Француска револуција (1789-1799)

- Осамнаести век: комплексно и бурно историјско раздобље, са променљивим односима и савезима склапаним
на економској, друштвеној и политичкој основи.
- краљ је апсолутни владар са ограниченим утицајем на власт и управљање земљом- феудални систем, утемељен
на пореклу и власништву нам поседима који одређује дтуштвене и политичке односе.
- три сталежа: племство, свештенство и трећи сталеж
повлашћени су били племство и свештенство који су имали поседе, политичку моћ, друштвени утицај (нису
плаћали порезе)
непривилеговани: трећи сталеж- буржоазија, сељаци, радници (оптерећени порезом и обавезама према истом)
- Највећи део становништва су чинили слободни сељаци и зависни кметови, везани за ситне и крупне власнике
поседа и средстава аграрне производње.
- револуцију су изнели сељаци и малобројни радници а од ње су највише имали користи припадници буржоазије,
која је себи омогућила да укрупни свој капитал и да се још више развије тиме што је пружила слободан ток људи
и робе.
- мала друштвена мобилност остварива кроз брак и протежирање, наклоност моћних и богатих патрона
- верски антагонизам
- образовање: црква, због високих цена школарине, интелектуалци су малобројни део трећег сталежа.
- истраживачи су угл. Аматери јер већина универзитета одбацује идеје и теорије супротне цркви.
- потреба да се разумевају и рационално објасне феномени у природи и њихови потенцијали искористе за
добробит човечанства је подстрек за научна истраживања, експшедиције и експерименте.

- Средина осамнаестог века: напредак у свим аспектима живота, иницијални знаци глобализације.
- Демографски скок: последица побољшања медицинских, прехамбрених и хигијенских услова живота у
градовима
- раст наталитета нижих слојева дружтва обезбеђује јефтину радну снагу, већи војни потенцијал и повећање
пореских прихода.
- парна машина Џејмса Вата и други проналасци у рударству
- Финансије: успостављање поузданог банкарског система, новчаног тржишта и слободне циркулације капитала
- Миграције: индустријска производња робе стандардног квалитета намењене широкој потрошњи подразумева
нову организацију послова и ангашовање знатно већег броја радника.
- масовне миграције становништва из руралих у урбане средине
- Духовни препород: покрет рационализма и просвећености, носиоци су прогресивни интелектуалци, научници,
филозофи и књижевници ( Исак Њутн, Џон Лок, Адам Смит, Готфрид Вилхелм Лајбниц, Готолд Лесинг, Емануел
Кант, Волтер, Шарл Луј Монтескје, Жан ле Ронд Д’Аламбер, Дени Дидро и Жан-Жак Русо (енциклопедисти)
- Идеје: општи препород у верском животу, филозофији, политичкој мисли, науци, технологији и друштвеним
односима.
- дешава се интелектуална борба против застарелог система вредности, традиционалних уверења, односа и
институција на којима почива актуелни друштвени поредак.
- борба се води у име човечанства, а не класе којој припадају носиоци покрета.
- утемељен на идејама слободе, солидарности и једнакости као највишим људским вредностима.

Француска револуција и последице:

• Одбијање Луја XVI да донесе устав и укине племству привилегију неплаћања пореза, доводи до
политичке побуне буржоазије, радника и сељака, која 1789. прераста у револуцију
• Гроф Оноре Мирабо, водећи критичар старог режима и привилегија, стаје на чело уједињеног
трећег сталежа, који добија подршку дела свештенства
• јуна 1789.побуњеници проглашавају Народну уставотворну скупштину
 • Луј XVI концентришевојне трупе око резиденције у Версају и околини Париза, где избија оружана
побуна
• 14.јул 1789. ПадБастиље револуционари освајају затвор за политичке

противнике - симбол краљевског деспотизма.

- Краљ је приморан да опозове војску и прихвати трансфер власти на представнике народа, а неколицина
истакнутих аристократа и свештеника одриче се старих привилегија и права.

Најважније тековине Француске револуције:

- укидање ропства, феудализма и апсолутне власти краља као суверена који „по божјој вољи“ влада и спроводи
законе на земљи
- успостављање републике и „Декларације о правима човека и грађанина“
- након погубљења Луја XVI и Марије Антоанете, државног удара и владавине терора за време Париске комуне
(1793/94), у наредних 75 година Француска осцилира између републике и царства.
-уметност се развија, цвета, неокласицизам, романтизам и реализам утичу на подизање естетског укуса друштва,
одражавају ставове и аспирације политичке, еконоске и интелектуалне елите.
- уметничка дела јавно презентована по салонима, угл процват културе

Неокласицизам
- Настаје у Италији, откриће Помпеје и Хераклума га подричу да цвета
-оживљавање елемената античке Грчке (антички митови и догађаји из класичне и савремене историје)
-проистекао из реакције на барок и рококо
- афирмисао једноставност, озбиљност и узвишеност као естетски идеал, везује се за филозофску мисао
просветитељског покрета.
-сведена композиција, прочишћена форма, пригушен колорит, наглашн цртеж, јасна нарација
- цивилне врлине: стоцизам, великодушност, патриотизам и лична жртва за опште добро
-сликајући митолошке и историјске композиције уметници реферирају на преферирани стил античке епохе и
водеће идеје актуелног тренутка, апелујући на свест посматрача.
- током треће деценије 19. века долази до антагонизирања две опозитне струје:
1) пусенисти - рационална струја неокласицизма, наглашава цртеж, сливен потез и композиција уравнотеженог
првог плана. Инсистирали су на строгој композицији и разликовала се од Давидовог неокласицизма, усвојила је
елементе романтизма.
2) рубенсовци – занивају се на емоцијама романтизма, наглашава боју, текстуру потеза и дијагоналну
композицију. Инсистирали су на емоцијама и колориту, показивала интересовања за нетакнуту природу, била је
утемељена на историзму (готика, барок, архаичне и примитивне културе, оријентализам)
Представници:
- Слика: Жак Луј Давид, Жан Огист- Доминик Енгр, Антоан Жан Гро, Ан Луј Жироде, Џошуа Рејнолдс,Бенџамин
Вест (Енглеска), Арсеније Арса Теодоровић, Павел Ђурковић.
- Скулптура: Антонио Канова, Бартел Торвалдсен, Томас Бенкс, Жан Антоан Удон, Готфрид Шадов.
Арсеније (Арса) Теодоровић (Перлез, 1767. – Нови Сад, 1826) је био централна уметничка личност Новог Сада
у првим деценијама XIX века. Већи део његове активности везан је за црквено сликарство, али је и у области
портретског сликарства – у којем је прешао пут од познобарокних, преко неокласицистичких до реалистичких
решења – оставио значајне радове. Припадајући кругу образованих и просвећених људи свога доба најчешће је
портретисао знамените личности и људе из своје средине.

Павел Ђурковић (Баја, 1772. – око 1830) је закорачио у свет уметности у време успона грађанског сликарства. У
свом ликовном стваралаштву кретао се од барокне монументалности и рокајне разнежености до бидермајерског
идеализма. Иако је доста радио за потребе цркве и насликао неколико стотина икона, углед и славу стекао је као
портретиста. Портретском делатношћу је приказао српско грађанско друштво из првих деценија XIX века, у доба
његовог економског и духовног успона

Жироде је за разлику од осталих сликара тог доба, други Давидов ученик, наставио да негује митолошки
еротски жанр популаран у рококоу, коммбинован са формалним решењима неокласицизма ( Уснули Ендимон
1791) док у каснијим делима попут Амалине сахране 1808, тежиште преусмерава тему искупљења које нуди
хришћанска религија.

Џошуа Рејнолдс је био сликар из Енглеске, испирише се Дантеовом Божанственом комедијом, конкретно
причом о Грофу Уђолину и његовој деци 1773. Описује стоичку врлину и добија посебан значај у времену
растућих немира.

Бенџамин Вест такође Енглески неокласицизам, слика Агрипин доноси Германикусов пепео у Бринђизи
1766, где приказује отелотворење римске врлике оданости, поштовања ауторитета и слоге.Сцена постављена
плитко, паралелно с првим планом, по узору на представе са античких рељефа а у даљини се види
Диоклецијанова палата у Салони (Сплит). Агрипа у својој уздржаној патњи и болу у пратњи своје деце, је
представљена као оличење стоицизма и патриотске жртве за домовину.

Жак Луј Давид

- школован прво код Франсоа Бушеа а касније у атељеу Жозеф- Марије Виена а од 1766. на краљевској академији
у Паризу.
- слика композиције из античке историје и митологије, историјске и херосјке теме
- у Риму се посвећује проучавању античке уметности и дела Пусена, Каравађа, браће Карачи…
- послаје посвећени класициста, настоји да у својим делима постигне синтезу реалног и идеалног.
- током револуције, прво се прикључује у борбу против званичника Краљевске академије оптужених за
малверзације. На његову иницијативу институција се каси, да би је 1795. заменио Француски институт чији је
члан и оснивач био Давид.
- најталентованији сликар неокласицизма, званични сликар Француске револуције и Наполеоновог царства.
- слике имају моралну поруку револуционарима како се за идеје бори и умире
био је члан Народне скипштине од 1792. и председник клуба јакобинаца 1793.-94
- због политичког ангажмана био је хапшен
- инспирисан Хомеровом Илијадом слика Патроклову сахрану 1778 на којој представља три догађаја у
симултаној нарацији, попут Мазачових дела.
~Централно збивање, тренутак када неутешни Ахил приноси Патроклово тело на олтар на којем ће бити
спаљено, фланкирају прикази скрнављења Хекторовог тела и жртвовања 12 тројанских достојанственика. Упркос
патриотској поруци и историјској теми, рецидиви рококоа очитавају се у пастелном колориту, конфузној маси
фигура, вишеструкој нарацији и комплексном простору.
- инспирисан позоришном трагедијом Пјера Корнеја, настаје слика Заклетва Хорација 1784 где Давид јасно
приказује борбу за отаџбину и патриотизам (смрт има смисла једино уколико је у питању свесна жтва за
домовину)
- Сократова смрт 1787 – акценат на етичком чину Сократовог смиреног и достојанственог прихватања смрти,
личне жртве за опште добро.
- Давид је био главни организатор и декоратер револуционарних свечаности и фестивала, а јакобинци су
спонзорисали његов велики пројекат, прву слику француске републике Заклетва у сали Же де Пом у Версају
1791, која је остала незавршена. Требало је да глорификује догађај из савремене историје – тренутак када су се
представници трећег сталежа заклели да се неће разићи док се не изгласа Устав.
Политички догађаји смењивали су се муњевитом брзином, тако да су већ после 1794. Давидова схватања
револуције била превазиђена, а многи хероји из 1789. били мртви, дискредитовани или протерани у изгнанство.
- Мараова смрт 1793 је била најважнија слика револуционарног периода.
- Швајцарски лекар Жан-Пол Мара, током револуционарних збивања постао је прорепубликански новинар у
Паризу. Његови критички ставови донели су му бројне непријатеље у политици, те је сурово убијен у завери
контрареволуционара. Давид је био задужен за организацију његове сахране, чија је помпезност симболички
истицала Марааову посвећеност Револуцији и његову ултимативну жртву. Одсуство насиља и било какве акције
појачава драму, емоционални набој призора преплављеног језивом тишином. Фигура умирућег Мараа
постављена је у мрачни, хладни и огољени амбијет париске цркве, чиме Давид успоставља непосредан контакт
између сцене и посматрача. Упркос виском степену реалистичности приказа, слика демонстрира све
неокласицистичке принципе: скучен, сценични простор, скулпторално моделовање наге фигуре и драматично
осветљење. То је нови тип слике: политичка икона и профана pietа микеланђеловске провенијенције, својеврсни
споменик световног мученика – националног хероја Револуције. Она синтетизује историјску веродостојност
догађаја и религиозну трансцеденталност смрти и представља један од најснажнијих визуелних симбола
Револуције.
- у периоду Директоријума, Давид је започео рад на монументалној копозицији Сабињанке 1799 на којој је
евидентна незнатна промена естетске парадигме, узори су били грчка уметност архајског периода и
италијанско сликарска ренесанса. Акценат је на моменту узмирења, теми тада веома катуелној након пада
Комуне и успостављања Директоријума. Слика се може схватити као Давидов политички тестамент, апел за
слогу и престанак крвопролића.
- године 1800 настаје слика Наполеон на прелазу св. Бернарда, која спаја театарско композиционо решење
неокласицизма и барокну империјалну иконографију. Приказује одлучног Наполеона на узнемиреном коњу
указује на Давидово усвајање елемената романтизма. Вде је манипулисао истином, будући да је Наполеон
прешао Алпе на мули а не на коњу хаха
- исте године настаје чувени Портрет мадам Рекамије познате лепотице и љубавнице књижевника Франсоа
ренеа де Шатобријана.
- године 1804 добија орден части и постаје Наполеонов први сликар а као реакција на то задовољство он
црта скице не би ли одушевио Наполеона још више. Настаје слика Крунисање Наполеона у Хотр-Даму
1805-1807
-Композиција Подела орловских застава (1810) представља церемонијални догађај који се одиграо на
Марсовом пољу три дана након крунисања. Наполеон је представљен као римски император Август, у
тренутку када војничком пуку и националној гарди дели заставе са царским орловима, после чега му је
војска положила заклетву на оданост. Слика представља синтезу неокласицистичке идеје патриотизма и
романтичарске парадне алегорије. У формалном погледу, композицији недостаје кохерентност, покрети су
неприродно заустављени, а гестови извештачени. Иницијално, на небу је била насликана алегорија Славе
која засипа војску цвећем. Она је уклоњена, али су погледи генерала и даље усмерени ка небу.
- Са портретом Наполеон у свом кабинету (1812) завршава се Давидова сарадња са Наполеоном, за кога
почињу да раде његови ученици, пре свега Антоан Жан Гро.
- Напуштање позиције Наполеоновог првог сликара омогућило је Давиду да заврши слику на којој је дуго
радио Леонидас код Термопила (1815).
- Рестаурација Бурбона и долазак Луја XVII на француски престо, нагнали су Давида да напусти Париз и оде
у Брисел. Тамо настају његова последња дела, митолошке композиције и портрети бивших револуционара и
Наполеонових следбеника у егзилу, које у формалном погледу немају снагу ранијих остварења.

