НИРНБЕРШКИ ПРОЦЕС

Злочини које су нацисти и фашисти са својим савезницима извршили за време Другог светског
рата према ратним заробљеницима, рањеницима и болесницима, а посебно према цивилном
становништву окупираних територија, принудили су савезничке силе да се договоре предузимању
мера за суђење и кажњавање извршилаца злочина против мира и свих врста ратних злочина.

Нирнбершки суд, односно тужилаштво су чинили представници савезничких сила: САД, Велике
Британије, СССР и Француске.

Судски процес у Нирнбергу започео је 20. новембра 1945. године и трајао је до 30. августа 1946.
године. За време 218 радних дана саслушано је око 360 сведока и при томе је размотрено више од
200.000 писаних сведочења која су потврђена заклетвом одсутних сведока из разних држава.

На судском процесу који је трајао дуже од девет месеци, 1. октобра 1946. године од 22 оптужена
лица пресудом је њих дванаест осуђено на смрт вешањем, три лица на доживотни затвор, а
четири ратна злочинца осуђена су на временске казне затвора у трајању од 10 до 20 година.

Овом пресудом изречене су следеће казне:

1) на казну смрти вешањем осуђено је дванаест високих државних и војних руководилаца Трећег
рајха: Херман Геринг, Јоахим вон Рибентроп, Вилхелм Кајтел, Ернест Калтенбрунер, Алфред
Розенберг, Ханс Франк, Вилхелм Фрик, Јулијус Штрајхер, Фриц Заукел, Алфред Јодл, Заис
Инкварт и Мартин Борман (у одсуству);

2) на казну доживотног затвора или затвора у временском трајању осуђено је седам лица: Рудолф
Хес, Валтер Функ, Карл Дениц, Ерих Редер, Балдур вон Ширах, Алберт Шпер и Константин вон
Нојрат,

3) тројица оптужених ослобођена су кривичне одговорности: Хјалмар Шахт – министар финансија,

Франц вон Папен – дипломата и Ханс Фриче – новинар.

Требало је да буде суђено и Густаву Крупу, индустријалцу, али се од тога одустало због његовог
здравственог стања (био је прикован за кревет и сенилан). Такође је требало да буде суђено и
Роберту Лају, нацистичком политичару, али је он извршио самоубиство пре почетка суђења 25.
октобра 1945. године

Овај суд је у донетој пресуди осудио не само највише политичке и војне руководиоце Трећег рајха,
већ је као злочиначке осудио и следеће организације: вођство Националсоцијалистичке партије,
Гестапо – тајну државну полицију, СС јединице – независне јединице нацистичке партије и
Зихерхајтсдинст – обавештајну организацију Трећег рајха.

На Нирнбершком судском процесу осуђена су физичка лица и организације нацистичке Немачке

за бројне злочине и то за: злочин против мира, ратне злочине и злочине против човечности.
Еленор Рузвелт
Рођена је 11. октобра 1884. године у Њујорку. Бавила
се хуманитарним радом и активно учествовала у
политици, залагала се за сиромашне, једнакост црне
и беле расе. Године 1905. удала се за Френклина
Делана Рузвелта који ће постати председник САД
1933. године. Када је након Првог светског рата
женама било дозвољено да гласају Елеонора Рузвелт
је постала једна од водећих фигура новоосноване
организације League of Women Voters која је
промовисала значај учешћа жена у политици. Заједно
са мужевљевим политичким ангажманом текао је и
њен исто тако значајан друштвени и политички рад.
Френклин Рузвелт преминуо је 12. априла 1945.
године, а Еленор и даље наставља да се бави хуманитарним радом, постаје председник
одбора Уједињених нација за права човека и до своје смрти наставља да се бори за
људска права и равноправност. Седмог новембра 1962. године преминула је у Њујорку.
„Будућност остаје онима који верују у лепоту својих снова“, “Живот треба живети, и чувати
знатижељу. Човек не сме, ни под каквим изговором, одустати од живота” и „Тешко је
поднети неуспех, али још теже никада не покушати успети“ само су неки од многобројних
ставова Еленор Рузвелт.
 НАЈВЕЋИ БОРЦИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПОСЛЕРАТНОМ СВЕТУ

Мартин Лутер Кинг је био афроамерички борац за грађанска права у САД током 50-их и
60-их година прошлог века. Предводио је ненасилне протесте и борио се за права свих
грађана, без обзира на расу. Кинг се сматра једним од највећих говорника модерног доба,
а његови говори и данас инспиришу многе.

Нелсон Мандела - Вођа борбе црначког становништва против расистичког белачког

режима у Јужноафричкој републици, Мандела је због својих активности провео 27 година
иза решетака, од 1963. до 1990., и прерастао у симбол борбе против угњетавања црначког
народа. Цели је свет за његово ослобођење организиовао концерте и митинге, а
Јужноафричка Република трпела је политичку и економску изолацију због његовог
заточеништва. Био је први црни шеф државе и први избран на потпуно репрезентативним
демократским изборима. Његова влада фокусирала се на уклањање заоставштине
апартхејда

Дезмонд Туту - Током година апартхејда, Дезмонд Туту је био глас обесправљених црних
Африканаца и доследан критичар режима, који је подржавао одлуку међународне
заједнице да бојкотује владу. Када је Нелсон Мандела постао председник земље, Туту је
био на челу Комисије за истину и помирење, која је направила велике кораке у
рехабилитацији жртава апартхејда и помирењу сукобљених страна. Добио је Нобелову
награду 1984. за улогу у борби за укидање система апартхејда.