МИРОВНА КОНФЕРЕНЦИЈА У ПАРИЗУ

(18. јануар 1919. - 21. јануар 1920. године)

Закључивање мировних уговора са пораженим чланицама Тројног савеза извршено је на Мировној конференцији
у Паризу. Конференција је имала сличну улогу као Бечки конгрес из 1815. Версајским миром створен је нови
међународни поредак до избијања Другог светског рата.

Основна начела

Основна начела Мировне конференције била су заснована на Четрнаест тачака Вудро Вилсона изнетих у говору
америчком Сенату 8. јануара 1918. Призанте су на седници Конгреса 4. јула, и сената 27. септембра и 21. октобра
1918. године. У првој тачки заговара начело ЈАВНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ без тајних уговора. Друга тачка односи се на
АПСОЛУТНУ СЛОБОДУ ПЛОВИДБЕ МОРИМА. У трећој тачки тражи успостављање СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ. Четврта
тачка говори о СМАЊЕЊУ НАЦИОНАЛНОГ НАОРУЖАЊА. Пета тачка говори о решавању КОЛОНИЈАЛНИХ ПИТАЊА
и захтева становништва које живи у њима. Шеста тачка тиче се РУСИЈЕ и њеног права да самостално одлучује о
свом политичком развоју. Седмом тачком захтева се поновно успостављање БЕЛГИЈЕ. У осмој тачки говори
повлачењу немачке војске са ФРАНЦУСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ И ВРАЋАЊЕ АЛЗАСА И ЛОРЕНА. Девета тачка тиче се
граница ИТАЛИЈЕ. Десета говори о ПРАВУ НАРОДА АУСТРО-УГАРСКЕ на самостални развој. У једанаестој говори о
ослобађању територија РУМУНИЈЕ, СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ. Дванаеста тачка говори о ГАРАНЦИЈИ СУВЕРЕНИТЕТА
ТУРСКЕ, уз обезбеђивање безбедног живота другим националностима и трајног отварања Мореуза за пролаз
бродова. Тринаеста тачка говори о успостављању НЕЗАВИСНЕ ПОЉСКЕ на територијама насељеним пољским
становништвом. У четрнаестој тачки се тражи оснивање ОПШТЕГ УДРУЖЕЊА ЗЕМАЉА које треба да гарантује
ПОЛИТИЧКУ НЕЗАВИСНОСТ И ТЕРИТОРИЈАЛНИ ИНТЕГРИТЕТ свих држава.

На основу ових тачака формирано је и шест најважнијих начела версајске мировне конференције:

НАЧЕЛО ЈАВНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ подразумевало је искључивање закулисних игара и тајних погодби једних на рачун
других држава (позајмљено од Робеспјера).

НАЧЕЛО РАВНОПРАВНОСТИ СВИХ НАРОДА подразумевало је једнака права сваког народа у одлучивању о својој
судбини, као и о судбини светског мира у целини.

НАЧЕЛО САМООПРЕДЕЉЕЊА И НАЧЕЛО НАРОДНОСТИ подразумевали су права народа на стварање независних

националних држава.

НАЧЕЛО ОДРЕЂИВАЊА СТРАТЕГИЈСКИХ (ПРИРОДНИХ) ГРАНИЦА подразумевало је да свакој држави треба

обезбедити сигурне границе и природне услове за одбрану свог интегритета.

НАЧЕЛО ВИТАЛНОГ ЕКОНОМСКОГ ИНТЕРЕСА подразумевало је неометани привредни развој.

НАЧЕЛО ИСТОРИЈСКОГ ПРАВА подразумевало је очување политичких и културних традиција народа.

Начела су декларативно прихватиле све учеснице конференције. На конференцији је учествовало двадесет седам
савезничких земаља победника у Првом светском рату, 30 са британским доминионима. Побеђеним земљама
био је забрањен приступ. На конференцији није учествовала Русија, јер је закључила сепаратни мир у Брест-
Литовску 3. марта 1918. године.

Мировни уговори нису се могли мењати, по принципу узми или остави.

На конференцији је било две групе учесница:

1. већа група-мале и средње државе са ограниченим правима и могућношћу да једино подносе предлоге;
2. мала група-Велике силе, велика четворка-Француска-Жорж Клемансо, Велика Британија-Дејвид Лојд
Џорџ, Сједињене Америчке Државе-Вудро Вилсон и Италија-Виторио Орландо.
Интереси сила победница

ЈАПАН  је исказивао своје старе империјалне интересе: економска и политичка експанзија ка источној Азији и
Далеком истоку (Кина, Кореја, Манџурија) и обезбеђивање сировина.

ИТАЛИЈА је тражила: јужни Тирол, Трст, Истру, Јулијске Алпе, део далматинске обале (Ријека, Задар, Шибеник),
острва у Јадранском мору (Црес, Ластово Лошињ, Палагружа), централну Албанију (са луком Валона), острво
Сасано, острва у Егејском мору и турске територије у Малој Азији (Анадолија). Остварење уговора у Лондону из
26. априла 1915. године и Сен Жан де Моријену из 19. априла 1917. године (распарва о 9. члану уговора у
Лондону о италијанским интересима на Блиском истоку-југозападна Анадолија и Измир).

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА је тражила колоније на Блиском истоку и у Африци (источна и југозападна Африка, Мосул,
Палестина и Месопотамија). Тражила је елиминацију Немачке као поморске силе и фактора континенталне
политике, али јој је била потребна као елемента равнотеже снага у Европи и противтежа француској хегемонији и
брана ширењу комунизма из Русије. Била је и против претераног привредног слабљења Немачке и њеног
превеликог оптерећивања репарацијама. Лојд Џорџ је лавирао између САД и Француске не желећи да се замери
ни једној ни другој. 

ФРАНЦУСКА је тражила да јој Немачка надокнади све материјалне губитке. Имали су 1.400.000 погинулих током
рата. Тражила је запоседање привредно најразвијенијих подручја Немачке (Сарска и Рајнска област). Циљ јој је
било дефинитивно елиминисање Немачке као велике силе.  Желела је формирање Пољске (11.11.1918.) и
Чехословачке (28.10.1918.) као антируске и антинемачке творевине. То би све осигурало француску безбедност и
доминацију у Европи. Њени циљеви изложени су у два програма:

1) План маршала Фоша

Фердинанд Фош био је француски генерал у Првом светском рату. У свом плану тражио је враћање Алзаса и
Лорена, затим одузимање целе леве обале Рајне. Под руководством Друштва народа на левој обали Рајне
формирати неколико независних државица подвргнутих временски неограниченој окупацији од стране
савезничких трупа. Предвиђао је наметање тешких репарационих обавеза Немачкој и ограничење немачке
армије на 200.000 људи и највећи војни чин би био мајор.

2) Програм Жоржа Клемансоа

А) ЗАПАДНЕ ГРАНИЦЕ НЕМАЧКЕ: Предвиђао је да леву обалу Рајне треба војно неутралисати без промене
њеног политичког положаја. Вратити Алзас и Лотарингију вратити Француској, са границама из 1814, а не
из 1870. Сарске руднике предати на експлоатацију Французима.  

Б) ОБНОВА ПОЉСКЕ државе у целини (делови западне Пруске, Горња Шлезија). 

В) ПРЕУРЕЂЕЊЕ НЕМАЧКЕ на федеративном принципу. 

Г)ЕВРОПСКИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ: У централној и југоисточној Европи створити систем политичких

односа као сигурне противбољшевичке и противгерманске бране.

Д) КОЛОНИЈАЛНИ ИНТЕРЕСИ: Заузимање немачких колонија у Африци и бивших турских територија

(Сирија, Саудијска Арабија, Анадолија и Киликија, богата рудницима).