Неокласицизам у скулптури
-утицај античке Грчке
- нови идеал реалистичке истине с почетка 19. века
- најбољи резултати неокласицизма су били портрети
- смирене сталожене фигуре чије тело има снажан покрет
- наглашена анатомија, камен углачан до савршенства.
- Представници: Антонио Канова, Бартел Торвалдсен, Томас Бенкс, Жан Антоан Удон, Готфрид Шадов
Антонио Канова је најзначајнији скулптор неокласицизма, ангажован у служби папа, владара, богате
клијентеле. Његова најважнија дела су Гробница папе Климента 14ог (1783-1787) и Гробница грофице
Марије-Кристине Аустријске (1798-1805) у Бечу. Композициони склоп гробнице грофице Марије је
линеаран и сличан рељефу, лик појне је у портретном медаљону – imago clipeata – који се налази изнад
натписа, сахрану обављају алегоријске фигуре које улазе у пирамидалну гробницу која је лажна – кенотаф-
позиционирана уз зид Августинске цркве, Алтернацијом неколико нивоа просторне реалности, постиже
утисак убедљивости призора.
На позив Наполеона, одлази у Париз где ствара бисту Наполеона (империјална иконографија римских
владарских портрета) и фигуру Наполеон као Марс миротворац 1806, у контрапосту мирног израза на
лицу, инспирисан античком скулптуром копљоноше doriforos. Наполеона представља као хероја, нагота
указује на божанство, у једној руци држи алегоријску фигуру победе на земаљској кугли а у другој скиптај
са орлом на врху (Зевс из Олимпије је имао исти тај скиптар у десној руци).
Паулина Боргезе као Венера победница 1804-1808 где је Наполеонова сестра приказана као Венера са
јабуком у руци, коју Парис даје најлепшој девојци и тиме проглашава њену лепоту божанском, дело одише
љупкошћу, инспирисано је Тицијановим радовима, својом линеарном композицијом представља
скулптурожки пандан Енгровој Одалиски.
Дело Амор и Психа је инспирисано рељефним представама на античким саркофазима, док је феминизирани
Ендимон 1822 изведен по узору на класичну скулптуру Фаун Берберини, одраз еротике.
Бертел Торвалдсен је био главни ривал Канове. Дело Јасон са златним руном 1802 му обезбеђује велику
популарност међу клијентелом која је више ценила њега од Канове, Јасона је урадио по узору на
копљоношу. Остала дела су му Ганимед и орао, Три грације, Луцернски лав.

Томас Бенкс који је урадио мермерни рељеф Германикусова смрт 1773/74 где приказује групу фигура у
плитком простору и једноставан архитектонски оквир сцене. Умирујућа лица, смирена достојанствена, скоро
да не показују емоције, разлика у експресији указује на разлике у социјалном статусу актера, Бенкс као и
остали скулптори, користи говор тела а не изразе лица да би изразио емоцију, дело је испирисано
Пусеновом сликом.

Жан Антоан Удон један од најеминентнијих скулптора позног класицизма и врсни портретиста, лик
Волтера 1781. јасно испољава рационалистички скептицизам својствен том мислиоцу приказаном у
класичној пози античког филозофа. Остала дела су му Дени Дидро, Молијер, Џорџ Вашингтон 1792.

Готфрид Шадов немачки скулптор неокласицизма, исвео Квадригу на Брандембуршкој капији, Потсдам
плац у Берлину 1791.

Ученици и следбеници Давида

- драматика је евидентна на сликама његових ученика, снажни контраст светла и сенки (по узеру на
Каравађов киароскуро)
-његови ученици су се бунили против његових идеја, чиме зачињу модернизам
- његов најпознатији ученик је био Енгр, поред њега су били и Антоан Гро и Ан Луј Жироде ( 2. питање)
- Антоан Жан Гро (1771-1835) један од његових омиљених ученика. После пада царства, Давид напушта
двор и своје ученике оставња Гро-у у нади да ће се исти вратити неокласицизму ( његову осећајну природу
су привлачиле боје и драматичност барока). Постао је главни сликар наполеонског мита, изражава
Наполеонову чаробну моћ неодољивог човека судбине романтичарским стилом с којим се Давид не може
поредити.
- Жан Август Доминик Енгр (1780-1867)

Жан Огист Доминик Енгр (1780-1867)

- је био сувише млад да преовладава политичком сценом, никад није био одушевљени бонапартиста. Оно
што је за време Давида био револуционарни стил, сада то постаје крута догма коју је одобрила и влада.
Представљао је последњег значајног представника неокласицизма а и необарокног, објединио је пусенисте и
рубенсовце. Сматрао је да цртање стоји изнад сликања али је имао и одличан осећај за боју.
- сликар епских композиција патриотских конотација којима велича политичке вође касније испољава
роматичарски приступ
- школовао се на Краљевској академији у Паризу, стиче солидно образовање и проучава средњовековне
споменике и готичке катедрале.
- Усавршавао се у Давидовом атељеу од 1797, постаје његов главни помоћник али због афинитета према
архаичним и симпатијама према сликарима примитивцима ово двоје се разилазе. Утицај је евидентан на
Енгровим ранијим сликама као што су Диомед рањава Венеру 1800.
- спојио је пусеновце и рубенсовце својим делима
- копирао је дела Мазача, Тицијана, Рафаела, постиже висок степен рафинираности линије, деликатност
моделовања бојом са прецизном каракртеризацијом модела (започиње традицију силуетних портрета)
- спаја психолошки профил и физичку тачност (касније утиче на Дегаа)
- Ахил прима Агаметнове изасланике 1800 доноси му стипендију за Француску академију у Риму. Сцена
је постављена у плитком простору и изведена с археолошком тачношћу а две главне фигуре Ахила и
Патрокла су феминизиране и изведене по узору на античке скулптуре. Уводи појам идеализовани реализам у
својим сликама тако што истиче цртеж.
- серија портрета међу којима је и Портрет Луја Бертена 1832 дочарава карактер и особине човека, нежно
осликано с доста контраста и великом емоцијом на лицу.
- Завет Луја XIII 1824 мења Енгров статус у социјалном и уметничком свету, представља комбинацију
историјског и религиозног жанра. Дели свену на небеску и земаљску, горњу зону и доњу зону. Анђели и
Богородица, којима краљ клечећи приноси круну и скиптар, изведени су по узору на идеализовани стил
Рафаела, док је Луј XIII приказан у краљевском орнату изведеном у традицији Вуеа и Лебрена. Као таква,
ова слика постигла је велики успех на париском Салону 1885. Тада је Енгр био лидер конзервативне струје
„класичног рафаелизма“.
- Судећи по тематици, колору и слободној моделизацији слика Велика одалиска 1814 неокласицизам
постаје романтизован, Енгр бива инспирисан истоком као и египтом слика сцене инспирисане тим
егзотичним местима… Енгрова слика постаје мешавина класицистичке јасне композиције и романтичарске
сензуалности а то је одраз његове фасцинираности оријентализмом.
- инспирисан писмима из Турске, слика тонду Турско купатило 1859-1863

Роматизам
- за разлику од неокласицизма, бави се ирационалним, радикалним протестанизмом, главне одлике су
страст, необуздан покрет, драма, мистерија, испитивање психолошког стања, емоција, машта…
- има експресиван израз, јако је битна боја и колорит, нема неких одређених правила и окреће се
индивидуализму
- окренута је националним аспектима и специфичностима
Основна обележја уметности романтизма су:
историзам
ретроспективност
егзотичност
литерарност
субјективност
култ природе
пунктуралност
- афирмише потрагу за изражајним формама, средствима, техникама.
- Пејзаж: реакција на индустријализовани урбани амбијент апелују на повратак природи, романтизам
доноси осамостаљење пејзажа као жанра. Француски пејзажи су угл пикторескни и натуралистички
(уметникови интимни доживљаји природе или реалистични прикази њене неправилности). У
протестанстским државама представе природе као божанске креације имале су сублимни карактер и
служиле су за испољавање уметникове маште.
- Портрет: одликује психолошка карактеризација личности, која је последица уметникове емоционалне
релације с моделом.
Представници: Пјер Пол Придон, Теодор Жерико, Ежен Делакроа, Катарина Ивановић, Новак Радонић,
Стеван Стева Тодоровић, Џон Хенри Фисли, Вилијам Блејк, Вилијам Холман Хант, Џон Еверет Милијас,
Данте Габријел Росети, Едвард Барн Џонс , а у скулптури: Франсоа Рид, Антоан Луј Бари

Виљем Блејк 1757-1827

- један од најзначајнијих енглеских уметника романтизма, школовао се за гравера на Краљевској академији
када је академију водио Џошуа Рејнолдс, водећи ауторитет и поборник неокласицизма.
- има отпор према класицистичкој теорији уметности и убрзо постаје противник Краљевске академије и
Рејнолдса
- Аристотеловој поетици и концепту мимезица супротствављао је Платонов концепт идеје a priori
маниристички унутрашњи цртеж isegno interno.
- било му је важно унутрашње око и није имао потребу да посматра свет око себе и природу.
- истиче индивидуализам, противи се неокласицизму
- као мали је имао визије, психоматске нападе током којих је опсесивно сликао и признавао одређене
личности и цртежи настали током тих епизода се зову Визионарске главе 1819, по Микеланђеловим
цртежима Teste divine. Говорио је да су то цртежи из сећања. Био је опчињен Леонардом и његовим
Витрувијевим човеком-дијеграмом Човек као микрокосмос и по узору на који ради цртеж Весели дан.
-Са Блејком уметност постаје ангажована, али не свакодневном стварношћу. Она има функцију да
„проповеда“ Блејкову криптичну космологију, која тумачи људску историју на један потпуно нов начин и
предлаже посве другачију стратегију спасења од оне коју је нудило католичанство. Начелно, она објашњава
да сви проблеми и човекове патње почињу са губљењем иницијалног јединства, хармоније између човека и
природе која је постојала у Рају. Према Блејку, тај расцеп се јавља у сваком човеку оног тренутка кад изгуби

