И Америчка револуција, односно борба за независност, родила је своје

звезде беседништва. Један од твораца земље и њен прци председник, Џорџ

Вашингтон, био је врстан војсковођа , али и говорник који је својим
беседама одлучно дизао морал војсци пред битке, а потом је својом
речитошћу и политичким говорима водио борбу за доношење америчког
устава и стварање федерације. Томас Џеферсон, коме се приписује велики
удео у доношењу два главна политичка документа (Декларација о
независности и првих десет уставних амандмана — Бил о правима), свој
успех у настојањима да се ови документи усвоје дугује чувеним говорима,
који су добрим делом каналисали америчку историју. Као једно од
најважнијих људских права, Џеферсон је у првом амандману на амерички
устав истакао слободу говора, коју је најпре загарантовао Устав Вирџиније
1776. На тај начин је слобода говора постала једна од основних демократских
тековина свих модерних држава и тиме, наравно, отворила нове просторе за
развитак беседништва.
Кроз беседе у Конгресу - парламентарне говоре, решавала су се витална
литања земле. Најистакнутији амерички говорник XIХ века био је сенатор
Данијел Вебстер, који се својим говорима супротстављао сепаратисгичким
настојањима представника јужних робовласничких чланица федерације.
Његов истакнути противник — говорник је био сенатор из јужне Каролине
Роберт Хејн, који је заговарао идеју да се федерално законодавство не мора
поштовати и да свака држава чланица има право да га не примењује ако оно
није у складу с њеним интересима, те да има право на сецесију.
Абрахам Линколн се такође прославио беседама у којима се залагао за
укидање ропства и ослобођење црнаца. И његова каријера је започела
успешним судским говорима, а наставила се политичким, док није постао
председник САД. У време када је држава преживљавала своју најдубљу
кризу у историји — грађански рат севера са југом због покушаја сецесије,
Линколн је свом инаугуралном говору законски кратко и убедљиво изрекао
чувени став: „Заједница држава мора бити вечита".
Инаугурални говори америчких председника представљали су, а то су и
данас, својеврсне свечане политичке беседе у којима се новоизабрани
председник обpaћa целом народу својим политичким програмом (што на
известан начин помало подсећа на хеленске панегирике). Посебну
карактеристику политичког живота ове земље представљају предизборни
говори конвенције, на којима је речитост председничких кандидата често
била пресудни фактор који утиче на одлуку бирача. Данас они добијају нове
димензије захваљујући савременим средствима јавног информисања. Први
ТВ дуел председничких кандидата имао је Џон Кенеди с каснијим
председником САД Ричардом Никсоном, кога је тесно победио, многи тврде
баш због бољег утиска који је оставио као говорник на телевизији. Све то
данас отвара сасвим нове проблеме, специфичне захтеве и нов угао гледања
на беседништво и реторику.
Српска револуција, односно Први и Други српски устанак почетком
XIX века, уводи шире народне слојеве у процесе одлучивања, на народни
скупштинама и у Совјету. Политичко беседништво ипак носе први српски
интелектуалци: Матеја Ненадовић је успешно „и пред царевима беседио";
једној беседи припремљеној за народну скупштину Божа Грујовић, први
секретар Совјета, у маниру врсног беседника излаже како је „закон воља
вилајетска ”, залажући се већ тада за начело законитости и „правну државу“.
Тома Вучић Перишић је, пак, пример самониклог, „народског“ и демагошког
говорника. Из времена уставобранитења као беседник се истиче Илија
Гарашанин, а од српских владара за краља Милана се каже да је био вичан
доброј беседи. У Црној Гори, од Петра II Петровића, који је био изврстан
беседник, скоро је савладао култ лепог говора.
Што се тиче теорије беседништва, писац нашег првог уџбеника реторике
био је комедиограф Јован Стерија Поповић, један од прва два професора
Правног факултета, односно Православног одељења на Лицеју. Сачуване су
две верзије рукописа тог његовог дела, које није одштампано за његова
живота. Стерија је Реторику написао између 1841. и 1844. г. и замислио је
као уџбеник за гимназије. После тога, 1861. г. је објављен уџбеник за ђаке
богословије Омилитика или наука о церковном словесности, према уџбенику
кијевског професора Амфитеатрова. Затим је 1873. г. Владимир Вујић издао
Општу реторику, а најзначајнији предратни уџбеник реторике у нас је
поново дело комедиографа и правника Бранислава Нушића.