UOKVIRIVANJE

Dž. M. Kuci

V. G. ZEBALD, NAKON PRIRODE

V. G. Zebald je rođen 1944. u kutku južne Nemačke gde se susreću Nemačka, Austrija i
Švajcarska. Kao mlad dvadesetogodišnjak otputovao je u Englesku da nastavi studije ne-
mačke književnosti, te je proveo najveći deo radnog veka predajući u Engleskoj na jednom
provincijskom univerzitetu. Pre nego što je poginuo 2001, ostavio je iza sebe pozamašan
opus akademskih publikacija, uglavnom o austrijskoj književnosti.
Ali Zebald je u srednjem dobu procvetao i kao pisac, objavivši prvo knjigu poezije, potom
i niz od četiri prozna dela. Drugo od njih, Emigranti (1992), donelo mu je široku pažnju, na-
ročito u zemljama engleskog govornog područja, gde je njegov spoj pripovedanja, puto-
pisa, fiktivne biografije, antikvarskog eseja, sna i filozofskog promišljanja, uobličen otme-
nom ako ne i sumornom prozom i dopunjen fotografskom dokumentacijom dopadljivo
amaterskog kvaliteta, pronašao nesumnjivo novu žicu (nemačka čitalačka publika do tada
je već bila navikla na ukrštanje i, zapravo, potiranje granica između književne i neknjiževne
proze).1
Ljudi u Zebaldovim knjigama su pretežno melanholici, kako su se takvi nekad nazivali.
Ton njihovih života određuje teško izrazivo osećanje da oni ne pripadaju ovom svetu, da
možda ljudska bića uopšte ne pripadaju ovde. Oni su dovoljno ponizni da ne tvrde kako
su natprirodno osetljivi na istorijske tokove – zapravo, veruju da nešto nije u redu s njima
– ali srž Zebaldovog pregnuća jeste da ukaže kako su njegovi ljudi skloni proricanju, iako
je sudbina proroka u savremenom svetu da bude neznan i nečuven.
Šta je temelj njihove melanholije? Zebald neprestano iznova ukazuje da se oni pate pod
teretom nedavne istorije Evrope, istorije u ogromnoj senci holokausta. Iznutra ih razara
sukob između zaštitničke potrebe da se odbrane od bolne prošlosti i slepog traganja za
nečim, ne znaju čim, što je izgubljeno.
Iako se prevazilaženje amnezije u Zebaldovim pričama često smatra vrhuncem istraži-
vačkog napora – kopanje po arhivama, pronalaženje svedoka – obnova prošlosti samo
potvrđuje ono što njegovi ljudi već znaju na najdubljem nivou, što njihova neprestana
melanholija naspram sveta već izražava i što njihova tela, povremenim slomovima i katalep-
sijama, sve vreme govore vlastitim jezikom, jezikom simptoma: leka nema, spasa nema.
Obličje koje kriza melanholije kod Zebalda uzima uspešno se definiše. Tu je prethod-
nica puna snažne aktivnosti, koja se često sastoji od noćnog pešačenja, određenog ose-
ćanjima bojazni. Deluje da je svet pun poruka ispisanih šifrovanim jezikom. Snovi su uče-
stali. Tu je zatim i samo iskustvo: osoba je na litici ili u avionu, gleda prostor ispod sebe, ali
i vreme iza sebe; čovek i njegove aktivnosti deluju sićušno do beznačajnosti; sav smisao
svrsishodnosti iščezava. Takva vizija podstiče opijenost u kojoj um vene.

