešiš: ona te muva i neće da rikne.

31

Pitaš za tu trebu
kakva je u jebu.
Ta se tako daje
da ti pamet staje.

38

Pitaš zašto idem do vikendice.

Zato što tamo ne gledam ti lice.
49

Zašto ne želiš da oženiš nju?

Zato što neću preljubnicu tu.
Al’ s mladim se robovima prca!
E onda je uzimam od srca.

15
 50

U tome što pljugaš i piješ vodu,

ja ne vidim nikakvu manu.
Ti, Lezbija, tečnost primaš
na sasvim primerenu stranu

60

Dečko, ti tribunu vojnom krešeš ženu.

Misliš da za klince ne postoji kazna.33
Avaj, uškopiće te ako sazna,
tvoju će ševu saseći u trenu.
“To nije u redu”, već čujem gde kukaš.
A u redu je kada ženu mu fukaš?

62

To što briješ noge, ruke i grudi,

i što oko kite dlačice štucaš,
to je da se tvoja curica sludi.
Al’ kad dupe briješ, na koga ti pucaš?

88
Ne recituješ nam nikada ništa,
a hoćeš da budeš smatran poetom.
Budi, druže, šta god poželiš,
samo ništa ne recituj pred svetom.
KNJIGA TREĆA

Taidu zavoleo Kvint.

Onu ćoravu? Je l’ to gvint?
33
Puerile supplicium. U Plautovom izrazu puerile officium, dečačka dužnost (Kovčežić,
657) i Apulejevom puerile corollarium, dečački darak (Preobraženja, III 20) misli se na
analni seks. Ovde je, opet, značenje prideva puerilis prošireno do „preljubnički“, a postoji
i igra rečima puerile – puer Hylle.

16
Ne, Taida jest’ bezoka,
al’ Kvint nema oba oka.

9
Priča se da protiv mene
ti pišeš stihić pokoji.
Onaj čije pesme ne čita
niko, k’o pesnik ne postoji.

26
Tvoja su dobra, ti imaš pare,
posuđe zlatno, skupe pehare,
stara cekupska, masička vina,34
tvoj je duh, srce – to je istina.
Sve je samo tvoje – ne poričem sada,
jedino ti žena svakome spada.

28
Kandi malo žešće Marijeva ušna školjka.
Od tračeva tvojih buknula je gnojna boljka.

32
Pitaš da l’ mog’o bih da kresnem neku ženu staru.
Staru da, al’ tebe ne, jer u leš ne guram karu.
Ni Hekaba ni Nioba35 bez jeba ne bi ostale,
samo da nisu kuja, odnosno kamen postale.
34

Tvoje ti ne priliči ime,

ali, opet, s pravom te resi.
Ti si crna, i ti si hladna:
Snežana i nisi i jesi.36
34
Dve čuvene vrste rimskih vina.
35
Kad mu je ubila decu i izbola oči, Polimestor je prorekao da će Hekaba sa katarke grčke
lađe skočiti u more i da će biti pretvorena u kučku. Po drugom predanju, Grci ili Tračani
kamenovali su Hekabu zbog ubistva Polimestorove dece, a potom je iz hrpe kamenja
izletela kučka sa plamenim očima.
Hvalisavoj Niobi Apolon i Artemida pobili su po šest sinova i kćeri. Na njen
neutešni bol sažalio se Zevs i pretvorio Niobu u stuatuu, koja u rano leto obilno lije suze.
36
Igra reči sa imenom Chione (Snežana), ali i sa pridevom nigra – „crna“, a takođe
„opaka, nevaljala“ (nigra fama, X 3).

17
 43

Farbaš kosu da izgledaš mlad:

nekoć beše labud, gavran si sad.
Svima nećeš prodati tu skasku,
smrt će ti sa glave ukloniti masku.

48

Prodao je svoje dobarce

da izgradi dom za starce.
Sad, bez love, u trećem dobu,
u istom je domu stekao sobu.

51

Kad hvalim tvoje lice, ruke, lepotu nogu,

kažeš: “Gola ti se još više dopasti mogu!”
A nikad se sa mnom, Gala, okupala ne bi.
Strahuješ, možda, da ja se ne bih dopao tebi?

53

Tvoga bih se lica mogao odreći,

preko tvoga vrata, ruku, nogu preći,
sikama, guzi, kukićima – “ne” reći.
I neću dalje da navodim detalje.
Cele bih te se, Hlojo, mog’o odreći.

54
Još mi dosta love fali
za snoškić da platim Gali.
Biće, zato, mnogo lakše sve,
da mi, kad zatražim, kaže “ne”.

55

18
Kad god prođeš, k’o da seli se Guči37
i k’o da iz boce mošus se sruči.
Te uvozne trice ne pazari više!
Sa parfema tol’ko i moj ker miriše.

70
Tvoj ex-suparnik, muž je tvoje bivše žene.
A ti, sad ljubavnik, za čari mariš njene.
Zašto sad, kad je tuđa, želja tebe stiže?
Dok bio si bez brige, ne hte da se diže!?

71
Tvog mladog roba muškost peče,
a tebi, pak, guzica bridi.
Vidovit nisam, al’ šta primaš
odlično može da se vidi.

76
Gnušaš se cura, na matorke ti skače,
Lepojke nećeš, u grob ti se umače.
Jeziva rednja! Zar tvoj ud nije lud?
Sa Andromahom ne, sa Hekabom bi blud!

79

Nijednu stvar koju počne

on ne završi do kraja.
Sumnjam da kad se tuca,
ikad prazni svoja jaja.
85

Ko ti je takav savet dao,

te si švaci nos odsekao?
Pa nije organ taj, kretenu,
opsluživao tvoju ženu!
Njoj je ostao užitak sav,

37
Kod Marcijala Cosmos, čuveni myropola, tj. kreator parfema. Njegovo ime verovatno je
„umetničko“. Pominje ga i Juvenal (VIII 86).

19
jer ševac tvog Dejfoba38 živ je i zdrav.

88

Dva brata blizanca jezikom

suprotne polove traže.
Da l’ oni slični su
il’ različni, nek se kaže!

90
Da li će mi dati Gala, ne može da se veli;
šta hoće, a šta neće, šta ona u stvari želi.

92

Samo jednog ljubavnika traži

moja žena, drugog bi da proba.
Kako sada, molim te mi kaži,
da ne kopam joj oka oba?

96

S tobom moja treba

prolazi bez jeba.
Tek jezikom je radiš,
a ovamo se gradiš
da frajer si što sve zna
i svaku što bi karn’o.
Al’ ako zgrabim te ja,
ućutaćeš39 stvarno.
KNJIGA ČETVRTA

Zašto ti se, prijatelju mladi,

38
Sin Prijama i Hekabe, posle Parisove smrti Helenin muž. Menelaj i Odisej su ga,
prilikom osvajanja Troje, unakazili i ubili. (Vidi: Vergilije, Enejida, VI 495 i dalje.)
39
Tacebis, što će reći linguam tibi abscindam, iščupaću ti jezik. Preljubniku se odseca
onaj deo tela kojim je bludničio. Vidi i: II 60, III 85.

