ТЕОДОР КРАЧУН (1730?

-1781)

Истраживачи који су истраживали лик и дело Теодора Крачуна испрва су се

окретали Румунији као могућем месту порекла овог сликара, али се испоставило да се
Крачун потписивао и као Теодор Димитријевић, па је стога нејасно да ли је Крачун
надимак или породично презиме изведено из нечега, јер се неретко дешавало да људи
добијају надимке који потом постају презимена, а на основу заната којим су се бавили.
Крачун је рођен негде 30-их година 18. века, не зна се тачно када, али знамо да је
преминуо 1781. године. Прве податке које имамо о њему јесте да је најпре живео у
Сремским Карловцима са својом породицом, да би око 1775. године прешао у Сремску
Каменицу где је био заведен као становник и до краја живота се потписивао као
житељ каменички.
Прве сликарске поуке Крачун је добио код Димитрија Бачевића и Василија
Остојића, што значи да је најпре стварао у ранобарокном маниру. Први познати
Крачунов самостални рад била је икона Богородица са Христом коју је радио за
Богородичин трон у НИКОЛАЈЕВСКОЈ ЦРКВИ У СТАРОМ СЛАНКАМЕНУ.
На тој икони се јасно виде руско-украјински утицаји: златна позадина са декоративним
флоралним елементима, драперија такође орнаментално обрађена и нежан инкарнат
Богородице.
Као помоћник Димитрија Бачевића, Крачун је добио задатак да ослика неколико
икона за иконостас у манастиру БЕОЧИНУ и конзисторијална комисија која је
прегледала радове је утврдила да то сликарство није добро. Због тога две године
касније, око 1766. Крачун нестаје са сцене и о њему нема никаквих података на
подручу Карловачке митрополије између 1766. и 1771. године. Претпоставља се да је у
том периоду боравио у Бечу, на Ликовној академији, с тим што нам подаци о томе нису
сачувани јер је Академија већ у 19. веку изгубила велики део своје архиве.
Оно што нам помаже да закључимо да је боравио на Академији јесте што је
његово сликарство након 1771. било квалитативно другачије, а ту нам помаже и један
уговор из 1771. године. Наиме, он је потписао уговор са Аксентијем Марковићем,
дрворезбарем из Новог Сада о изради иконостаса у цркви СВ. ЂОРЂА У СОМБОРУ.
Марковић је требало да изради иконостас, тронове и певнице, а за осликавање је
ангажовао Крачуна који је требало све то и да позлати. Крачун је ангажовао и двојицу
помоћника – Лазара Сердановића и Григорија Јездимировића. Свако од њих је склопио
уговоре са црквеном општином како би се знало ко ће шта осликати и колико ће новца
за то добити. Крачун је свој уговор потписао у Бечу и прва рата му је исплаћена док је
тамо боравио. Сомборски иконостас је очигледно био веома репрезентативан с
обзиром на то да су касније и друге црквене заједнице приликом поручивања
иконостаса тражиле да они буду изведени по узору на сомборски. Касније је он
пренесен у Кулу где је страдао у Другом светском рату, а остало је сачувано само
неколико икона. Jедна од њих је вероватно централна икона са представом Христа
Великог Архијереја која је доста пресликавана у 19. и 20. веку, тако да је питање у
којој мери је на њој сачувано Крачуново сликарство. Оно што је новина у односу на
ранобарокни период у којем цртеж има доминантну улогу јесте што је на овој икони
цртеж прилично редукован, постоје само основне контуре, а слику гради
колористичким односима и односима светлог и тамног. Сачуване су још две иконе које
су завршиле у Стапару, а за које се претпоставља да су припадале сомборском
иконостасу мада то није сасвим поуздано и то су иконе Богородице са малим
Христом и икона Христа. Оне су нешто традиционалније у смислу украјинске
традиције, с тим што нема златне позадине, већ је она плава, асоцира на отворено небо
и фигуре стоје на облацима што је један од честих елемената барокне инсценације. И

1
драперија са флоралним мотивима је рађена више у том украјинском маниру, али
ликови прате средњоевропске обрасце.
Завршивши посао у Сомбору, Крачун одлази у НЕШТИН где је осликавао
иконостас великих димензија, по узору на украјинске барокне иконостасе. Једна од
новина на овом иконостасу јесте што се у зони изнад престоне као централна икона
појављује представа Св. Тројице, јер се на том месту у ранобарокном периоду под
утицајем Украјинаца налазила сцена Крунисања Богородице. Вероватно је реч о томе
да је услед повећања распрострањености култа Богородице она у неком тренутку
добила важније место него Христос, па је било потребно њега више истицати. Зато
представе Св. Тројице постају доминантне у римокатоличкој цркви, а исти тренд се
примећује и у православним.
Након Нештина, Крачун одлази у Сремску Митровицу где ради иконостас у
цркви СВ. АРХИЂАКОНА СТЕФАНА. Тамошња заједница није желела да склања
већ постојећи иконостас који су радили дрворезбари из јужних делова Македоније,
тако да је Крачун морао да се прилагоди том простору. У време када он ради овај
иконостас, око 1775. године, уобичајено је било сликати једну слику великих
димензија, док је овде било места за много слика мањег формата, а простор где је
Крачун највише могао да дође до изражаја била је престона зона. Оно што је такође
карактеристично јесте да се на представама Христа појављују елементи иконографије
владара – плашт са крзном, скиптар, анђели-чувари, орб и слично. По још неким
елементима се види да ово сликарство произлази из средњоевропских утицаја и то је
видљиво на представи Васкрења која се више не слика у виду Силаска у ад, већ у
складу са римокатоличком верзијом те представе која приказује Христоса који
васкрсава из гроба држећи барјак у руци.
Након тога је радио у НОВОМ ХОПОВУ од 1776. до 1778. године. Ново
Хопово је био један од најзначајнијих фрушкогорских манастира и ту је Крачун
осликао иконостас који је спаљен у Другом светском рату и остало јее сачувано свега
19 икона које се данас чувају у Галерији Матице Српске. Након Хопова, осликава
иконостас у цркви СВ. АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА У СУСЕКУ који је сличан
нештинском, јер је за такав тип иконостаса имао већ разрађене моделе које је само
понављао. Потом Крачун одлази у Сремске Карловце где је у САБОРНОЈ ЦРКВИ У
СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА радио један репрезентативни иконостас за капелу која
се налазила на галерији, али је тај иконостас у 19. веку размонтиран и данас се чува у
Галерији Матице Српске. Заједно са Јаковом Орфелином кренуо је да осликава и
главни иконостас око 1780. године, али је преминуо већ наредне године тако да је
Орфелин сам завршио тај иконостас.
Крачун је радио и портете. Приписује му се ПОРТРЕТ ЈОВАНА
ЈОВАНОВИЋА, хоповског архимандрита и касније бачког епископа. То је класичан
портрет једног архимандрита са крајње редукованом позадином, нема много
декоративних елеменаа осим напрсног крста на плавој траци и Светог писма. У Хопову
се можда појављује и криптопортрет овог архимандрита, јер су истраживачи у лику
пророка Гедеона препознали његов лик, тако да је могуће да је и сам Јован Јовановић
тражио од Крачуна да убаци његов лик. Крачун је радио и ПОРТРЕТ
МИТРОПОЛИТА ПАВЛА НЕНАДОВИЋА јер је његов култ био веома јак, па су чак
и након његове смрти рађени портрети овог митрополита за владичанске галерије, тако
да је сачувано неколико портрета Павла Ненадовића који се приписују Крачуну.