1.

Teme i odlike neoklasicizma

(1750 - 1850)

Neoklasicizam je pravac koji se javlja polovinom XVIII veka, kao reakcija na barok i rokoko, na njihovu
preteranu ornamentiku i frivolnost. Dolazi do interesovanja za antičke gradove na jugu
Italije (otkriće Herankuleje 1783 g. i Pompeje 1748 g., u blizini Napulja), takođe i iskopavanja u Rimu.
Mlade aristokrate zbog obrazovanja odlaze u Italiju na «grand tour» veliko putovanje.

Neoklasicizam znači ponovno oživljavanje antike i to doslednije nego klasicizam.

Oko 1780 g. u Rim dolaze umetnici sa svih strana i tada Rim postaje prestonica evropske kulture. Iako je
kolevka ovog pravca bio Rim, u Francuskoj je ovaj pravac imao najviše uslova za razvoj, zahvaljujući
racionalizmu i novim društvenim odnosima. Od 1780 - 1805 godine pobeđuje neoklasicizam, te ponovno
interesovanje i prihvatanje antičkih, naročito rimskih oblika u umetnosti. Širi se čitavom Evropom.
Vrhunac neoklasicizma u evropskim drzavama: Francuska, Engleska i Nemačka.

Preterivanju baroka i kitnjastim ukrasima rokokoa, neoklasicizam se suprostavlja (odlike

neoklasicizma: lepota mere, simetrije, ravnoteze, reda i jasnoće) idejom klasičnosti.

Antička umetnost se uzima kao uzor, ali je nepodražavaju slepo, nego je nanovo obrađuju na osnovu
novih načela racionalnosti, mere, simetrije, reda, čistote. Pokretač je razum.

Teme neoklasicistične umetnosti bile su zasnovane na istorijskim temama. Na epovima, ratovima,

događajima iz istorije.

Npr:

-Maraova smrt

-Sokrat ispija otrov

-Sabinjanke

SLIKARSTVO

U njemu je bila izražena jasna i čista kontura. Boja se uglavnom svodi na ahromatske nezasićene tonove i
nanosi se na podlogu ravnomerno u tankom sloju. Nema kontrasta svetlo-tamnog i ne narušava se
mir i ne izrazavaju se osećanja. Slikari se nadahnjuju uzorima iz proslosti, naročito Rafaelom. Filozofi iz
doba prosvećenosti pružaju jaku podršku antirokoko slikarstvu.
3. Žan Ogist Dominik Engr

Bio je član primitivnih. Naglasak se stavlja na snažnim konturama I linijama postao obeležje njegovog
neklasicističnog stila.

1801. dobio Rimsku nagradu ‘Prix de Rome’. Pre nego što je otputovao u Italioju, dobio je od francuske
zakonodavne skupštine porudžbinu za portret Napoleona na carskom prestolu. Dobio je oštre kritike čak
I od Napoleona. Engrovi neoklasicistični koreni vidljivi su u krutoj davidovoj planarnosti, zgusnutom
prostoru, naglašenoj liniji (konturama) iako je malo oštrija I živahnija. Tu prestaje paralela sa Davidom I
primitivistima a počinje Engrom romantizam iako to ne umanjuje njegov neklasicizam I činjenicu da je
smatran velikim barjaktarom tog stila. U prvoj polovini 19. Veka Engr slika portret jako luksuzno, sa
draguljima, mermerom, tapiserijama, retkim predmetima.

Bio je sjajni koloristima. Na njegovim portretima nijenase boje su jako raskošne kao I predmeti, pa sijaju
poput dragulja. Prisutan je I realistički prikaz raspona različitih tekstura. Trudio se da uskladi odnose
između zasićenih boja I uspostavi ravnotežu između komplikovanim elementima crteža.

U Italiji je proučavao umetnost antike I zaljubljuje se u Rafaelov rad. Njegova svestranost ga dovodi do
srednjovekovne, vizantijske I ranorenesansne umetnosti.

Povremene je slao slike na izložbe u Pariz gde su ih ismevali.

Poznate slike:

- Poretret gospođice Rivijer

- Portet gospođe Emon (Lepa Zelija)
- Belika Odaliska
- Tursko kupatilo
- Portret gospođe Leblan

4. Teme I odlike romanzitma

Romantizam je pravac koji nastaje oko 1820 g., koji se suprotstavlja neoklasicizmu. Nije lako
odrediti bitne osobine romantizma, jer je on vise stanje duha i senzibiliteta umetnika, a manje
nosilac jedne ozakonjene ideje. Nasuprot internacionalizmu i racionalizmu neoklasicista ističe u
prvi plannacionalne osobine, spontanost, imaginaciju i maštu, kao osnovnu sadržinu umetničkog
stvaralastva. Ovaj pravac neguje indivudualnost umetničkog izraza, promenljivost prirode i
osećanja.

Nezadovoljstvo civilizacijom buržoazije, koju su smatrali besciljnom i ružnom i

nezadovoljstvo zvaničnom akademskom umetnošću, bili su izvor romantičarskog nemira i
bekstva u san, egzotiku - daleke zemlje i srednjevekovnu prošlost.
I romantičari kao i neoklasicisti pokazuju težnju vraćanju i obnavljanju starih stilova, ali je
razlika u izboru motiva:

- Neoklasicisti obnavljaju antiku jer smatraju da je ona najvisi umetnički izraz, a

- Romantičari beže u prošlost jer su nezadovoljni vremenom u kojem žive i koje preziru.
Kako izražavaju dramatične i dinamične tokove ljudskog bića, oni se približavaju baroku i
njegovim sredstvima izraza: dijagonalna usmerenost oblika, boje, kontrasti svetlog-tamnog.

Česte teme kojima su se bavili romantičari:

1. Natprirodno tumačenje snova

2. Mitski doživljaj noći (česta tema 'romantičarska noć')

3. Složenost ljudske duše (istražuju dublje, mračnije nivoe ljudske duše)

4. Religija

5. Odnos čoveka i prirode, pojam beskraja i 'povratak prirodi' bezgraničnoj i divljoj.

Romantizam daje prednost obnovi, ne jednom, već velikom broju stilova. Posmatrano u tom
smislu i neoklasicizam je samo jedan oblik romantizama.

SLIKARSTVO

Slikarstvo romantizma započinje kao reakcija protiv barokne i rokokoovske izvestačenosti i

plitkosti i površnosti. Rade se dramatično-sentimentalne teme, inspirisane književnosću i
istorijom srednjeg veka, dok je slikarstvo pejzaža izraz određenih društvenih stanja.