детињу невиност и постане самосвесно одрасло биће. Блејк верује да когнитивни развој доводи до
погрешне концептуализације искуства и знања у савременој цивилизацији, чије су последице
комерцијализација, диференцијација, себичност и конфликт. Другим речима, што је интелектуали развој
већи, његове последице су погубније. Блејк апелује да у човеку мора да постоји унутрашња, интелектуална
и емоционална равнотежа да би био интегрална, потпуна личност. Оваква схватања и Блејкова визионарска
природа манифестовали су се у његовим песничким делима интимног карактера. Главна мисао његове
поезије је: „Видети свет у зрну песка ... вечност у једном тренутку“.
- концепт копирања дела као начин да се савлада ликовна синтакса – прикупља најбоље од заборављених
епоха (Песме невиности 1789 поезија с оптимистичном поруком праштања, љубави и испуњења, главни
мотив је јагње. Песме искуства 1794 односе се на разум, мерење, репресију, казну и све шта ограничава
слободу) Уследиле су серије илуминираних књига које је сам писао, графички дизајнирао и илустровао-
Венчање неба и пакла 1789 (бави се политичким и друштвеним импликацијама теолошке опозиције
врлине и греха као патетичном, деструктивном измишљотином ограничене људске маште, разматра
дуализам добра и зла, артикулише мисо да су зло и ђаво симболи једне врсте ослобођења, зло црпи снагу из
људске душе, осећања и подсвести.
-Мери Волсон Крафт која је писала у то време о слободи жена га је доста инспирисала и утицала на његово
дело Визије кћери Албиона 1793, у којем једна јунакиња своје ослобођење доживљава кроз сексуално
искуство, модел да изгради њен лик је послужила прича о Марији Магдалени.
-Јосиф из Ариматеје на стенама Албиона 1773 настаје из потраге за светим гралом, потрага за сопственим
бићем и унутрашњом равнотежом.
-наступа период личчних и породичних несрећа после којих се он осамљује и повлачи у све својих
пророчких књига, чије су илустрације биле пуне бола, насиља и страха (илустрација Куга за књигу
мистичне и компликоване поезије Европа, приказује фигуру али њена кожа гмизавца даје језив и злокобан
призвук, ислустрације за књигу Уризена 1794 приказује Уризена као бога репресије,мерења, кажњавања,
ограничења и разума који је паралела Богу Оцу)
-презирао је бога који је заробио душе у људска тела, Сатана диже побуњене анђеле и Велики змај и жена
одевена у сунце1895 представљају халуциногене призоре демоских бића.
- Блејк је своју поезију и прозу илустровао, отискивао бакрорезе које је потом бојио темпером или
акварелом, својствено средњовековној илуминацији књига.
- песник и сликар, усамљеник и визионар, стварао и објављивао књиге својих песама с угравираним текстон
и руком обојеним илустрацијама, располагао замашним репертоаром Микеланђелових и маниристичких
мотива, до којоих је дошао преко Фуселија.
- осећао је велико дивљење према средњем веку и био ближи него и један романтичар, обнови
преренесансних облика (његове књиге сматране су потомцима илумираних рукописа)
- Праузрок ствари – Бог 1794 Бог као Старац дана и велики архитект, градитељ свемира са шестаром,
иконографски детаљ узет из средњовековне уметности а композиционо решење узео је од Микеланђелове и
Зукаријеве слике Преобраћење Св.Павла. Прекида традицију сликања уређеног и оптимистичког света.
Насупрот свиме до сад, Бог Блејку означава моћ разума, ствара потпуно другачију слику о томе ко је Бог.
-Када су у питању били индивидуални ликовни радови, Блејк је користио технику акварела на специфичној
подлози на бази лепка и гипса коју је сам припремао. Понекад, радио је акварелне илустрације књига
савремених песника, као што су Ноћне мисли (Night Thoughts) Едварда Јанга, а последње његово дело биле
су илустрације за Дантеову „Божанствену комедију“ – Вртлог љубавника (1824).
- у Блејковој егзотичној митологији, праузрок ствари преставља заправо моћ разума који је песник сматрао
крајње разорним јер гуши визију и надахнуће.
Теодор Жерико 1791-1824
- најважнији претеча романтизма али и антиципатор реализма
- утицали на њега Рубенсов колорит и Гроово сликарство епохе Наполеона
- испољава интересовање за приказе животиња у покрету, посебно коња
- Официр царске гарде на коњу 1812 је конципирана по узору на Гроове представе Наполеона као
националног јунака али је дело монументалних размера, рубенсовски снажног колорита и велике животне
енергије
- Рањени оклопник напушта битку (1814) приказује запостављену, мање привлачну страну рата. Настала
непосредно пре Наполеоновог пораза и повлачења из Русије, она симболизује француску империју у агонији
и декаденцији, имплицирајући њен скори пад и пораз нације.
- серија литографија од које је једна Повратак из Русије 1818 артикулише монументалан стил заснован на
синтези стилова Рубенса и Микеланћела, представља борбу човека са смрћу, удесом, несрећом
- Медузин сплав 1819 представља истинит догађај и један од највећих политичких скандала тог времена.
Приказује психолошки најстеснији тренутак, представља савремену трагедију епских размера обележену
страдањем великог броја невиних, гладовањем, канибализмом, губљењем разума неколицине преживелих.
Ова слика се сматра манифестом романтизма
- ради литографије чије су теме беда, туга, несрећа, безнађе и несрећа лондонске сиротиње
- био је познат по портретима, Портрет Ељена Делакроа 1819 обавијен дубоком сенком и сфуматом ,
типичан романтичарски портрет.
- био је аутор и скулптура малих димензија у камену Сатир и Нимфа

У стилском и тематском погледу романтизам доноси знатне новине: већу слободу потеза и композиције,
топле боје допуњене игром светлости и сенке. Већина српских сликара тог периода огледа се у сликању
композиција национално-историјске садржине, али, излазећи у сусрет клијентели, не напушта иконопис и
портретско сликарство.

Катарина Ивановић ( 1811. – 1882) je прва српска сликарка у историји уметности новијег доба. Током
студија на Академији ликовних уметности у Бечу путовала је у Минхен, Париз и Италију. У српско
сликарство је унела нове теме: жанр-сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између идеја бидермајера
и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција али је највише домете досегла у портрету.
Посебну целину чине аутопортрети. Као прва школована српска сликарка постала је 1876. године прва жена
члан Српског ученог друштва.

Новак Радонић ( 1826. – 1890) се поред религиозних тема и историјских композиција, бавио и портретским
сликарством у којем је досегао највише домете. Као ликовни хроничар српског грађанског друштва, са
изванредним осећањем за карактеристике лика, оставио је читаву галерију портрета пријатеља и угледних
савременика. Посебну целину чине аутопортрети у којима даје романтичарску анализу сопственог лика и
душевног стања. Сусрет са делима великана италијанског ренесансног сликарства зачео је сумњу у
сопствене сликарске могућности што га је довело до коначног напуштања сликарства.

Стеван (Стева) Тодоровић ( 1832. – 1925) је у току свог дугог и плодног уметничког живота стварао у
оквиру различитих ликовних поетика, од бидермајера преко романтизма до академизма. Његова најбоља
дела изведена су у романтичарском духу. Обимну сликарску заоставштину чине портрети, црквене и
историјске слике, предели и многобројне студије и цртежи. Већи део његове уметничке активности везан је
за Србију и Београд у чијем је културном и друштвеном животу активно учествовао. Отворио је прву
сликарску школу у Београду у којој је младеж учио цртању, певању, мачевању и гимнастичким вежбама.

Пјер Пол Придон (1758-1823) је био претеча романтизма, усваја решења Коређа и Леонарда која
прилагођава својим сентименталним и елегичним лицима. Божанска правда и освета гоне злочин 1808 је
слика у којој видимо сцену постављену у стеновит пејзаж, драматично осветљен месечином, којом је
потенциран лет богиња-осветница, инспирисана је библијском причом о Авељу.

ПРЕРАФАЕЛИТИ
- незадовољни наставом група студената Вилијам Холман Хант, Џон Еверет Милијас и Данте Росети
формирају уметничко друштво Братство парафаелита са циљем да афирмишу своје реформистичке идеје
и ументике које су спутавали академски ауторитети, циљ им је заустављање хиперпродукције сликања у
природи
- враћају се примитивном натуралистичком стилу насталом у Фиренци и Фландрији пре Рафаелових позних
радова високе ренесансе,
- сигнирају радове само иницијалима ПРБ
- слике сировог колорита и наивног израза изазивају негативну реакцију академских ауторитета,
- теме су биле сцене из Исусовог живота, Богородице и светаца као и библијске приче и догађаји описани у
јеванђељима.
-Током првих деценија дуге владавине краљице Викторије (1837–1901), средином 19. века друштвена и
уметничка револуција у Енглеској попримила је идеалистички карактер у побуни групе младих сликара
против ауторитета Краљевске академије и декаденције тадашње уметности. У то време, академско
уметничко школовање почивало је на хијерархији жанрова и идеалистичком приказивању света.
-Идеалистички верујући да могу зауставе хиперпродукцију академске уметности, иницирали су естетичку
реформу формално и идејно сродну оној коју су започели немачки Назарени.
-Настојећи да врате изворност и индивидуалност уметности прокламовалисупринцип„сликањапо природи“
и идеју о социјалној мисији уметности. Међутим, њихова уметност нема за предмет садржаје савременог
друштвеног живота, иако на њих реферира.
-Прерафаелити су трагали за истином сликајући узвишене,често хришћанске теме, које су представљали с
наивним веризмом фактуре, боје, светла и изгледа природе. Циљ њихове уметности био је да апелује на
осећања модерног човека и излечи га од болести модерне цивилизације, а друштвена димензија огледала
се у одвратности према машинизму, односно тековинама индустријске револуције.
-У том циљу прерафаелити су позивали на враћање „примитивном“ натурализму насталом у Фиренци и
Фландрији пре Рафаелових позних радова и високе ренесансе, које су сматрали основом крутих
академских конвенција. Назив прерафаелити проистекао је из захтева за монашком посвећеношћу
реактуелизацији идиома „сликара примитиваца“ који су стварали пре Рафаела.
-Иако су њихова знања о уметности 15. века била ограничена, а теорије наивне, они чине део енглеског
покрета за препород готике и припадају дискурсу романтизма.
- Слике прерафаелита разликовале су се од академских остварења по ликовном изразу, садржајима и
техници извођења. Иако је поетика Прерафаелита била заснована на идеји сликања по природи са
апсолутном искреношћу и веродостојношћу сваког детаља, у њиховим делима евидентна је архаичност
израза. Враћање на старе мајсторе огледало се у примени бледих боја ограниченог опсега, незграпном
моделовању фигура без сенчења, јасним гестовима, невештим перспективним скраћењима и наглашеним
вертикалама, религиозним и средњовековним садржајима. Тематски репертоар чиниле су сцене из живота
Христа, Богородице и светитеља, библијске приче и догађаји описани у јеванђељима, Дантеовој
Божанственој комедији, као и средњовековној литератури, романима и легендама. Иако су дела
прерафаелита била утемељена на историјским и литерарним садржајима, они су били модернизовани и
 прожети сентиментализмом, дубоко личним порукама и значењима. Најчешће, реферирали су на актуелна
друштвена збивања и догађаје из приватног живота прерафаелита или њихова лична уверења. У извођењу
уметничког дела прерафелити су инсистирали на утиску довршености, брижљивом исликавању површина.
Џон Хенри Фисли (1741-1825) је био швајцарски уметник који после 1770. отишао у Рим да проучава
Микеланђела и дела манириста. На Рејнолдсов позив одлази у Лондон где на Краљевској академији предаје
цртање. Попут већин еуметника овог периода, није се декларисао ни за један од тада актуелних покрета а
његово дело је између неокласицизма и романтизма. Инспирисали су га Микеланђело и Шекспир, слика
нову верзију сцена са таванице Сикстинске капеле у којој Микеланђелове фигуре преобликује у Шекспирове
карактере његових дела. Слика Леди Магбет 1812 демонстира једно ново схватање Шекспира, сматрао је да
је узвишеност заједнички назив за класични и готички романтизам. Одликују га снашна индивиуалност и
уметничка имагинација посебно када је сликао своје опсесије и снове. Слика Кошмар (1785-1790) то и
показује, иснад маниристички урађена жена на чијем стомаку седи ђаво који је заједно с коњем изведен из
света демона средњовековне фолклорне традиције, потиче из фрустрације због неостварене љубави са
младом рођаком Аном.

Вилијам Холман Хант (1827-1910) је сликао религиозне композиције, али иновирањем иконографије добија
потпуно нов садржај, Светлост Света 1835/54 где је Христ представљен у врту са трновим венцем на глави
и фењером у руци како куца на врата обрасла у коров која симболично представљају душу неверника.
Сликао је теме везане за друштвену стварност, слика Пастир најамник 1851 је вишеслојна критика
енглеске друштвене реалности одевена у рухо сеоске шанр сцене, пастир румен од пива се удвара пастирици
која једе опасне зелене јабуке док су се овце у позадини надуле од превише кукуруза које су појеле,
критикује цркву и апелује да се окану секташких размирица и постану истински пастири свог заблуделог
народа. На слици Буђење свести Ханте се бави темом проституције, цела слика је урађна кроз симболе и
тако се и схвата на више начина, као представа једне девојјке коју је момак завео богатством али све указује
на то да то неће дуго трајати и да поред тога што јој је живот у хаосу може да се извуче из те незавидне
ситуације.

Џон Еверет Милијас (1829-1896) даје допринос енглеском пејзашном сликарству, представљајучи растиње
с ботаничком прецизношћу као што је то дело Ариел мами Фердинанда мада су му далеко познатија дела
Христ у очевој радионици као и Гозба Лоренца и Изабеле која заправо представља колективни портрет
Парафалелитског братства. Слика Офелија 1852 је инспирисана Шекспировом драмом Хамлет, она је
између модерног и традиционалног, комбинација тада популарног литераног извора историјске слике и
романтичарског повачења у свет маште. СЛика алудира на тушну чињеницу да је дављење било
најфреквентнији метод самоубиства жена у 19. веку.

Данте Габриел Росети (1828-1882) у религиозним композицијама артикулише нове иконографске типове
ослањајући се на јазик симболизма, уводи нови тип женске лепоте изведен по лику своје супруге, маркантно
лице са овалном брадом, крупним очима и дугом пуштеном косом- симбол који је раније представљао
симбол женске порочности. Исти тип понавља у представама женских фигура: Аурелија, Монна Ванна,
Роса Триплекс. Дело Беата Беатриће је ваљна зато што антипицира аспекте симболизма, стање између
живота и смрти у мешавини прошлости и садашњости и у знак сећања на своју рано преминулу супругу
Елизабет Сидал која је боловала од туберкулозе, слика не представља смрт али реферира на њу евоцирањем
стања транса, њене затворене очи указују на њену усредсређеност на унутрашњи свет и свет изван
материјалног у тренутку смрти када се два царства преклапају. Радио је и илустрације за Дантеову комедију
а сликао је и религиозне композиције као што су Благовести 1850, Богородица приказана у кошуљи са
распуштеном риђом косом како у кревету дочекује архангела Гаврила са крином у руци али без крила и
ореола, ова сцена зрачи једним прикривеним еротизмом који је присутан и у осталим Росетијевим делима
као и делима прерафаелита.
-Друга фаза прерафаелитског покрета започиње касних педесетих година 19. века, када се око Росетија
окупља група млађих уметника и интелектуалаца привучених самосвојношћу уметничког става и
реформаторским идејама прерафаелита. Били су то: Џон Раскин – енглески критичар и главни промотер
прерафаелита, Вилијам Морис – теоретичар уметности и вођа покрета „Уметност и занати“, Волтер Крејн –
аутор социјално ангажованих и политичких карикатура, и Едвард Барн Џонс – уметник који убрзо постаје
вођа касног прерафаелитизма.

