Почеци руског летописања и

„Повест о давним временима“

Летопис „Повест о давним временима“ није настао одједном. Грађен је

током времена трудом неколико летописаца. Они су углавном додавали своје
интерполације претходном тексту и настављали летописање до текућег момента.
Ретко су се одлучивали на битнију прераду претходног текста. Далеко чешће су у
потпуности преписивали свој извор додајући му свој текст, а само ретко би из њега
изостављали фрагменте или их замењивали новим.
Према последњим мени доступним резултатима реконструисања првобитног
летописања у Кијевској Русији, изложених у студији Саве Михајловича Михејева,
издваја се неколико етапа његовог настајања.
Први, реконструисани, летописни свод С. М. Михејев назива Старим
сказанијем (Древнее сказание). Према истраживању овог аутора он је настао 1016–
1017. године. Основна тема његова била је борба за власт у Кијеву у X и почетком
XI века. Грађа није била распоређења по годинама. Описивано је оснивање Кијева,
погибија кнеза Игора, Олгина освета Древљанима, походи Свјатослава, напад
Печенега на Кијев и Олгина смрт, погибија Свјатослава, међусобни сукоб његових
синова, почетак борбе Јарослава Мудрог са Свјатополком. Један од најважнијих
извора овог свода биле су приче чланова дружине. Био је кратак, садржавао је
отприлике од две до четири пергаментне свешчице (једна свешчица је обично
имала осам листова). Према реконструкцији, почињао је поменом Кија, Шчека,
Хорива и њихове сестре Либед, па се затим само помињу Асколд и Дир, да би се
прешло на варјашко предање после кога Олег са Игором долази у Кијев, када ће
бити убијени Асколд и Дир...
На основу Старог сказанија вероватно 1078–1079. настао је Никонов
летописни свод. Састављач тог свода је у текст Старог Сказанија унео године и
тематске поднаслове. Додао је кратки етнографски увод (свод почиње причом о
потопу и поделом земље међу синовима Нојевим, али веома кратко, без набрајања
народа, а онда се говори о сеоби Словена и Источних Словена, али без приче о
нарави појединих источнословенских племена), повест о крштењу кнегиње Олге, о
паганском пантеону Владимировом, додао је беседу грчког философа, повести о
крштењу Владимировом у Херсону, о рушењу идола у Кијеву, крштењу Кијевљана,
изградњи цркава у Кијеву и погибији Бориса и Глеба. Аутор је довео летопис до
текућег момента, а затим га је допуњавао записима до 1087. године. У раду на овом
своду могао је учествовати Никон, који је од 1076. до 1078. био игуман
Кијевопечерског манастира. Отприлике од 1061. до 1067. живео је у Тмуторокању,
на Таманском полуострву близу Крима, куда је побегао пред гневом великог кнеза
кијевског. У овом своду приметно је интересовање аутора за Тмуторокањ и
Херсонес, па је и то наводило на претпоставку о његовом учешћу у летописању.
Умро је 1088. године.
Деведестих година XI века у Кијевопечерском манастиру био је састављен
такозвани Почетни свод (Начальный свод). Његов аутор је можда био Василиј,
духовник кнеза Васиљка Теребовљског, ослепљеног после Љубечког сабора
кнежева. У Никонов свод аутор овог Почетног свода унео је десетине уметака.
Његов је текст препознатљив по обилном цитирању Библије, што није типично за
друге ауторе почетног летописа. Наставио је даље да води летопис до 1115. године.
Године 1116. Силвестар, игуман Видубицког манастира код Кијева који је за
Владимира Мономаха постао један од главних центара књижевности и писмености,
саставља „Повест о давним временима“. Он је користио Почетни свод, етнографски
увод Никоновог свода (тај увод аутор Почетног свода вероватно није користио),
унео је договоре Руса и Грка. Пошто се у једном од договора Олег назива кнезом,
Силвестар је у великој мери прерадио повест Почетног свода о Олегу и Игору, јер
се тамо Олег називао војводом Игоревим. Силвестар је у текст унео и повести
везане за Кијевопечерски манастир, цитате из Хронике Георгија Амартола, повести
о Олеговој смрти, четвртој Олгиној освети Древљанима и још неколике повести.
„Повест о давним временима“ 1117. године била је преписана и допуњена,
вероватно у Видубицком манастиру. У тој Редакцији из 1117. године у летопис је
био унет низ уметака о Ладоги, о неимарству у Новгороду, о делатности Всеволода
Јарославича, његовог сина Владимира Мономаха и унука Мстислава Великог
(сећате се, то је исти онај кнез, син Владимиров који га је подстакао да пише Олегу
Свјатославичу). Сем тога, летопис је настављен чланцима за 1116–1117. годину.
Ова редакција се најдоследније одразила у тексту Ипатијевског летописа.
Непосредно после састављања Редакције из 1117. Силвестар је обрадио свој
рукопис тако што је у њега унео листове и свешице са исписима из Редакције из
1117. године.
Почетком 1118. Силвестар је постао перејаславски епископ. Са собом је у
Перејаслављ однео свој рукопис додавши му запис о раду на летопису. У том
облику „Повест о давним временима“ одразила се у Лаврентијевом и њему
сличним летописима.
Рукопис Почетног свода који више није био потребан после Силвестровог
рада на летопису и састављања „Повести о давним временима“, убрзо је био однет
у Новгород. Тамо је био састављен свод у који су ушли скраћени исписи из
Почетног свода и пунији исписи из рукописа Старог сказанија. Тај свод настао у
Новгороду одражен је у Новгородском првом летопису старије редакције. Због тога
је тај летопис важан за реконструисање фазе која претходи „Повести о давним
временима“ и за решавање питања шта је додао Силвестар претходном своду.
Вероватно се питате како је Сава Михејев реконструисао етапе у настанку
летописа, на основу чега. И пре њега су руски научници уочавали стилске разлике
у летопису и покушавали да реконструишу његов развој. Међу њима посебно се
истиче рад Алексеја Шахматова. Реконструисане летописне сводове Сава Михејев
је издвојио на основу маркера – језичких и стилских. Рецимо, за Никонов свод
карактеристична је употреба речце же када се прелази на наредни субјект:
Святополкъ же бжа в Ляхы. Ярослав же сде Кыев на стол отьни и ддни... Заи
исти свод карактеристичан је и ретроспективни стил: ... а тада митрополит беше
Георгије... нову цркву... која и до данас стоји...
Као што видите, сачуване су само редакције „Повести о давним временима“,
првобитни текст који је касније био подвргнут изменама, није сачуван. „Повешћу“
отпочињу руски летописи и настављају је даље до текућег момента.
 ***