САД  јавно не износи непосредне територијалне добити, нити захтеве за одштетама. Залаже се за принципе
самоопредељења, равноправност међу народима, економску сарадњу у свету. Предлаже оснивање Друштва
народа као инструмента мира и колективне безбедности у свету. Такође се залаже за развој и опоравак, али
против стварања прејаке Енглеске и Француске. У ту сврху жели образовати економски и политички стабилну
Немачку. Тражи формирање стабилних малих европских држава. Планирала да преко Друштва народа у Европи
игра улогу главног арбитра у споровима. 

Интереси поражених сила

Циљеви свих побеђених земаља били су што мањи материјални, територијални и политички губици. Немачка је
била спремна да се одрекне Алзас-Лорена, северног Шлезвига и источних области насељених Пољацима.

Организација рада конференције

Конференција у Версају почела је 18. јануара 1919. и трајала је до 21. јануара 1920 у провј фази, у другој фази до
21. јануара 1920. године. Отворена је поздравним говором Рејмона Поенкареа, председника Француске. На
конференцији је учествовало преко хиљаду делегата, а службени језици били су француски и енглески.

Органи конференције:

-ВРХОВНИ САВЕТ (савет четворице) чинили су преседници влада Велике Британије -Лојд Џорџ, Француске - Жорж
Клеманско, Италије - Виторио Орландо и председник САД - Вудро Вилсон. Укупно 67 седница.

-САВЕТ ДЕСЕТОРИЦЕ чинили су премијери, председници и министри иностраних послова пет великих сила
(Балфур, Пишон, Роберт Ленсинг, Сонино). Учешће јапанских делегата ограничено је на расправе о Далеком
истоку-Сајонџи Кимочи. Савет десеторице је припремао програм рада конференције у целини, упознавао се са
конкретним питањима и упућивао их на разматрање стручним комисијама.

-КОНФЕРЕНЦИЈА АМБАСАДОРА 

-СТРУЧНЕ КОМИСИЈЕ којих је било укупно 52 (Комисија за територијална питања, за Друштво народа, за ратну
одговорност, и Репарациона комисија).

Рад конференције може се поделити у две основне временске фазе: 

1) 18. јануара - 28. јуна 1919. 

2) 28. јун - 21. јануар 1920. 

У првој фази припремани су мировни уговор са Немачком и оснивање Друштва народа. Доминантан је политички
утицај САД и Вилсона. 

У другој фази припремани су уговори о миру са Аустријом, Мађарском, Бугарском и Турском. Прецизиране су

неке одредбе уговора са Немачком. Отклањана су спорна питања између победничких земаља. Присутно је
постепено опадање америчког и пораст англофранцуског политичког утицаја, нарочито након повлачења целе
америчке делегације са Конференције 9. децембра 1919. 

Улога других учесника конференције била је другоразредна и обавештаване су само о одлукама.  Велике силе о
најбитнијим питањима светског мира расправљале су у уском кругу, иза затворених врата. У првој фази
конференције одржано је само седам пленарних седница конференције.

Друштво народа
Чланови оснивачи Друштва народа били су потписници уговора о миру (укупно 32): САД, Белгија, Боливија,
Бразилија, Британско царство, Канада, Аустралија, Јужна Африка, Нови Зеланд, Индија, Кина, Куба, Еквадор,
Француска, Грчка, Гватемала, Хеџас, Хондурас, Италија, Јапан, Либерија, Никарагва, Панама, Перу, Пољска,
Португалија, Румунија, Краљевина СХС, Сијам, Чехословачка, Уругвај и Хаити. Поред њих позвани су да приступе
Пакту (13 држава): Аргентина, Холандија, Чиле, Персија, Колумбија, Салвадор, Данска, Шведска, Шпанија,
Швајцарска, Норвешка, Венецуела, Парагвај.

Идеја о стварању Друштва народа потекла је из Четрнаест тачака Вудро Вилсона. Жорж Клемансо био је
резервисан. Одлука о формирању Друштва народа донета је 25. јануара 1919.

Циљеви међународне организације били су:

1) спречавање рата стварањем система колективне безбедности

 2) гарантовање независности и територијалног интегритета држава

3) разоружање

4) решавање спорова преговорима и дипломатијом

5) остваривање глобалног благостања.

Врховни орган организације била је пленарна СКУПШТИНА у којој је делегација сваке државе-чланице имала
један глас. Скупштина је двотрећинском већином гласова одлучивала о пријему нових чланова и о повећању
броја чланова Савета. Извршни орган Друштва народа био је САВЕТ, састављен од сталних чланица (великих сила)
Француска, Велика Британија, Немачка, Италија, Јапан, СССР и несталних (укупно десет) које, на одређено време,
бира Скупштина.

Првобитно Друштво народа сачињавало је 26 држава, без поражених држава, СССР и САД, (успротивила се
републиканска опозиција, а Конгрес и Сенат нису ратификовали Версајски мировни уговор). Број чланова
повећаван је двапут: на 42, и коначно на 60 земаља. У састав Друштва народа 1926. ушла је Немачка, а 1934.
СССР. Из Друштва су 1933. иступили Јапан (манџурска афера) и Немачка (нацисти на власти), а 1937 Италија
(агресија на Етиопију). Седиште организације било је у Женеви.

Са почетком Другог светског рата Лига је оманула у својој функцији-спречавање будућих светских ратова.
Одлучено је да се формира тело које ће у будућности заменити Лигу, Уједињене нације. На заседању скупштине
1946. године Лига је распустила саму себе, а имовина је пренета на ОУН.

Интереси великих сила у оквиру Друштва народа

САД (односно Вилсон) је тражила: опште разоружање, обавезност одлука Друштва за све земље и могућност
употребе силе према непослушним државама.

ФРАНЦУСКА је тражила: да Друштво народа има право примене оружане санкције помоћу међународне војне
формације са јединственом врховном командом.

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА је била против оружаних санкција и међународних трупа, јер је страховала од француске
хегемоније.

Велика Британија и САД су предлагале економско-финансијске и моралне санкције против прекршиоца принципа
Друштва народа. Французи и Белгијанци су сматрали да без оружане санкције нема гаранција политичке
независности и територијалног интегритета чланицама Друштва. Под њиховим притиском, Велика Британија и
САД пристају на могућност примене војне интервенције под низом услова. Под тим условима војна интервенција
је обесмишљена.

Пакт о Друштву народа, са статутом свечано је усвојен у Версају 28. априла 1919. године. 

Неуспех Версајског уговора у САД

САД су одбациле ратификацију мировног уговора са Немачком и Вилсонове принципе нове дипломатије.
Одбацивање је извршено у Сенату, који је по америчком уставу надлежан да двотрећинском већином гласова
ратификује међународне споразуме. То је значило пораз Вилсонових интернационалистичких и превага
традиционалних изолационистичких концепција америчких републиканаца.

У то време у Сенату САД седело је 47 сенатора из Демократске и 49 из Републиканске странке, па је било

немогуће остварити потребну двотрећинску већину (64 гласа) за ратификацију Версајског мировног уговора .
Један број републиканаца био спреман да прихвати мировни уговор, али уз прихватање одређених амандмана.
Међутим, Вилсон није спреман на компромисе са противницима уговора, ни на амандмане републиканских
сенатора. Вилсоноваа теза је била да под притиском америчког јавног мнења Сенат ће пристати да ратификује
мировни уговор. И у јавном мњењу је владала велика подељеност на присталице и противнике Версајског
уговора.
Септембар 1919. Вилсон је провео на турнеји по градовима Средњег и Далеког запада возом, на којој је прешао 5
000 километара и одржао 36 говора. Његова теза је била да је Версајски уговор највећи документ хуманости свих
времена, а његова највећа вредност Версајског уговора је Друштво народа, гаранција против свих будућих ратова
и разарања. Према томе морална обавеза САД је да уговор прихвати без икаквих резерви. Успех Вилсонове
турнеје био је половичан. За време турнеје дошло је до неслагања између председника и државног секретара
Лансинга. Иза Вилсона, у истим градовима Средњег и Далеког запада говорили су противници Версајског уговора
(сенатори Бора, Мак Кормик и Џонсон). Вилсон се по повратку са путовања тешко разболео, што га је неколико
месеци потпуно одвојило од политичког живота.