Едвард Барн Џонс (1833-1898) угледао се на Росетија, бавио се акварелом, пречистио Росетијев
романтизам, додао више укуса, одмерености и смисао за декоративност. Слике су му рафиниране, засноване
ја интензивном колориту и искуствима италијанских мајстора ране ренесансе и маниризма, тематски
обухвата религиозне композиције и фреско циклус о краљу Артуру на Универзитету у оксфорду 1856, свене
из средњовековних легенди: Мерлин и Вивиана. Митолошке композиције су му биле Наоружавање
Персеја, Венерино Огледало, Купидон и психа као и алегорије Похвала Венери и Коло среће. Афирмише
нови тип женске лепоте, мистичан и сензуалан.
Прерафаелитима другог таласа припада и Џорџ Вотс – сликар идеја, компликованих алегорија, као што су
Мамон и Смрт крунише невиност, те Обри Бридсли – уметник фасциниран романтичарским визијама зла,
еротике и декаденције, аутор црно-белих илустрација дела Оскара Вајлда, Салома са главом св. Јована
Крститеља (1894) изведених у маниру еротске гротеске.
Утицај прерафаелита у Европи био је веома велик, нарочито Ханта и Милијаса, чија су дела била изложена
на светској изложби у Паризу 1855. Покрет прерафаелита утицао је на каснији француски симболизам и
бечку сецесију.
Ежен Делакроа 1798 -1863
- инспирација су му били Тицијан, Веронезе и Рубенсов, касније кад је био у Шпанији проучава дела
Веласкеза и Гоје
- тежио је ка поетској истини а не историјској тачности догађаја.
- расветљава палету проучавајући Енглеске пејзажисте
- био је врсни портретиста и сликао рођаке и пријатеље
- слика дела инспирисана грчком и генерално инспирисано ослободилачком борбом
- испиришу га харемске чулности, оријенталне раскоши, људске охолости и безумља
- Дантеова барка 1822 инспирисана Дантеовом комедијом, престрашене душе хоће у чамац, драматично
- Покољ на Хиосу 1824 инспирисана дешавањима на Балкану, борба Грка и Турака
- Грчка издише на рушевинама Мусолунгија 1827 инспирисан ослободилачком борбом, женска фигура
као светица
- Слобода води народ 1831 истинита свена париских бригада која је уздигнута као симбол
- Алжирске жене у харему 1834 измишљени призор изведен етнографском тачношћу
- био је врсни портретиста а крајем тридесетих година показује нове особне палета комплементарних боја,
треперави потези и снажна експресивност (Трајанов стуб 1840 и Улазак крсташа у Цариград 1838)
- Срарандапалова смрт 1827 је његово најромантичније дело, свена приказује самоубиство легендарног
асирског владара који наређује да се његово благо спали на ломаћи како не би доспело у руке непријатеља.
 Франсоа Рид један од скулптора неокласицизма касније и романтизма, Одан класичној традицији, на
радовима се види снага покрета, приказ физичког и духовног елана, патриотски мотив. Дела попут
Васпитање Ахила и Давидова биста била су класистичка дела за дворце, приватне и јавне зграде, након
рестаурације Бурбона изводи скулптуру Меркур везује сандалу 1828 која постиже велики успех на Салону.
Инспирисан је Делакоовом сликом Слобода води народ и прави рељеф Полазак добровољаца из
1792/Марсељеза 1833-36 за Тријумфални лук на тргу Етоал у Паризу. Одан је класичној традицији и
представља добровољце као античке ефебе, наге легионаре с оружјем над чијим главама лебди разјарена
богиња са шлемом и оклопом. Детаљи изведени арехолошком тачношћу и преузети од Давида, била је јасна
поистовећеност са јулским револуцијама. У његовим скулптурама Апотеози Наполеона 1846 и Напуљски
дечак с корњачом 1833 доминирају емоционална експресија и романтичарски формални елементи/
одликују непосредност и шарм. Прави споменик Маршалу Неју 1853 кога је влада Луја 18. стрељала је је
пришао Наполеону након његовог повратка с Елбе, што је представљало националну срамоту. Био је врсни
портретиста- портрет малдог Луја 13., овековечио је лик Јованке Орлеанке.
- Антоан Луј Бари је био чувени анималиста и припадник Барбизонске школе. Ради студије дивљих
животиња у егзотичним пејзажима изведене у техници акварела, гваша, уља на платну. Скулптуре у бронзи
одликује анатомска тачност, моћан волумен и изражајна снага упркос малим димензијама. То нам показују
скулптуре Тигар прождире крокодила 1831, Лав и змија 1833, Јагуар прождире зеца 1840. Скулптура
Лав и змија (1833) својом анатомском тачношћу најављује реализам, док свирепост теме указује на њену
романтичарску провенијенцију. Тај хибридни карактер несумњиво показује модернистичко потирање
хијерархијских разлика у жанровима. Такође, ова скулптура у свом подтексту носи и политичку поруку. Лав
указује на хороскопски знак лава у којем се збила Јулска револуција 1830, а уједно симболизује победу Луја
Филипа и прогресивних политичких снага над злом, опортунистичком владом. Најзад, фасцинација
сублимним и метафизичким аспектима припада контексту романтизма. За ексапстички настројене
посматраче, машта је била једна опција, а алтернативу је представљало концептуално бекство у
идеализовану националну прошлост. У несигурним временима пуним неизвесности, средњи век је
представљао стабилно духовно уточиште.
Потражња за оваквим скулптурама била је енормна у периоду романтизма, па је Бари иницирао њихову
серијску, масовну израду. За собом је оставио мноштво студија у воску и скица, на којима су дивље звери
представљене реално са истанчним осећањем за покрет, снагу, крволочну похлепу.

Пејзажно сликарство у Романтизму

- академска традиција пејзажа, све до роматизма пејзаж сматрају минорним сликарским жанром будући да је
човек био у првом плану и доминатни мотив у уметности
- некада је пејзаж био само део историјских композиција којима је био прилагођен садржински
- антички предложак за пејзаж није постојао, неокласицизам је прихватио концепт пејзажа Николе Пусена и
Клода Лорена.
- на концепцију пејзажа утичу: религија и наука, туризам, индустријализација, урбанизација и рат
- емпиријско посватрање и научна анализа дају природи већи значај и била је већа потреба за разумевање
исте.
- повратак природи, повећањем индустије, градови постају загађенији, човеку недостаје природа чиста и
нетакнута каква је била
- у Енглеској пејзажно сликарство постаје популарно крајем 18. века, Томас Гиртин је усавржио технику
акварела, доводи на ниво самосталне дисциплине
Александар Козенс је одбацио пејзаже Лорена и Пусена и полази од Леонардове тезе да посматрање
распознавање природних облика развија машту. Ствара разумом неконтролисане преставе, практикује
поступак који се занивао на разливању мастила преко претходно згужваног папира.
Џорџ Стабс, самоук слика Лав напада коња 1765 га је прославила и ради стотине верзија ове исте слике
Џон Констејбл 1776-1837 формира се на искуствима холандских пејзажиста 17. века, сматрао да сликарство
пејзажа мора бити засновано на чињеницама и визуелним сензацијама из природе, иако је сликао у атељеу
скице је радио у природи. Био је сликар британских терирорија, сликао је пределе из детињства, гајио
аверзију према променама које транформишу село, револт према механизацији и подржава враћање селу,
потицао из породице пољопривредника. Сликао призоре великих формата, први се посветио бележењу
појавама, временским условима, стањима неба…У жељи да подигне углед пејзажног сликарства, Констејбл је
сликао призоре из природе необично великих формата лишене традиционалног историјског наратива. Први
се посветио бележењу несталних, ефемерних својстава природе – стањима неба, светлости и атмосфере.
Томе у прилог говори његова слика Хемпстедска пустара (1821). Пејзаж овде служи Констејблу да истакне
променљиву драму ветра, сунчеве светлости и облака. Небо даје основни тон слици, оно је главни носилац
расположења. Констејбл га је приказао са метереолошком тачношћу, како би дочарао његову разноликост и
променљивост узроковану невидљивим силама природе, тако драгим уметницима романтизма. Слика Кола
сена (1821) донела је Констејблу афирмацију и чланство у Краљевској академији. Иако је реч о реалној
представи одређене локације, ова слика садржи елементе традиције. Дела Јакоба ван Ројздала послужила су
му као узор за креирање специфичног типа пикторескне пејзажне представе, која је представљала
алтернативу класичној концепцији пејзажа. Прве скице катердрале у Солзберију Констејбл је направио још
1811, а то је мотив који је више пута сликао. Последња верзија Катедрале у Солзберију (1831), настала
након обнове, приказује грађевину која се уздиже из руралног окружења и стреми ка небу на којем се
појавила дуга после кише. Осим што је брижљиво приказао промене у природи, Констејбл је декодирао
политичку поруку слике. Англиканска црква представљала је кохезивну снагу и стабилно упориште
неопходно за духовни и друштвени просперитет Британаца. Њена доминантна друштвена позиција била је
угрожена сетом нових закона којима су, непосредно пре ного што је настала ова слика, призната цивилна
права неангликанским протестантима.