5. Odnos neoklasicizma I romantizma

Neoklasicistički i romantički pokreti pokrivaju period od 1750. do 1850. Neoklasicizam je prikazao život
racionalnije nego što zaista jeste. Romantičari su pokazali interest u prirodu, slikovnost, u nasilno i
sublimirano. U odnosu na neoklasicizam, za koji je važio red, razum, tradicija, društvo, intelekt i formalna
dikcija. Romantizam je dozvolio ljudima da pobegnu od ograničenih racionalnih pogleda na živo i
konceptriše se na emocionalnu i sentimentalnu stranu čovečanstva. U ovome je važna emocija, strast,
mašta, individualnost i lični ’potpis’. Pošto je rezultirao delom iz liberalnijih ideala i ideala o jednakosti iz
Francuske revolucije, sa romantičarskim pokretom se pokalapao samo revolt protiv tradicionalnih pravila
klasicizma. Očigledno ima mnogo različitosti između ova dva pokreta.

Neoklasična dela većinom pokrivaju Rimsku istoriju; oni uzdižu rimske heroje. Tokom 1780ih vladalo je
doba Razuma i to se videlo u istorijskim slikama. Mnogo dela, poput ’Zakletve Horacija’ su reakcije na
revolucije u to doba. Ovo delo je uzdiže muškarce, veliča ga i pokazuje njegovu kontrolu. Dela koja su
nastala u neoklasicizmu pokazuju uzvišene momenete poput u ovom radu. Žene u većini slučajeva
podsećaju na Bogorodicu, i bilo da je njihovo osećanje tuga ili ljubav, predstavljeno je na uzvišen, gotovo
božanski način.

Karakteristike:

-Opisuju Rimsku istoriju, formalna kompozicija, upotreba dijagonala pokazuje vrhunac

emocije/momenta ( u odnosu na običan momenat), lokalne boje, i izraženo osvetljenje

Za razliku od neoklasicizma, romantizam je bio zastupljen u dobu strasti. Nije bilo vremena razmišljanje,
tako da dela uglavnom pokazuju emocionalne ekstreme. Romanticizam je reakcija na klasičnu, misaonu
prirodu Neoklasičnih dela. Romanticizam uzdiže elementalne sile prirodu, predstavljajući je na taj način
da je nemoguća za kontrolu. Kada se ta nekontrola upoređuje sa životom, podstiče ljude da misle da je
život nemoguće kontrolisati; da bi konstantno trebao biti na ’ivici’.

Karakteristike:

-Pokazuje jačinu same akcije, emocionalna ekstremnost, uzdizanje prirode, dramatične kompozicije,
uzvišena senzacija života (momenti na ivici života i smrti).

6. Romantizam i istorijsko slikarstvo

Romantičari su nezadovoljni društvom i zvaničnom akademskom umetnošću, što ih tera u beg u

srednjovekovnu prošlost, egzoticne predele, svet iz mašte i snova. Oni se približavaju baroku i njegovim
sredstvima izraza: dijagonalna usmerenost oblika , boje, kontrasti svetlog i tamnog, ali se protive
baroknoj i rokokovskoj izveštačenosti, plitkosti i površnosti. Rade se dramatično-sentimentalne teme,
inspirisane književnošču i istorijom srednjeg veka, dok je slikarstvo pejzaža izraz određenih društvenih
stanja.

Ežen Delakroa je bio inspirisan Rubensom;

Goja sebe opisuje kao učenika Velaskeza;

Fuseli je svoj sil zasnovao na Mikelanđelu i manastirima;

Blejk je osećao divljanje za Srednji vek i približio se obnovi prerenesansnih oblika.

7. Romantizam – odnos prema prošlosti

Romantizam je kulturni i politički pokret nastao u Britaniji i Nemačkoj krajem 18. veka, kao reakcija na
neoklasicizam u kojem se potenciraju osećanja i sloboda individue, u suprotnosti sa tradicijom
neoklasicizma koji potencira podvrgavanje osećanja i sloboda stereotipima. Umetnički izraz romantizma
je obuhvatao praktično sve umetnosti i stilove.
 Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali nije doneo gotov
program – ne javlja se kao formulisana književna i estetička samosvest, koja publici saopštava samo
rezultate svog laboratorijskog eksperimentisanja, već neposredno iznosi u javnost sam proces
eksperimentisanja. Takođe, romantizam je prošao kroz niz promena i u subjektivnoj svesti svojih
predstavnika. Slikarstvo romantizma je nejedinstveno, ali se mogu odrediti neki zajednički činioci: bogati
kolorit, kontrastna upotreba svetla i senke, mekane modulacije, dinamičke kompozicije.

Ističe se moment značaja buržoazije i njenog stremljenja za slobodom i kao suprotno kretanju u
klasicizmu, kada se ne daje značaj plastici, proporciji i čistoti obrade, već u jednoj dinamici kretanjima i
kontrastima boja. Čitav se niz umetnika izražava na ovaj način.

Za predhodnika romantizma smatramo Hajnrih Fislija ( 1741. - 1825. ). Španija je dala jednog, ali vrlo
velikog predstavnika ove umetnosti koji je živeo u ovo doba, ali koji je svojim slikarstvom prekoračio
granice doba u kojem je živeo te tako pored Pikasa imamo još jednog velikog Španca u slikarstvu
romantizma. Francisko Goja ( 1741. - 1828. ) je bio umetnik velikog zamaha i anticipirao je slikarske
pravce koji su se kasnije javili, prvenstveno realizam. U Engleskoj rade veliki slikari pejsažisti Ričard Parks
Bonington ( 1802. - 1828.), Semjuel Palmer (1805. - 1881. ), Džon Konstejbl (1776. - 1837.) i Vilijam
Tarner ( 1775. - 1851. ) a u Francuskoj Teodor Žeriko (1791. - 1824. ) i Ežen Delakroa ( 1798. - 1863. ) u
Nemačkoj Fridrih Ovenberk (1785. - 1881. ). Slikarska epoha romantizma je imala značajan uticaj na
savremeno slikarstvo 20. veka i prvenstveno na impresionizam.

8. Romantizam u Francuskoj

U Francuskoj začetak romantizma je period Napoleonovog ratovanja, gde su prvi francuski romantičari
našli inspiraciju u tim dešavanjima. Antonio Gros pravi promenu od neoklasicističkog do romantičarskog
stila udaljavajući se od stila njegovog učitelja Davida. Promenio je emocionalni i kolorostički stil pod
uticajem Rubensa, što je razvio u serijama slika pobedničkih bitaka Napoleona. Glavna figura Fracuskog
romantizma je Teodor Žeriko koji je nosio dalje dramatiku, boju i stil od Grosa. Promeniviši motive slika
herojstva u patnju i izdržljivost. Najčešće su koristili motive iz književnosti, jedan od njih je Ežen Delakroa
koji je koristio boju da prikaže efekat čiste energije i emocije koju je upoređivao sa muzikom.