У Сенату је било највише примедби на одредбе о Друштву народа и обавезе САД у њему. Изнета је теза да
Друштво народа не осигурава мир, већ подстиче на рат.

19. новембра 1919. на првом гласању о Версајском уговору у Сенату, Уговор није добио ни просту већину –
одбачен је са 55 гласова.  20. марта 1920. је и модификовани предлог Уговора дефинитивно одбачен. То је
значило дефинитивни неуспех Вилсона. 

Вилсон је са своје стране ставио вето на предлог посебног мировног уговора између САД и Немачке.

Новембра 1920. Вилсон није номинован за председничког кандидата демократа. Нови кандидат демократа Кокс
је поражен, а победу је однео републиканац Ворен Хардинг.

24-25. август 1921. председник Хардинг склапа посебне мировне уговоре САД са Аустријом, Мађарском и
Немачком. У текстовима посебних мировних уговора било је мало новина у односу на Версајски, Сен Жерменски
и Тријанонски уговор. Једина новина било је одсуство Пакта о Друштву народа. Октобра 1921. Сенат САД је
ратификовао посебне мировне уговоре.

Неуспех Версајског мировног уговора и победа изолационистичких тенденција у САД изазваће последице у
међународној, а посебно у политици Европе. Прва последица био је слом Уговора, система гаранција за очување
Версајског мировног уговора, против евентуалне нове немачке агресије. Систем гаранција понудили су Вилсон и
Лојд Џорџ Французима. Гаранције су се састојале од англо-француског и америчко-француског уговора. У случају
неизазваног немачког напада на Француску предвдиђана је интервенција САД и Велике Британије. Уговори су
требали бити анекс Версајском мировном уговору. Међутим, основна слабост система гаранција била је што није
био валидан ако било која од три стране потписнице одбије да их ратификује. Систем гаранција није био
примењив јер га Сенат САД није ратификовао, као што није ратификовао ни Версајски мировни уговор. Неуспех
уговора о гаранцијама узнемирио је Француску, и то је изазвало њен агресивнији наступ према Немачкој.
Француска се бојала од обнове и јачања Немачке и обнове њених империјалистичких тежњи.

Постојала је код Француза и идеја о стварању низа споразума и савеза (политичких и војних) са мањим
европским земљама, како би се надокнадило одсуство система гаранција САД и Велике Британије. 7. септембра
1920. склопљен је споразум са Белгијом, фебруара 1921. са Пољском, марта 1921. са Румунијом. Уговори са
Пољском и Румунијом уперени су против ревизионистичких тежњи Немачке и Мађарске, и против СССР-а.

Почетак рада Друштва народа

Друштво народа започело је рад 10. јануара 1920. Први Савет Друштва народа чинило је шест држава: Француска,
Велика Британија, Јапан, Белгија, Бразилија и Грчка. Прве чланице Друштва народа биле су потписнице мировних
уговора из 1919-1920, изузимајући пет побеђених држава. Чланице су биле све независне државе које прихватају
одредбе Пакта о Друштву народа. Државе побеђене у Првом светском рату биле су искључене привремено из
Друштва народа, док не покажу на делу оданост принципима мировних уговора и Пакта о Друштву народа. Ван
Друштва народе остале су САД, Кина и СССР. Седиште Друштва било је у Женеви. Најважнији органи били су:
Скупштина, Савет и Секретаријат. 

Скупштина је одржавала редовна заседања једном годишње. Радом Скупштине управљали су председник и шест
потпредседника. Активности Скупштине били су: разматрање најважнијих политичких питања, усвајање
резолуција и препорука по принципу једногласности. 
Савет Друштва народа био је извршни орган. Био је састављен од 5 сталних чланова (практично 4, јер је пето
место било резервисано за САД) и 4 нестална- који су бирани. Од 1922. број несталних чланова Савета повећан на
6, а од 1926 - на 9. Савет се састајао према потреби, али по правилу једанпут до четири пута годишње. Савет је
разматрао најважније међународне проблеме, спровођење резолуција Скупштине, реализација одлука мировних
уговора за које је Друштво народа задужено, решавањем спорова међу државама.

Секретаријат Друштва био је технички орган чији су задаци били припрема докумената за Скупштину и Савет,
сакупљање података, прибављање информација и анализе, издавање публикације.  

Помоћни органи Друштва биле су комисије и специјализоване организације за разне области.  

Прва Скупштина Друштва народа одржана је од 15. новембра до 18. децембра 1920. 

У раду Друштва испољавао се сукоб различитих националних, државних и политичких интереса што је доводило
до немогућности постизања сагласности о општим циљевима светске политике.

Фазе у раду Друштва народа: 

1) 1920-1922. 
У том периоду завршени су сви организациони послови око формирања Савета, Секретаријата, Скупштине,
комисија, Међународног суда правде у Хагу. 

2) 1922-1925.
 Проналазак механизама за реализовање принципа мира и колективне безбедности у свету.

3) 1925-1931. 

Постепено потискивање Друштва народа као најважнијег инструмента за очување мира у свету и његовог
замењивања регионалним споразумима и пактовима. 

4) 1931-1939. 

Период кризе и губитка било каквог угледа Друштва народа 

У првом раздобљу Друштво народа било је ангажовано у решавању многих међународних проблема и спорних
питања (финско-шведски спор око Аландских острва, пољско-немачки око Горње Шлезије, пољско-чехословачки
око Доње Шлезије, чехословачко-мађарски, мађарско-југословенски, статус Сарске области, Данцига, Мемела...) 

Друштво народа није имало практичну моћ, већ више моралну снагу. Друштво је доносило одлуке које су већ
усаглашене међу великим силама.

Версајски мировни уговор са Немачком-28. јун 1919. године

1)Најспорније је било питање будућих ГРАНИЦА НЕМАЧКЕ:

АЛЗАС И ЛОРЕНА (области у источној Француској) требали су одмах бити враћени Француској у границама из
1870.

Француска је тражила припајање САРСКЕ ОБЛАСТИ, југозападне области Немачке на граници са Француском и
Луксембургом, која је богата угљем, позивајући се на историјско право и економске интересе. Сарска област
добила је посебни статус. Издвојена је из Немачке, стављена под управу Друштва народа и комисије од пет
чланова на 15 година. После 15 година предвиђено је одржавање плебисцита становништва на којем би се
одлучивало: да ли ће се продужити интернационални статус, да ли ће се вратити Немачкој или ће се прикључити
Француској. Током 15 година Французи контролисали су и експлоатисали руднике угља. На плебисциту 1935.
становништво се изјаснило за враћање Немачкој. 

Французи су потраживали и РАЈНСКУ ОБЛАСТ, у западном делу Немачке, због стратегијских интереса. Циљ је
био одбацити немачке трупе што даље од француских граница и што дубље се уклинити у немачку територију.
Французи су предлагали да се лева обала Рајне одвоји од Немачке и формира слободна држава-тампон зона
између Немаца и Француза. Такође је тражено да се на левој обали Рајне забрани политичка и војна активност
Немачке. Француски предлог је одбијен. Англо-амерички предлог, који је прихваћен, био је да Немачка мора
извршити трајну демилитаризацију десне обале Рајне у дубини од 50 км. Забрањено је да у том појасу држи
војску и гради касарне. Леву обалу Рајне окупирали су савезници на 15 година, а окупирана територија ће се
сваких пет година смањивати за једну трећину. После првих пет година евакуисаће се северна зона са градом
Келном (лева обала Рајне), након десет година централна зона са Кобленцом (лежи на обе обале реке
Рајне), после петнаест година јужна зона са Мајнцом (десна обала Рајне). Трошкове окупације требало је да сноси
Немачка. 