Вилијам Тарнер 1775-1851 почиње као акварелиста, одликују га јасне форме и јак цртеж, афирмацију стиче
сликом Снежна мећава: Ханибалов прелазак преко Алпа 1812 рађена по узору на Давидову слику прелаз
св. Бернарда, указује опасности које прете Енглеској од непријатеља с Истока и Запада, био је испирисан
књижевним делима античких и модерних писаца. Путовао је доста и током својих дужих боравака у
Венецији, слика канале, силуете града. Први уводи у сликарство мотиве пароброда, локомотива и других
технолошких изума, ефекте сагоревања уља и кретања најновијег модела локомотиве, слике слика по сећању.
Његове ране пејзаже са руинама (Рушевине опатије Тинтерн) одликују чврсте форме и јасан цртеж. Са
путовања по Европи доноси низ цртежа, акварела и слика пејзажа тамнијег тоналитета и јасне атмосфере,
инспирисаних делима Пусена и Каналета. По узору на Лоренове Liber veritatis, издао је збирку гравира Liber
studiorum, изведених према његовим сликама пејзажа. Тарнер је афирмацију стекао сликом Снежна мећава:
Ханибалов прелазак преко Алпа (1812), јавно приказаном на изложби Краљевске академије. Почетна
инспирација била је Давидова слика Наполон прелази прелаз Св. Бернарда, а слика има више нивоа значења.
У фокусу је претња коју је за Енглеску у том тренутку представљао Наполеон, овде поистовећен са
Ханибалом. У тренутку када је слика изложена Америка је објавила рат Енглеској, што је сцени насилног
пљачкања у првом плану дало посебно значење. Она указује на опасности које прете Енглеској од
непријатеља са Истока и Запада.Сам призор снежне олује изведен је из Тарнеровог непосредног искуства,
посматрања природних непогода. Иновативни карактер ове Тарнерове прве вртложне композиције постаје
јасан када се упореди са Констејбловим пејзажима. Тарнер је представио олују убедљиво, уверавајући
посматрача да је слика настала на лицу места, у моменту збивања мећаве. Да би то постигао, морао је да
одбаци Пусенову идеализовану, уравнотежену слику природе дајући предност динамичној, хаотичној
композицији у којој силе природе људску акцију чине ирелевантном. Уместо детаљне обраде и
минуцинозних потеза, Тарнер је боју наносио у густим слојевима и грубим потезима, који су сликарски
еквивалент метереолошких прилика. Резултат је апокалиптична визија која евоцира идеју о крају света.У
делу Брод са робљем (1840), један истинит догађај и историјски извор транспоновани су у визионарски
пејзажни приступ. Путовања кроз неприступачне пределе Алпа, оставиле су дубок траг на Тарнерову визију
природе. Једна од најопаснијих планинских рута подразумевала је прелазак преко тзв. „Ђавољег моста“ у
Швајцарској, који је забележен у Тарнеровој истоименој акварелној скици Ђавољи мост (1802). У периоду
1815–1830. настају Тарнерова зрела дела: Планина Сент Мишел, Риболов у Хастингсу (гравира) и Регата
на обали острва Вајт. Серију слика са представом Зграде парламента у пламену (1834), одликује
фантастични колорит заснован на топлим бојама (жута, наранџаста, црвена, пурпрна), које букте над
призором. У слици Киша, пара и брзина – Велика западна железница (1844) Тарнер је настојао да дочара
не само временске прилике, већ и ефекте сагоревања угља и кретања најновијег модела локомотиве. Као и
већина његових пејзажа и ова слика настала је по сећању. Наиме, Тарнер је сматрао да ће једино тако успети
да кондензује различите импресије из природе у кохерентну целину. Међутим рад по сећању неминовно је
доносио одступања од реалног изгледа призора, а Тарнер га је третирао слободно са циљем да оствари
жељени ефекат. Приказао је зеца који трчи испред локомориве сугеришући да се воз креће мањом брзином од
оне коју претпостављамо. Он супротставља ту модерну механичку творевину малом дрвеном броду на реци с
леве стране да би потцртао чињеницу да стари начин живота неминовно нестаје, док технолошки изуми
агресивно напредују ка будућности. Овом сликом Тарнер је имплицирао свој лични, песимистички став
према модерној технологији, који ће кулминирати у делима симболиста. Да би потцртао немоћ човека пред
хаотичним, дивљим и непредвидим силама природе, Тарнер је креирао нов визуелни вокабулар који је
почивао на слободним, широким потезима и филтрацији импресија кроз сећање.
Ричард Паркс Бонингтон познат по пејзажима насталим у Венецији и Нормандији.
Камиј Коро 1796-1874 је био последњи француски пејзажиста, класичар, носилац романтичне концепције
пејзажа и претеча импресионизма. Има добар валерски однос јасан цртеж. Слика с косо постављене тачке
посматрања, слика натуралистичке пејзаже у околини Фонтемблоа, током последњих година слика
митолошке композиције суморног расположења, портрети носе печат интимног. Године 1830. формира се
школа пејзажа- Барбизонска школа која је сликала пејзаже око замка Фонтембло (Русо, Добињи, Дипре,
Де ла Пења, Миле, Антоан Луј Бари…) Формирао се у духу неокласицизма, чије се традиције никада није
одрекао, у Италији усавршава поступак сликања пејзажа заснован на приципу да се представа природе
конструише не само помоћу линије, већ и помоћу валера – градације тонова, у којој се пропорција између
светлог и тамног мења у зависности од удаљености предметног мотива. У том осећању за валерске односе
комбинованом са наивношћу приказа природе у делима француских „примитиваца“ 15. века, лежи особеност
Короових италијанских пејзажа: Форум, Колосеум и Острво Св. Бартоломеа у Риму. То су непосредне
белешке светлости одређеног тренутка и атмосфере одређеног места, лишене присуства човека и његове
активности. Коро је проучавао пределе у околини Рима као и Лорен, али своје скице није претварао у
идеализоване пасторалне сцене. Катедрала у Шартру, Пристаниште Ла Рошел, Мост у Нанту, ови пејзажи
приказани су са посве неконвеционалне, косо постављене тачке посматрања. У околини Фонтенблоа Коро
слика шумарке и језера у јутарњој измаглици или сумраку, затим пропланке са масивним дрвећем које се
утапа у маглу и сребрнсту светлост, који су одраз његовог меланхоличног расположења и личног доживљаја
природе. Ови пејзажи се могу окарактерисати као натуралистички, јер делују природно и ненамештено,
непретенциозно. Упркос непосредности извођења и протоимпресионистичкој флуидности форми, структура
ових призора остаје чврста и стабилна, зато што је резултат пажљиво одабране тачке посматрања и извесних
модификација реалног призора. Коро је својевремено изјавио: „Лепо је истина окупана у импресији коју смо
добили од изгледа неке ствари“. Управо тај „омотач“ који обавија реални изглед ствари, односно импресија у
којој се крије емоција чини Короа блиским импресионистима. Током последњих година Коро је сликао и
митолошке композиције суморног расположења, као што је Орфеј изводи Еуридику из Подземног света
(1861). То је типично короовски магличасти приказ шуме у сумрак. Портрети носе печат интимног, а неки од
њих блиски су делима Вермера ван Делфта: Жена са бисером, Дама у плавом итд.
Године 1830. формирана је прва француска школа пејзажа у модерном смислу речи, позната под називом
БАРБИЗОНСКА ШКОЛА. Основала ју је група уметника предвођена Теодором Русоом, која је сликала у
пленеру (природи), тачније у околини села Барбизон на ободу Фонтенблоовке шуме. Осим Русоа, Добињиа,
Дипреа, Де ла Пење, овој школи су припадали и уметници који нису били искључиво пејзажисти (нпр. Жан
Франсоа Миле и Антоан Луј Бари), а за њу је тесно био везан и Коро, иако званично није био њен члан.
Бежећи од бучног, прљавог и скупог живота у Паризу, они током лета долазе у овај рурални амбијент да би
сликали непосредно у природи. Скице начињене у пленеру, за њих су представљале већи уметнички изазов
од академских формула историјских композиција.
Теодор Русо пејзаже слика реалистички по узору на Ројздала и Хобему, али робусно и пастуозно, па његове
слике одликује изражена фактура. Он бележи сваки детаљ, са изузетним осећајем за живу природу,
сматрајући да тако даје карактер предметном мотиву. Посебно анализира форме стабала, издваја њихове
особене црте третирајући их као портретне карактеристике. Русоа не интересују промене у атмосфери, већ
оно што пределу даје постојаност и карактер: архитектоника стабла или конфигурација терена. Русоови
пејзажи: Алеја кестенова, Силазак крава, Залазак сунца на ивици Фонтенблоовске шуме и други, нису
одговарали ондашњем укусу публике. Композициони склоп Заласка сунца подсећа на позоришни декор,
сценографију која се састоји из светле елипсоидне површине на којој је насликан део равнице и небо са
сунцем на заласку, а читав призор фланкиран је тамним лишћем и грањем. Општи утисак слике је
монументалан и статичан. Лишени драматике, Русоови пејзажи нуде уверљиву визију природе, недотакнуте
индустријализацијом и револуционарним збивањима.
Франсоа Добињи сликао је пејзаже на ободу Фонтенблоовске шуме, али и у другим француским областима
(Бургундији, Нормандији), на обали Сене (Париз), а касније и Темзе (Лондон). Добињијеви пејзажи из
Овера, са обалама Оазе спадају у његова најбоља остварења. То су ведри пролећни предели са процветалим
дрвећем, изведени реалистички. Каснији Добињијеви пејзажи изведени у слободнијем маниру: Берба у
Бургундији (1861), Залазак сунца и Пејзаж на месечини (1877), антиципирају импресионизам.
Жил Дипре почиње као пејзажиста у Барбизонској школи, али већ током боравка у Енглеској 1834, на његову
концепцију пејзажа утичу дела Констејбла. Он слика пејзаже у широким потезима, жртвујући детаље ефекту
целине. Над његове пределе надноси се небо са немирним облацима, који наговештавају олују, док је дрвеће
приказано како се повија од силине ветра.
Нарсис Диаз де ла Пења, сликар шпанског порекла, виртуозно је сликао дубоке шуме, олујна неба, пејзаже
са домаћим животињама на појилу или испаши. Понекад је у пејзаже уводио фигуре нимфи, Турака и Рома.
Његове слике одликује мека и сочна паста, каприциозни светлосни ефекти и колористичке импровизације.
Био је противник конвенције „завршеног“ сликања.

Натурализам и одбацивање ригидне композиционе структуре у делима представника Барбизонске школе,

довели су их у директан конфликт са академским круговима. Упркос популарности њихових пејзажа на
уметничком тржишту, званично прихватање овог жанра у Француској текло је споро. Тек 1817. Школа лепих
уметности формира одсек пејзажног сликарства, а 1821. наградну стипендију у Рим за историјски пејзаж.
Иако је Коро у почетку излагао пејзаже на Салону, они су у периоду 1836–1841. били одбијани. Русо је у томе
успео након Револуције 1848, али више из политичких разлога.
Немачки пејзажисти
Један од најзначајнијих доприноса немачког сликарства уметности романтизма јесу управо пејзажи. Њихова
концепција се разликовала од енглеских и француских, на шта је утицало неколико фактора. Најпре, Немачка
је до 1870. била савез независних држава-покрајина; Наполеонов империјализам пробудио је патриотизам и
носталгију за средњовековним временима када је Немачка била независна и снажна; а пантеизам удружен са
доминантним лутеранством дао је представама природе духовну димензију.
Каспар Давид Фридрих (1774–1840) био је изразити индивидуалиста, који је сликарство сматрао духовним
послом. Образован на Академији у Копенхагену, године 1798. одлази у Дрезден и ради серију топографских
гравира за Фридриха Августа III, изборног кнеза Саксоније. Године 1805. добија прву награду Вајмарског
удружења љубитеља уметности за пејзаж. Инспирисан филозофијом природе Фридриха Шелинга и
романтичарском носталгијом за средњим веком, Фридрихов уметнички метод почивао је на раду по сећању и
машти, а у техничком погледу на брижљивом бележењу природе. Фридрих је био лутеранац као и већина
становништва северне Немачке и Скандинавије. Лутеранци, за разлику од католика, веровали су да човек
може да успостави директан однос са богом без посредништва цркве, те да је спознаја бога могућа кроз
контакт са природом, његовом савршеном креацијом. Они су одбацивали неокласицистичку идеју о
несавршености природе, једнако као и романтичарску тезу о њеној хаотичности и необузданости. Уместо
тога, веровали су да је природа структурирана по божанским принципима и докучива кроз веру и
контемплацију. Фридрихова схватања спиритуалности природе темељила су се на Новалисовој тези да душа
појединца тежи хармонији са душом света. Оваква схватања демонстрирана су у делу Крст на планини
(1808), првој олтарској слици на којој је представљен пејзаж без људске фигуре. Та нова, симболистичка
улога пејзажа у хришћанској иконографији одраз је иконокластичког учења Мартина Лутера, по којем
представе светитеља у католичким црквама одвлаче пажњу верника и акцентом на хуманом, а не божанском
аспекту, удаљавају вернике од аутентичне духовне контемплације. Уместо уобичајених сцена из Старог
завета, Фридрих је на овој слици представио уобичајени призор Централне Европе – планину са Распећем на
врху. Таква распећа имала су улогу да анимирају вернике да досегну ту тачку са које се пружао инспиративни
поглед на пејзаж. Будући да су таква распећа била постављана на највишим котама, где је земља најближа
небу, веровало се да се управо на тим местима појединац највише приближава богу, физички и духовно.
Након Берлинског конгреса којим је поново успостављен мир у Европи, Фридрих слика дело Путник у мору
магле (1815). Слика приказује пруског ратног хероја Фридриха фон Бринкена како посматра свој родни крај у
близини Дрездена. Тај историјски контекст даје овој слици патриотско значење. Упоредо, ова слика у свом
подтексту носи универзалну поруку идентификације човека са природом реферирајући на духовни и хумани
садржај. Идеју идентификације човека са природом Фридрих је потцрато приказујући људску фигуру с леђа,
увлачећи тако посматрача у слику, тј. природу – концептуално и духовно. Слика Бродолом наде (1824),
инспирисана је истинитим дегађајем у Беринговом мореузу, када је једна истраживачка експедиција доживела
бродолом. Фридрихов став према трагичној судбини сличан је Тарнеровом, али Фридриха фасцинира нешто
друго – непомичност ледених санти Арктика, које приказује као какав споменик природе чи овековог пораза
пред њеним силама.

Романтизам у Немачким земљама

- јавља се као прогресивни покрет настао из реакције на акдемски класицизам и рококо, интересовање за
средњим веком проистекло од реакције на рат с Француском и у настојању да нађу адекватан модел за
савремени тренутак они се окрећу средњем веку
- Албрехт Дирер је био најпоштованији немачки уметник, током 19. века постаје култна личност у немачким
земљама.
-тежња за буђеењем националне свести и потврђивањем немачког идентитета, то доводи до реактуелизације
готике и ране ренесансе

Назарени

- одлазе у Рим и настањују један стари манастир и ту су стварали и живели по узору на ренесансне уметнике-
монахе, У Италији,братству се придружује још неколицина уметника: ПетерКорнелијус,Вилхелм Шадов,
Јозеф Кох, Филип Веит и други. То окупљање младих уметника посвећених одређеном циљу указивала је и
на промену начина на који су ствараоци артикулисали и испољавали свој уметнички идентитет, независно од
постојећих институција.У том погледу назарени су утирали путеве другим, каснијим уметничким
асоцијацијама.

- зову се Назарени јер сви изгледају као Исус из Назарета

- група се полако растајала и после 1812, полако се сви враћају у Немачку
- иницијално чланови Братства Св.Луке су се састајали у Овербековом стану у Бечу где су упоређивали своје
скице на одређене теме и водили дискусије о уметности и политици.
- за романтизам везују њихове католичке и националне тежње екплициране у религиозним и историјским
композицијама.
-циљ им је био да религиозним сликарством, библијским темама, врате уметност на чедне почетке из времена
пре Рафаела и реактуелизују технику фреско сликарства.
- поетика : Назарени одбацују каснобарокни класицизам, а инспирацију налазе у ранонемачкој и италијанској
ренесанси, немачком фолклору и народном предању, машти и, на тим премисама, артикулишу један
архаични, наивистички стил компатибилан њиховом рудиментарним схватањем природе. Њихов ликовни
израз заснивао се на линеарности и локалном тону доминантним у уметности ренесансе и маниризма. У
есеју Три пута уметности (1810), Овербек је дефинисао три основне категорије назаренске уметности:
1) фантазија/машта оваплоћена у Микеланђеловом делу;
2) лепота оваплоћена у делима Рафаела;
3) природа оваплоћена у Диреровим радовима.
Литерарну потку њихових ликовних остварења чинила су књижевна дела националних писаца Гетеа,
Шилера, Шлегела, али и француских просветитеља.
Сматрали су да уметност треба да буде „карактеристична“, односно да носи индивидуални печат уметника,
а не да задовољава укус аристократије.
Франц Пфор био је посвећен сликању историјских композиција. Његова слика Улазак цара Рудолфа у Базел
1273 (1808–1810) приказује првог хабсбуршког краља током кампање везане за успостављање контроле над
поседима који су се простирали на територији данашње Аустрије, Швајцарске, Немачке и Чешке.
Фреске у Каза Бартолди 1816-1819: добијају најважнију поруџбину од Руског конзула у Риму и протестант
јеврејског порекла, жели да осликају његову резиденцију Каза Бартолди. Фреске илустују библијску причу о
старозаветном Јосифу, сиже који је одговарао и јеврејима и хришћанима.
Овербек је насликао сцену Браћа продају Јосифа, а Корнелијус Јосифов повратак кући (1816/17).