10. Ežen Delakroa

Ežen Delakroa (1798-1863)

-Barjaktar slikarstva romantizma. Bio je imućan Parižanin, nezavistan i samouk. Proučavao je remek dela
Luvra (Rubensa, Ticijana i Veroneza).

Oduševljava se kada je posetio atelje Grosa i Žerikoa. Pozira Žerikou za splav ’Meduze’.

Njegova ekspresivna upotreba brzih poteza četkicom i njegove studije optičkih efekata u boji su vrlo
duboko definisali radi ipresionista, dok je njegova strast za egzotičnošću inspirisala umetnike
simbolizma.
U odnosu na neoklasicistični perfekcionizam njegovog rivala Engre, Delakroa je svoju inspiraciju
pronašao u Rubensu i slikarima Venecijanske Renesanse, sa velikom tačkom na boju i pokret u odnosu
na čistoću linije i pažljivo modelovau formu. Dramatični i romantičarski sadržaj je karakterisao centralne
teme njegovih slika i odveo ga daleko u Severnu Afriku u potrazi za egzotičnim.

U Severnoj Africi je stvorio preko 100 slika i crteža na osnovu scena iz života ljudi, i dodao je novo i lično
poglavlje o svom interesu u Orijentalizam. U potrazi za primitivnijom kulturom, smatrao je da su ljudi iz
Severne Afrike veoma slični po ponašanju starim Grcima i Rimljanima.

Uspeo je u tajnosti da napravi par skica žena u Alžiru, kao što je slika ’Žene u Alžiru u svom stanu’, ali je
generalno imao poteškoće zbog muslimanskih pravila koja nalažu da žene stalno moraju biti pokrivene.

Kako kaže Bodler: ’Delakroa je bio strastveno zaljubljen u strast, ali hladno odlučan da izrazi strast što
bolje moguće’.

Njegov najpoznatiji i najuticajniji rad jeste ’Sloboda predvodi narod’, za koju izbor subjekta i tehnike
pokazuje različitosti između romantičarskog pristupa i neoklasicističkog stila.

Ona predstavlja nezaboravnu sliku Parižana kako su uzeli oružja u ruke marširajući napred pod zastavom
koja prestavlja slobodu, jednakost i bratstvo; Delakroa je inspirisan kontemporarnim događajima koje
dozivaju romantičarske slike o duhu slobode. Ženska figura je u fokusu.

Umro je u Parizu.

11. Teodor Žeriko

Teodor Žeriko

Samouki slikar, posećicao je Napoleonov muzrj, gde je kopirao Rubensa, Van Dajka, i Ticijana. Uzori su
mu bili Gro i Rubens.

Prvi veliki rad Konjanik carske garde izlagao je u pariškom salonu 1812. i primetio se uticaj Rubensa i
interes za tekuće teme. Sa tim uspehom i sa ambicijom promenio je smer. Sledećih nekoliko godina
Žeriko je izradio male serije konja i konjanika. Izlagao je Ranjenog konjanika u pariškom salonu 1814. na
tome radu je mnogo više radio, ali slabije je bio primljen. Dve godine nakon toga proučavao je
konstrukciju i kompoziciju likova, a to je proizlazilo iz njegove predodređenosti za dramu i ekspresiju.
Odlazio je u Firencu i Rim (1816-1817), gde je bio fasciniran Mikelanđelom. Sam Rim inspirisao ga je za
veliko platno Trka berberskih konja, rad epske kompozicije i apstrahtne teme. Žerko to platno nikad nije
završio i vratio se u Francusku.

(1818-19) slika poslednju sliku koju će izložiti na salonu: ’Splav Meduze’.

Radi se o državnom brodu ’Meduza’ koji je potonuo pred zapadnoafričkom obalom sa 400 ljudi 1816.
Godine. Kapeta naređuje 6 čamaca za spašavanje gde bivaju ukrcani državni službenici i oficiri, a
preostalih 150 putnika poslato je na splav koji je sklapan na brzinu koji je posada pustila na milost i
nemilost talasima. Dve nedelje kasnije putnici su spašeni, nađeno je samo malo preživelih. Kapetan
broda bio je nesposoban plemić koga je vlada postavila iz političkih razloga. Taj događaj je u štampi
oduđen kao odraz korumpirane Lujeve vlade.

Žeriko odlučuje da prikaže trenutak kada su preživeli ugledali spasilački brod. Tema slike je zato u većoj
meri optužba za nepravdu. Inspirisan Groovom slikom ’Napoleon u poseti bolnci obolelim kugom’. U
prvom planu stavlja mikelanđevska naga tela (mrtva, umiruća) gde se kompozicija nijagonalno proteže u
dubinu (barokno). Vrhunac je grupa oko crnca koji maše. Tela su grčevito izvijena. Dijagonalan je smer
kretanja u slici od smrti do nade. Slika ne govori isključivo o nadi, jer nema heroja, uzorno moralne
snage. Tema u prvom redu je čovek naspam prirode, a slikarev cilj je da navede posmatrača da oseti
muke tih ljudi. Smrt, kanibalizam, borba, bezumlje, bolest, iscrpljenost, glad i žeđ su neke od stvari koje
su mučile ove žrtve. Realizam postignut delimično gustim nanosom boje, pojačava povezanost sa
dramatičnim osvetljenjem koji nas uvodi direktno u sliku.

Žeriko posle toga ne izalže na salonu (umire 6 godina kasnije). Njegova kasnija dela nisu bila
monumetalna, a nisu ni pokazala umetnikovu veštinu crtanja i uključivanja slasičnih modela u baroknu
kompoziciju sa romantičarskom atmosferom. Radio je 10 portreta duševnih bolesnika (1822-23). Tu je
izažavao duh i ljudsku patnju, kao što je vidljivo na Portretu ludaka (Čovek koji pati od paranoidne ideje
u vojnoj časti)

12. Francisko Goja i Lusijentes

U prvim decenijama 19. veka španskom umetnošćuvladao je Francisko Goja. Iz Saragose dolazi u Madrid,
zatim u Italiju pa se vraća u Saragosu i najzad u Madrid. Njegoco delo je na mnogo načina otelotvorenje
nove psihologije i pitanja koja prožimaju Evropu.

Karlo III 1786 godine postavlja Goju za dvorskog slikara. Goja je bio član napredne grupe, prosvećen
spanac koje se divio francuskim filozofima. Posle francuske revolucije prosvetiteljstvo je bilo povezano sa
revolucijom, a ne sa reformom. I crkva i država odbacile su državne reformatore. Španija je ušla u rat sa
Francuskom sklopivši savez sa svojim starim neprijateljem, Engleskom.