20
Jučerašnja radnja danas ne radi?
Zašto post’o si surov i prek,
ti, onomad tako blag i mek?
Kažeš mi da su prilike tak’e:
stigle te godine, brada i dlake.
Duga noći, ti si od dečarca
stvorila jednog starog muškarca.
Ne zezaj, dečko, već odgovori
kako se od klinca tu čovek stvori!

17

Stihove od kojih će da besni i crveni

tražiš da napišem o dotičnoj ženi.
Pa ti si, Paule, prava jedna zlica:
hoćeš samo tebi da puši ta pica.

21

„Bogova nema, nebesa su pusta!“,

tačna je tvrdnja iz njegovih usta.
Time što živi, za nju dokaz stvara:
on stalno huli, a prepun je para.

24

Ona je pogrebla sve drugarice svoje.

Kad bar bi bila drúga žene moje!40
38

Gala, reci „ne“. Ljubav se zasiti

ako mukom uživanje ne plati.
Nemoj, ipak, Gala, časiti
sa danom kad opet ćeš mi dati.

48
40
Reč je, naravno, o veštoj trovačici (venefica) čije usluge subjekt priželjkuje.

21
Vrlo ga rado primaš u guzu,
al’ posle ševe pripustiš suzu.
Koje te stvari muče i brinu
po svršenom ljubavnom činu?
Da l’ se zbog prljave strasti kaješ?
Il’ ronzaš jer bi još da se daješ?

50

Zašto non-stop pričaš da sam star?

Niko nije star da mu puše kar!

65

Samo jednim okom ova uvek plače.

Zašto je to tako? Ćorava je, šta će.

70

Na samrti, otac ostavi sinu

samo jednu suvu konopčinu.
Sad stvarno niko ne čeka, brale,
da sin kuka što riknuo je ćale.

71
Obiš’o sam grad ceo, ulice, sokake sve,
i nema devojke te
koja rekla bi „ne“.
Kao da to nije dolično,
da nije u redu i slično,
k’o da sva su se zla u jednoj reči stekla:
ne, nema devojke te koja „ne“ bi rekla.
Ima li onda ijedna čedna?

22
Pitao sam se i ja.
Hiljade su čedne. Čedna
ne da, al’ i ne odbija.41
84
Niko nema dokaz da ju je kresn’o.
Ne, u gradu celom nema takvog lafa.
Mnogi je, ipak, traže i čeznu.
Zar je tako čedna? O ne, ona fafa.

KNJIGA PETA

9
Onda, kad nešto nije bilo mi dobro,
doveo si studente koje si probr’o.
Da pipnu me, čekali su na red:
sigurno sto ruku, hladnih kao led.
Prilježan i stručan taj beše rad:
41
Poenta ovog epigrama svakako je to što se tobože čista devojka (casta) uzdržava od
normalnog seksualnog čina, ali ne i od širokog spektra drugih mogućnosti. Tako je u III
87 (preveo Vojin Nedeljković): „Ja sam čuo, Snežanice, da se ti ne jebavaš: / čistija je
nego sunce, kažu, tvoja ribica. / Ali kad se umivaš, krivo mesto pokrivaš: / ako si već
tako čedna, metni gaće preko lica!“ Vidi i IV 84.

23
nisam im’o groznicu, imam je sad!

33
Čujem da stvari ovako stoje:
nekog advokata
manija hvata
da kritikuje stihove moje.
Još uvek ne znam ko je,
al’ kad saznam, sigurno je:
Jadni advokatiću
tebe ja umlatiću!

37
Devojčica bela kao labud nežni,
belja nego jagnjad Falantovog42 kraja,43
kože glatke, snežne k’o lukrinski44 biser,
draža je no dragulj sa Crvenog mora.
Nadmašuje tenom slonovaču samu,
svetlija no ljiljan i pahulje prve.
Kosa joj je bujna k’o betičko45 runo,
punđa zlatno-riđa,46 divnija no rajnska.47
Opojnog je daha k’o ruže iz Pesta,48
miriše još slađe od atičkog meda
i ambre što žene kao parfem nose.49
Za lepotu njenu i paun je – ništa,
veverica – bedna, a običan feniks.
Lomača još tinja od pogreba njena,50
sudbina je uze po zakonu grkom,
a da leto šesto navršila nije.
Ljubav moja beše, moj život i radost,
42
Spartanski kralj, osnivač Tarenta.
43
Galaesus, Galeza, reka u donjoj Italiji, blizu Tarenta.
44
Lucrinus, jezero na obali Kampanije, poznato po svojim ostrigama.
45
Baetica, u južnoj Hispaniji, današnja Andaluzija i deo Granade.
46
Marcijal, za naše pojmove dosta neobično, veli da je boja Erotionine kose boja puhovog
krzna.
47
Rhenus, Rajna, reka u Germaniji.
48
Paestum, varoš u Lukaniji.
49
Rimljanke su nosile grudvice ambre da ohlade ruke; kad se ruke zagreju, ambra se topi,
a prijatan miris širi.
50
Pesnik ovde svoju malu robinju zove imenom, tako nezgodnim za našu metriku i ritam.

24
a Pet ipak, drug mi, da tugujem brani.
U grudi se tuče, kose svoje čupa:
„Sram te bilo, zar za robinjom da plačeš?!
Žena mi je mrtva, a ja živim ipak,
plemkinja to beše, bogata i bajna.“
Pet je junak pravi, postoji li veći?
Nedaća je silna milione steći!

43

Jednoj su zubi beli k’o sneg,

drugoj su opet crne boje.
Kako? Prva veštačke nosi,
a žena druga čuva svoje.51

45

Kažeš da si lepa, veliš da si cura.

Ružna baba često takvu žvaku fura.

73

Iako stalno tražiš knjigu moju,

ja ti je nisam poklonio.
Zebnju da mi ne daruješ svoju
na ovaj sam način otklonio.

74

Kosti Pompejevih sina zemlja

Azije i Evrope krije.52
Hum Gneja Pompeja u Egiptu je,
a možda tamo i nije.
Čuđenje čemu
ako ceo svet je
51
Rimljani su negovali stomatološke veštine. U Zakonu dvanaest tablica govori se o
„zubima spojenim zlatom“ (dentes auro iuncti). Već u VI veku pre n. e. korišćene su
zlatne plombe i mostovi, a i proteze od telećih zuba, što se vidi po nalazima u etrurskim
grobovima. U carsko doba, potomci Romula služili su se čačkalicama i praškom za zube.
52
Sekst je stradao u Miletu, Gnej kod Munde.

25
grob njemu?
Pompej tako teško je pao
da u jedno mesto ne bi stao.

83

Juriš me – ja te se klonim.
Bežiš mi – sada te gonim.
Prijatelju, takav sam ja:
hoću tvoje „ne“, neću „da“.

