Јако је мало података када је реч о Бројгеловом животу, углавном су све нагађања,

а према тим нагађањима рођен је око 1526. године. Не постоји много података ни о
његовој породици, ни друштвеном положају. Ми заправо ништа не знамо о његовим
размишљањима, па су слике тим теже за тумачење.
Као Бројгелов родни град наводи се Бреда у данашњој Холандији и тај податак се сматра
провереним јер се налази у једном делу у ком се спомињу и утицаји Хијеронима Боша.
Претпоставља се да је учио код Питера Кукеа ван Алста, који је био дворски сликар Карла
V. Он је био фламански сликар, скулптор, архитекта, а његова ћерка Марија је касније
постала Бројгелова жена.
Једна од кључних година у Бројгеловом животу је 1550. када је Питер ван Алст умро и он
се преселио у Антверпен, а од 1551. постоји много више података о његовом животу и
стваралаштву.
Неколико година је био у Италији, а доказ о његовом путовању је и слика из 1556.
Поглед на Напуљ и Тријумф смрти из 1562. која је инспирисана детаљима са фреске
палате Склафани у Палерму.
Бројгел је у Италији сарађивао са илуминатором и сликаром Јулијем Кловићем из
Хрватске, који му је постао добар пријатељ.
Његови радови су препознати на минијатурама у Кловићевој збирци верских текстова
Фарнезеови сати.
Поглед на Напуљ је ведута односно детаљна слика града уз нагласак на
перспективу којом се постиже дубина простора.
Ово је обала између Месине и Ређо Калабрије (градови у јужној Италији). На самом углу
слике је вулкан Везув, а према неким тумачењима то указује на уметникову наклоњеност
неоплатонском пантеизму. То је веровање да не постоји ништа изван бога и да је све око
нас бог.
Не зна се да ли је реч о обичном погледу на напуљску луку или о поморској бици, али
нема битке која се одиграла у историји на том месту у то време.
Пристаниште је идеализовано, не одговара стварном изгледу луке у то доба.
Тријумф смрти приказује пејзаж у позадини који такође подсећа на обалу између
Месине и Ређо Калабрије.
Разматра чест средњовековни мотив – смрт која долази у кочијама. Смрт је приказана у
виду скелета. Слика шаље поруку да нико не може избећи смрт – жене и деца,
мушкарци, богати, сиромашни, владари, сељаци, свештеници...
Људи беже од смрти и сакривају се мислећи да могу да побегну, али смрт их је прешла –
склониште је заправо мртвачки сандук. У десном углу је заљубљени пар који само
игнорише смрт и не примећује шта се дешава.
Тријумф смрти и Поглед на Напуљ су две слике које су поменуте у каталозима
колекционара Бројгелових дела, а један од њих је припадао Рубенсу. Он је у својој
збирци имао 12 Бројгелових слика.
По повратку је почео да ради репродукције слика у бакрорезу и то је моменат када
добија надимак Питер Лакрдијаш.
Проблем је био у томе што је преузимао мотиве и готово читаве садржаје слика из дела
Хијеронима Боша, вежбао је на његовим делима и правио чудне фигуре.
Пример за дело које је много осуђивано због сличности са Бошом је Велике рибе
једу мале из 1556. То је прво Бројгелово дело односно цртеж где почиње да осликава
пословице.
Настало је према латинској пословици Grandibus exigui sunt pisces piscibus esca што
дословно значи мале рибе су великим рибама храна.
На слици видимо велику рибу коју човек покушава да исече ножем који је практично
већи од њега, а из велике рибе излазе мале. У чамцу седе отац и син, отац објашњава
сину да велике рибе заиста једу мале, односно да људи имају предаторску нарав и једу
мање од себе.
Питер ван дер Хајден је касније израдио бакрорез, међутим са потписом Хијеронима
Боша. Претпоставља се да је издавач због велике сличности хтео да прогура дело као
Бошово јер је он био популарнији сликар у то време.
Око 1557. Бројгел постаје један од најтраженијих сликара у земљи , међутим,
велики део његових радова је остао у приватним колекцијама.
У међувремену добија још један надимак – Питер Обешењак, јер су људи говорили да је
јако тешко гледати неке од његових слика а не насмејати се.
Сликао је жанр слике, које су пренатрпане са мноштвом ликова, мада се неким од
његових најбољих сматрају оне које управо нису такве, односно оне које су настале
након бошовске фазе, како је неки називају.
Бирао је претежно теме из народног живота и извлачио инспирацију из народних
пословица. Многи критичари су због њега престали да осуђују и потцењују ниже слојеве
друштва, јер је Сељак Бројгел (трћи надимак) приказао сељачки слој као корен
националног идентитета.
Временом је променио и перспективу, првобитно је тежио перспективи карактеристичној
за готику – без дубине простора, а сада прибегава птичјој, посебно од 1565. када је
додатно продубљује.
На слици је Бројгелов портрет гравера Егидија Саделара, са натписом ,,Према бакрорезу
Егидија Саделара“.
Још једно занимљиво дело је 12 фламанских пословица из 1558. које је сачињено
од 12 табли које су склопљене у једну. На свакој табли је осликана по једна пословица.
Ово дело се чува у музеју у Антверпену.