Немачка је Белгији уступала градове МАЛМЕДИ и ЕПЕН.

Донета је одлука да се одржи плебисцит у ШЛЕЗВИГУ (област између Данске и Немачке, између северног и
Балтичког мора). Плебисцит је одржан 1920. године, већи северни део се изјаснио за Данску, мањи јужни за
Немачку.

Призната је обновљена ПОЉСКА и утврђене су њене границе. У састав пољске државе ушле су све територије на
којима Пољаци чине већину од 65% становништва. Пољској је припало 58.000 км2 територија одузетих Немачкој.
Немачка је уступила Пољској: област ПОМЕРАНИЈЕ (област између доњег тока реке Одре и Висле), пруску
провинцију ПОЗНАЊ и делове ЗАПАДНЕ ПРУСКЕ са градом Торном (на реци Висли) – КОРИДОР (са већинским
пољским становништвом) ширине 100 км који омогућава Пољској излаз на Балтичко море и одваја Источну
Пруску од осталих делова Немачке.

ГДАЊСК, балтичка лука у Западној Пруској, са већинским немачким становништвом, претворен је у слободан
град под управом Друштва народа, али је укључен у пољски царински систем.

Плебисцити су одржани и за ЈУЖНИ ДЕО ИСТОЧНЕ ПРУСКЕ и ГОРЊУ ШЛЕЗИЈУ, област између горњих токова реке
Одре и Висле. 1920. године јужни део Источне Пруске се определио за Немачку. 1921. северозападни део Горње
Шлезије се определио за Немачку а југоисточни за Пољску.

Град МЕМЕЛ (данас КЛАЈПЕД), балтичка лука у Источној Пруској проглашен је слободним градом под управом
Друштва народа.

Немачка се обавезала да поштује независност АУСТРИЈЕ: 

Немачка је изгубила 1/7 територија и 1/10 становништва.

2) Друго важно питање било је ПИТАЊЕ РЕПАРАЦИЈА: 

На плаћању ратне штете нарочито су инсистирали Французи. Енглези су заступали тезу да Немци треба да плате
све што могу, а не све што треба. Висине репарација су се кретале од 120 милијарди златних марака (САД), преко
480 (Енглези), до 800 милијарди исплативих за 50 година (Французи). Није било сагласности око укупне висине
репарација. Немачка је у року од две године требало да исплати први износ од 20 милијарди златних марака у
угљу, до 1. маја 1921. године уз надзор Репарационе комисије. 

3) ОДГОВОРНОСТ НЕМАЧКЕ ЗА РАТ

Немачка је проглашена јединим кривцем за Први светски рат и једином обавезном да надокнађује ратне
штете. Одлучено је да се суди ратним кривцима. Бивши немачки цар Виљем II, емигрант у Холандији, оптужен за
најтеже злочине, али га Холандија не жели предати савезницима. Немачка није изручила нити осудила преко 700
оптужених политичара, војника и дипломата. 

4) ПИТАЊЕ НЕМАЧКЕ ВОЈСКЕ

Извршено је смањење броја немачких војника са 400.000 на 100.000 војника добровољаца и 4000
официра. Укинут је немачки генералштаб. Немачкој је забрањено држање тешке артиљерије, оклопних јединица
и авијације.  Ограничено јој је држање ратних бродова.
5) СТАТУС НЕМАЧКИХ КОЛОНИЈА 

Немачка је изгубила све колоније. Јапан је запосео Шин Тао, Кјао Чау, Шантунг, Маршалска, Каролинска и
Маријанска острва. Аустралија је заузела Нову Гвинеју. Камерун, Того и друге колоније у Африци запосели су
Белгија, Велика Британија и Португалија. Формални наследник немачких колонија било је Друштво народа, као
носилац суверенитета, али је управа над немачким колонијама дата појединим државама.

Реакције Немачке на услове мира

Услови мира саопштени су 7. маја 1919. Министар спољних послова Немачке, гроф Ранцау, изјављује да су
услови неприхватљиви. Немци су имали право писмених примедби у року од 15 дана. Немачка влада је изјавила
да су услови мира документ мржње и слепила, неприхватљив за било коју нацију и да је наметање таквог уговора
осуда на самоубиство са задршком. Текст уговора одбацила је и немачка скупштина. 

Немачке примедбе на сто страна послате су 29. маја 1919. У њима се протестује против сурових услова. Осуђују се
одлуке о источним границама Немачке: Данциг, Коридор, Шлезија и Судети, и тражи се остављање свих ових
територија Немачкој, јер су Немци у њима већина. Тражили су плебисцит за Алзас-Лорен, Епен, Малмеди и
Шлезвиг. Протестовали су против забране аустро-немачког уједињења. Одбацивали су решење сарског питања.
Сматрали су да је одузимање колонија неправедно. Прихватали су ограничење армије на 100.000 војника. 
Савезницима се уместо репарације нудили бонови од 20 милијарди марака који би се наплатили до 1926.

Англо-американци су били за прихватање неких захтева Немаца: ублажавање одредби о окупацији Рајнске
области, деоба Горње Шлезије... 

Немцима је дат рок од пет дана за одговор по принципу узми или остави. Одбијање мировног уговора значило је
обнову непријатељстава и марш савезничких трупа на Берлин. Код Немаца се јавила дилема за или против
уговора. Шеф Генералштаба, генерал Гренер, је изјавио да је Немачка превише исцрпљена и угрожена са свих
страна да би могла пружити ефикасан отпор нападачу. Нова влада социјалдемократе Бауера прихватила је
уговор,  али је захтевала да се избаце понижавајуће одредбе о ратним злочинцима и ратној кривици. Савезници
одбијају немачко условљавање.  

Министар иностраних послова Херман Милер 28. јуна 1919. у Сали огледала Версајског дворца потписује
мировни уговор.

Остали мировни уговори

Распадом Аустро-Угарске настале су нове националне државе. Мировна конференција у Паризу треба је да
правно санкционише настале промене, изврши међународно признање нових држава и одреди будуће границе.
Она је свој распад започела још током 1918. године. Капитулирала је 3. новембра. Пољска се са Галицијом
издвојила 7. октобра, Мађарска 31. октобра, Чехословачка 28. окотбра, Буковина 27. октобра, Транисилванија 31.
окотбра, Хрватска, Славонија и Далмација 29. октобра, Војводина 25. новембра, Краљевина Срба, Хрвата и
Словенаца је проглашена 1. децембра.

Спорне границе биле су:

1) италијанско-аустријска граница у Тиролу

2) италијанско-југословенска у Јулијским Алпима и на Јадрану

3) југословенско-аустријска у Корушкој

4) аустријско-мађарска у Бургсланду

5) југословенско-мађарска у Бачкој и Прекомурју

6) југословенско-румунска у Банату (уговором између Антанте и Румуније у Букурешту 17. августа 1916. године,
било је предвиђено да Банат припадне Румунији. Међутим, Румунија је била принуђена да потпише сепаратни
мир са Немачком 7. маја 1918. године и тада губи читаву Добруџу. Тај мир био је на снази све до дана пре
потписивања примирја са Немачком у Ротонди 10. новембра 1918. године.)

7) мађарско-румунска у Трансилванији

8) румунско-совјетска у Бесарабији

9) мађарско-чехословачка у Поткарпатима

10) чехословачко-пољска у Шлезији (Доња Шлезија припала је Чехословачкој иако је већинско становништво

било Пољско 55%, али је ова територија била значајна због својих рудника)

Сен-Жерменски мир са Аустријом

Мировни уговор са Аустријом потписан је у Сен-Жермену, граду недалеко од Париза, 10. септембра
1919. године.