1793. Goja se iznenada razboleo pri čemu je ogluveo i jedva ostao živ.

San razuma rađa čudovišta

Slika za koju možemo reći da je predstava o Gojinoj reakciji na tadašnje crkve. Na ovoj grafici iz serije
’Los Kapričosi’ 1797 godine rađenu u bakropisu i akvatinti, gledamo umetnika kako spava. Iza njega
vidimo kako se uzdiže zloslutna grupa sova i šišmiša, simbola mudrosti i neznanja.

Ova grafika uvodi u drugi deo serije koja satirično obtađuje niz grehova, praznoverja i neznanja, a
naseljena je vešticama, čudovištima i demonima i prikazuje kakav je zapravo svet koji je napustila
prosvetiteljska logika.

San razuma možemo često tako da tumačimo sa neke druge neprosvetiteljske strane Gojine ličnosti. –
emotivne, nelogične, neracionalne. Na to ukazuje Ris sa naćuljenim ušima, noćni grabljivav priljubljen uz
pod.

Njegovi udovi su u istom podnožju kao i Gojine ruke i noge, a glava sa šiljatim ušima podseća na šišmiša.
Mačka kao simbol zlaivde se ipak poistovećuje i sa Gojom i sa čudovištima iza njega.

Goja objavljjuje svoje pravo da napusti razum i služi se maštom da bi izrazio svoja osećanja (svoju pravu
psihologiju) kako bi oslobodio svoje demone i posegao za bilo kojim stilističkim sredstvom ili simbolom
koji mu zatreba.

Crne slike

Goja je kao pravi romantičar biše slikao za sebe, ugrađujući u boju svoja lična osećanja. Među njegovim
najslavnijim delima bile su ’crne slike’ koje je slikao direktno na zid kuće u blizini Madrida (nisu bile na
prodaju). Svala slika je mračna i tmurna. Označava njegovu depresiju posle oporavka od bolesti i
razočarenja neuspehom.

13. Pejzaž u romantizmu: Fridrih i Tarner

Fridrih

Vizuelizacija i predstavljanje pejzaža u veoma drugačijem svetlu je bila Fridrihova ključna inovacija. Nije
želeo da prikaže pejzaš samo kao predivan pogled, u klasičnom konceptu, već da ispita i ono uzvišeno,
vezu sa svojom duhovnošću kroz razmatranje prirode. Transformisao je pejzaž u umetnosti iz pozadine
koja se subordinirana ljudskoj drami u vrlo emotivan subjekat. Često je koristio pejzaž kako bi izrazio
religiozne teme. Tokom svog života, njegove najpoznatije slike izražavaju religijski misticizam. Kako su
zora i sumrak bile njegove istaknute teme za pejzaže, njegove kasnije godine su okarakterisane u
rastućem pesimizmu. Njegova dela postaju mračnija.

Tarner

Najviše je slikao engleske predele. Njegova rana dela deluju pomalo kruto, nedinamično i u maniru
veduta njegovi prikazi pejzaža od 1790-ih pokazuju veliku živost i odlikuju se lirski harmonizovanim
tonom. Njegovi aranžmani slika se uprkos produhovljenim stafažima odlikuju preciznim opažanjem
prirodnih pojava, naročito vremenskih prilika. U zrelijoj fazi se odriče preciznost zarad isticanja ukupnog
atmosferskog efekta. 1830ih razvija svoj potpuno zreli stil I tada uspeva da principe slikanja razvijene
akvarelom prenese na slike u ulju. Kod njih je primetno ograničavanje na mali broj gotovo u potpunosti
rastočenih motiva. Ove slike utemeljile su njegovu slavu kao umetnika koji je anticipirao impresionizam.

14. Izmenjena stanj svesti – Đovani Batista Piranezi, Vilijem Blejk, Henri Fuzeli, Goja, Žeriko.

Pored fizickog zdravlja, javlja se briga i za mentalno zdravlje. Goja i Žeriko počinju da slikaju portrete
mentalno obolelih ljudi:„Žena kleptoman“(Žeriko),“Dvorište ludnice“(Goja). Goja sanja košmare i prenosi
ih na grafike i slike iz poslednjeg perioda. Henri Fuseli na slikama projektuje snove i noćne more. Djovani
Batista Piranezi pod dejstvom opijuma radi grafičke mape Rima, Firence i javljaju se disproporcije.
Vilijam Blejk je hteo da prikaže moć razuma i smatrao je da razum guši viziju i nadahnuće.

15. Romantizam i odnos prema Orijentu

Romantizam i odnos prema Orijentu

Romantični Orijentalizam (Orijentalna egzotičnost, ili Fantazija o Orijentu).

Orijent – Turska, Bliski Istok i Severna Afrika.
Neke od prvih slika Orijentalnih slika devetnaestog veka su bile namenjene kao propaganda u
podržavanju Francuskog imperijalizma, predstavljajući Istok kao neko unazadno mesto, gde nema
zakona, gde se varvarizam podržava i kako Francuska pokušava da ga ukroti.
Gros prikazuje napoleona u Jafi kako dodiruje obolele od kuge.
Delakroa prikazuje brutalnost i zlobu Orijentalaca u ’Masakru na Hiosu’.

U mnogim delima su prekazivali orijent kao egzotičan, sa istaknutim bojama i senzualan.

Neke od najpopularnijih Orijentalnih žanr scena – i onih koje su najviše uticale na izgrađivanje
Zapadnjačke estetike – predstavljaju hareme. Pošto im je bio uskrećen ulaz, umetnici su se uglavnom
oslanjali pri slikanju na jeres, maštu, nastanjujući hareme sa luksuznim Odaliskama, robinjama i
konkubinama, kako leže nage ili u Orijentalnim haljinama. Engr nikada nije putovao na Istok, ali je
upotrebio unutrašnjost harema da bi prikazao erotični ideal njegove Odaliske. Njihova implicitna
erotičnost je u haremskim scenama probudila osećaj negovane lepote i izolacije prema kojima su mnogi
zapadnjaci težili.