KNJIGA ŠESTA

15

Lut’o je mrav u senci topole,53

53
Phaetontea umbra: Faetontove sestre Helijade Zevs je pretvorio u topole, a kapi smole
predstavljaju njihove suze (cf. Ovidije, Preobraženja, II 325-367). Ovaj fino promišljeni i
elegantno izvedeni epigram tematski podseća na grčke epigramatičare. Ipak nije bez
Marcijalove antitetične poente. Sličan epigram je IV 32. U njemu kap ambre zarobljava
pčelu: pesnik kaže da se čini kako je ona sama izabrala tako plemenitu smrt.

26
kada ga kap zarobi smole.
Za života preziran bio je dosta,
smrću u ambri dragocen posta.

23

Htela bi da mi je za te vazda čvrst,

ali nije ševac isto što i prst.
Ne pomažu reči, vešte rukice,
kada odbija me tiransko ti lice.

33

Niko nije većeg žaljenja sad vredan,

a veseljak beše dupejebac jedan.
Smrt robova, grabež,
progon, sprovod, palež,
sve ga to potrese i sve to ga smara:
i žene je, jadnik, počeo da kara.

36

Koliko ti je velik nos,

toliku imaš i pišu.
Pa kad god se kita digne,
mogu da se pomirišu.

51
Večerinke praviš, a nisi me zvao!
Time si mi povod za osvetu dao.
Ljut sam, sad i da me zovneš, da veliš:
„Da dođeš, je l’ želiš?“
Znaš li šta bih uradio ja?
Došao, nego šta!

52
Nekoć radost gospodaru, a bol sad,

27
ovde počiva Pantagatus mlad,
čija britva je veštog brice
jedva dodirujući lice
brijala brade velike i jake
a makaze šišale guste dlake.
Priliči, zemljo, da budeš mu laka,
takva je bila i njegova šaka.54
57

Znam da svoju kosu on pravi od kreme

i pomadom crnom golo skriva teme.
Brijač ne zahteva glava tog čoveka,
nju šišala bi bolje spužvica neka.55

60/61
Rim ceni me, slavi. Ljudi puni su hvale:
u džepu im il’ ruci knjige moje male.
Od njih jedan bledi, drugi crveni,
nekom su dosadne, neki – zapanjeni.
U nekima one čak mržnju nagone.

54
Visoka pesnikova emotivnost ne može biti argument za tvrdnju da je reč o pravom
epitafu. Marcijal po pravilu barata izmišljenim imenima i situacijama, a ipak mu ne
nedostaje živosti ni ubedljivosti.
Ovaj epigram spada u Marcijalovu poeziju o brijanju (kao VII 83 i VIII 52), ali
ima i sve osobine nadgrobnog natpisa: na početku hic iacet, na kraju sit ei terra levis,
diskretne napomene o životu i statusu pokojnika, najzad uglađenu pesničku dikciju koja
leksički i sintaksički oštro odudara od svakodnevnog jezika kojim su pisani epigrami na
druge teme. Ima tragova ugledanja na Ovidija (Preobraženja, II 85, XI 182) i na Tibula (I
8, 12).
Inače, neverovatna je bila upornost Rimljana u brijanju tokom čitave klasične
epohe, pogotovo što je berberski alat, britva (novacula) i makaze (forfex), bio sasvim
primitivan i potpuno tup. Ni lice se pred brijanje ničim nije mazalo – samo se kvasilo
vodom. Stoga su vešti berberi bili neobično traženi i cenjeni, a šale o dugotrajnom
struganju brade nastajale su svakodnevno. Jednu takvu zabeležio je Marcijal u VII 83
(preveo Vojin Nedeljković): „Bradu briči Obrad berberine, / briči bradu, lice obigrava. /
Preko puta obraz dok prebrine, / na prvome već izbila trava“. Na ovaj epigram liči VIII
52, gde za vreme brijanja samom berberinu izbije brada.
55
Rimljani su pribegavali vrlo uočljivim i ružnim kozmetičkim zahvatima. Slikanje dlaka
po ćeli jedan je drastičan primer; drugi takav primer su bojeni kružići od platna (splenia,
II 29, VIII 33) koji su se lepili po licu da sakriju nedostatke grublje kože ili da pojačaju
sjaj i suviše bezbojne puti.

28
E baš sam tako i hteo:
sad mi se sviđa moj opus ceo!

66

Devojku ne baš dobre reputacije

htede da proda putem licitacije.
Dugo su nuđene dosta niske cene,
pa on, želeć’ da u vrline njene
uveri mušterije okupljene,
nekol’ko je puta cmoknu pred svima.
Da li sad promena u ponudi ima?
Baš je povučena
Maksimalna cena.56

KNJIGA SEDMA

30
Daješ se Bosancu,
nutkaš se Albancu,
na donja vrata
puštaš Hrvata;
Crnogorac iz Bara
za picu ti se stara,
Slovenac iz Kranja
kao zver te ganja;
mal’ne od šale
56
Prodaja se odvija u Suburi, ulici između Eskvilina i Viminala, centru noćnog života u
Rimu – kod Juvenala (XI 51) fervens (vrela, usijana), kod Propercija (IV 7, 15) vigilax
(vazda budna, živa), a kod samoga Marcijala (XII 18) clamosa (bučna). Devojka koju
Gellianus nudi na prodaju jedna je od onih koje Marcijal (XI 78) naziva Suburanae
magistrae (suburske učiteljke), te preporučuje da neiskusni mladić (tiro) ode na
edukaciju, a illa virum faciet (ona će od njega načiniti čoveka). Gelijanovo zanimanje
(praeco) je u tome da pred svetom reklamira robu i vodi licitaciju. (O tom prezrenom, ali
unosnom zanimanju, vidi: V 56 i VI 8.) Svojim poljupcem (o smradu iz usta drastično III
17) on je upropastio ponudu od šest stotina sestercija. Ta ponuda i sama je parodično
niska.

29
jebuckaju te Lale,
narodnosti razne
u tebi se prazne;
prskaju te stranci,
znanci i neznanci.
Zašto se kao rođena Srpkinja brukaš
i samo sa Srbinom nećeš da se fukaš?57

58
Negovanu bradu ti želiš i dlaku,
pa već sa sedmim si peškom u braku.
Kad homiće zgrabe ruke tvoje,
vrhunsku masažu premda im pruže,
njihove kite neće da stoje
i liče na neko mokro uže.
Napuštaš postelju netaknuta,
mlohavka svog ostavljaš, ljuta,
da bi ti se greška ova
dogodila snova.
Pokušaj, Galice, na drugoj strani,
filozofi gde su nadrkani.
Mada ti se čini da sad sve štima,
pazi! I u toj gruboj raji ima
melanholična seka-persa neka.
Teško je naći pravog čoveka.
75

Ti bi da se jebeš džaba,
Premda si ružna baba.
Cela priča ova
Zasmeje me snova:
Hoćeš da se faćaš,
A nećeš da plaćaš.58

57
Marcijalova junakinja je, naravno, Rimljanka, koja izbegava svoje sunarodnike, ali
obilato opslužuje sve druge.
58
Igra sa dva značenja latinskog glagola dare: podati se i platiti.