Следећа важна поруџбина било је осликавање Виле Масима у Риму, коју су добили Овербек и Корнелијус, а

извели заједно са осталим члановима братства. Јозеф Кох извео је ову сцену из Дантеовог циклуса.

Алфред Редтел у Општинском дому у Ахену изводи фреско-циклус који илуструје легенду о Карлу Великом,
а Карл Пилоти у Минхену слика монументалну композицију Валенштајнова смрт (1855).
Осим тога назарени су сликали и теме из класичне митологије, садржаје изведене из немачке фолклорне
традиције и савремене литературе. Фатална грешка овог покрета била је то што је као идеал неговало
деколорисано сликарство. Упркос томе, назарени су стекли престижне уметничке и статусне позиције у
Немачкој и снажно утицали на историјско и религиозно сликарство Европе и Србије.
Бидермајер

- Економска ситуација се мења, 1815. године Бечки конгрес доноси знатне промене у друштву плате радника
су мање а богатство предузетника расте и било је улагано поред свега осталог и у уметност.
- означава посебан стил у уметности, дизајну ентеријера и литеретури.
- препознајемо га по прецизним линијама, деца су у фокусу, сликају се угл богате породице, слике су малих
димензија, сеоски жанр, мртва природа, портрети.
- прецизне линије, јасне боје, једноставне композиције блиске неокласицистичким решењима
- Представници: Фридрих фон Амерлинг, Ото Филип Рунге, Јохана Ердмана Хумела, Фердинанд Георг
Валмилдер, Марије Еленридер, Јохана Петера Крафта

- Назив је проистекао из комбинације најчешћег немачког надимка „Мајер“ и речи bieder у значењу искрен,
једноставан, просечан човек, а изведен је према измишљеном лику који се фреквентно појављивао у
новинској рубрици једног популарног минхенског дневног листа. То је сеоски учитељ Готлиб Бидермајер који
није марио за збивања око њега, докле год је ситуација у његовој кући и дворишту била добра. Он је био
оличење себичности и самодовољности буржоазије, која се повукла из репресивне јавне сфере у
просперитетну сигурност својих домова у предграђу.
- стил је имао занатски карактер, носи печат старовремене поетичности, малограђанске сентименталности и
дух паланачке средине из које је поникао
Ото Филип Рунге слика религиозне композиције прожете мистично симболичном атмосфером а
карактеришу га стакласте фигуре, светао колорит и наивистички израз. Дубоко је веровао у потенцијал деце у
искупљењу човечанства и томе у прилог говори слика Хилсенбекова деца 1805-1806 која зраче енергијом
процветалог свећа. Даје карактер одраслих особа деци, сугерише идеју дечје урођене виталности и
невиности. Веровао је да биљке и боје поседују божанско значење које могу досегнути само они који имају
исправан духовни став. Попут Блејка, артикулисао је криптичну космологију којом је настојао да објасни
односе између материјалног и духовног света. Те идеје Рунге је настојао да визуелно представи у серији
слика са називом „Периоди дана“, од којих је завршена само представа Јутро (1808). Рунге је у овом делу
спојио астрономију, теологију и ботанику, повезујући женски принцип (Венера као јутарња звезда) са
рађањем/гашењем новог дана, које симболизује дете у првом плану.
Фридрих фон Амерлинг на слици Породица Артхабер (1835) приказао је идилу једне богате бечке
буржоаске фамилије. У прилог добростојећем положају главе породице говори овај групни, породични
портрет у природној величини, на којем су приказани отац и његово троје деце у раскошној соби са
тапацираним намештајем, оријенталним тепихом на столу и високим плафоном. Посматран у светлости
чињенице да су актери недавно изгубили мајку и супругу, овај Амерлингов групни портрет је за породицу
представљао уметничко сведочанство тријуфа љубави и разумевања над несрећом. Са огромним приливом
становништва у велике градове долази до урбанистичких и инфраструктурних проблема, који су
представљали велики изазов за бирократију и инжењере. Томе у прилог говори слика Јохана Ердмана
Хумела Гранитна фонтана у Берлину (1832). Ова слика представља једно од најпопуларнијих места
окупљања становника пруске престонице. То је градски парк испред краљевске палате и катедрале, усред
којег гранитна фонтана постављена тридесетих година 19. века и данас стоји. Хумел приказује њен изглед у
тренутку постављања, а тадашњи становници Берлина су је доживљавали као скуп и компликован
инжењерски подухват.
Фердинанд Георг Валдмилер, бечки портретиста и пејзажиста, један од најзначајнијих експонената
аустријског бидермајера, евоцирао је ту идеализовану слику руралног живота у слици Сеоска свадба (1843).
На њој су приказани аустријски сељани како прослављају венчање младог пара. Слике које, попут ове,
представљају хармоничан и срећан сеоски свет обезбеђивале су привремено, имагинарно уточиште
буржоаским колекционарима уметничких дела.
Градско становништво је викендима и током лета посећивало оближња излетишта и рурална места у жељи да
искуси једноставност, чедност и здравствене благодети живота на селу. Та идеализација села евидентна је на
слици Марије Еленридер Девојка са корпом препуном цвећа (1841). Еленридер је била прва жена у
Немачкој која је студирала сликарство на Академији у Минхену.
Слика Јохана Петера Крафта Тријумфални повратак Франца I са мировне конференције у Паризу 16.
јуна 1814 (1833–1837) јесте хибридно уметничко дело, које комбинује академске каноне историјског
сликарства са бидермајерским форматом. Тријумфални уласци владара у престонице приказивани су још од
античког доба. Иако ова слика представља сведочанство једне историјски важне политичке победе, њене
мале димензије и тривијални наративни детаљи својствени су бидермајеру.

Реализам

- урбани центри су масовно насељавани услег губитка обрадивог земљишта, глади, политичког или верског
угњетавања
- у тежњи да забележе место и време властите егзистенције уметници дају значај радничкој класи, масовну
социјалну групу као репрезента модерног доба.
-неки су се концентрисали на динамизам урбаног живота и аспекте индустријализације док су други били
концентрисани на тужне судбине и тежак живот.
- артикулисан у периоду између Револуције 1848 и Париске комуне 1871
- у књижњвности: Гистав Флобер, Оноре де Балзак, Марсел Пруст…
- проналаском фотографије сликарство се усмерило ка објективизму.
- реализам се јавља као реакција на романтизам који се, налазећи инспирацију у прошлости или Оријенту,
удаљио од животне реалности.
- уметници траже истину сликајући сељаке и радније, социјалне проблеме.
- ослањао се на решења старих сликара реалистичке оријентације, Каравађо и холндски мајсоти 17. и 18. века
као и шпанских сликара
- то је правац који је означио побуну против доминантног академског система вредности.
- омаловажавани реалисти живели су на маргини, без могуђности да своја дела излажу у Салону
- најзначајнији експоненти реализма су Оноре Домије, Гистав Курбе, Жан Франсоа Миле

Оноре Домије (1808-1879)

- извајају се две фазе: посвећење карикатури (политички порвокативне карикатуре и сатирични цртежи) и
посвећење сликарству, током којег настају дела с мотивима из свакодневног живота радника и сељака.
-Сатире краља – крушка , Гаргантуа – 1831 ухапшен , излази и креће још јаче - Прошлост, садашњост,
будућност, Законодавни трбух, такође карикатуре
- Улица Транснонен, 15. април 1834 (1834), - побуна републиканаца 1834 – генерал Бижо – запалио
радничке домове и побили , режим Луја Филипа
- Радио скулптурице које је крио - Гроф од Кератрија и Легислатори
- Бреме или Праља (1860/61). – тежак посао , мало пара , деца, урбани амбијент
- Вагон треће класе (1862) отуђеност , технолошка открића , урбанизација , депресија , недовршено у томе је
и драж,

- Дон Кихот у планини, 1850 , Дон Кихот напада ветрењаче (1866) – разлика у људима , парадигма
крајњих супротности људске природе, витез идеалиста стреми ка некој невидљивој удаљенох мети а Санчо
Панса немоћно крши руке и очајава
- његова дела одликују оштина запажања, убедљива егзекуција, специфични киароскуро као и контрасти
хладних сребрних и томплих мокрих тонова, форме су синтетизоване, чврсто моделоване широким потезима
док су контуре једноставне и снажне.
Жан Франсоа Миле (1814-1875) долази из богате фармерске породице
- прикључује се Барбизонској школи али се не посвећује толико пејзажима колико сељацима који обрађују
земљу
-представља сељака као хероја, достојанствени радници духовно везани за земљу, представљали древну
мудрост и суштинске људске вредности
-дочарава читав свет на маргини друштвене хијерархије било да копају, јесу или шању… Милеови сељаци
као да врше неки обред.
- Скупљачице дрва и Скупљачице класова, сталоженост у гестовима и скулпторално моделовање форми
дају Милеовим фигурама монументалност и сакрални карактер.
- Сејач 1850, фигура има симболични значај, приказан као анонимни херој земље, похабана одећа али гестом
и ставом руке буди асоцијације на Аполона Белведерског, функционише као метафора човекове унутрашње
борбе својствене сељацима и грађанима, дело је инспирисало Дегаа, Ван Гога, Сераа итд
- његова дела одржавају стабилан однос између човека и природе, савременог тренутка и прошлости,
традиције.
- слика пастуозно ал земљана палета делује суромно
- врло ретко сликао само пејзаже и порртрете

Гистав Курбе (1819-1877) егоцентрик и нарцис, слика сопствени лик у више наврата
- већина дела носе обележја романтизма као и Курбеове еротксе композиције које су на ивици академизма
- Касније слика јачим колоритом , пста , политика али није лако читљива . лични и непосредњи доживљај
материјалног света . како да н. Анћ . кад га никад нисам видео .
- Туцачи камена (1849 ) – на путу , атеље , млад , стар, провоцира,алат,страх,не показује лице, побуна,
почиње као дечак завршава као старац , сељаци који морају да напусте своје домове раде, тежак мало плаћен
- Сахрана у Орнану (1849–1850) – Орнан, градић у близини границе са Швајцарском, репрезент је
провинције која се опирала одлукама власти у Паризу. За његове становнике, престоница је представљала
удаљени град који није имао права да мења локалну традицију. Локални и регионални идентитети су
средином 19. века били значајнији и снажнији од националног идентитета, а провинцијални начин живота
сматран је аутентичнијим, природнијим и вреднијим од урбаног. У уметничке представе руралног крајолика
пројектована су значења и вредности посве супротне градском амбијенту, као што су житељи села имали
идентитет посве различит од оног везиваног за градско становништво. Наиме, грађани су доживљавани као
отуђени, корумпирани, нервозни и болесни, а житељи села идеализовани као аутентични, искрени, опуштени
и здрави.
Поделивши слику на три дела, Курбе је имплицирао њену истоветност са олтарским триптихом и путем
асоцијације повезао „историјски призор“ са религиозним сликама. Актери сцене подељени су у три групе:
лево су представници француске католичке цркве, у центру су угледни градски званичници на челу са
градоначелником и мировним судијом, а десно су ожалошћене локалне жене и становници, укључујући и
Курбеове родитеље и сестре
- Манифест реализма (1855) у којем одлучно иступа против концепта „уметност ради уметности“ (l’art pour
l’art) и дефинише реализам као „живу демократску уметност“. Тиме је Курбеу била потврђена лидерска
позиција унутар реалистичког покрета. У средишту Курбеове изложбене поставке налазила се монументална
и енигматична композиција звана Истинита алегорија или Атеље, а прецизно: Унутрашњост мог атељеа,
истинита алегорија у којој је сажето седам година мог уметничког живота (1855). На слици је он како слика
Сахрану у Орнану поред кога је и нага жена која нема везе с сликом, гости атељеа су класно француско
друштво који су подељени на народ и на другој страни су његови пријатељи радници колекционари, Прудон,
Бодлер...дечак представља невино око и женски модел који гледају у њега како слика, жена представља мајку
природу или Голу истину која је водеће начело Курбеових слика.
- Провокативно представа жена – статус инфериоран , јадни и тжни призор ,све тако реално и ружно , у
неслагаљу са академцима, први се усудио да наслика наличје морала . персп. Нема , паста .
- Госпођице на обали Сене (1856/57)- проституција , велике димензије-али само ист.догаћаји , није се
свидјела, голе-откопчан корсет.хаљина испод главе,поглед који зове, чечир у броду , после чина, буржуји,
скривено из јавности , екоомси подржавана и законски контролисана .
- Касније слика слике – технички битне, мртве природе
- Извор Луе (1864) кадрирање као фотка, мала фирура, експериментисање с првим планом
- Талас – дочарао реално са недефинисаним потезима, утицао на манеа и монеа
- Жена коју је ујела змија (1847) АВГУСТА ШЛЕЗИНГЕРА (1814–1883) наслов је битан,ева , еротична
поза,бордел , љубавница многих , у стану окупљања дволичност
- Константин Меније (1831-1905) прави скулптуру Чекић која је била позитивно прихваћена на Салону,
монументални споменик раду
- Жан Батист Карпо (1827-1875) аутор чувене композиције Игра (1867-1869) на фасади Париске опере,
кокентна ведрина, по узору на рококо. „Истинитост“ је срушила идеал реалности, што би се могло рећи и за
Карпоове Три грације или скулптре фонтане Четири континента у Паризу. Реалистичком дискурсу
припада Карпоова скулпторална композиција Уђолино једе своје синове, као и фигура Дечак са корњачом,
која садржи елементе анегдотског.
Реализам у Немачкој
- Европска средња класа срече право гласа, средствима од њихових пореза се финансира владавине
- доводи до социјалних немира и превирања у Европи, побуне радничке класе у многим немачким градовима
су сурово угушене, на крају се спровела реформа изборног система
Алфред Ретел (1816-1859) је изградио каријеру циклусом фресака са свенама из живота Карла Великог,
подстакнут је немирима, ради серију дрвореза Други плес Смрти 1849 која реферира на те догађаје. Смрт је
приказана како обмањује радничку класу подстичући је на буну која ће довести до покоља, приказан
раднички кварт насупрот урећеном тргу, континуирана нарација, тема смрти.
Адолф Менцел (1815-1905) у почетку слика модерни свет на улоцама, изложбама, железничким станицама,
купалиштима, њуде у затвору, баште Берлина или мртве природе. Слика ентеријере без или са фигурама и
немачке крајолике. Слика Железару 1875, дело којим уводи нову тему у Немачко сликарство, приказује
раднике у широком спектру активности и портретише их са непристрасном страшћу, тумачи се као алегорија
будућности Немачке нације.
Вилхелм Лајбл (1844-1900) се фокусира на пртрете девојчица, баварске пејзаже и сељаке познате по
побожности и културном конзерватизму. Три жене у цркви (1878-1881) показује њихова ношња да су из
баварског села, остатк Немачке је у то доба био индустријализова, Баварска са шумам је била понос и
традиција.
Томас Ханс (1839-1924) на идиличан начин прказује једноставан живот немачке провинскије и крајолика,
пејзажи Водопад Рајне и жанр сцене у природа Певање у шуми и Дечје коло припадају идеализованом
академскоом реализму.
Енглески реализам
Форд Медокс Браун (1821-1893) слика илустрацију викторијанске етике која је промовисала рад као основу
материјалног бољитка, националног напретка на слици Рад 1955-1963. Приказује достојанствене снажне и
здраве раднике и идеализовану слику рада и енглеског друштва, оличење снаге зрелости и марљивости.
Хенри Бејлис (1830-1916) испирисан Курбеовим Туцачима камена, слика Туцача камена 1858 где је туцач
сам и мртв а његово споконо лице не представља претњу и изазива жаљење код посматрача, сугерише идеју
сједињавања радника с пејзажом као његовим трајним почивалиштем.
Џосеф Израелс (1824-1911) слика слику Рибар носи тело покојника 1861. на којој се види слична
атмосфера, поворка људи на обали мора коју предводе рибар и удовица
Ричард Регрејев (1804-1888) слика слику Гувернанта 1844, велики део снановништва Енглеске чине кућна
послуда руралног порекла и женског пола, такође и гувернанте, није им било дозвољено да се удају и имају
породицу због предрасуде да бременита жена буди нездраве мисли и осећања код деце. Ова слика је настала
годину дана након озваничења лондонског Удружења гувернанти, основаног с циљем да пружи саштиту овим
женама од физичког и сексуалног злостављања.
Емили Мери Озборн (1834-1913) у слици Безимена и усамљена 1857 приказује други тип младе жене која
покушава да заради за живот, видимо како је симошана и не знамо да ли продаје своје богатсто да би
преживела или је то сиромашна уметница, купац супериоран и зна да ако понуди било коју цену да ће то
морати њој да одговара јер нема да преживи или ће морати да се бави проституцијом не би ли обезбедила
егзистенцију. Регрејев и Озборн сликају савремене теме енглеског друштва са намером да изазову симпатије
посматрача, насупрот Домијеу који настоји да провоцира огорченост и бунт.
Гистав Доре ради гравиру Читач Библије у ноћном склоништу 1872 где су приказани сиромашни становици
Лондона који у борби за опставак жртвују своју независност и самопоштовање.