Питање италијанско-аустријске границе у Тиролу решено је тако да је цео ЈУЖНИ ТИРОЛ (Алто Адиђе-северна
Италија) припао Италији, као и делови КРАЊСКЕ и КОРУШКЕ.  

Што се југословенско-италијанске границе на Јадрану тиче: Италија добија ИСТРУ, ЗАДАР, КВАРНЕРЕ и ЛАСТОВО.
РИЈЕКА постаје слободна држава под заштитом Друштва народа, али 1924. улази у састав Италије. 

Југословенско-аустријска граница: за подручје КОРУШКЕ предвиђен је плебисцит. Спорни су били градови

Клагенфурт и Вилах. Плебсцит је одржан октобра 1920. године и становништво се определило за припадност
Аустрији, а не КСХС.

Аустрија је изгубила БУКОВИНУ која улази у састав Румуније 

ГАЛИЦИЈА је припала Пољској. 

Мађарска је Аустрији уступила БУРГЛАНД (источна Аустрија), одређен је плебсцит.

Аустрија је имала право да држи 30 000 војника.

Морала је да исплати репарације државама победницама.

Нејски мир са Бугарском

Мировни уговор са Бугарском потписан је у Нејиу, предграђу Париза, 27. новембра 1919.

Бугарска је Првом светком рату приступила на страни Централних сила које су јој за узврат обећале тероторију
Вардарске Македоније и део српске територије источно од реке Мораве. Рат је објавила Србији 14. октобра 1915.
и након тога окупирала српску територију. Међутим, ове њене претензије као једне од поражених земаља нису
остварене већ је изгубила и део територије који је имала.

ЈУЖНА ДОБРУЏА је припојена Румунији, а ИСТОЧНА ТРАКИЈА Грчкој, као и лука ДЕДЕАГЕЧ. Могла је да држи
војску 20 000 војника, морала је да укине општу војну обавезу, да редукује наоружање и великим силама преда
своју флоту. Била је дужна да плати ратну репарацију од 2,5 милијарде златних франака, касније ће јој бити
опроштено три четвртине обавеза. Суседним земљама требала је да преда нешто стоке на име одштете током
рата, као и да врати уметничке предмете и архиве.

Тријанонски мир са Мађарском

Приликом потпписивања мира са Мађарском постојала су два проблема: одређивање граница и измешаност
становништва и проблем настанка Социјалистичке републике Маћарске која је трајала од 21. марта до 1. августа
1919. године под Белом Куном.
Мировни уговор са Мађарском потписан је у Тријанону, дворцу у Версају, 4. јуна 1920. Одређене су мађарске
границе. Припао јој је централни део некадашње Краљевине Угарске. СЛОВАЧКА и ПОТКАРПАТСКА УКРАЈИНА
(РУТЕНИЈА) припале су Чехословачкој. ХРВАТСКА и СЛОВЕНИЈА ушле су у састав Краљевине СХС (Прекумурје,
Међумурје, Славонија, Срем, део Барање, Бачка и део западног Баната). Румунији су дати ТРАНСИЛВАНИЈА
(ЕРДЕЉ) и део БАНАТА. Аустрији је дат БУРГЕНЛАНД, што је већ било одређено уговором у Сен Жермену.
Мађарска војска није могла да прелази цифру од 35 000, имала је забрану опште војне обавезе и држања тешког
наоружања. Лишена је права на Ријеку. Морала је да исплатни ратну одштету у висини коју одреди Репарациона
комисија. Овим миром Мађарска је изгубила 70 одсто територије и половину становништва, а 3,5 милиона
Мађара нашло се ван своје земље. Хортијева влада ратификовала је овај уговор 15. новембра 1920. године.

Уговор са Турском у Севру

Мировни уговор са Турском потписан је у Севру 10. августа 1920. ЦАРИГРАД је стављен под међународну
контролу. Турска је изгубила територије: САУДИЈСКА АРАБИЈА, СИРИЈА (Француска), ИРАК и ПАЛЕСТИНА (Велика
Британија). Грци су добили ИЗМИР и делове ТРАКИЈЕ. Италијанима су припали ДОДЕКАНЕЗИ и делови
АНАДОЛИЈЕ.

Резултати Париске мировне конференције

 Версајским миром продубљене су противречности између поражених и победника.  Створен је јаз међу
победницима (Енглеска и Француска, САД и Енглеска, САД и Јапан, Италија и остали савезници). Након тога
долази до јачања реваншизма и екстремних снага код поражених народа. Једна од последица су велике сеобе
становништва (300 000 Мађара исељено из Бесарабије, из Македоније и Добруџе иселило се пола милиона
становника...). Унет је раздор међу словенским народима.

Маршал Фош је изјавио да то није мир, већ примирје на двадесет година.

Албанија

26. априла 1915. године Лондонским уговорм договорена је подела Албаније:

 север-Србија
 југ-Грчка
 централни део (лука Валоона и острво Сасано)-Италија

Јуна 1919. године потписан је уговор имзеђу Титонија и Венизелоса којим је Грчка прихватила италијанску
окупацију Албаније.

Јануара 1920. на конгреу у Љушњу покренута је борба за независност Албаније, до фебруара су осовјили Тирану.
Боре се против Италијана у Валони. Италија је отказала уговор са Грчком и 2. августа склопила уговор са
Албанијом, а италијанска војска се евакуисала из Валоне.

Слободна држава Ријека

Италијанске јединице су након Првог светског рата ушле у Ријеку и окупирале је. Са Париске мировне
конференције стигло је наређење да се оне морају повући. Мања група официра на челу са песником Габријелом
Дануницијем је повела јединице на Ријеку. Дан након склапања уговора у Сен Жермену 11. септембра Данунцио
је из Ронкија, код Трста, кренуо ка Ријеци. Заповедник италијанског гарнизона у Ријеци генерал Питалуга се
повукао из Ријеке. Данунцио је прогласио Италијанску управу за Кварнер. Влада у Риму је осудила Данунцијев
чин. Рапалски уговор са Италијом је потписан 20. септембра по коме је стоврена Слободна Држава Ријека.
Италијани блокирају град, Данунцио одговара објавом рата Италији. Након боимбрадовања града на Божић,
Данунцио је предао град децембра 1920. Италијанске трупе су га поново окупирале. Римски уговори потписани су
27. јануара 1924. године којим је Ријека припала Италији, а Сушак КСХС.
*Италија је држава победница и има подршку В. Британије и Француске које су везане Лондонским уговором
(1915), а преко тих обећаних територија траже и Ријеку.

У Италији је дошло до промене власти па је нови министар спољних послова Карло Сфорза наставио преговоре.

Нови предлог Сфорзе био је да:

1. Италија добије Снежник,

2. Ријека постане независна држава,
3. Црес и Лошињ да припадну Италији,
4. Далмација осим Задра и сва острва припадну Југославији.

12/13. новембра 1920. је потписан Рапалски уговор, а поред њега и антихабзбуршка конвеција којој се Италија и
Југославија обавезују да спрече рестаурацију Хабсбурговаца у Аустрији и Мађарској.

Д’Анузио није желео да напусти Ријеку па га је силом натерала Италијанска влада (1. децембра 1920.)

На изборима за конститутивну скупштину Ријечке државе већину су добили “аутономаши” Рикарда Забеле, па су
27. априла фашисти силом преузели власт. На поновљеним изборима Занела је победио и постао председник
привремене владе (5. октобар 1921.), али су анексионисти уз помоћ карабињери и војних власт извршили
државни удар (3. март 1922.) Италија није предузимала никакве мере поводом догађаја у Ријеци, а и Југославији
је било стало до Побољшања односа са Италијом. Сантамаргхеритске конвенције потписане у Риму (23. октобра
1922.)-тим одредбама Италијанска војска је морала да напусти Далмацију и Хрватског приморја (Сушак).

