Жена у поезији српске модерне

Српска модерна је један веома елегантан, префињен и необичан период у нашој

књижевности. Књижевници су превасходно писали поезију, и то поезију која је освајала
лепотом свог језика и ритмом свога стиха.

Јован Дучић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, као водећи песници наше
модерне, у својој поезији бавили су се неколиким темама: пејзажом, историјом,
родољубљем, животом, али и женом. Мотив жене један је од кључних мотива
модернистичког периода, а тумачења жене као појаве била су веома разноврсна; то може
да се види већ на основу песама које смо читали и тумачили на часу – Песме жени, Јована
Дучића, Искрене песме, Милана Ракића и Дисове песме Можда спава.

За Дучића жена је једно посебно духовно и ментално искуство. Као плод његове
главе и уобразиље, она је нема, ледена и дивна и за песника је лек против вулгарне
свакодневице. Док је стварност прљава и банална, његова жена, недостижна и моћна,
блиста у ваздушастом злату.

Та жена је песников тренутак, његова шумовита реч, његова блудња и сенка. Као
плод песникове мисли, она је део њега самог, самостално не постоји. Ипак, песник се
њоме опија и крепи, он стреми ка њој као ка нечему узвишеном и уједно тражи од ње да
остане нема и далека: „само си лепота, колико си тајна и само истина колико си жудња“.
Управо у њеној неприступачности и лежи њена највећа лепота; у њеној вечитој
неухватљивости њена је кључна чар; за своју идеалну драгу песник жели да заувек остане
на дистанци.

За разлику од Дучићеве жене, која је сва једно сновиђење, жена Милана Ракића
веома је стварна. У његовој Искреној песми она је обично људско биће од крви и меса
које се физички спаја са лирским субјектом. У телесној страсти субјекат се губи са женом, и
то у једном врло обичном простору поља и њиве. На крају страсног телесног спајања
лирски се субјекат обраћа тој жени; он јој каже да је не воли.
 Као што и сам наслов песме каже, она је веома искрена, и веома сурова; на
читаоца делује изненађујуће. Најмање се надамо да ћемо чути такве речи, речи које
поништавају љубав и које одбацују жену. Међутим, ова песма није против жене, она је не
понижава.

Исувише разочаран у живот и у све животне идеале, песник не придаје никакав

значај љубави; она је за њега само још једна заблуда. Љубав је лаж и нешто што заправо
не постоји. И зато лирски субјекат и каже својој жени: „Ал, не волим те, не волим те,
драга!“

Једино што песнику још има смисла то је тело и телесни ужитак. Само онда када
осети сокове који струје кроз његово месо, само онда кад осети дрхтај својих жила,
песник осећа сврху. Живот је још једино у телу и његовим преображајима. Само оног
кратког трена док пролази кроз екстазу тела песник зна да је жив.

На том спасоносном путу ка спознаји жена му је сапатник и партнер; за тај тренутак

смисла и миља, Ракић благосиља жену. Она је другарица у мору бесмисла, она је
партнерка у физичком споју, али она није биће које се воли, са којим се духовно и
емотивно спаја; овом мрачном песнику тако је нешто немогуће.

У својој прелепој песми Можда спава Владислав Петковић Дис доноси једно
сасвим ново виђење жене. У његовој визији жена је неухватљиви сан, она је дивна умрла
драга која је највиши смисао. Песник не бежи од ње, не жели је на дистанци; он,
напротив, жели и на јави да је се сети или, још боље, да се никад не пробуди, него да
заувек остане са њом у простору снова.

Дисова драга извор је снаге и смисла, она је његова водиља и идеал, његова
невидљива подршка, а то се најјасније види кроз мотив очију: „Ја сад слутим за те очи да
су баш оне што ме чудно по животу воде и гоне“. Уједно, његова драга је нежна и
потресно лепа, она има круну косе и у тој коси цвет; своје вољено биће, песника, она
гледа из цвећа.
 Као лепота и као сан, Дисова драга, баш као и Дучићева, надилази немилосрдну и
ружну јаву, она је „изван ствари, илузија, изван живота“, али за овог песника она је и
светла нада и велико обећање. Песник жели да верује да ће једном вечити сан поразити
баналну јаву; у том сну он ће боравити са својом вољеном.

Три кључна песника нашег предратног периода, Дучић, Ракић, Дис, изнедрила су
три различита виђења жене; њихови женски ликови међусобно веома различити, а
понекад и контрастни, део су оне галерије ликова која је у основи наше културе и
уметности. Својом упечатљивошћу, оригиналношћу и снагом оне читаоца заносе и плене,
уједно га прожимајући поштовањем и поносом, јер - део су традиције, темељ су културе.