30
 KNJIGA OSMA

23
Kad kuvara sam istukao, ti mi reče:
„Pa šta ako ručak je loš?
Ti alavi i surovi čoveče!“
Zar treba neki razlog još
da kuvar oseti bič?
Meni ič.

29
Pisac distiha, mnim, treba da se trudi
da u kratkoći toj uživaju ljudi.

31
Al’ čemu kratkoća uopšte mu služi,
kad distihe svoje on u knjizi združi?

35
Ti si, nesumnjivo, jedna žešća rđa,
a od žene tvoje ne postoji grđa.
Ne uspevam, zato, da rešim tu caku:
kako ne živite u složnome braku?

43
On sahrani žene, ona muževe svoje:
pogrebnu luč u brak donose njih dvoje.
Venero, ti spoj ih u sledećem krugu,
pa u Had nek odu u jednome cugu!

53
Od žena svih vremena
najlepša ti si žena.
Od žena svih vremena
najjeftinija si žena.
O, lepota bar tebe manje da resi,
o, Katula, bar stidnija ti da jesi!59
69

Kritičar si što se divi klasicima,

samo mrtav pesnik hvalu tvoju prima.
Za oproštaj tvoj ja pokorno te molim:
neću da se svidim – život više volim.

74

Postao si gladijator.
A bio si okulista.
Promenio ti si službu,
59
Uporedi sa Katulom (Pesme, 49). Reminiscenciju podvlači i ime devojke.
Marcijal, takođe, polemiše sa pesnikom iz Verone (Epigrami, VI 34 – Pesme, 5) o
brojanju poljubaca i poentira: „Jer poljupce želi malo / kome je da ih broji stalo“.

32
al’ rabota osta ista.60

KNJIGA DEVETA

Jedan jeb kod Gale košta zlatnika dva.

Još jedan staje dalja usluga njena.
Zašto ti, druže, calneš deset, kad se zna
da za fafaž mnogo niža je cena?
Plaćaš, znači, da ćuti k’o zalivena.

10

Hoćeš da se udaš za njega:

60
Potpuno istu šalu nalazimo u I 47; I 30 donosi još zanimljiviju poentu: Chirurgus
fuerat, nunc est vispillo Dialus. / Coepit quo poterat clinicus esse modo. Clinicus je retka
reč: doslovno označava lekara koji bolesnika smešta u postelje, tj. lekara koji ima svoju
kliniku. Ali κλίνη je i mrtvački odar, pa je siroti Diaulus, pošto je od hirurga postao
grobar, ipak našao načina da zasluži naziv clinicus.

33
pametna si, tako mi svega.
Al’ on tebe neće da ženi:
oštroumljem svojim baš pleni.

21

Prodao je zemlju, čuva roba mlada.

Drugi mesto roba uze zemlju sada.
Reci kom’ je bolje, a kome je gore:
prvi vodi ljubav, drugi samo ore.

33

Pitaš se: ovacije čemu?

Šta to u kupatilu može biti?
Ne mozgaj mnogo, jasno sve je:
narod divi se Maronovoj džin-kiti.

69

Kad jebeš, ti obično na kraju

govance iz guzne pustiš rupe.
A šta radiš, prijatelju vrli,
kad neko te prca u dupe?

70

„Da vreménā, da morala!“, Ciceron je govorio,61

Katilina kad je zločine grozne tvorio,
Čuvene reči iz besede Protiv Katiline (I, 1, 2, preveo Gordan Maričić): „Da vremena, da
61

morala! Senat za ovo zna, konzul uviđa, a ovaj ovde ipak živ je!“ (O tempora, O mores!
Senatus hoc intelligit, consul videt, hic tamen vivit.)

34
u strašnom se ratu zet protiv tasta borio.62
Tužna zemlja tad je bila, našu krv je ona pila.
Al’ „Da vreménā, da morala!“ ti i danas zboriš!
Šta ti to ne prija, šta je to što sporiš?
Vođe su nam blage, oružje miruje,
mir vlada, sreća sve uokviruje.63
Nije naš moral taj što vreme kalja.
Tvoj moral ne valja.

80
Svoju glad i bedu da bi iskorenio
babuskerom jednom on se oženio.
Sad se tuca vrlo revno
za tri obroka dnevno.

81
Čitalac, slušalac pun je reči hvale,
ali pesnik kudi knjige moje male.
Ne brinem zbog toga jer draže je meni
da trpezu mi gost, a ne kuvar ceni.
KNJIGA DESETA

Po metrima svojim i po stihovima,

gde zlobe nema a mnogo duha ima,
Marcijal poznat je ljudstvu, narodima.
Al’ zašto zbog mene zavist da vas hvata?
Poznatiji nisam od trkačkog ata.64

16
Srca strelom probodena,
njegova bogata žena
62
Pompej i Cezar. Pompej se oženio Tulijom, Cezarovom kćerkom. Moguće je da Ovidije
u Fastima (III 202) aludira na ovaj događaj: tunc primum generis intulit arma socer.
63
Laska Domicijanu.
64
U Rimu su vrlo popularni bili vozari (aurigae), kao i njihovi konji.

35
u igri je ubijena.
Osim što strelom dobro barata,65
veliki je mućak ovaj bata.66

47
Evo stvari, mili druže, 67
što životu sreću tvore:
posed neki da naslediš, ne mukom da ga tečeš;
zemlja rodna da ti bude i u domu plamen večit;
mirna srca, bez parnica, k’o klijent da retko trčkaš; 68
zdravlja dobrog da si vazda, 69 tela krepka, očuvana;
taktičan a smeo pri tom, drugove da ravne stekneš;
trpeza da tvoja prosta za zamorne goste ne zna;
noći lepe i bezbrižne da provodiš i bez vina;
žena da ti smerna bude, ali ne i stidna odveć;
noć da mine brzo svaka u snovima mirnim, čilim:
zadovoljan onim što si, ti ne traži ništa više,
kraj života ne priželjkuj, al’ ni smrti ne plaši se!

55
Kad god dignutu kitu prstima važe,
Marula težinu u gramima kaže.
I pošto faćkanje i rvanje70 stane,
65
Igra sa glagolom ludere: najpre „rekreirati se“, potom „obmanuti“.
66
Aper, junak ovog epigrama, uspeo je da ubistvo iz gramzivosti predstavi kao nesrećan
slučaj.
67
Iulius Martialis, najbolji pesnikov prijatelj.
68
Rara toga: metonimija za dužnost klijenta.
69
Vires ingenuae, izraz uzet iz Ovidijevih Tugovanki, I 5, 27. Označava svojstvo
slobodnog čoveka koji, kažu tumači, ne zarađuje za život fizičkom snagom.
70
Palaestra – „rvalište“ i „rvanje“ – omiljena je metafora za seksualni čin. Ona spada u
razgranat sistem vojničkih i borilačkih izraza sa dodatnim opscenim značenjem. Pseudo-
Lukijan u Lukiju (8-9) i Apulej u Preobraženjima (II 17) razvijaju čitave scene
primenjujući ovu tehniku do detalja. I Aristofanov Grozdan u Miru (896-905), nudeći

36
a glavonja kao pušten remen pa’ne,
ona meri ručno
i kazuje stručno
kol’ko grama čini
gibitak u težini.
Nema ruku ova žena,
kad je kantar ruka njena.