У „Повести о давним временима“ Дмитриј Сергејевич Лихачов уочио је два

различита стила. Назвао их је стилом монументалног историзма и епским стилом.
Стил монументалног историзма у летопису се среће у опису ступања кнеза на
престо, у опису битака, дипломатских кнежевих акција, његове смрти и погребења.
Све ове ситуације су приказане помоћу устаљених језичких средстава, општих
места. Рецимо, када се описује битка летописац ће обавезно рећи „и бысть сеча зла“
(ово и ја кажем после испита), „иных посекоша, а иных поимаша“, „за рукы емлюче
сечахуся, и сступашася трижды, яко по удольем крови тещи“. Или, када у говори о
покојним кнежевима: „издетьска боголюбив, любя правду, набдя убогыя въздая
честь епископом и презвутером, излиха же любяше черноризци, и подаяше
требованье им“. Тај летописни стил је највише одговарао књижевној етикецији у
Русији од XI до XIII века која, по овом познатом руском медиевисти, представља
пројаву стила епохе.
Међутим, у летопис су увођена и народна предања и легенде. Управо у
њима Д. С. Лихачов препознаје епски стил коме је својствено живо сликање
догађаја, при чему се, за разлику од стила монументалног историзма где су стилска
средства читаоцу унапред позната, овде вешто користи ефекат неочекиваности.
Рецимо, кнегиња Олга као да прихвата просидбу древљанског кнеза, а заправо
тајно припрема погубљење његових изасланика; или чини се да се предсказање о
Олеговој смрти од коња није десило, али змија измили из лобање и уједе кнеза.
Летописац овом стилу прибегава и у описивању догађаја свог времена. Тако
приповеда о ослепљењу кнеза Васиљка Теребовљског, под 1097. годином. После
Љубечког сабора Васиљко се упутио у кнежевину која му је одређена на сабору.
Кијевски кнез Свјатополк га на наговор кнеза Давида решава да га позове у госте и
ослепи. Док Васиљко разговара са Давидом, овај „седяше акы нем“, „не бе в
Давыде гласа, ни послушанья“. То је редак за рано летописање пример када се
описује расположење сабеседника. На Васиљка се бацају кнежеве слуге и обарају
га на под, стављају му даску на груди и притискају тако да му груди пуцају („яо
персем троскотати“). Слуга који је требало да ослепи Васиљка ударом ножа,
промаши и рани му лице.

Летописци који настављају „Повест о давним временима“ и даље примењују

или варирају књижевне формуле „Повести“, понекад је и цитирају.