1
The Emigrants, prevod Michael Hulse (New York: New Directions, 1996; London: Vintage, 2002).

170
 Vrtoglavica (1990), Zebaldovo pr vo duže prozno delo, naglašava apokaliptičnu dimen-
ziju te mentalne krize. U poslednjem delu knjige, narator odlazi u svoje rodno mesto, grad
V. Dok tamo razmišlja nad hrpom predmeta na prašnjavom tavanu, preplavljuje ga talas
uspomena, praćen nagoveštajima da će taj grad uskoro stići odmazda. U strahu od ludila,
on beži. Povratak kući kroz južnu Nemačku je jeziv. Krajolik ima tuđinske odlike; ljudi na
železničkoj stanici liče na izbeglice iz gradova osuđenih na propast; neko pred njegovim
očima čita knjigu koja, kako dokazuju njegovi kasniji bibliografi, ne postoji.2
Kod Zebalda se 1914. često pojavljuje kao godina kad je Evropa skrenula s pravog pu-
ta. No ako se bolje pogleda, ispostavlja se da je idila pre 1914. neutemeljena. Da li se onda
pogrešno skretanje odigralo ranije, u vreme trijumfa prosvetiteljskog razuma i ustoliča-
vanja ideje napretka? Premda je kod njega prisutna izuzetna istorijska svest – gradovi i
krajolici kojima se ljudi kreću puni su duhova, raslojeni znakovima prošlosti – i premda se
deo njegove opšte sete odnosi na uništavanje staništa u ime napretka, Zebald nije kon-
zer vativan u smislu pozivanja na zlatno doba kad se čovečanstvo na svetu osećalo kao u
svom domu na jedan dobar, prirodan način. On nasuprot tome podvrgava koncepte do-
ma i bivstvovanja u domu neprestanoj skeptičnoj proveri. Jedna od njegovih knjiga knji-
ževne kritike jeste studija o pojmu Heimat (domovina) u austrijskoj literaturi. Igrajući se
dvosmislenošću reči unheimlich (tuđ, nepoznat, ovde jeziv, nelagodan), on ukazuje da bi
današnjim Austrijancima, građanima konceptualne zemlje čije su se teritorija i stanovništvo
menjali sa svakim preokretom u savremenoj evropskoj istoriji, nešto trebalo da bude sa-
blasno u doživljaju doma.3
Delo Saturnovi prstenovi (1995) najbliže je od svih Zebaldovih knjiga onome što se obi-
čno podrazumeva pod neknjiževnom prozom. Napisano je da bi ukrotilo „parališući užas“
koji obuzima njegovog pisca – odnosno, ličnost „ja“ u tekstu – pri suočavanju s propašću
istočnog dela Engleske i uništenja tamošnjeg krajolika. (To „ja“ u Zebaldovim knjigama ne
može se poistovetiti sa stvarnim V. G. Zebaldom. Zebald kao pisac, međutim, šaljivo se
poigrava sa sličnostima između njih dvojice, dotle da reprodukuje „Zebaldove“ slike i fo-
4
tografije iz pasoša u svojim tekstovima.)
Nakon pešačenja po toj oblasti, Zebald ili „ja“ dospeva u bolnicu u stanju katalepsije,
sa simptomima koji podrazumevaju osećaj potpune otuđenosti propraćene halucinacija-
ma o boravku na visini s koje se posmatra svet. Toj vrtoglavici on pridaje metafizičko tu-
mačenje, a ne puko psihološko. „Kada se posmatramo sa te visine zastrašujuće je koliko
malo znamo o nama samima, o našoj svrsi i kraju.“ Pamet nam se zavrti i sledi mentalni
5
slom – to je ono što se dogodi kad vidimo sebe iz Božje perspektive.
Zebald sebe nije nazivao romanopiscem – više je voleo pojam prozni pisac – ali uspeh
njegovog pregnuća svejedno zavisi od uzleta koji daju biografijsko ili esejističko – proza-
ično u uobičajenom smislu te reči – u polje maštovitog. Tajanstvena lakoća kojim uspeva
da ostvari takav uzlet najjasniji je dokaz njegovog genija. No, Saturnovi prstenovi ne uspe-
2
Vertigo, prevod Michael Hulse (New York: New Directions, 2000; London: Vintage, 2002).
3
Unheimliche Heimat: Essays zur österreichischen Literatur (Salzburg & Wien: Residenz, 1991).
4
The Rings of Saturn, prevod Michael Hulse (New York: New Directions, 1998; London: Vintage, 2002),
str. 5. [V. G. Zebald, Saturnovi prstenovi, prevod Hana Ćopić, Plato, Beograd, 2006. (Prim. prev.)]
5
Saturnovi prstenovi, str. 85-86.