61
Opaka sudbina, pre šeste njene zime,
uze je krhku: Erotiona joj je ime.
Ti što na imanje stižeš posle mene,
seti se, nasledniče, njene tihe sene.
Godine joj svake, za spomen, upriliči pomen.
Pa neka nevolja od doma tvog beži,
neka na ognjištu ne gasi se plamen,
suze nek izmami samo ovaj kamen
ispod koga Erotiona leži.

90
Zašto čupkaš sede picine dlake,
u pepeo duvaš prastare rake?
Tako da se picne treba cura mlada,
a ne baba neka kakva ti si sada!
To što lepo je na Hektorovoj ženi,
Hekabi ne stoji, veruj, dušo, meni!
Mnogo grešiš ako picom ti se čini,
ono u šta kita odbija da slini.
Ako imaš stida, pamet u glavu:
ne čupaj bradu mrtvome lavu!

91

Taj je čovek impotentan

Feštu pritanima, daje snažnu, dvosmislenu sliku koja počinje rvanjem, a završava se
jahanjem.

37
i sve sam ga evnuh služi.
A da žena ne rađa mu,
još je drzak da se tuži.

KNJIGA JEDANAESTA

19

Nećeš, Gala, ti poći za mene,

ne volim ja učene žene.
Kad odem, nek ovo te teši:
moj kurac u padeže greši.

25

Prčeviti ovaj kića,

38
dobro poznat kod pičića,
da se digne neće moći.
Jeziče, ti ćeš pomoći!

30

Da ni advokatu, ni poeti
iz usta ne miriše, on tvrdi.
Samo što svako lako oseti
da pušikara još više smrdi.

35

Na ručak si trista zvanica zvao,

i da izostanem povod si mi dao:
među njima nema nikog koga znam.
Gunđaj ti i brekći – ja ne jedem sam!

62

Lezbija se klela
da se nikad ne jebe za džabaka.
Istina je cela:
ona plati svakom ko je aka.

71

Jedanog dana Leda reče mužu, sedoj glavi,

da, veselnica, od histerije pati71
te da u promet mora da se stavi.
Ali onda uzdišući izjavi
da pre će mreti nego drugom dati.
Muž reče joj da godine čuva mlade
i za lečenje svoju dozvolu dade.
Doktorke klisnuše, dok doktori ostaše,
Ledi noge digoše.
Lekarije jake naše!
71
Po mišljenju antičkih lekara, uzrok histerije je nezadovoljen polni nagon.

39
 77

On u svaki javni klozet72 seda,

al’ ne zato što proliv ga muči.
Vacera, naime, čeka nekog
da na ručak pozove ga kući.

85

Jezik ti za vreme picoliza

odjednom zauzda paraliza.73
Od sada ćeš bar
da koristiš kar.

87

Kad bogat si bio momke si jebav’o,

a devojke dugo nisi upoznav’o.
Sada babe ganjaš. Moćna ubogosti!
Zbog nje ti se kita samo picom gosti.

88

Ovaj momak, više dana,

sklanja guzu sa megdana.
Kad jarani razlog traže,
„Imam proliv“, on im kaže.

93

Dom pesnika gde Pijeride74 se stane,

voljom muza možda, izgoreo je ceo.
Zar i ti, Apolone, tako si hteo?

72
Marcijal je jedini pisac klasičnog doba koji upotrebljava reč conclave u značenju „javni
klozet“ (takođe u V 44).
73
Verovalo se da paralizu izaziva položaj zvezda: zato sidere percussa. Kaže se i sidere
ictus (Livije, VIII 9,12).
74
Nadimak koji su muze dobile po makedonskoj pokrajini na granici Tesalije, svom
mestu rođenja.

40
Grozno je, zacelo, ovo mrsko delo
i bogova nalog da dom kad plane
i izgori sasvim,
pesnik ne zgasne s njim.75

97

Za jednu noć četiri puta

uopšte mi nije mnogo.
Al’ s tobom u čet’ri leta
nijednom ja ne bi’ mogo.

104

Idi iz kuće, ženo, ili se pokoravaj doveka!76

Ja nisam, k’o Numa,77 tip smernog čoveka.
Svaka noć bez vina meni je nevesela:
ti, čim gutneš vode, u krevet bi htela.
75
Parodija na epicedij (ἐπικήδειον, posmrtna pesma) ostvarena je pažljivim izborom
reči: umesto poeta – vates (uporedi kontekst u I 61, VI 68, VII 62 i dr.); umesto domus –
penates; umesto demoliri, destruere, delere – auferre. Zatim se, kaže Vojin Nedeljković,
gomilaju pompezni sinonimi scelus, facinus, crimen. Parodiju pojačava zazivanje
Apolona i muza. Iluziju najzad razbija poslednji stih svojom sasvim proznom i
prozaičnom konstrukcijom preko faktičnog quod, umesto knjiški negovane domum et
dominum non pariter arsisse.
76
Ova je pesma tipičan proizvod viroko retorizovane poetike: na početku je kratak napad,
zatim čista naracija u kojoj se antitezama izlaže i rasvetljava problem, potom
argumentacija zasnovana na mitskim precedentima, a na kraju zahtev da se slučaj reši bez
odlaganja. U takvoj formi, veli Nedeljković, opscenost na nas deluje parodijski, jer
ublažava efekte jedne šeme koja nema ničeg zajedničkog sa našim osećanjem poezije.
Pesma, međutim, nije parodična, pa ni uopšte komična, već prosto raskalašna. Parodične
nisu ni mnoge druge pesme drugih pesnika (npr. Ovidija) pisane na razne teme po ovom
receptu. Korisno je uporediti i Propercijevu pesmu o ženskom šminkanju i oblačenju (I
2).
77
Ni Kurije, ni Tacije, veli Marcijal.

41
Tebi tama prija, ja bih lampu za svedoka
ili osvit dana, kad tucam te s boka.
Tunika čas, čas palij78 kakav nagost tvoju krije:
ni devojka gola meni odveć gola nije.
Poljupcem grlice mazne ja bih da me snubiš,
al’ mene i babu jednako ti ljubiš.
Néma, troma, za seks osećaj nemaš:
k’o da čisto vino i tamjan ti spremaš.79
Robovi su Frižani drkali ispred vrata,
kad Andromaha jahala je Hektora, svog ata.
Dok Odisej hrkao je, Penelopa verna
za ud ga je vazda držala smerna.
Analnom ti seksu uopšte nisi sklona,
a guzi se rado mnoga matrona.80
I Junona se Jupitru tako davala često,
dok joj, vaj, Ganimed ne zauze mesto.
Ako želiš, Lukrecija vrla budi preko dana,
al’ noću mi treba Laida kurtizana.81

108
Tebi nije dosta duge knjige ove,
nego, čitaoče, tražiš stihove nove.
Al’ kad da dug se poveriocu vrati?
Odakle robovima da jedu dati?
Čitaoče, ti moje dugove plati!
Sad si stao,
sad ništa nećeš da zboriš,
naivnu neku facu tvoriš.
E, ajd’ ćao!