16. Skulptura neoklasicizma

Neoklasicistička skulptura je skulpturalni stil 18. I 19. Veka. Neoklasični period je bio jedan od velikih
razdoblja za javnu skulpturu, iako su je njeni ’klasični’ prototipovi bile kopije iz Rimskih i Helenističkih
dela. Neoklasicistični skulptori su dali omaž ideji o generaciji Fidije (najslavniji grčki skulptor svog
vremena (500-438. Pne)).
Ignorisali su i arhaičnu grčku umetnosti i dela pozne Antike.
Najviše se razgovara o skulpturi u periodu klasicizma. Slikarstvo je tek počelo da se otkriva
otkopavanjem Pompeje. Svi su bili opčinjenu tim delima iz antike i rade kopije svih skulptorskih dela.
Neoklasicistička skulptura zaostaje iza slikarstva. Uticaj Žak Luj Davida bio je toliki da se i u vajarstvu
podražavaju antičke skulpture. Najveći broj vajara u suštini uglavnom kopira već postojeća dela za veliki
novac. Vinkelman je čak svojevremeno izjavio da skulptura ne treba ništa da radi, sem da imitira
savršenstvo iz klasičnog perioda. Retko ko se usuđuje da pruži neko novo rešenje. Među svim tim
kopistima se izdvaja nekolicina vajara koji su pokušali da umetnu neko svoje rešenje unutar klasičnih
kanona. Svi rade prevashodno u kamenu. Čak se i način obrade kamena imitira - prave se ispolirane,
idealne figure.Najznačajniji predstavnici su:

Žan Antoan Udon

(portreti Napoleona, Bendžamina Frenklina, Džordža Vašingtona itd.. Čuven je i po portretima nekih
francuskih prosvetitelja u rimskim togama),

Antonio Kanova, Bertel Torvaldsen, Gotfrid Šadof.

17. Teme i odlike realizma

Krupne ekonomske i društvene promene te razvoj pozitivizma uzrokovao je novu ulogu umetnosti -
odražavanje društvene stvarnosti. Novi pogledi na umetnost primenjeni na slikarstvo značili su da slikari
imaju u zadatak da prikazuju savremeni svet i život, odbacujući religijsku, mitološku i alegorijsku
tematiku. Realizam u slikarstvu donosi nove teme i motive (društvena nepravda koju trpe radnici i
seljaci) dok je realistička obrada bila poznata i ranije u španskom i holandskom slikarstvu.

U Evropi realizam nije uneo mnogo promena - ono što je novo jeste stav umetnika ukoliko je on bio
angažovan. Kurbe je bio angažovan i kod njega se realizam pojavljuje kao vrhovni princip koji je ostvaren
na temelju studija prirode.

Umetnik teži da izrazi adekvatnu boju koju vidi u prirodi. Umetnici se drže klasičnih proporcija ljudskog
tela sve do toga vremena i o novim elementima možemo govoriti tek od pravaca koji su nastali
početkom 20. veka.

Realizam se ipak, kao umetnički pravac, javlja tek sredinom veka. On je, kako je to od njega 1846. tražio
Bodler, imao da izrazi ‘heroizam modernog života’. Taj zahtev prvi je kao svoje umetničko načelo
prihvatio Gustav Kurbe (1819-1877), slikar ‘bez ideala i bez religije’ - kako je sam govorio. Želja realista
da predstavljaju stvari kakve one zaista jesu, bila je premisa za većinu umetničkih aktivnosti
tokom druge polovine XIX veka. Realisti istovremeno izraŽavaju oseĆaj za demokratiju I odbacuju
inherentnu sentimentalnost Romantizma.
Inspirisani delima Rembranta, Halsa i drugih umetnika, realisti smatraju da slika treba da prizilazi iz
života koji ih okružujue.

Neumorno iskreni, Realisti narušavaju pravila umetničkog prava sa njihovim nekonvencionalnim slikama
modernog života.

18. Gustav Kurbe

Gustav Kurbe je bio francuski samouki slika; temeljitelj nove škole realizma, koja je u doba radikalnog
akademizma značila revoluciju umetničkog izraza; jedan od prvih umetnika koji su radili u prirodi.
Odbacio je romantične pejzaže i idealizovanje ljudi i prizora izvršivši ogroman uticaj na celokupno
evropsko slikarstvo sredinom 19. veka.

Kurbeov prkosan i nekonvencionalan pristup je bio daleko od nostalgije za izgubljenom tradiciojom o

kojoj su sanjali prerafaeliti ili slikari istorijskog slikarstva. Njegov realizam u potpunoj slikarskoj lepoti
prikazuje realnost svakidašnjice, nikada neskriptivno niti doslovno. On ostvaruje slikarsku viziju u čvrstoj
strukturi, izuzetno dobrim crtežom i u punoj plastici volumenta postiže smirenu monumentalnost.

U početku slika zagasitim i gustim namazom (često spatulom), postuno upotrebljava bogatije i toplije
tonove smeđe, zelene i modre. Slika realistične kompozicije po motivima iz stvarnosti s temama iz života
radnik i seljaka.
U odabiru prizora je bio svestran; slikao je krajolike južne Francuske, marine, animalističke scene,
aktove, portrete i drugo. Za njega je je priroda imala fizičku čvrstin, a oblikovalo ju je svetlo koje nije
sporedan element, već opipljiva struktura same stvarnosti.
Delimično je uticao na impresioniste (Manea).

Dela:

-Tucači kamena
-Pogreb u Ornansu
-Dobar dan, gospodine Kurbe
-Prosejavanje pšenice

19. Onore Domije

On je bio poznat karikaturista, ali praktično nepoznat slikar. Njegove litografije su počele redovno da se
pojavljuju u pariskim novinama. Radio je uglavnom za socijalističke novine koje su bile posevećene
političkoj i društvenoj satiri. Domije se zauzimao za društvene procese, posvetivši se otkrivanju od
korumpiranih, i ugnjetačkih postupaka vlade do škrtosti skorojevića.
Na sjajnim litografijama, on dokumentuje različita zvana, tipove ljudi koji se javljaju u Parizo.

Domijeevo oštro oko, jedan humor i jezgrovit crtež vidiljivi su na delu ’Ovoga možemo mirno da pustimo
na slobodu’ nastalom posle radničkog ustanka u Parizu, u kojem su stradali brojni siromašni i nevini. On
je stvorio karikaturu u kojoj je predebela kruškasta figura predstavlja Luja Filipa koji, ustanovivši da je
lancem vezan mršavi radnik nema puls, objavljuje da ga slobodno mogu pustiti da ode.

Domije je nesumljivo želeo da ga smatraju pravim likovnim umetnikom, pa je zato itložio nekoliko slika u
salonima. Međutim, nije privukao pažnju. Ostatak života slikao je za sebe, a izlagao sam još jednom,
godinu dana pre smrti. Za razliku od njegovih komercijalnih radova, slike su prožete čistim saosećanjem.
Napustio je humor i satiru i koristeći mogućnosti karikature sažeto je izražavao karaktere i tipove i
uhvatio psihologiju ondašnjeg društva, kao što se vidi na slici ’Vagon treće klase.’