Ријечко питање је поверено новој југословенско-италијанској комисији која је требала да спроведе у дело
одредбе Рапалског уговора.

30. октобра 1922. у Италији на власт долази Бенито Мусолини. 16. септембра Мусолини је именовао војног
гувернера у Ријеци што је био први корак ка анексији Ријеке.

27. јануара 1924. потписани су Римски уговори који су се састојали из уговара о пријатељству и сарадњи,
споразума о Ријеци, о православним заједницама... Српски представници били су Никола Пашић и Момчило
Нинчић. Споразум је предвиђао укидање ријечке државе, Краљевини СХС је признат суверенитет у Барошу и
Делти, југословенска мањина у Италији ужива иста права као и италијанска у Југославији, да Ријечка железничка
станица буде под мешовитом италијанско-југословенском управом.

Рапалски уговор

Потписан 12. новембра 1920. године између Краљевине СХС и Италије у граду Рапалу поред Ђенове. Решено је
питање границе на источној јадранској обали. Лондонским уговором из 1915. Италији је гарантована територија:
Трст, Истра, Горица, Кварнерска острва и Дламација. Крајем рата Италија је окупирала источну Јдранску обалу
тражећи да се испоштује Лондонски уговор. Међутим, формирањем Краљевине СХС то је било немогуће.
Италијански премијер желео је ово да реши. Преговори су вођени у мају 1920. у Паланзи, затим у бањи Спа јуна
1920. и завршени у Рапали од 8. до 12. новембра 1920. године. Представници Србије били су премијер Миленко
Веснић и министра спољних послова Анте Трумбић. Италија је добила Истру, Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово
и Палагружу. Ријека је осталс независна, али ће касније Римским уговором припасти Италији, док је лука Сушак
издвојена из Ријеке у склопу Краљевине СХС. Око пола милиона Срба, Хрвата и Словенаца остало је ван граница
Краљевине СХС. Тог дана потписана је и антихабзбуршка конвенција којом се обе стране обавезују да ће мотрити
на то да се поштују уговор у Сен Жермену и Тријанону и спречи повратак Хабзбурга.

Немачке репарације

На плаћању ратне штете нарочито су инсистирали Французи. Енглези су заступали тезу да Немци треба да плате
све што могу, а не све што треба. Висине репарација су се кретале од 120 милијарди златних марака (САД), преко
480 (Енглези), до 800 милијарди исплативих за 50 година (Французи). Није било сагласности око укупне висине
репарација. Немачка је у року од две године требало да исплати први износ од 20 милијарди златних марака у
угљу, до 1. маја 1921. године уз надзор Репарационе комисије са седиштем у Паризу.

Априла 1920. састала се Међународна конференција у Сан Рему и на њој је расправљано о репарацијама. И ту се
испољила несагласност савезника. Британци су били толерантнији према Немачкој и тражили су ревизију
одредаба Мировног уговора о репарацијама. Французи су били за политику извршавања уговора по сваку цену,
уз примену санкција. Француска је инсистирала на репарацијама, сматрајући да ће Немачка бити неспособна за
наоружавање и реванш све дотле док буде плаћала ратну штету. Веровало се да Немачку треба оптеретити што
тежим репарацијама које неће моћи да исплати. То би била шанса за Француску да економски и политички
потчини Рајнску област.

Јуна 1920. у Булоњу савезници су донели одлуку да висина репарација буде 259 милијарди марака са роком
исплате од 42 године.

Јула 1920. на Савезничкој конференцији у бањи Спа, обновљена је одлука из Версаја. Немачка је требало да
настави са исплатом првих 20 милијарди марака, уз могућност замене новчане рате испорукама угља.
Процентуално учешће земаља у немачким репарацијама требало је да буде: Француска 52%, Енглеска 22%,
Италија 10%,Румунија и Југославија заједно 6,5%. Немачка је покушала да изврда плаћање репарација,
изговарајући се инфлацијом, буџетском неравнотежом...

Јануара 1921. на Париској конференцији предложена је укупна свота репарација 226 милијарди са роком исплате
од 42 године. У Немачкој су били незадовољни због висине репарација и настављали су саботирање исплате.
Велике силе су упутиле ултиматум, али га је Немачка одбила.

У марту 1921. године Савезнице су сазвале нову конфенерцију у Лондону где су тржиле од Немачке да испуни
одлуке конференције у бањи Спа или ће окупирати три града Дуизбург, Рурорт и Дизелдорф. Како из Немачке
није стигао одговор Савезнице су то реализовале.

Од 29. априла до 5. маја 1921. на Лондонској конференцији Међусавезничког врховног савета донета је одлука о
укупној своти репарација: 132 милијарде златних марака, исплата у три рате. Постављен је ултиматум. Ако
Немачка не прихвати одлуку савезници ће окупирату Рурску област. Поред те одлуке одлучено је и о начину
исплате: до 1. јула 1931. године да изда првих 12 милијарди државних обавезница, до 1. септембра 38, до 1.
новембра 82. Пуштањем у оптицај тих обавезница могла је доћи до средства за исплату репарација. Прву
милијарду у готовини требало је да исплати до 1. августа 1921. године. Министар спољних послова Немачке
Валтер Ратенау прихвата обавезу о извршавању репарација.

Рурска афера

Рурска област је индустријска област богата угљем у северозападном делу Немачке. Већи градови су Рур,
Дуизбург, Есен и Дортмунд. Средином 19. века имала је 300 рудника угља.

Након склапања Рапалског уговора и убиства министра спољних послова Ратенауа, 28. јуна 1922., проблем
репарација постао је поново актуелан. 12. јул 1922. немачка влада обавестила је силе Антанте да није у стању да
исплати ратну одштету за 1921. и тражила шестомесечни мораторијум. Французи и Репарациона комисија
одбили су захтев. Британска влада схватајући тешку финансијску ситуацију оставила је могућност прихватања
мораторијума. Поенкаре је ипак дозволио могућност мораторијума, али под условом да се њој и осталим
савезницима предају на експлоатацију рудници угља у Руру. Енглези су страховали од Поенкареовог захтева,
знајући да би корист од запоседања Рура имали Французи.
У јесен 1922. Немци, знајући за несагласје савезника око репарација, покрећу политику отвореног саботирања
репарационих обавеза. Канцелар Вилхелм Куно, крајем 1922. изјављује да Немачка у јануару 1923. неће моћи да
плати доспеле ануитете ратне одштете и предлаже увођење двогодишњег мораторијума.

9. децембра 1922. пропала је међусавезничка конференција у Лондону у погледу репарационог мораторијума

Немаца. Децембра 1922. Поенкаре је донео одлуку о окупацији Рура чекајући згодан моменат за акцију.

11. јануара 1923. неколико хиљада белгијско-француских војника ушли су у Есен и запосели Рурску област.
Енглези су остали пасивни посматрачи, саветујући Немце на пасивни отпор (саботирање акција окупационих
власти, штрајкови...). Немци су окупацијом изгубили 88% производње угља, 48% производње гвожђа, 70%
производње челика. СССР је оштро осудила окупацију. Италија је одобравала француско-белгијску акцију и
пружила подршку. САД је заузела став ишчекивања.

Маја 1923. на предлог лорда Керзона, британског министра спољних послова, Немци су упутили ноту Великој
Британији, Француској, Италији, Белгији, Јапану и САД о смањењу укупне суме репарација на 30 милијарди
марака, које би се исплатиле пошто се Немачкој одобри државни зајам у истом износу, од којег би 20 милијарди
добила одмах, а 10 милијарди до 1931. Француска и Белгија су одбациле предлог, а лорд Керзон је оценио да је
сума репарација коју је Немачка понудила сувише мала.