171
vaju uvek u tom smislu. Poglavlja o Džozefu Konradu, Rodžeru Kejsmentu, pesniku Edvardu
Ficdžeraldu i poslednjoj kineskoj carici, od kojih svi – na iznenađenje – imaju veze s Isto-
čnom Anglijom, ostaju prikovana u prozaičnom.
Zebald se u ranijim knjigama ne bavi temom vremena ni na jednom nivou, možda zato
što nije siguran da će njegov medijum podneti težinu tolikog filozofiranja. Kad se ta tema
otvori, uglavnom je u pitanju upućivanje na idealističke paradokse Horhea Luisa Borhesa
ili, u Saturnovim prstenovima, na jednog od Borhesovih mentora, neoplatonistu sera Tomasa
Brauna. Ali u Austerlicu (2001), Zebaldovoj najambicioznijoj knjizi, s vremenom se u potpu-
nosti suočava.6
Vreme nema realno postojanje, tvrdi Žak Austerlic, profesor evropske umetnosti i arhi-
tekture koji je ostao bez prošlosti kad su ga roditelji Jevreji poslali u Englesku još kao de-
čaka kako bi umakao predstojećoj katastrofi. Umesto neprekidnog medijuma vremena,
kaže Austerlic, postoje međusobno povezani prostornovremenski džepovi čiju topologiju
možda nikad nećemo razumeti, ali između kojih takozvani živi i takozvani mrtvi mogu da
putuju i tako se susreću. Fotografija je, nastavlja on, svojevrsno oko ili tačka preseka izme-
đu prošlosti i sadašnjosti, koja omogućava živima da vide mrtve i mrtvima da vide žive,
preživele. (To poricanje realnosti vremena pruža retrospektivnu utemeljenost fotografija-
ma koje začinjavaju Zebaldove prozne tekstove.)
Posledica poricanja vremena je i to što se prošlost svodi na skup isprepletenih uspome-
na u umovima živih. Austerlica progoni saznanje da svaki dan zrno prošlosti, zajedno s nje-
govom prošlošću, iščezava dok ljudi umiru, a uspomene se gase. On tu podseća na zebnju
koju Rajner Marija Rilke izražava u svojim pismima o dužnosti umetnika kao nosioca kultur-
nog sećanja. Iza Zebaldovog učenjačkog junaka, tako izmeštenog u poznom periodu dva-
desetog veka, zapravo vreba nekoliko mrtvih majstora iz poslednjeg perioda habzburške
Austrije: Rilke, Hugo fon Hofmanstal, autor „Pisma lordu Čandosu“, Kafka, Vitgenštajn.
7
Ubrzo po Zebaldovoj smrti objavljena je knjiga pesama sa slikama umetnice Tes Džaraj.
Nije to veoma ambiciozno delo, te ukazuje da je ispisivanje stihova bio samo njegov hobi. Nje-
gova prva knjiga poezije, pak, Nach der Natur (1988), prevedena na engleski kao After Nature
(Nakon prirode), delo je značajnog dometa. Iako je njegova slikovitost zahtevnija od bilo čega
u Zebaldovim proznim delima, to pesništvo zadržava zebaldovske vrline retoričke otmeno-
8
sti i jasnosti, te dobro pristaje engleskom prevodu, kao zapravo i sve što je on napisao.
Nakon prirode se sastoji od tri poeme. Pr va je o Matijasu Grinevaldu, slikaru iz šesnae-
stog veka, čiju životnu priču Zebald sklapa iz oskudnih istorijskih izvora i opažanja o njego-
vim slikama. Među njegovim delima najvažnija je oltarska slika koju je Grinevald izradio u
manastirskoj crkvi svetog Antonija u Isenhajmu u Alzasu, u njegovo doba bolničkom do-
mu za zaraze različitog tipa. Na najmračnijoj slici u Isenhajmu – iskušenje svetog Antonija,
raspeće i skidanje Isusa s krsta – Zebaldov Grinevald vidi stvaranje kao ogledno polje za
slepe, amoralne prirodne sile, gde je jedan od luđih proizvoda prirode sam ljudski um,

6
Austerlitz, prevod Anthea Bell (New York: Random House, 2001; London: Penguin, 2002). [V. G. Ze-
bald, Austerlic, prevod Spomenka Krajčević, Paideia, Beograd, 2009. (Prim. prev.)]
7
For Years Now (London: Short Books, 2001).
8
After Nature, prevod Michael Hamburger (New York: Random House, 2002; London: Penguin, 2004)