Na slici je uhvatio tipično moderno ljudsko stanje, gomilu u kojoj je grupa radnika u vagonu sedi na
tvrdim klupava, umesto na plišanim sedištima prve. Središte slike je umorna poradica. Ona je
jednostavnija u siromašnija od pripadnika srednje klase iz njih i predstavlja sirotinju istrgnutu iz sela koja
je stigla u Pariz u potrazi za boljim životom, ali je postala žrtva urbanizma.

Domije su često nazivali čas realistom, čas romantičarem.

20. Modernost, realizam i istorija umetnosti: Eduar Mane

Doručak na travi: izazov građanskim vrednostima i akademskom ukusu. Slika prikazuje dva para na
pikniku. Žiri je odbija na salonu, međutim odbijen je veliki broj umetnika, pa Luj Napoleon organizuje –
’salon odbijenih umetnika’ koji se održavao uporedo sa službenim salonom.
Maneov ’doručak’ izazvao je skandal zbog prikazivanja savremenog prizora u kome naga žena sedi u
parku uz dva elegantno odevena muškarca. Naga žena očigledno predstavlja prostitutku. Slika je
nadahnuta ’Popskom svečanošću’ (Luvr). Prvi plan slike napravljen prema Rafaelovom Parisovom sudu, a
drugi, koji predstavlja ženu odenutu u košulju slična Vatoovoj ’Kupačici’.
Slika je 2 sa 3m, čiji je format rezervisan za istorijske kompozicije.
Mane je ovom slikom izjavljivao da umetnici moraju da pronađu sopstvenu temu, junake koji žive u
modernom svetu. Pored toga, on je ukazivao na prikrivenu erotičnost od koje se udaljio tadašnji klasični
akt. Moguće je i da se Mane poslužio istorijskim izvorima kao sredstvom da se uvrsti u tradiciju visoke
umetnosti. U osnovi on tim izjavljuje da njegov realizam nije najopravdaniji pravac koji bi umetnost
morala da sledi već da je isto tako jednako važan i životan kao i veliki stilovi prošlosti.

Žiri je ustvari odbio Manea zbog njegovog stila. On nije znao da oblikuje i naslika overljiv prostor. Slika je
izgledala kao pripremna skica. Planovi su dvodimenzionalni isečci slikani šitokim potezima četkice bez
polutonova između tamnog i svetlog, potrebnih dda se stvori volument. Sena koja označava pregib
nogavice izvedena je debelim crnim potezom četkice. Žena u pozadini je prevelika u odnosu na
razdaljinu na kojoj se nalazi, pa izgleda kao da pluta. Sve lebdi u prostoru. Narušava red iluzionističkog
renesansnog pristupa slici kao prozoru u svet i zamenjuje ga novom logikom – čulno aktivnom masom
poteza četkicom. Raskošno nanesena boja, raznovrsnost crnila, spona zelene nijanse trave prisiljava oko
da skače s jedna svetle zone na drugu. Ovom slikom Mane će započeti ono što će kritičari 20. veka
smatraditi modernističkom tradicijom koja ističe apstraktne kvalitete umetnosti. Mane se bez sumnje
radovao svom nezavršenom, skicoznom izgledu slike koji ne poštuje naslikani crtež i oblikovanje u
akademskoj tradiciji, čime je šokirao građanski ukus.
Prihvaćen je na salonu 1865. godine sa Olimijom, iako je nesumnjivo reč u kurtizani, sa bogatom
klijentelom. Akt je nastao po ugledu na Ticijanovu ’Urbinsku Veneru’. Govori kako gospodin iz drugog
carstva zamišlja modernu boginju, a u Parizu su to svi znali jer je olimpija bilo uobičeajeno ima za velike
kurtizane i ljubavnice.

Maneova Olimpija prikazuje stvarnost savremenog Pariza. Mnogi bogati ljudi su kupovali aktove zbog
svoje erotičnosti, imali su ljubavnice i posećivali prostitutke. Za razliku od Ticijanove Venere, Olimpija
nije idealizovana, već je stvarna. Malo je ćoškasta, nezgrapna i više gruba nego zaobljena. Sasvim je
poslovna. Pod njenim snažnim pogledom muškarci su se osećali neprijatno jer ih je ispunjavao velikim
strahom od samostalnih žena koje će umeti njima da upravljaju. Ona deluje na način koji je retko viđen u
žanr slikarstvu i izražava Maneovo viđenjeza društvenu pokretljivost pariskog društva, za interakciju
klasa i upozorava na važnost novca i robe u savremenom društvu.

21. Impresionizam (prekid sa akademskom tradicijom, odlike, odnos prema fotografiji, urbanizacija i
urbani karakter impresionizma, istorizacija i akademizacija impresionizma.)

Prekid sa akademskom tradicijom: Radikalni u svoje vreme, rani Impresionisti su kršili pravila
akademskog slikarstva. Počeli su time što su konstruisali svoje slike od slobodno nanešenih boja koje su
opovrgnule linije i konture, prateći primere slikara kao što su Ežen Delakroa.
Akademija je vrednovala suptilni kolor slike i precizne detalje koji su pažljivo stvarani u umetnikovom
studiju. Ono što je Akademija nije uspela da ceni kod impresionista jeste svežina same boje i energija
kojom su pravili poteze četkivom što je davalo spontanost u njihovim radovima. Oni su to cenili samo u
skicama starih majstora.

Odlike: Slikali su realistične scene modernog života, često smeštajući svoju radnju napolju. Prethodno,
mrtve prirode i portreti, pa i pejzaži su se slikali u studiju. Impresionisti su shvatili da bi mogli ’uhvatiti’
momenat i i prolazan efekat sunčeve svetlost tako što će slikati na otvorenom. Predstavljali su vizuelne
efekte u prvom planu, a ne detalje, i upotrebljivali kratke i brže poteze četkice pomešanih i nepomešanih
boja (neuklopljenih niti osenčenih) kako bi dobili intenzivnu vibrantnost boje. Koristili su
nekonvencionalne kompozicije sa uticajem iz Japanske kulture.

Odnos prema fotografiji: U to vreme, fotografija je bila u ranoj etapi razvijanja. Pošto je postojala razlika
između onog što je fotograf video kroz tražilo i onog što bi se pojavilo na negativu, fotografi bi sekli svoje
fotografije kako bi popravili kompoziciju. Ovo se rezultovalo u veoma neobičnim aranžmanima koje su
naglasile oblike i forma pri ivicama slike. Neki impresionisti, kao što je Dega u svojim ’Četri Igrača’ je
prihvatio efekte ’kropovanja’ (sečenja) slike i načinio to istaknutom odlikom svojih kompozicija.
Vrlo je lako zamisliti situaciju fotografije protiv slikanja u smislu stvarnosti protiv verzije stvarnosti – ali
to je varka. Za impresioniste je fotografija mogla reći samo kako nešto izgleda, ali ne na koji način se
gleda. Rane crno-bele fotografije su bile zapis onog što je bilo u tom momentu, ali nije moglo ni da se
približi iskustvo gledanja te stvari.