78
Gornja haljina, nalik na togu.
79
Kao sveštenica.
80
Kornelija sa Grahom, Julija sa Pompejem, Porcija sa Brutom.
81
Čuvena korintska hetera iz V veka pre n. e.

42
 KNJIGA DVANAESTA

Da se uzrast meri vlasima

koje broji glava,82
ona tad bi bila
trogodišnjakinja prava.

10
82
Vertex se pesnički upotrebljava umesto caput (cf. Ovidije, Preobraženja, VIII 638:
submisso vertice, sagnuvši glavu; Vergilije, Enejida, VII 784: Turnus... toto vertice supra
est, Turno... nadvisuje sve za čitavu glavu). U ovom kontekstu ta zamena ima parodično
dejstvo.

43
On, iako je milijarder,
da se još obogati gleda.
Usud mnogima odveć daje,
al’ nikome dovoljno ne da.

12

Obećanja data u pijanom stanju,

obećanja noćna, ti prekršiš danju.
E vidiš, zato,
pij jutrom, bato!

13

Srdžba je, bogati znaju, vrsta ćara.

Jeftinije je da mrziš no da daš para.

16

Prodao si tri dobarca,

kupio si tri muškarca:
guziš, guziš tri dobarca.
20

Fabul što se ne ženi nije jasno svima.

A što da se venča kad već sestru ima?

26/27

Da su te jebali lopovi, pričaš priču.

Samo što tvoju priču lopovi poriču.83

34

Ako dobro pamtim, mi smo, u stvari,

zajedno trideset čet’ri leta, stari.
Slatki su i gorki bili dani naši,

83
Verovatan smisao je: non es fututa, sed fellasti, nisu te kresali, ali si im pljugala.

44
al’ prijatnost, ipak, gorčinu nadmaši.84
I kad bi se računi kamičcima sveli,
od crnih brojniji bili bi beli.85
Ako ne želiš da tuga te sludi,
ako ne želiš da sumor te skoli,
sa muškarcem odveć blizak ne budi:
biće manje sreće, ali manje boli.

40
Verujem lažima tvojim, velikim i malim.
Loše kad recituješ pesme, ja ih hvalim.
Pevam kad pevaš, pijem kad tebi se pije.
Kad prdneš, pravim se niko prdn’o nije.
U igri „dame“ pobedu ćeš vazda steći.
Šta radiš kad me nema, nikom neću reći.
Ti ne daš mi ništa, samo obećanje
da radovaće me tvoje zaveštanje.
Od tebe ne želim ništa više:
zaboravi samo kako se diše!

46

Nemio i mio, blag i prek:

sve si to u isto vreme.
Sa tobom ne mogu, bez tebe tek
da živim nema šeme.

58

Muž za bedinerkama trči,

žena s vozačima se mrči.
Kada stvari tako već stoje,
potpuno isti njih su dvoje.

84
Neki tumači vezuju ovaj stih za monolog Euripidovog Tezeja iz Pribegarki (199 i dalje,
preveo Koloman Rac): „Jedan nabaci: / Na svijetu više zla no dobra ima svud. / A ja sam
mnijenja bio sasvim protivna, / Na svijetu da je više dobra nego zla. / Da nije tako, veće
ne bi bilo nas...“
85
Bio je običaj rimski da srećan se dan označi belim, a nesrećan crnim kamenčićem.

45
 80

On ne hvali hvale vredne.

Ipak svakog hvalom kiti.
Kad mu zao nije niko,
ko mu dobar može biti?

86

Ti poseduješ trideset dečkića

i imaš isto tol’ko pičića.
Al’ šta ćeš kad s kitom imaš problema?
Em je jedna, em erekciju nema.86

92

Uporno me pitaš kakav bih ja bio

kada bih bogatstvo i moć prigrabio.
Budućnost ko još zna, ko o njoj ima stav?
kakav bi, reci mi, bio ti da si lav?

93

Labula se snašla, način je pronašla

da ljubi švalera u prisustvu muža.
Svog malog morona87 celog ižvalavi,
pa ga da švaleru on da ga balavi.
Pošto ga iscmače, njoj odmah ga pruža.
Uzme ga žena i smeška se ona:
muž je veći moron od samog morona!

86
Logičan odgovor je spectabis futuentes, očekuješ da budeš jeben.
87
Bogati Rimljani su, zabave radi, držali maloumnike i nakaze.

46
 O PESNIKU

„Marcijal je talenat prvog reda. Po duhovitosti, moći zapažanja,

stilskoj veštini, ne može se s njim meriti ni jedan grčki epigramatičar. Ne
samo to – u celoj svetskoj književnosti Marcijal nema takmaca.“ (Veselin
Čajkanović, Pregled rimske književnosti, Beograd 1932, reprint 1999, 73.)

„Marcijal je pesnik vica. On ima oštro oko da opazi smesta šta je kod
jedne stvari karakteristično, smešno, ružno, itd., on je vrlo duhovit i
dosetljiv, on raspolaže sjajnim darom da ismeva, karikira, zajeda. Forma mu
je izvrsna: piše glatko, jasno, tačno, elegantno, da ne ustupa najboljim
versifikatorima u rimskoj literaturi, i konstruiše svoje pesmice majstorski.
Plodnosti njegovoj mora se čovek čuditi, čak ona može i da smeta donekle
efektu koji treba da ima njegov talenat kao što i on sam na jednom mestu
opaža. ’Dragi Pudanse – veli on tu – mojoj zbirci smeta to što su pesme u
njoj tako mnogobrojne, jer ona umara i zasićuje čitaoca. Ono što je retko, to
pada prijatno: tako su slađe prve jabuke, otuda veća cena ružama u zimu,

47
zato mladići više obleću oko onih gospođa, čija vrata nisu uvek otvorena.
Jedina knjižica Persijeva češće se čita negoli ceo Marsov spev Amazonida.
Zato i ti, kad god čitaš koju od mojih knjižica, zamisli da je ona jedina: tako
će ti izgledati da više vredi.’ Pojamno je da u toj masi od epigrama ima i
takvih koji nisu od vrednosti. Dalje, ponešto se ponavlja, često i suviše, a
ima ovde i onde razvučenosti, osobito usled nagomilavanja nepotrebnih
primera i izlišnih komparacija.“ (Nikola Vulić, „Marko Valerije Marcijal“ u:
Iz rimske književnosti, Beograd 1958, 192-193.)