Бројгелово највеће дело је Вавилонска кула из 1563. На њему је симболично
представљен грех охолости, човек покушава да дође до небеса тј. до бога и зато гради
тако високу кулу. Човек је дрзак и биће кажњен због тога
Идеја је преузета из Библије, видимо краља Нимрода у самом углу, а поред њега су
клесари који му се клањају. Грађевина је недовршена, па можемо да видимо и њену
унутрашњост. Казна за дрскост је стварање језика како људи не би могли да се
споразумеју и заврше кулу. Краљева идеја је осуђена на пропаст што је Бројгел дочарао
нагињањем куле на леву страну, као да ће пасти. Дело говори о опасности успеха и
модернизације, али и о узалудности неких поступака.
Ова кула је цењена и као архитектонска грађевина, рађена је по узору на колосеум којем
се Бројгел дивио током путовања, па је спиралне конструкције.
Поглед из птичје перспективе омогућује Бројгелу да прикаже и оближњи град који у
односу на кулу делује скромно.
Дело се чува у Бечу.
Сматра се да су постојале 3 верзије Вавилонске куле, али су сачуване само две,
Велика и Мала Вавилонска кула из 1563.
У одосу на Велику Вавилонску кулу, потпуно се мењају боје и атмосфера, па
светлоцрвену и жуту мења тмурна цигластоцрвена боја. Цела кула изазива осећај зебње.
Град у позадини је практично нестао, једино су и даље ту бродови који пристижу. Нема
ни краља. На врху куле су радници који завршавају градњу, али њихова архитектонска
решења су погрешна јер су се језици већ измешали и они не могу да се споразумеју.
Ово дело више не критикује конкретно краља и људе, већ католичку цркву. На укрштању
дијагонала се једва уочава црвена балдахина и верска процесија која се пење на кулу.
Дело се чува у Ротердаму.
 1564. Бројгел добија првог сина Питера Млађег, који је такође био сликар, мада је
углавном израђивао копије и понеко оригинално дело, нпр. Канцеларија порезника.
Бројгелово дело рађено гризај техником је Смрт Богородице из 1564. Техника
подразумева слику изведену у нијансама сиве или друге неутралне боје, а често је
подслика за уљану слику или модел по коме гравер ради, као нпр. Рубенс и његова
школа.
Ноћни призор је готово претеча Рембрантовог сликарског израза.
На слици је мртва Богородица окружена апостолима, а Свети Јован је одвојен од осталих
јер је он сањао цео догађај.
Извори светлости на слици су бројни, нпр. из огњишта, уљаних лампи, свећа,
натприродна светлост око Богородице.
Можемо упоредити Рембрантово Сахрањивање Христа и Христос лечи болесне са
Бројгеловим делом и заиста имају сличности.
1568. Бројгел добија другог сина Јана Старијег. Био је Рубенсов близак пријатељ и
сарадник и претежно је сликао пејзаже и мртву природу, нпр. Село Кермис.
Рубенс и Јан Бројгел имају и заједничку слику Надвојвоткиња Изабела, а Рубенс је
сам израдио портрет Јанове породице.
Мизантроп је једно од последњих Бројгелових дела, сликано 1568. У подножју
слике на фламанском пише ,,У жалости сам због непоузданог света“.
Ово дело прелази у праву филозофију и има разна тумачења. На слици видимо лопова
који је симболично представљен у лопти попут света, а на лопти је и крст што поново
може да указује на критику католичке цркве. Ако је крађа кесе са новцем догађај из
старчеве прошлости, након којег је он постао мизантроп односно човекомрзац, онда
наслов одговара слици и може се оправдати, али ако је старац кесу намерно добро
сакрио јер сматра свет непоузданим, пре би се слика могла назвати параноични тврдица
или лицемер.
Округла форма је поново бошовски утицај, али има важну симболику – ставља старца у
исти положај са непоузданим светом. Он је део тог света и лицемеран је. Немогуће је
одрећи се света.
Последње сачувано Бројгелово дело је Сврака на вешалима из исте године. Ово
дело је остало код његове жене којој је он пред смрт рекао да уништи његове слике. Сам
назив може да се повеже са тим захтевом, јер су свраке симбол клевете и трачева који су
угрожавали људима животе, па их могу и послати на вешала.
У позадини је пејзаж са дрвећем и реком који су симбол живота и налазе се у чудном
контрасту са вешалима која су справа смрти. Сељаци играју испод вешала, што према
фламанској пословици значи изазивати судбину.
Овде се види потпуно ослобађање од бошовских утицаја, помоћу птичје перспективе
постиже монументалност и осећај бесконачности за разлику од раније пренатрпаности.
Ово дело доста одступа од Бројгелових осталих дела, чак више подсећа на нешто што би
насликао његов син Јан Старији.
1569. Бројгел умире. Због мањка података не можемо да тврдимо какав је Бројгел
био човек, али из неких анегдота можемо да претпоставимо. Говорили су да је повучен и
разборит човек са смислом за хумор; волео да је из шале плаши људе, а посебно своје
слуге. Најзанимљивија анегдота је прича о штапу. Наиме, Бројгел је био у вези са својом
слушкињом, али ја она била патолошки лажов и он није могао да верује у њену оданост.
Узео је прилично дугачак штап и за сваку њену лаж га засецао. Али ни толико дугачак
штап није био довољан, па је Бројгел отишао у Антверпен и оженио се да би заборавио
лажљиву слушкињу.
Неки песници су му посвећивали песме, а амерички песник Вилијам Карлос Вилијамс
читаву збирку под називом Бројгелове слике и друге песме.