22. Teme impresionizma i fancusko društvo u drugoj polovini 19. veka.

Tema impresionizma je često običan, svakodnevni život, uhvaćen sa neposrednošću i prolaznim efektima
svetla i atmosfere. Slikaju realistične scene modernog života. Stavljaju tačku na slikanje realnosti i na
ono što su videli u tom jednom trenutku.

Prirodu su podigli na taj nivo da je ona postala subjekat slike, a ne samo pozadina za neku scenu, kakav
je slučaj u klasičnoj umetnosti. U slikanju pejzaža, Impresionisti su se trudili da prenesu na platno ono
što su videli u datom trenutku, bez idealizovanja. Često su običan deo prirode (put do reke, polje sa
senom) stavili u fokus njihovih dela.

Pariz kao grad je takođe bio velika tema. Kako je sa 19. vekom došla industrijska revolucija i
rekonstrukcija Pariza u moderniji grad, sam grad je bio jedna od omiljnih tema impresionista: ’žene kako
se oblače u najnovijoj modi, široke nove ulice i predgrađe Pariza kao i moderne vrste transporta...’.

Mrtva priroda je omogućavala impresionistima da eksperimentišu sa promenom svetla i da proučavaju

efekte svetla i senki na običnim predmetima.

Žiri u Salonima nisu dobro prihvatili impresioniste zbog nepoštovanja tradicionalnih pravila. Zbog toga su
impresionisti, umesto da izlažu na redovnom salonu, izlagali u takozvanom ’Salonu Odbijenih’, koji je Luj
Napoleon III osnovao. Mnogi posetioci su došli samo da se ismevaju, ali, kako se ispostavilo, ovaj salon je
imao više posetilaca od redovnog salona i društvo je prihvatilo rad impresionista.

23. Modernost i impresionizam: muški i ženski prostori

Činjenica da je Impresionizam imao i muškarce i žene kao deo svoje grupe je rezultovao u umetnosti
tako da su se pokazali pogledi oba pola. Edgar Dega je pomno pratio sudbine žena niže klase koje su
radile vrlo teške poslove kao u delu ’Peglarke’ (1884) i u njegovim mnogobrojnim slikama koje prikazuju
balerine. Takođe je uradio nekoliko intimnih privatnih slika sa ženama koje su bile prostitutke. Njegova
bliska prijateljica, Meri Kasat je bila bogatija Amerikanka koje je svoje život živela kao poštovana
iseljenica u Parizu. Njene slike su takođe intimne na svoj način. ’Šolja čaja’ (1880) prikazuje dve žene i
ugodnost njihovih života. Jedna žena posećuje drugu i oni sede, zabarakidirane nameštajem u elegantnoj
sobi sa tapetama koje podsećaju na ptičji kavez.

Kao i Meri Kasat, Gistav Kajbot je došao iz imućnije porodice, ali ono što ga je odvojilo od Manea i Degaa
bio je način na koji je predstavljao život kao čoveka iz te klase. Dozvoljavao je gledaocu da gvirnu u
unutrašnjost preko ovih privilegovanih muškaraca. Jedna od najiznenađujućih slika predstavljaju akt
muškarca, u trenutku izlaska iz kade, kako se briše peškirom. Berta Moristo je bila isto iz porodice koja
je bila imućnija i njene slike su prikazivale socijalne granice kada su žene bile u pitanju. Kada se udala za
Manea, Moriso je prikazivala na slikama svoj život u domu u predgrađu. Jedna od njenih najpoznatijih
slika jeste ’U trpezariji’ (1886). Prikazana je sluškinja koja je uglađeno obučena, svesna prisustva drugih i
spremna da služi u limitima svog domaćinstva. Može se reći da se na ove slike gleda sa dve strane:
muške kao osobe koja je u kontroli, i ženske koja je usamljenica. Svi ovi umetnici, bilo da su muškarci ili
žene, su predstavljali višu klasu u životu. Moriso je slikala svoje sluškinje u trpezariji, kako nose kecelje;
Kasatova je pokazivala višu srednju klasu žena koje su provodile svoje vreme na različite načine: Kajbot
pokazivao da samo bogatiji imaju pristup privatnom kupalištu.

25. Klod Mone

Pionir impresionizma. Upoznaje Renoara i Pisaora i sanjim stvara srž impresionizma. Početkom 60ih
godina 19. veka počinje dasluži vojsku u Alžiru u kojem kao i Delakroa doživljavai ntenzivnu osvetljenost i
boju koja mu je bila nepoznata. Tokom 60ih godina Mone i njegovi prijatelji slikali su predele oko Pariza.
Slikali su žustro, smelim potezima četkice, trudili se da uhvate svetlost u trenutku kad se odbije sa
predmeta. Mone u svoje boje nije dodavao ulje, i slike nije pakirao po završetko jer bi to oslabilo efekat
boje. Pored njegove upotrebe primarnih i sekundarnih boja, jak uticaj je imalo novo istraživanje koje je
pokazalo da komplementarne boje pojačavaju svoj intenzitet kada se stave jedna pored druge.

Delotvornost njegove palete očigledna je na slici ’Na obali Sene’. Umetnik koristi blešteće bele boje
natopljene suncem i sjajno plave i zelena sa primesama crvene i žute. Lišće i trava u senci, zadržava svoju
boju, ne prelazi u crnu. Smeđa boja nije boja blata, već je osunčana svetlošću. Lišće je prikazano kao
silueta. Sve to ne dopušta dubinu slike. Odraz kuće na vodi kreće se gore dole po ravnini slike, ističući
dvodimenzionalnost širokih mrlja svetlost i tamnog plavetnila reke. Jedini motiv koji ukazuje na dubinu
je čamac koji ploveći stvara perspektivu. Njegovi smeli potezi daju slici svetlucavost koja nam govori da
prisustvojemo kratkom vremenskom roku koji će uskoro nestati.

Podjednako je važno to što su savremenici shvatili to što je on takvim potezima prikazivao nestalnost i
brzu promenu modernog života. Te slike su se bitno razlikovale od prethodnih pejzaža.

Mone je takođe slikao savremeni Pariz od sredine 60ih do 70ih godina 19. veka. U prizoru ulice Moneovi
treperavi potezi četkicom i kontrast između svetlih i tamnih mesta izražavaju pulsiranje gradskig ulica
pločnika. Slika je urađena na balkonu ateljea fotografa Nadara, gde će biti održana prva izložba
impresionista. Povišen vidikovac daje dramatičnost, energiju i okvir slici čija je svrha da izrazi prolaznost
modernog sveta.