„Tako je Marcijal stvorio epigrame savršene u svome rodu, po svim

propisima književne tehnike, a ujedno živu umetnost, delo za koje je život
doista mogao reći: ’To sam ja’ (quod possit dicere vita „Meum est“88). Živeo
je u vrevi velikog grada koji je diktovao sudbinu antičkom Sredozemlju.
Možda je i to pomoglo njegovu talentu da nadmaši knjiške helenističke
uzore. Nije njegov epigram samo verno ogledalo razdoblja i života. On je i
velika, dinamična umetnost. Tamo gde mu nedostaje polemična žestina
Katulova, zadivljuje majstorskim prikazom karaktera i ambijenta. Treba
dodati – nije ovaj precizni realista i oštri posmatrač samo hladan i ironičan,
ne teši samo sarkastično kao kada čestita ženi koja se zakašljala, pa je
izbacila poslednja tri zuba: sada može bezbrižno kašljati do mile volje. Ima u
Marcijala i nežne šale u stihovima o pčelici skrivenoj pa opet vidljivoj u
medenoj kapi jantara, o pčelici koja je nagrađena za svoj trud, i koja je sama
– veruje pesnik – želela takvu smrt.89 Ima iskrene tuge i toplog saosećanja u
stihovima na smrt male robinjice koju gospodar sahranjuje uz grob svojih
roditelja...“ (Dr Milan Budimir – dr Miron Flašar, „Realizam udvorice
Marcijala i moraliste Juvenala“ u: Pregled rimske književnosti, De
auctoribus Romanis, Beograd 1986, 499.)

„Svaka od tih dvanaest knjiga je posebna zbirka pesama, posebno

izdanje započeto kratkim predgovorom u stihu ili u prozi, i zaključeno
epigramom pisanim specijalno za kraj. Unutar knjige vlada nameran haos.
Opet je to slika pesnikovog života: Marcijal je u Rimu popularan pridošlica,
s ogromnim bojem poznanika, pa i prijatelja iz svih društvenih slojeva,
čovek koji je sagledao život od vrha do dna. Njega je poznavao i sam
Domicijan – otuda u Marcijalovim zbirkama tolike laskave pesmice za cara.
Naravno da poznije generacije, sve do naših dana, teško podnose tu
udvoričku poeziju. Za pesnika-ulizicu istorija ne može izneti nikako
opravdanje, ali može objašnjenje: ako uočimo da Marcijal ličnostima koje se
88
Mart. X, 4, 8.
89
Mart. IV, 32.

48
zgražaju na njegove epigrame prišiva kolektivno ime Katon, shvatićemo da
on nije od onih koji su čeznuli za starim vremenima i građanskom slobodom
pod okriljem moćnog Senata. Naprotiv, za svoj život u Rimu, za svoj
„hlebac bez motike“ on je imao zahvaliti upravo carskom režimu. Ono što su
senatori tacitovske pameti doživljavali kao krvavu dekadenciju, Marcijal je
nužno video kao otvoren i šarolik svet čiju dinamiku valja iskoristiti.
’Epigrami se’, kaže on, ’pišu za one koji vole da gledaju Florine igre’ – to će
reći bestidne pozorišne predstave u čast drevnog božanstva, predstave na
koje pristojan svet nije odlazio. Njihov današnji pandan nipošto nije kabare,
nego najtvrđa pornografija, te zato ne vredi pripisivati Marcijalovoj
opscenosti nikakve moralističke crte, čak ni onda kad se za izopačenosti
nađu reči osude. I današnji sadomazohistički stripovi uvek se završavaju
zasluženom kaznom, ali niko neće tvrditi da se oni čitaju radi moralne
pouke.
Bilo kako bilo, Marcijalovi epigrami su autentičan opis rimskog
života. Kršeći pravila decentne retorike, koja čak i za manje vulgarne stvari
izbegava prejake izraze, Marcijal već na jezičkom planu uzima sebi punu
slobodu, a svako ograničenje naziva lažnom potuljenošću koja čoveku
zabranjuje da govori latinski. S istom slobodom on se okretao svakakvim
temama. Otuda se njegovi epigrami čitaju kao vodič kroz Rim, na čijim se
ulicama sreću trgovci i berberi, robovi i bogataši, filozofi, lake žene,
samozvani pesnici, paraziti i lovci na nasledstva. Marcijalov svet je svet
tipova: uhvaćene u karakterističnoj pozi, njegove ličnosti nose izmišljena
imena ne samo kao pečat vremena u kojem nije dozvoljena lična invektiva,
već i kao znak svoje zabrinjavajuće univerzalnosti.“ (Vojin Nedeljković,
„Marcijal i njegove pesme“ u: Marcijal, Epigrami, Beograd 1990, 75-77.)

49
 RECEPCIJA I INSPIRACIJA

Ivan Česmički

OCU SMIJEHA

Pjesniče moj najbolji, duhoviti Marcijale,

Tvorče svakog smijeha, tvorče svake šale
I svih dosjetaka i svakakvih trica
Pred tobom i Plaut je mali, nedorasto tvojoj šali:
Koliko mognem, slijedit ću te u knjižicama svojim.
Ni samog Feba ne ću zazivati ni Muze,
Da priteknu u pomoć pothvatima mojim.
Od bogova jedinog tebe ja ću zvati,
Ti jedini, makar i pjesniku slabom,
Sklono i dobrohotno svoju ćeš pomoć dati.
Pa ako ima čega istinoga
U mišljenju onog starca šutljivoga,

50
Da jedna duša može u više tijela preći,
Ko što se divni Homer u Eniju krio:
A budući je prestao taj pjesnik uzvišeni
Da izvija svoj pijev divotom ukrašeni,
Ti sav se salij u me, nestani u meni.
I zaslužim li doista, da prožme duh me tvoj,
Na dopust ću, vjeruj mi, tada poslati svoj.

Sa latinskog preveo Nikola Šop

Žoze Marija od Eredije

LUPERKUS
(M. Val. Martialis, Lib. I, Epigr. 113)

„O pesniče dragi“ – Luperkus saleti,

„Tvoj novi epigram prava je milina!
Taj latinski! Moja želja je jedina
Na poslugu tvoje sve spise preneti“.

– „Ne, tvom robu hromom teško je se peti;

Stan mi je daleko, strmo je, visina.
Ti stanuješ sasvim blizu Palatina,
Moj knjižar Atrektus je u Argileti.

Radnja mu na samom forumu, na kraju.

Tu se knjige živih i mrtvih prodaju:
Virgila, Terenca, Sila, Plina, Fedra.

Tu ćeš u purpuru, uglađena lika,

51
I ne baš visoko, u gnezdu od kedra,
Naći Marcijala – za pet srebrnika“.

Sa francuskog preveo Bogoljub Bilić

Josif Brodski

PISMO RIMSKOM PRIJATELJU

Po Marcijalu

_______
Vetrovito je danas, talasi šume.
Izmeniće skora jesen okolinu.
Potresnija je smena boja, Postume,
nego kad dragana promeni haljinu.

Uteha je žena do mere izvesne –

kad od kolena il’ lakta ne ideš dalje.
Kol’ko su divnije čari bestelesne:
ni zagrljaja tu nema, ni izdaje!
_________
Poslao sam ti, Postume, one knjige.
A u prestonici? Spava li se? Sanja?
Kako je Cezar? Šta radi? A intrige?

52
 Sve same intrige, valjda, i ždranja.

Ni dragane, ni druga, bez služinčeta.