172
sposoban ne samo da oponaša svog stvoritelja i domišlja genijalne metode uništenja, već
i da sam sebe muči – kao u slučaju Grinevalda – vizijama poremećenosti života.
Jednako turobno je i Grinevaldovo Raspeće u Bazelu, gde čudna, tmurna svetlost stvara
efekat vremena koje juri unazad. Iza te slike, ukazuje Zebald, leže slutnje o apokalipsi, pote-
kle iz pomračenja sunca u Srednjoj Evropi 1502, te „tajne bolesti sveta, / u kojem se opseno
prikradanje sumraka / usred dana poput gubitka svesti / preli sa nebeskog svoda.“ (str. 30)
Tama Grinevaldove vizije nije samo pitanje idiosinkratično melanholičnog temperamen-
ta. Zbog povezanosti s mesijanskim prorokom Tomasom Mincerom, Grinevald je znao za
strahote Tridesetogodišnjeg rata, koji je obuhvatio i rasprostranjenu svirepost od koje bi
svaki umetnik zadrhtao – kopanje očiju, i reagovao na njih; dalje, preko svoje žene, preobra-
ćenice rođene u frankfurtskom getu, imao je i blisko iskustvo s progonom Jevreja u Evropi.
Koda pr ve poeme sadrži jednu jedinu sliku: svet je pogodilo novo ledeno doba, belo i
beživotno, a to je sve što mozak vidi kad se optički živac iščupa.
Druga poema u knjizi Nakon prirode ponovo je o ogromnosti, praznoći i ledenosti. Njen
junak, Georg Vilhelm Šteler (1709-1746), dete je prosvetiteljstva – mladi nemački intelektua-
lac koji napušta teologiju da bi proučavao prirodne nauke. Vođen težnjom da opiše floru i
faunu ledenog severa, Šteler putuje u Sankt Peterburg, grad koji poput fantoma baca senku
iz „odzvanjajuće praznine budućnosti“, gde se pridružuje ekspediciji Vitusa Beringa čiji je
cilj bio da izradi karte morskog prolaza od ruskih luka na Arktiku do Tihog okeana.
Ekspedicija je uspešna. Šteler čak na nekoliko sati stupa i na severnoameričko tle. Na
povratku u Rusiju, međutim, putnici doživljavaju brodolom. Melanholični Bering umire;
preživeli stižu kući na improvizovanom splavu, svi sem Štelera, koji odlazi u unutrašnjost
Sibira da sakupi uzorke i upozna se sa starosedelačkim narodima. Potom i on umire, osta-
vivši za sobom spisak biljaka i rukopis koji će postati vodič lovcima i traperima.
Ciljevi poema o Grinevaldu i Šteleru nisu biografski ili istorijski ni u kom smislu. Iako je
proučavanje na kom se zasnivaju podrobno – Zebald je objavljivao dela o umetničko-
istorijskim temama pod svojim imenom; očigledno je uradio domaći zadatak po pitanju
Beringove ekspedicije – učenjaštvo zauzima drugo mesto iza onog što on oseća o svojim
temama i što možda projektuje na njih (to bi moglo da pruži predstavu o načinu na koji je
Zebald izgrađivao likove u kasnijoj književnoj prozi). Pr vi primer: njegova tvrdnja da je
Grinevald, iako oženjen, bio prikriveni homoseksualac, više godina povezan „muškim pri-
jateljstvom / na rubu užasa i odanosti“ s kolegom slikarom Matisom Nithartom, izuzetno
je sporna za eksperte: „Matis Nithart“ bi jednostavno moglo biti Grinevaldovo kršteno
ime. Drugi primer: deluje da je stvarni Šteler bio sujetan i ohol mladić, zainteresovan sa-
mo da stekne ugled, te da ga je smrt zatekla treštenog pijanog na ledenoj temperaturi.
Ništa od toga nema kod Zebalda.
Najbolje je, stoga, razmišljati o Grinevaldu i Šteleru kao personama, maskama koje
omogućavaju Zebaldu da projektuje u prošlost jedan tip lika, nesnađen u svetu, zapravo
izgnan iz njega, možda i njegov sopstveni, ali za koji on ima osećaj da poseduje određeni
rodoslov koji njegovo čitanje i istraživanje mogu otkriti. Grinevaldova persona, s manihej-
skim pogledom na stvaranje, potpunije je izgrađena od Štelerove, koja je tek nešto više
od zbira gestova, možda zato što Zebald nije mogao da iznađe – ili stvori – uverljive dubine
svog potonjeg lika.

