Књижевност Далеког истока у старом веку

У књижевност Далеког истока у старом веку спадају индисјка и кинеска

књижевност (јапанска књижевност настаје тек у 9. веку нове ере). Књижевна дела
Далеког истока у старом веку писана су на старим језицима народа Далеких истока и
обично су имала исту тему (филозофска питања о животу, поглед на свет и слично).

Индијска књижевност
Древне цивилизације настајале су у плодним долинама великих река.
Сумерско-вавилонско је настала у долинама Еуфрата и Тигра, египатска у поречју
Нила, а индијска цивилизација у долини Инда. У трећем миленијуму пре нове ере
на подручју данашњег Пакистана развијала се узорна градска цивилизација. Но, око
2500. г.п.е. живот у древним градовима нагло је замро. То се може објаснити
продором Аријаца на ове просторе. Освајачки народ мешао се са староседеоцима.
Тај је процес створио нову индијску цивилизацију. Она је захватала дашњи простор
Авганистана, Пакистана, Индије и Бангалдеша.

У индијској књижевности посебан траг је оставио Буда. Његови ученици су

написали два најзначајнија индијска дела Махабхарата и Рамајана. За Махабхарату
се верује да је настала између 10. и 9. века п.н.е., док за Рамајану између 7. и 3. века
п.н.е. За оба дела писци су познати. Махабхарту је написао Виаса, а Рамајану
Валмики. Обојица су били велики индијски књижевници старог века. Махабхарата је
најдуже дело епске поезије икада. Најдужа верзија се састоји од чак 200.000 стихова.
Оба дела су писана на санскртском језику, које је настало око 3.500 година п.н.е.

У Махабхарти се говори о догађајима који могу бити историјски веродостојни.

Наиме, приповедава се о непријатељству породица Пандава и Каурава, које се боре
за престо. Осим овога, дело поседује и мање епизодне приче, које говоре неке детаље о
пореклу и делу јунака. Обично нису везане за основу дела и постају опсежна и
занимљива хроника. Понекад приказ догађаја прелази у мит и легенду. Дигресије
понекад постају заокружене и обимне песничке целине изузетне уметничке вредности.
То се највише види у Песми о краљу Налу. Ту се приповеда о коначнаном сукобу
између породица у бици на Курушетри. Грађен је 8 векова и састоји се од 120.000
двостихова.

Рамајама је мањи еп од Махабхарте. Садржи 24.000 двостихова, које носе

трагове друге епохе. Ово дело обухвата период од 3. веке п.н.е до 3. века нове ере. У
делу се говори о догађајима из живота краљевског пара Сите и Раме. Занимљиво је да
Махабхарта такође садржи причу о Рами. Тако се ови епови укрштају у сродним
тематским и приповедним елементима.
 Осим ова два дела, издваја се и збирка песама са насловом Панчатантра
(Петокњижје). У њој су сакупљене поучне басне и приче. Ово дело је настало у 4.
веку нове ере и преведено је на многе језике. Један од тих превода послужио је као
извор и узор једном другом средњовековном роману Стефанит и Ихнилат. Ово дело
се раширило кроз Европу преко Византије. У индијској традицији, односно легенди о
Буди, има корене и морално-поучни роман Варлам и Јоасаф. Ово дело се такође
проширило кроз Европу. Панчатантра говори и носи поруку о мудром поштовању и
паметном владању.

Осим епике и лирике, индијска књижевност старог века поседује и драму

Шакунтала. Настала је између 4. и 5. века нове ере и написао ју је познати индијски
писац Калидаса. У овој драми се говори о животу девојке која се зове Шакунтала и
има седам епизода. По књижевној уметности се разликује од класичних драмских
дела. Калидасова дела поседују лирска и елегична расположења. То се најбоље види у
његовом епу Облак гласоноша.