Ja u svom vrtu sedim, svetiljka sija.
Umesto slabih i silnih ovog sveta –
Samo komaraca zujna harmonija.
_________
Tu trgovac iz Azije leži. Beše
trgovac otresit – spretan, a i strpljiv.
Naprasno umre – groznica. A rešen
da posao ovde, ne i život svrši.

Legionar kraj njeg’, ispod tvrdog kvarca.

Imperiju on je kroz bitke slavio.
Smrt začikivao, uze ga k’o starca.
Čak ni tu, Postume, ne zna se pravilo.
__________
Istina, Postume, kokoš ptica nije,
no s pilećim mozgom živeti je mòra.
Kad si već podanik takve Imperije,
bolje je u gluvoj zabiti kraj mora.
I od Cezara što dalje, od snegova.
Kukavičluk, laska tu mi nužna nije.
Veliš, namesnici banda su lopova?
No lopov mi je draži od krvopije.
___________
Nek ovaj pljusak prođe s tobom, hetero,
saglasan sam, samo ne i trgujući:
sestercijama ću tvoje nago telo
pokriti, a nemam za krov na sopstvenoj kući.

Protičem, kažeš? No gde je kaljuga?

Kaljuga iza mene ostati neće.
Naći ćeš, valjda, sebi nekog supruga,
baš on će na posteljini da proteče.
___________
Proživeli smo više od polovine.
Kako mi reče stari rob iz birtije:
„Osvrneš li se vidiš samo ruine.“
Prizor varvarski, stvarno, no istinit je.

53
Vraćam se iz brda. S buketom samo.
Uzeću velik bokal, naliću vode...
Da l’ u Libiji, Postume, valjda tamo?
Zar do dana današnjeg ratove vode?
___________
Namesnikove, da l’ se sećaš sestrice,
Postume? Slabašna, al’ pune noge ima.
S njom si spavao... Sad je sveštenica,
vestalka, Postume, opšti s bogovima.

Dođi, popićemo, pričaćeš mi vesti.

I založiti se šljivama i hlebom.
U vrt ću ti ležaj pod zvezde da smestim
i da te upoznam sa zvezdanim nebom.
___________
Skoro će, Postume, prijatelj što voli
da slaže – razliku dužnika da vrati.
Pod jastukom ima nešto sakupljeno:
uzmi, nije mnogo, al’ sahranu plati.

Odjaši na vranoj kobilici svojoj

u kuću hetera pod gradske zidine.
Neka me oplaču po tarifi onoj
istoj po kojoj su živog me ljubile.
___________
Zeleni se lovor, rastreptala faza.
Otvorena vrata, na oknu prašina.
Stolica slomljena, a postelja prazna.
Podnevnog sunca upijač – tkanina.

More šumi iza živice pinije.

Lađa pokraj hridi vetru odoleva.
Na staroj klupici – Stariji Plinije.
Na kiparisu drozd se njiše i peva.

mart 1972.
S ruskog preveo Predrag Čudić

54
Gordan Maričić

KOD KOGA SU EPIGRAMI?

Tijana je u Bostonu. Uželela se Marcijala i moli me da joj pošaljem

knjigu. Rizično je, čuo sam da se zanimljivo štivo krade. A Izabrani
epigrami su hit kod magacionera Stylosa! Ipak šaljem. Zajedno sa
Senekinim Dijalozima i Salustijevom Katilininom zaverom. Na papirić
pišem stihove, papirić stavljam u Marcijala. To je (preventivna) kletva u
osmercu:
Ko ukrade ove knjige
meni dragom adresatu,
neka vazda jebe ljige,
jede govna k’o salatu!

Tijana me, umesto u zakazani petak, zove u sledeću sredu. Glas joj je
promenjen, zvuči usporeno. Kaže da neće doći u Beograd. Razabirem nam
kraj. Pitam jesu li stigle knjige. „Seneka i Salustije. Marcijala nema!“ Nema

55
ni papirića, pa joj kletvu recitujem. Tijana se smeje. Deklamujem nanovo da
zapiše. I malo posle kaže „ćao“, i ja kažem „ćao“. I spuštam slušalicu, ali
čujem njen smeh.

BIBLIOGRAFIJA NOVIJIH SRPSKIH I HRVATSKIH PREVODA

1. Marcijal, „Epigrami“, u knjizi: Rimska lirika, Izbor, objašnjenja i pogovor

Jevrosima Drašković, Beograd 1976, 91-101: prevodi Jevrosime Drašković
(91, 92, 95, 101), Ljiljane Vulićević (93), Radmile Šalabalić (94), Marjance
Pakiž (96-100).
2. Marcijal, Epigrami, preveo Damir Salopek, Latina et Graeca, 7, Zagreb
1976, 84-88.
3. Jedan Marcijalov epigram je i u knjizi: Rimski cvjetovi / Flores Romani,
odabrao i preveo Dubravko Škiljan, Zagreb 1985, 90-93, dvojezično.
4. Marcijal, Knjiga igara, preveo Damir Salopek, Latina et Graeca, 27,
Zagreb 1986, 52-63.
5. Marcijal, Osma knjiga epigrama, prevela Marina Bricko, Latina et
Graeca, 33, Zagreb 1989, 25-48.
6. Sinan Gudžević je, osamdesetih godina prošlog veka, u Književnim
novinama objavljivao svoje prevode Marcijalovih epigrama.

56
7. Marcijal, Epigrami, Izbor i prevod Gordan Maričić i Vojin Nedeljković,
Beograd 1990, dvojezično.
8. Marcijal, Nepristojni epigrami / Impudica epigrammata, preveli Gordan
Maričić i Vojin Nedeljković, Zagreb 1990, dvojezično.
9. Marcijal, Epigrami, preveo Gordan Maričić, Letopis Matice srpske, Knj.
449, sv. 3, mart 1992, Novi Sad, 375-376.
10. Marcijal, „Epigrami“, u knjizi: Carmina Romana, Izbor iz rimske
poezije, priredio Gordan Maričić, Beograd 1996, 68-76, preveo G. M.
11. Marko Valerije Marcijal, Epigrami, Prevela i priredila Marina Bricko,
Zagreb 1998.
12. Marko Valerije Marcijal, Izabrani epigrami, Prepevao, povremeno
komentarisao i predgovor napisao Gordan Maričić, Novi Sad 2002.

Napomena

Prepev je urađen na osnovu dvojezičnog, latinsko-francuskog,

odnosno latinsko-engleskog izdanja:
Martial, Épigrammes, Texte établi et traduit par H. J. Izaac, Paris
1961.
Martial, The Epigrams, Selected and Translated by James Michie,
Penguin Books, 1978.
Kod izrade komentara služio sam se najviše beleškama Vojina
Nedeljkovića uz, zajednički, Brankovom nagradom ovenčani, seminarski rad
Epigrami satiričara Marcijala iz 1988/89. godine. Pomogla je i Anthologia
Latina (Poezija) Dionizija Sabadoša i Zvonimira Zmajlovića, Zagreb 1952.

57
58
59
60