Јуна 1923. Немци су упутили нову ноту савезничким земљама у којој су изјавили да ће прихватити сваку одлуку
непристрасне међународне комисије о репарацијама која буде имала у виду њихове платежне способности.
Французи су прихватили тај предлог, али су тражили престанак пасивне резистенције у Рурској области.

Августа 1923. нова влада Густава Штреземана, обуставила је политику пасивне резистенције у Руру, предузела
мере за обустављање инфлације и изразила спремност да обнови плаћање репарација.

8. новембра 1923. мере Штреземанове владе изазвале су радничке немире и нацистички пуч у Минхену који је
угушен. Штреземан је поднео оставку.

У јесен 1923. Поенкаре је подстицао јачање сепаратистичког покрета на Рајни, који је имао извесних традиција
унутар Немачке, али није био сувише јак. Покрет је отпочео у белгијској окупационој зони кад је индустријалац
Декерс у Ахену прогласио Независну Рајнску републику. У француској окупационој зони настала је такође Рајнска
република. Сепаратистички покрети на Рајни изазвали су буру протеста у Немачкој, и одбијање Енглеза да
разговарају о одвајању Рајнске области од Немачке, што Поенкаре није очекивао. Лондон је сматрао да је
Поенкаре овом новом ујдурмом у Немачкој превршио меру. 2. новембра 1923., схватајући да је претерао,
Поенкаре даје изјаву да нема никакве везе са сепаратистичким покретом. Енглези су га демантовали, објављујући
у Доњем дому извештај свог конзула из Минхена, у коме је утврђено да је аутономашки покрет у Рајнској области
дело француских војних власти. Извештај је прдстављао озбиљан ударац Поенкареовом политичком угледу.
После неуспелог покушаја са рајнским сепаратистима, Поенкаре је одлучио да покаже помирљивост и да врати
питање репарација на шири међународни план.

Новембра 1923. Французи су прихватили помирљив предлог САД и Енглеске око немачких репарација и
формирање два међународна комитета финасијских стручњака који би утврдиили платежну способност Немачке
у погледу исплате репарација. На челу првог био је Американац Чарлс Доз, а другог на Енглез Мак Кена.

Разлози француског попуштања леже у све већој опасности од инфлације која је претила француској привреди.
Французи су тражили финансијску подршку Енглеза, због чега су морали да попусте у непомирљивом ставу према
Немцима. 1924. је била година скупштинских избора у Француској. Десница је на изборе изашла са програмом
даљег притиска на Немачку, а левица се залагала за толерантније односе и за мирољубиво окончавање Рурске
афере. Поенкаре се трудио да наступа као измиритељ две оријентације и као пресудитељ у спољно-политичким
питањима.

Јануара 1924. два међународна комитета финансијских стручњака почела су са радом у Паризу. Мак Кенин
комитет није остварио резултате.

Дозов план 1924.

Априла 1924. Дозов комитет израдио је програм мера за стабилизацију немачких државних финансија и за
отплату репарација који је назван Дозов план. Програм је био састављен из пет делова и предвиђао је давање
Немачкој међународног (првенствено америчког) зајма од 800 милиона марака. Одређивао је изворе средстава
за плаћање репарација: повећање пореза на неке артикле широке потрошње, приходи од железница и тешке
индустрије. Предвиђао је оснивање посебне Рајхсбанке с почетним капиталом од 400 милиона марака која би
имала право емисије новца и трансфера репарационих средстава. Услов за финансијску стабилност Немачке и
њену спосбност исплате репарација било је очување њеног привредног и фискалног јединства. План је
заобилазио висину укупног немачког репарационог дуга и трајање његове отплате. Регулисао је само висину
годишњих рата које би за првих пет година износиле од једне до 1,75 милијарди марака, а затим 2,5 милијарде
марака годишње.

За Немце је Дозов план био прелазно решење. Они су веровали да ће после пет година међународне околности
довести до обустављања плаћања репарација. Француска и немачка влада прихватиле су Дозов план као основу
за изналажење коначног решења о проблему репарација.

На парламентарним изборима у Француској победу је однео леви картел. Поенкаре је поднео оставку. Нови
кабинет саставио је Едуард Ерио. Нова влада је изјавила да је спремна да напусти Рурску област чим Дозов план
буде припремљен. Изјава Ериоа отоплила је англо-француске односе.

16. јул - 16. август 1924. заседала је Међународна репарациона конференција у Лондону и на њој је усвојен Дозов
план. У случају неизвршавања обавеза, Немачкој су следиле санкције, уз једногласни договор свих земаља
потражиоца репарација. Немци су захтевали за евакуацију Рура. Французи и Белгијанци су одуговлачили са
повлачењем. Француска је пристала да повуче трупе из Рурске области, у року од годину дана, до 15. августа
1925. Французи су се у јулу и августу 1925. евакуисали из Рурске области и градова Дуизбург, Дизелдорф и Рурорт.

Турци

Лондонски уговор потписан је 26. априла 1915. године и њиме је одређена подела територије Турске, тако што би
Италији припао Додеканез и обала Мале Азије. Наредне године 16. маја 1916. потписан је Сајкс-Пикоов споразум
којим су коначно подељене територије Османског царства на истоку између великих сила:

 Велика Британија добила је Месопотамију са Багдадом, без Мосула, наметнула је утицај над
Арабијским полуострвом, добила је Аку и Хаифу у Палестини и било је одређено да се она насели
Јеврејима, чему се противио Вудро Вилсон.
 Француска добила Сирију, Либан, Киликију, део Курдистана, Малу Јерменију, део Источне Анадолије,
део Арабије и Мосулску област
 Русија је добила Цариград, мореузе, Трапезунт, Ерзерум, Бајазет, Ван, део Курдистана

Италији је најпре августа 1916. године обећана Адалија, Канија, Ајдин и Смирна. Ово је потврђено уговором у Сен
Жан де Моријену 19. априла 1917. године.
Велика Британија и Француска подржавале су претензије Грчке на Смирну.

Склопљено је примирје у Мудросу 30. октобра 1918. године и тада Турска напушта Арабију, Месопотамију,
Сирију, Јерменију и део Киликије, а савезници окупирају Цариград и мореузе.

Грчки премијер Елефтериос Венизелос радио је на остварњеу Велике (мегали) идеје о томе да се Грчка прошири
на рачун Турске на све оне територије где се још увек налази грчко становништво: источна Тракија, острва у Егеју-
Имброс, Тенедос, део западне Анадолије са Смирном. У томе је имала подршку Француске и Енглеске, а
нарочито Енгелског премијера Дејвида Лојда Џорџа. Уз његову подршку Грчка војска се искрцава у Смирну 15.
маја 1919. године што је и означило почетак Грчко-турског рата. Након овога долази и до искрцавања Италије у
Адалију која је желела да оствари своје интересе. Међутим, Италија због спорова око границе са Југославијом
постепено губи подршку западних сила, па решава да склопи савез са Грчком и на тај начин реши бар један сукоб.
Јуна 1919. потписан је споразум између Титонија и Венизелоса којим је Италија признала Грцима Смирну и
Додеканез, а Грци њихово запоседање Албаније.

Грчко-турски рат се може поделити на три фазе:

1. искрцавање грчке војске у Малу Азију од маја 1919. до новембра 1920.

2. грчка офанзива новембар 1920-јун 1921
3. офанзива Турске од августа 1922. године

Након искрцавања 20.000 грчких војника у Смирну, грчке трупе запоседају и источну Тракију. У Смирни долази до
првих сукоба када један од турских националиста Хасан Тахсин убија грчког службеника. Забележено је неколико
стотина жртава на обе стране. На лето 1920. године започиње грчка офанзива. Имали су подршку француске,
британске и грчке морнарице.