173
 „Tamna noć pada“, treća poema u Nakon prirode, otvorenije je autobiografska. U njoj
Zebald, kao „ja“, promišlja o sebi kao pojedincu, ali i nasledniku nedavne istorije Nemač-
ke. U prizorima i fragmentima pripovesti, poema ispreda priču od njegovog rođenja 1944.
u znaku Saturna, hladne planete, do osamdesetih godina dvadesetog veka. Neki od tih
prizora – do sad nam je već poznata ta praksa iz Zebaldove književne proze – potiču iz
evropske kulturne riznice, u ovom slučaju od dve slike Albrehta Altdor fera (1480-1538):
Razaranja Sodome; i Bitke kod Arbele, vođene između Aleksandra Makedonskog i persij-
skog kralja Darija.
Prvi susret sa slikom Sodome okida déjà vu iskustvo, koje Zebald povezuje s bombar-
dovanjem nemačkih gradova u Drugom svetskom ratu i odbijanjem njegovih roditelja da
govore na tu temu. Opšta svojevoljna amnezija generacije njegovih roditelja, najvažniji iz-
vor Zebaldovog zameranja tom pokolenju i otuđenja od njega, tera ga da se priseća ume-
sto njih. (Okončavanje doba istorijske amnezije postalo je pitanje od nacionalnog značaja
u Nemačkoj na prelazu vekova. To je tema Zebaldovog Luftkrieg und Literatur, 1999, na engle-
ski prevedenog kao On the Natural History of Destruction [O prirodopisu uništenja].9)
Spektakl razaranja Sodome u toj poemi dovodi do lične krize („Skoro sam izgubio ra-
zum“), koju Zebald povezuje s čestim epizodama vrtoglavice. Kad se osvrnemo unazad,
vidimo da će ona dovesti i do pokušaja obnove koji sačinjavaju njegova četiri prozna dela,
a naročito njegove biografije Jevreja, i izmišljenih (ljudi u Emigrantima; Austerlic) i stvar-
nih (prijatelj i prevodilac Majkl Hamburger u Saturnovim prstenovima) (str. 91).
Najočiglednije pripovedački deo u Nakon prirode, ispisan uz odavanje priznanja „Pre-
ludijumu“, pesmi Vilijama Vordsvorta o njegovom dobu odrastanja, ispreda priču o Zebal-
dovom pr vom boravku u Mančesteru šezdesetih godina, gradu u kojem rana industrijska
Evropa opstaje i u poznom periodu dvadesetog veka u vidu svojevrsnog nekropolisa ili
kraljevstva mrtvih („Ti prizori / često su me bacali u tobožnje / prizemno stanje duboke
melanholije“) (str. 103).
Krajolik Istočne Anglije gde se Zebald kasnije zatiče jednako je sumoran: seoska ima-
nja su zamenili utočišta, zatvori, starački domovi ili poligoni za testiranje oružja. Ni savre-
mena Engleska nije jedinstvena po svojoj ružnoći. Leteći iznad Nemačke, on doživljava
još jedno mračno vizionarsko iskustvo.

Fosforescentni gradovi
na rečnoj obali, industrijske
svetleće gomile što čekaju
pod dimnim trakama
kao divovi iz okeana na
zvuk sirene, treperava svetla
železnice i autoputeva, šum
višemilionski sve brojnijih mekušaca,
mokrice i pijavice, hladno truljenje,
ječanje i kamena rebra,

9
On the Natural History of Destruction, prevod Anthea Bell (New York: Random House, 2003).

174
 sjaj žive, oblaci što
jure između frankfurtskih tornjeva,
vreme razvučeno i vreme ubrzano,
sve mi je to proletelo kroz glavu
i već bilo tako blizu kraja
da mi je lice sa svakim daškom
vazduha zadrhtalo. (str. 118)

Takve vizije su ga navodile da razmišlja o sebi kao Ikaru, dečaku koji je, jezdeći iznad
zemlje pomoću napravljenih krila, video ono što običan smrtnik ne sme da vidi. Kad pad-
ne, kao što mu je suđeno, da li će iko obratiti pažnju ili će, kao na čuvenoj Brojgelovoj slici,
svet jednostavno nastaviti da se bavi svojim poslom?
Vrtoglavica ga vraća na probleme s održavanjem ravnoteže u detinjstvu i upućuje na
još jednu Altdor ferovu sliku, Bitku kod Arbele, panoramu ogromnog pokolja prikazanu de-
taljima halucinantske minucioznosti od koje se vrti u glavi. Ta slika bi trebalo da izazove
još jedan melanholični slom kod njega. Umesto toga, ona uzrokuje veoma neubedljivu
transcendenciju s kojom se poema završava: izlaz iz vizije iza obzorja neprestanog rato-
vanja, Istoka protiv Zapada, u novu budućnost:

... tamo u daljini,

uzdignuti u svetlu što bledi,
planinski venci,
snegom prekriveni, ledom okovani,
neznanog, neistraženog,
afričkog kontinenta.

Nakon prirode ima svoje trenutke praznog hoda i pompeznosti, ali ukupno uzev, radi
se o delu ogromne snage i ozbiljnosti, uistinu vrednom da se nađe uz prozne radove iz
poslednje Zebaldove decenije.

(2002)

(S engleskog preveo Igor Cvijanović)

175