Древна карта Индије

Илустрација из Махабхарата

Посебно место у индијској књижевности старог века заузимају и Веде. У основи

ове речи је индоевропски корен вид. Његово значење је знати и видети. Веде су
најстарији споменици санскритске књижевне поезије, свете књиге брахмана у Индији.
Веде су књижевна дела која нам описују размишљање, поглед на свет и филозофска
питања тада индијског народа. Имале су и магијске формуле, које су утицале на
божију вољу. Веде су писане у стиху и прози, садрже и световну поезију, као и
упутства која се користе приликом вршења неког бреда. Писане су на ведском
санскрту. Најпознатије су четири Веде: Риг-веда, Сама-веда, Ајур-веда и Атхарва-
веда. Настале су након 15. века п.н.е.. Риг-веда је била збирка песама са 1.028 химни
и око 10 000 строфа. Посвећене су разним божанствима ведске религије. Поред химна
у збирци се налазе и обрдне и мисаоне песме. У њима песник покушава да разоткрије
како је настао свет. Млађе веде прате мелодију песме и садрже записе жртвених
обреда, магијске формуле и молитве.

Рамајана

Санскртски језик

Кинеска књижевност
Кинеска књижевност се развијала на простору данашње источне Кине. За
почетак кинеске књижевности немамо поузадних података осим легенда и митова.
Према тим митовима, књижевност у Кини настаје за време цара Хуанг Ти (Жутог
цара) око 3.000 године п.н.е. По легенди наводно је царев истограф записивао
хиреоглифе према отиску птица и животиња. Археолошке ископине из другог
миленијума пре нове ере, имају на себи хиреоглифе. То нам говори да је у то доба
кинеска писменост била развијена. Управо тада настају и први митови и легенде.
На кинеску књижевност имао је утицај и стваралац Конфуције. Живео је од
551. до 479. године п.н.е и за његове време долази до процветаја филозофских школа
у Кини као и такође друштвено-политичких учења. Конфуције је био учитељ на једној
од најугледнијих филозофскиш школа у Кини. Он је са својим ученицима ширио
знање по целој земљи током целог живота. Пред смрт се враћа у своју постојбину.и
од тада се посвећује приређивању сакупљених списа.
За самог Конфуција, иако се мисли да је започео кинеску књижевност, се ни не
зна да ли је он сам написао неко књижевно дело. Иза њега су остала многа књижевна
дела, које је он својим путовањем успео да сачува. Конфицијева сачувана дела чине
пет класичних књига или пет канонских књига. Наслови тих књига су Књига
песама, Књига промена, Књига историје, Књига обреда и Пролеће и јесен. Значај
ових дела није био само књижевсни, већ се поштовао и у друштву. Због њихове
важности су постали и уџбеници. Књиге садрже тајне о истини, мудре поуке и
кодекс о моралном владању.
Прво познато кинеско књижевно дело је збирка песама Књига песама
(Шикинг), коју је сакупио Конфуције. Састоји се од 305 песама. Најстарије песме су
настале између 12. века и 9. века п.н.е Писана је на старокинеском језику.
Најстарија је кинеска збирка песама и уједно најстарија светска књига песама у
којој се користи рима. Рима се обично јавља у систему a a b b или a b c b. Осим
риме, појављују се и остали уметнички елементи – обрти, понављања,
рефрени.Песме у овој збирци говоре о мишљењу и осећању према свету, тада обичног
човека у Кини. То нам говори о развијености тада кинеске књижевне лирике.

У 4. веку п.н.е појављују се прве књижевне личности. Проза се развијала од

петог века п.н.е до другог века нове ере. Осим овога, развија се и филозофска
мисао кинеског народа. Томе је допринео Лао Це (стари учитељ). Живео је у петом
веку п.н.е и био је Конфуцијев савременик. После службе на двору, одлази да живи на
планини као усамљеник. Најзначајније дело у које се изражено његово учење
(таоизам) носи наслов Тао-Текинг (Књига пута и врлине).

Друго значајно дело је Песме југа. То је антологија кинеских песама, које су

написали Ћи Јуен и Сун Ју. Настала је око 300. године п.н.е. и такође је написана на
старокинеском језику. Састоји се од 58 кратких песама и дугих поема. Старија дела
кинеске књижевности у старом веку нам нису позната, јер су књиге биле спаљене
током грађанских ратова у Кини.

Конфуције
Песма из збирке песама Класика поезије

Старокинески језик

Карта древне Кине