Реализам у Русији
- Василиј Петров (1834–1882) члан еснафског Удружења уметника (1863 , уметници који су одбацили
правила академије, теме из савременог живота , сељаке , мењају име – Передвижњици , морал , путујуће
избложбе да би едуковали народ , љубав , црква , побожни)
- Утопљеница (1876) – самоубиства жена , чешће мушкараца , девијантно понашање , везује се за
проститутке,неудате,несрећне ,касније Диркем – не ментални него соц. Проблем , неѕадовољство,неприхваћ ,
патње – у друштву , дрзава не заитересована за тај проблем
- Ускршња процесија (1865)- критикује свештенство , највечи празник , сељанка држи правилно икону ,
монах не заинтересован – наопачке , голим рукама , други монах пијан , сељак пијан-жена га трезни , један
чита новине-едукација , прекопотребна , млади монах фино разговара –вера у будућност, нада , руско
свештенство није пружило подршку сељацима кад им је требала
- Иља Јефомович Рјепин (1844–1930) Бурлаци на Волги (1873) портрет радничке класе , феудализам
сељаци без земље, под власништвом земљопоседника , касније прокламација, путени сви да би били јефрина
радна снага у граду , иста судбина , описује их као индивидуалне личности , младиц , старац , лула
- Иван Грозни и његов син , Запорошци – слихолошки моменат/одговор на турско претеће писмо

Иван Крамској(1837–1887) сељаке представља као племените, вредне , везане за земљу, опрезне,
достојанствене и интелигентне Шумар (1874), - настоји да промени мишљење о сељацима- 80посто
популације Русије чини радничка класа, достојанствен , вредан , херој , скроман , чист , ставити се у његову
позицију , иза шума

Передвижњици - АЈВАЗОВСКОГ, ШИШКИНА и ЛЕВИТАНА(пејзажи под снегом) ,

ВЕРЕШЧАГИН( сцене из рата –апел)

Реализам у Србији

- У последњим деценијама XIX века, деловањем сликара који похађају Академију ликовних уметности у
Минхену, на српску ликовну сцену ступа реализам. У стилском погледу реалисти после романтичарске
узнемирености уносе мирноћу и ред у сликарство. У српском сликарству реализам никад није заживео у
правом смислу, у симбиози тематике и технике. Научени да се ликовно изражавају на нов начин, новим
језиком, новом формом, повратком у Србију сликари су се нашли пред тешко решивим проблемом
прилагођавања условима једне економски, друштвено и културно неразвијеније средине, неспремне да
прихвати нове социјалне теме за које се залагао европски реализам. Српски сликари стога настављају да
сликају портрете, религиозне и историјске композиције.
- шири се култ националне прошлости, историје и свест о идентитету, Урош Предић и Паја Јовановић залеци
академизма
Ђорђе Миловановић је један од првих студената минхенске Академије који су дошли из Србије. Сликао је
мртве природе, које осим реализма садрже и неке стилске одреднице симболизма.
Милош Тенковић био је доследнији заступник реализма, чему у прилог говоре vanitas мртве природе
Разбијена мајолика, жанровски снажна, непосредна Продавачица цвећа и у српском реализму јединствен
Пејзаж са кравама просветљене палете.
Милан Поповић је остао забележен по једној али драгоценој слици Предео из Баварске који одликује
специфична атмосфера сеоског крајолика.
Ћорће Крстић превазилази строго омећене оквире реализма и представља важну спону у прихватању
модернистичких начела. Слика Анатом 1880 представља мислиоца, хуманистички окруженог реактивизма
науке у мрачном скученом студиолу, ослањајући се на иконогафска решења представа Св. Јеронима у пећини.
Мотиви ванитас карактера: књига- интелектуална амбиција, лобања- смрт, догорела свећа- коначност, глобус-
универзално знање...потенцирају на идеју контемплације. Крстићеве амблематске слике тог периода су
реалистична Утопљеница (1879), илузионистичка мртва природа Аласка врата (трофеји лова) и
драматични, олујни пејзаж Бабакај (1906). У служби краља Милана Обреновића обилази јужну Србију и
настаје серија слика и студија људи у народним ношњама, ентеријера, старих кућа, колиба и представе
средњовековних манастира попут Жиче и Студенице, као и жанр сцене Под јабуком и На извору. Сликао је
ентеријере цркве Манастира Жиче и Портал манатрира Студенице који су били најближи минхенској
концепцији реализма по непосредности израза тачности опсервације, лакоћи потеза и атмосфери. Мења
границе слободе у пејзажима ка модернистичком изразу, помера и у српском црквеном сликарству радећи
представе за иконостас Саборне цркве у Нишу (Обретење главе кнеза Лазара 1885-1905).
Урош Предић сликао углавном портрете (Константин Данил 1898 и Ђорђе Крстић 1907), историјски
религиозне композиције у духу академског реализма, слика чувену историјску композицију Херцеговачки
бегунци 1889 такође и Косовка девојка који су били инспирисани Српско-турским ратом и трагичним
исходом боја на Косову 1389. Сликао је и жарн сцене као пто су морализаторско дело Весела браћа 1887 или
слика дирљиве тематике Сироче на мајчином гробу 1888, касније и анегдотске слике Дете пред излогом
1875 и Вредне ручице 1887.
Павле Паја Јовановић стече статус водећег експоната академског реализма монументалном композицијама
из историје средњовековне и нововековне српске државе (Женидба цара Душана и Крунисање цара
Душана 1990) потом слика и Сеобу Срба 1896 и Таковски уранак 1898 које су му донеле бројна признања
и успех на међународним изложбама. Његови портрети (Дама са шеширом 1906) били су међу
најтраженијима код европских галериста, колекционара и љубитеља уметности. Током боравка у САД 1902–
1903. портретисао је чувеног српског научника Михаила Пупина и његову кћи Варвару Ваву Пупин. После
тога слика портрете личности отменог бечког друштва, а у Бечу је упознао Хермину Муни Даубер, која му је
била најпре модел и велика инспирација, а потом и животна сапутница. Велику популарност Паја Јовановић
стекао је жанр-сценама из живота људи на Балкану и Оријенту, као што су: Кићење невесте (1886), Борба
петлова (1888), Мачевање (1884) или Издајица (1886).
Скулптура српског реализма претежно иде ка академизму и веома је антропоморфна, везана за људску
фигуру , лични израз је угл потиснут.
- Петар Убавкић ради мермерне бисте Циганке (1885), Краљице Наталије (1887), Вука Караџића (1889)
и Браниславе Симић (1904), Таковски устанак (1898/99) за Светску изложбу у Паризу 1900, није на време
завршена, а касније је као споменик постављена у Такову и Београду. – Милош позива народ,борба против
Турака,
- Ђорђе Јовановић ради рељефе,фигуре у ситној пластици , Јована Јовановића Змаја (1891), Вука
Караџића, Љубе Ненадовића, Александра Обреновића (1893) и Јована Бошковића (1894), Туга (1907) ,
Мирис ружа (1914). Јовановић је аутор првих историјских споменика, као што су Кнез Милош у Пожаревцу
(1898), Косовски споменик у Крушевцу (1899) и Победник у Параћину (1908).
- Симеон Роксандић хрватски скулптор-Ана Маринковић (1920) и Аутопортрет (1921), Дечак који се
подбио (1911), Дечак (1920) и Дечак који вади трн (1922) Борба/Рибар 1906 налази се на Калемегдану
- Тома Росандић, хрватски скулптор , Млада жена (1315) и Харфиста (1929 , Играли се коњи врани
(1938) приказивала су сурове и тегобне услове живота и рада ниже класе у градовима.