26. Berta Moriso I Meri Kasat

Berta Moriso
Bila je ključna ličnost impresionističkog kruga. Nije mogla da pohađa školu jer je bila žensko. Koro joj je
dao sliku koju je proučavala. 1864. godine je bio prihvaćen pejzaž u stilu Koroa u salonu. A iduće godine
joj je prihvaćena i slika sa ljudskom figurom.
Slikala je pejzaž i figurativne kompozicije. Žene i deca su joj modeli, jer su dostupni.
Žene su zamišljene, i vladaju prvenstveno sobom. Prikazala je portret žene ravnomeran portretu
muškarca.
Njene slike su ’katalog’ bogate žene. Njene slike odišu sjajnom tehnikom i rafiniranošću. Energični potezi
pera. Stvara apstraktnu tapiseriju po čitavom platnu. Mone joj se divio.
Letnji dan (njena slikarska virtuoznost). Klasična impresionistička tema, moderno odeveni ljudi, ne
komuniciraju (tipično za Bertu), zaokupljeni mislima i posmatraju (što je karakteristično za muškarca a ne
za ženu), paleta je slična Moneovoj i Koroovoj, a prizor prikazuje letnji dan uronjen u svetlost koja se
odbija od predmeta.

Meri Kasat

Ženska perspektiva impresionizma. Učila je kod akademika Žan Loren Žerom. Napušta akademski stil pod
uticajem Degaa u korist realizma. Učestvuje na 4.. impresionističkoj izložbi 1879. Prihvata svetlu paletu i
energičan potez kista. Primenila je realistička kompozicijska sredstva. Slikala figure, i žene u operskoj
loži.
Žene u njihovim svakodnevnim okruženjima. Prikazuje modernu ženu, kroz njenu odeću i provod. Čemu
se i posvećuje do kraja. Bila je borac za ženska prava, i to joj je prolazilo kao tema i kroz slike.
’Kupanje’ – građanski dekor (realizam), jasne boje i spontanost pera, iskošena kompozicija sa pogledom
odozgo, stil podseća na japanske grafike, čvrste forme i konture.
Renesansna umetnost je delovale na nju. Paleta je kredasto-mekana, kao i u renesansi (tempera). Prikazi
majke i deteta podsećaju na renesansnu Bogorodicu sa detetom.

29. 30.

Neoimpresionizam i nauka

Неоимпресионисти су део постимпресионистичког правца у сликарству, наследника

импресионизма. Неоимпресионизам се издваја од постимпресиониза на плану сликарске технике
коју користи, а која се назива поентилизам или дивизионизам. Иако користе ову нову технику,
сликари неоимпресионисти се интересују за исте теме савременог живота као и постимресионисти
: урбани пејзажи, предграђа, обале мора. Најпознатији представници неоимпресионизма су Жорж
Сера иПол Сињак.
Сликар Жорж Сера, оснивач неоимпресионизма, продубљује савремене теорије о бојама, и
замењује дотадашњу праксу мешања боја на палети или директно на платну, постављањем безброј
издвојених тачака чисте боје директно на платно. Утисак целовитости форме се добија оптичким
мешањем које настаје у оку посматрача.
Неки од сликара неоимпресионизна су прошли кроз фазу импресионизма. Неоимпресионизам
представља у исто време његов даљи развој и касну фазу, односно реакцију на импресионизам.
Сера је покушао да слици врати форму, угрожену дотадашњом праксом импресиониста. То је
постизао примењујући ниски извор светлости и издужене сенке.
Сера је своју технику називао дивизионизам. Пол Сињак, који након смрти Сера стаје на чело
покрета, је ову технику називао поентилизам.
Nauka u neoimpresionizmu.
Poznajući teoriju boja verovao je da su one mnogo intezivnije kada ih oko optički meša, nego kada se to
čini na paleti. Dosledno tome on bi svoju površinu uradio stavljajući tanak sloj delimično izmešane
lokalne boje koje bi naneo kratak sloj poteza srodnih nijansi i na kraju gornji sloj tački jednake veličine
primarne i sekundarne boje.
Seraov prijatelj likovni kritičar objašnjava gornji sloj: boja izolovana na platnu ponovo se spajaa na
mrežnjači i zato imamo ne mešavinu materijalnih boja nego mešavinu različito obojenih svetlosnih zraka

48. Pablo Pikaso

Dolaskom u Pariz, nisu ga opčinile sjajne boje impresionizma. Zanimao ga je Dega zbog nemirnog
plastičko-crtačkog istraživanja, kao i Tuluz Lotrek zbog snažnog smisla za društvenu kritiku, a možda
najviše Pivi de Savan zbog elegičnog klasicizma i širine duha velikih dekorativnih kompozicija. Svoj
talenat stavlja u službu siromašnih, slika velike kompozicije na kojima slavi njihovu etičnu plemenitost i
lepotu. Tako iskazuje da se gnusa moralne nakaznosti krupne buržoazije. To je razlog zbog kojeg
odbacuje sitna buržoazijska zadovoljstva impresionista. Slikao je sve u plavom ili u ruzicastom, jer je
smatrao da se boja ne razlikuje od crteza i da ona nije čulna vec intelektualna činjenica.
Proslavlja se sa slikom ‘Gospođice iz Avinjona’. Odbacuje poetiku fovista, i Ist. Um. prvi ruši tradicionalno
slikarstvo. Pikaso je protiv ritmova otvorenog prostora i blago melanholične kompozicije Matisovog
remek-dela. Prostor kod Pikasa nije zajednički činilac koji između figura uspostavlja beskonačnu
harmoniju, on se sada deformiše i raščlanjuje kao i figure.Pikasovo viđenje počiva na načelu
protivurečnosti koje je shvaćeno kao osnovno načelo istorije, za njega je umetnost odlučno učešće u
istorijskoj realnosti. To označava da slika treba da bude akcija koja se sprovodi. Umetnost je realnost
života, ništa od toga nije dosledno. Ako se društvene okolnosti menjaju dok umetnik pravi sliku, on to
registruje i slika se završava drugačije nego što bude započeta.
U ‘Gospođicama’, Pikaso uvodi detalje crnačke skulpture. Lica dveju poslednjih žena sa desne strane
kompozicije postaju apsurdne maske, fetiši. Bavi se problemom istorijskog problema - krize evropske
kulture, primorane da traži nove modele vrednosti. Znači da je element africke kulture uveden samo kao
element rušenja istorijske granice i kao revolucionarni činilac. Zato ‘Gospodjice’ i kada se posmatraju kao
gest, predstavljaju gest pobune kojom započinje revolucionarni proces kubizma.