Претече Импресионизма

- Париз је од средине 19.века престоница светске културе, захваљујући економском напретку, урбанизацији и
политичким превирањима, полако се шири, има велике булеваре који су добри због болница, железничких
станица...које повезује центар града.
- поправилу сваки нови правац у уметности у почетку је дочекан неодобравањем, прави се Салон одбијених
1863 како би се уметнички револтари смирили. Те године је званично био популарнији и од Салона.
Едуар Мане (1832-1883) најиновативнији сликар 19. века, био је посвећен сликањем савременог живота
модерним стилом али је и тежио и ка афирмацији на Салону. Доручак на трави 1863, одбијано од стране
Салона заједно са још три дела, шокантно, одлази корак даље од осталих, жена на слици је Викторин Меран
која је модел и за слику Олимпија 1863 а мушкарци су Манеови рођаци, начин на који је тело осветљено
изгледа као да је сликано у атељеу а не у природи не даје утисак реалног али плошни третман даје утисак
тродимензионалности, мушкарац носи капу која се носила у затвореном простору, реферира на скандалозну
појаву везану за проституцију где многе добронамерне породице подносе велику жтву не би ли одшколовали
синове на париском универзитету, заправо нису имале представу о томе да синови троше новац на
проститутке, с друге стране наго женско тело представља обожавање људског тела у смислу нема то је скроз
нормално, тако се и понашају мушкарци око девојке, не гледају је као сексуални објекат само зато што је
гола, предложак је узет од гравира Маркантонија Раимондија-Пасисов суд. Слика Олимпија је била
прихваћена на званичном Салону, алудира на прошлост и садашњост, реферира на модеран живот Париза,
предложак за ову слику је била Тицијанова Урбинска Венера, црна служавка и црни пас, алудира на
античку старину али аура достојанства својствена је класичном узору и показује тело као робу, она је
несумњиво проститутка а тада су те жене биле понекад и богате и свакако независне, показује надмоћ због
свог тела, испирација за дело је из опере Херкуланум где главна хероина Олимпија краљица Блиског Истока
задужена да спречи ширење хришћанства у римском царству а то је успела д оствари тако што је заводила
људе али умире и план јој се не остварује, представља претећу нову шену која поседује карактерне особине
мушкарца, покреће питање расних предрасуда колонијалиста који су смартали белу расу цивилизацијом.
Слика на лицу места слике Улична певачица 1862, Борба бикова и Стари музичар 1862. Настаје слика
Концерт у парку Тиљерије 1862 где приказује мушкарце у сакоима, високим свиленим шеширима, девојке с
лепезама, сунцобранима, веловима и то показује буржоаски идентитет, приказује омено друштво жељно да
буде виђено, брз ритам смењивања боја, приказао и чланове породице и пријатеље, искуство модерног се
састоји из непланираног и случајног, примењује неакадемску технику цртања. На слици Фрулаш 1866 нема
дубине простора а фигура је моделована искључиво линијом, плакатни карактер. Портрет Емила Золе 1868
истицањем пластичних вредности боје, изразио властити уметнички и животни кредо, више описује себе
него Золу, инспирише га Јапан а и западне земље, најснажнији утицај на западноевропски свет имале су
јапанске естампе које пристижу на Европски континент од средине века на отварањем јапанских лука за
бродове са Запада, Катсушико Хокусаи и Анд Хирошига освајају Европљане свежином и непосредношћу
израза, коси угао посматрања, једноставне плошне површине, смело исецање прозора слично фотографском
кадру, постављање фигура окренуте леђима, дводимензионалност, Мане је био много инспирисан њима па и
портрет Емила Золе бива урађен по тим јапанским естампама. Инспирисан Гојином сликом Маје на балкону
он слика Балкон 1868, дело на коме је приказао његове пријатеље из света уметности и свог сина у сенци,
третирани су као мртва природа, фигуре делују неповезано. Истовремено ради серију слика са темом
Убиства цара Максимилијана 1867-1869 у знак подршке мексичким републикатима, подсећа на Гојин 3.
Мај, ради три верзије слике и литографију. Иако није излагао с импресионистима, у сталном је контакту с
Монеом, Дегаом Реноаром и Пирароом, на слици Железница 1873 где приказује младу жену како седи на
ниском бедему са псићем и брошуром у крилу, то је Викторин Меран која му је позирала и са Олимпију и за
Доручак на трави, на овој као и на већини слика главни лик је окренут дикректно ка посматрачу, мала
девојчиц аима подигнуту косу као старије жене и носи бисерне минђуше док је главна јунакиња с
распуштеном косом и чокерица показује да је била проститутка, упућује на то да су то дете и њена дадиља
или штићеница. Кафеи су имали централну улогу у животу уметника, посећивали су одређене кафее који су
постајали места окупљања стваралаца. Једна од Манеових најзначајнијих слика из позног периода је била
Бар у Фоли Бержеу 1881. која приказује једну једину женску фигуру за шанком с одразом леђа у огедалу
чувеног ноћног клуба, сета, плошно, безизражајно лице.

Џејмс Вистлер нашао се пред дилемом да ли да изложи или не своје релативно пристојно дело на Салону
одбијених. Реч је о слици Девојка у белом, познатијом као Симфонија у белом бр. 1 (1862), која је 1862. била
одбијена на лондонској Краљевској академији, лепа девјка, здрава чиста, његова љубавница Џоен, престава
женствености, она је пасивна и статична скромна фигура, симол чистоте, стоји на медведу који је живописно
осликан, уметност и мода нису увек били транспарентни израз моралне или визуелне истине, симбол девице
Марије. Слика у реалистичном маниру, Симбофија у белом 2 1864 знатно се у већој мери ослања на јапанске
узоре модификујучи их у изразито естетичан идиом који се очитава у декору. Дело које настаје у духу
јапанизма је Симфонија у црвеном 1864. Вистлер је својим делима давао музичке наслове: аранжман,
симфонија, ноктурно (Ноктурно у плавом и златном 1872–1875). На тај начин је, истовремено, упућивао на
аналогију између својих дела и медија који је недескриптиван, нематеријалан и евокативан. Аранжман у
црном и сивом: уметникова мајка (1871) одражава утицај Манеа по наглашеним равним површинама,
дводимензионалном третману фигуре, док лик мајке одликује строга прецизност својствена Дегаовим
портретима. Средином седамдесетих настаје Вистлерова формално најрадикалнија слика Ноктурно у црном
и златном: ватромет (1875), која је у то време деловала крајње апстрактно.

Ежен Буден (1824-1898) француски пејзажиста, ради слике у пленеру, под пуним дневним осветљењем,слика
мирна рибарска села,шеталишта на Авру, Плажа у Тревилу, типични дан на плажи…
импресионисти теже ка томе да уметност изражава њихове индивидуалне идеје емоције и интересовања,
остајали су доследни сликању на отвореном, са циљем да што боље прикажу оптичку реалност видљивог
света, убрзо схватају да пејзаж није статичан и фиксан. Импресија значи непосредан утисак а анализа
оптичких феномена га доводи до креирања посебног ликовног језика, мале слике изведене брзим потезима,
спонтаним...документује на непосредан, цубјективан начин, јавни и приватни живот буржоазије и радничке
класе, ипољавају различитост, независност и креативност уметника.
Термин импресионизам уводи Луј Лероа, критичар, према Монеовој слици Рађање Сунца. Ову
историјски важну изложбу организовала је група независних уметника, која је у знак протеста према
званичном Салону иступила као Удружење анонимних сликара, вајара и графичара. У његовом
саставу били су, између осталих, Клод Моне, Огист Реноар, Едгар Дега, Камиј Писаро, Алфред Сислеј
и други, који су чинили језгро импресионистичког покрета.
Клод Моне (1840-1926) у околини Фонтембловске шуме започиње Доручак на трави 1866, растављена због
претњи конфискације од поверилаца за исплату дугова, састављена и на њој видимо како је Моне добро
контролисао фигуре на великим форматима, монументална студија светлости која пада супротно законима
оптике, потенцира боју. Жене у врту 1866, изведено брзим и спонтаним потезима чисте боје, дочарана
љупкост модела, третиране као скица, делује незавршено али није и зато није била прихваћена на Салону.
Башта у Сент Абресу 1867 представља своје рођаке на тераси породичне виле на мору, страија генерација
гледа на млађу, пролазност, буржоазија, широки потези четке, налик скици, спаја теме натурализма и
импресионизма. Доручак 1868 али у ентеријеру, син и жена приказани за столом на почетку обеда, у
позадини слушкиња, жена с велом дошла у посету. После 1871 Моне се фокусира на студије феномена
светлости и боје, Импресија-раћање Сунца 1872, пример хармоније неба, воде, атмосфере, наговештава
јаким кратким разуђеним потезима одсај сунца у води, покушај да забележи тренутак. Регата у Аржантеју
1872 једрилице које се њишу на Сени, све је једнако третирано, вода подрхтава. Мост у Аржантеју, позната
једриличка лука, све исто третира, делује све као једна хомогена маса, спаја их боја, одсуство црне и мрке и
истицање чисте боје, наносио шпахлом. Капуцински булевар у Паризу 1873 урбанизован и модеран Париз,
ослања се на искуство посматрача у разумевању визуелних назнака слике, личи на скицу, изневерио
очекивања публике и академске стандарде, нов визуелни језик и ефектно приказује динамизам живота, био је
под утицајем Тарнера, разуђени потези четком не разарају форму. Инспирисан јапанским естампама слика
Камил у јапанском костиму 1876 , под утицајем Вистлера, и после тога започиње рад у серијама. Станица
Сен Лазар 1877 је слика железнице, пара, дим, локомотива, преокупација возовима и мостовима. Слика
Отапање снега 1880 то су две слике на једној је залеђена Сена а на другој Сена у пролеће, слика јабланове,
пластове сена, фасаде катедрале у Руану...Руанска катедрала 1892-1894 настају слике којима је желео да
изненади публику новиммотивом, слика више слика одједном покушавајући да забележи светло што боље,
скоро апстрактна форма, третман фасаде сматрају светогрђем а асиметричност композиције и пастелну
палету тумачили као импликације недовршености, ирационалности. Током боравка у Лондону настаје серија
британског парламента и мостова на Темзи. Последњу велику серију слика слика на свом имању у
Живерњију где креира врт по узору на јапанске, бродић, локвањи, мостић, латице цвета плутају у води
(Језеро са локвањима 1904) док на сликама позног периода Локвањи, линија хоризонста нестаје а тамо где
се наслућује тебо то је само његова рефлексиј ау води.
Пјер Огист Реноар (1841-1919) фигурални сликар који се принципима импресионизма послужио да би
креирао оптимистичну слику париског живота, слика као естетски предмет, томе у прилог говоре сцене
пролазника и шетача на улицама и булеварима Париза, недељом иде с девојком у Мулен де ла Галет, плесни
простор на отвореном у близини Монмартра који је тада био неугледан крај (Игранка у Мулен де ла Галему
1876), приказани су представници радничке класе и ситне буржоазије, лепе жене и галантни мушкарци,
глорификује оптимизам безбржног живота у доколици без назнака о материјалној оскудици. Такође и сликом
Жена која чита 1876, афирмише ново схватање женске лепоте, овалног лица, светле пути, сјајног погледа,
пуних црвених усана, сензуалних облина али несавршених пропорција. Љуљашка и Пут кроз високу траву
1878 су типишни примери фигура у планеру и пејзажа обасјаних сунцем са цвећем и фигурама жене и деце,
који одиши животном радошћу, типичне Реноарове мрље. Усваја технику рада бојама без уља Купачице
1900, крупне женске наге фигуре, благо деформисане, по узору на Рубенсове актове, третирани једнако као
пејзаж.

Едгар Дега (1834-1917) слика Госпођу са хризантемама 1865 која представља раскид са конвенцијама
сликања портрета, модел повучен у угао слике у средишту раскошних боја, хризантеме и стаклени бокал,
Жена крај вазе 1872, примењује децентрирано асиметрично композицијско решење, потом скреће пажњу на
неке друге аспекте живота, на лицу места прави бројне скице и студије и онда их у атељеу спаја и упоређује
код не открије суштинску црту која сугерише покрет и то видимо на слики Музичари у оперском оркестру
1869, балерине које плешу, обасјане вештачким светлом, пресек између две зоне такође и на слици Музичари
у оперском оркестру 1870. Потом настаје слика Балетска сала у Опери 1872, на којој су балерине у сали за
вежбу, велика празнина са столицом у средишту дели композицију на два дела, потом слика Час балета 1874,
корак даље у еволуцији Дегаовог поступка и инвентивних композиција. Касније настају радови пастелом
Купачице, Балерине…

Камиј Писаро (1830-1903) дански пејзажиста, слика природу угл рурални предели, путеви сликани током
зиме и јесени, усваја Сезанов експериментални метод сликања, већ осмишљена композиција, није толико
слободан, нема људских фигура угл.

Алфред Сислеј (1839-1899) Енглез, пејзажиста под утицајем Короа и Добињиа.

Берта Морисо и Мери Касат

Огист Роден (1840-1917) нове идеје у традиционалне форме, опредељује се за конзервативну академску тему
за рад Глава боксера не би ли упао у Салон, тежио је веродостојности и приказивању и најмање боре, детаље
као што су то некад радили римљани, преименовао је портрет у Човек сломљеног носа 1864 јер му је глава
испала на под и сломила му нос и потиљак, он је свакако хтео да излаже задивљен концептом игре
случајности. Прави ефекат динамичког треперења површине, циљ му је био да оживи мртву материју
материјала, истраживао покрет и форму, уметност средњег века и ренесансе, Донатело и микеланђело су му
узор.

Импресионизам у Србији
Долази касно код нас крајед 19. почетком 20ог века, користи се третман вештачког осветљења-луминизам
(Ђура Јакшић и Ћорће Крстић), пленеризам- слике сликане у природи али с вештачким светлом, утиче
минхенска школа тј минхенска концепција слике, сликају се цркве пејзажи, мотиви од историјског значаја,
људи истражују, експериментишу, Париз и Минхен као инспирација и центри уметничких школа.
Представници: Ђорђе Крстић, Ђура Јакшић, Риста Вукановић, Стеван Алексић, Леон Коен, Марко Мурат,
Паја Јовановић, прави импресионизам- Боривоје Стевановић, Надежда Петровић, Милан Миловановић.

Неоимпресионизам 1880.

кршење академских принципа, још слободније и још више против академије.

Представници: Жорж Сера, Пол Сињак, Пол Сезан, Пол Гоген, Винсент Ван Гог.

Симболизам
одваја се од натурализма а био је близу романтизму, уноси се несвесно и духовно, уметници желе да оживе
садржај из песништва, митологије, психолошких истраживања надовезује се на романтизам, расположење,
емоције, страст, туга…
Представници:
18. Реализам у Француској

- акценат је на радничкој класи, индустријска производња, насељавају се људи из руралних области у урабне
због посла
- потенцира се на демократији, актуелна струјања у филозофији
. занатлије незадовољне, сликају сељаке, раднике социјалне проблеме, пресдтављају побуну против
академских система врености
- Независни реалисти: Оноре Домије, Жан Франсоа Миле, Густав Курбе
- Домије 1808-1879 две фазе каријере,, посвећен је карикатурама, новинар и цртач, ради политичке теме
сатиричне цртеже, касније посвећен сликарству, дела с мотивима и темама свакодневног живота радника и
сељака.
- карикатура: сатирична, оштар критички коментар на други живот, присутне су у многим часописима и
дневним новинама
- згрожен због неправде и насиља, приказује дволичност режима Луја Филипа који је обећавао либералну
политику
- Миле 1814-1875
-