Први покушај смиривања ситуације јесте конференција у Лондону одржана фебруара 1920. године. На њој је
потврђен италијанско-грчки уговор, а одређено је да Киликија припадне Француској, а Цариград да остане
Турској.

Након тога одржана је конференција у Сан Рему априла 1920. године. Тада је одлучено да мореузи буду
неутрализовани и стављени под контролу Друштва народа, да се у источној Анадолији образује независна
Јерменија и да Курдистан добије аутономију.

На основу ових уговора израђен је и коначни мировни уговор у Севру, предграђу Париза 10. августа 1920. године.
Турци губе 4/5 територије. ЦАРИГРАД је остао Турској али је стављен под међународну контролу, као и појас око
мореуза. Мореузи су демилитаризовани и стављени под контролу Друштва народа. Турска је изгубила
територије: САУДИЈСКА АРАБИЈА, СИРИЈА (Француска), ИРАК и ПАЛЕСТИНА (Велика Британија). Грци су добили
ИЗМИР и делове ТРАКИЈЕ и острва у ЕГЕЈУ. Италијанима су припали ДОДЕКАНЕЗИ и делови АНАДОЛИЈЕ.
ЈЕРМЕНИЈА је добила проширење. Турска је морала да исплати репарације. Ограничен је број војника на 50.000 и
одузета им је ратна морнарица.

Овај уговор прихватио је султан Мехемд IV у Цариграду. Међутим, јавља се национални ослободилачки покрет у
Турској средином 1919. године под вођством Мусатфе Кемала Ататурка. Он је у Анкари формирао своју
националну владу. Та влада одбила је да прихвати одреде уговора у Севру. Сазвана је Велика народна скупштина
на којој су одбацили уговор и прогласили збацивање сулатан са власти, као и Турску републику.
У октобру 1920. грчка војска упутила се ка унутрашњости Анадолије и главном граду Анкари. То је подржао Лојд
Џорџ који је желео да се изврши притисак на Турску да ратификује уговор у Севру. У децембру Грци доспели до
Ескишехира где су наишли на снажан отпор.

Прва већа битка грчко-турског рата била је 11. јануара 1921. године код Иненија и тада су Грци доживели пораз.
Након ове битке уследио је још један покушај смиривања ситуације на конференцији у Лондону одржаној од 21.
фебруара до 14. марта 1921. године. Учеснице конференције биле су Велика Британија, Француска, Италија,
Јапан, Немачка-због репарација, Грчка и предстваници две стране у Турској, и султана и Ататурка. Турци су
тражили да се врате границе из 1913. године, повлачење грчких трупа из Смирне, суверенитет над мореузима,
укидање капитулација и дозволу да образује довољну велику армију за одбрану своје територије. Велике силе су
имале своје предлоге: повлачење из Цариграда, право учешћа Турске у комисији која контролише њене
финансије, Смирна би припала Турској, али Грци су у њој могли да држе гарнизон и независност Јерменије. Са
овим предлозима се нису сложили ни Турци ни Грци тако да су сукоби настављени.

У међувремену Турска је са СССР-ом склопила уговор о миру и сарадњи 16. марта 1921. године према коме је
договорено да Руси слободно плове мореузима, а Турцима је враћен Карс и Ардахан. Од тада СССР и војно
помаже Турској. Овом уговору успротивиле су се Велика Британија и Француска.

Борбе су настављене и две војске поново су се судариле код Иненија 27. марта 1921. године. Битка је вођена три
дана и завршена је поразом Турске.

Након овога и Италија излази из сукоба са Турском када се повлачи из Анадолије, јуна месеца, и склопљен је мир
којим је Италија добила право експлоатисања угља у Хераклеји.

Наредна битка вођена је код Кутахаја јула 1921. године, када су Грци победили. Грчка војска приближила се на
100 км од Анкаре. Велика битка одиграла се код реке Сакарије од 23. августа до 13. септембра. Турци побеђују.
Грци нису освојили Хајман који се налазио 40 км од Анкаре. Након тога су се вратили на положаје које су држали
у јулу. Велика Британија заузела је Босфорски теснац, а Француска је нападала југ Анадолије и освојила Адану. У
исто време избила је и јерменска побуна.

Међутим, Грци губе још једног савезника када се и Француска повлачи из рата, 20. октобра 1921. године
уговором у Анкари. Њене трупе повукле су се из Киликије.

Савезнице су марта 1922. године предлагале примирје, али Ататурк то није прихватао. Турска офанзива уследила
је 26. августа 1922. године у области Асфон Кара Хисар. Турска односи велику победу код Думлипинара 30.
августа и тај дан прослављали су као Дан победе. Ескишехир пао је 2. септембра. Након тога турска коњица улази
у Смирну 9. септембра. До 14. септембра Грци су потпуно избачени из Анадолије. Још увек је наствањен сукоб са
Британцима који су желели на неки начин Грчкој да сачувају бар источну Тракију. Сукобили су се код Дарданела.
Међутим, то је било узалудно и склопљено је споразум о прекиду ватре у Муданији 11. октобра 1922. године.
Грци су напустили и источну Тракију.

Након овога дошло је и до коначног преврата у Турској. Ататурк у Цариград улази 2. новембра 1922. године када
је коначно збачен султан са власти. На заседању Велике наародне скупштине 29. октобра 1923. године Турска је
проглашена за републику, а Ататурк за њеног првог председника.

Конференција у Лозани
Велике силе договориле су сазив једне конференције на којој ће коначно бити решено питање Турске. То је била
конференција у Лозани у Швајцарској од 20. новембра 1922. до 24. јула 1923. године. Учеснице конференције
биле су Велика Британија, Француска, Италија, Јапан, Турска, Румунија, Грчка, Југославије, СССР (само због
мореуза), Бугарска (због Тракије) и САД као посматрач. Турску делегацију предводио је Исмет Инени, савезнице
је представљао Лорд Курзон, Грке Елефтериос Венизелос, СССР Вацлав Воровски. Иако је пре саме конференције
одржано неколико седница Великих сила како би се оне пре свега договориле о реализацији својих интереса,
прва седница је одржана 20. новембра и отворена је говором француског председника Рајмона Поенкареа, а
говор је одржао и Бенито Мусолини. Поред питања териотије и границе Турске, најжучније расправе водиле су се
око питања мореуза за које су СССР захтевале да буду потпуно отворени за пловидбу свих, и ратних и трговачких,
бродова, питања капитулација за које су Турци желели да буду укинуте и питање суверенитета над Мосулом.
Велика Британија захтевала је да се Турска одрекне Мосула у корист Ирака. Око овога се развила толика расправа
да је лорд Курзон напустио конференцију и дошло је до прекида њеног рада од фебруара до 9. априла 1923.
године. До још једног прекида рада конференције дошло је због убиства руског делегата Воровског 10. маја 1923.
године. Убио га је руски емиигрант Морис Конради, а спекулисало се и о томе да је његово убиство наручио и сам
Стаљин.

Мир је коначно склопљен 24. јула 1923. године, а Турци су га ратификовали августа 1924. године.

1. Турцима је остала територија Мале Азије и Источне Тракије са Једреном

2. Изгубили су Саудијску Арабију, Судан, Египат, Трансјордан, Сирију, Палестину, Месопотамију, Мосул, као
и острва Лемнос, Самотраку, Самос, Хиос, Мителину
3. капитулације су укинуте
4. мореузи су неутрализовани, стављени под међународну контролу и отоврени за пловидбу. Питање
морезуа расправљано је на конференцији у Монтреу 20. јула 1936. године.
5. основана је Међународна комисија за мореузе: Француска, Велика Британија, Италија, Јапан, Бугарска,
Румунија, Југославија, Грчка, Турска, СССР и САД.
6. договорена је размена националних мањина и тада је око 1,4 милиона Грка исељено из Турске, а око
400.000 Турака из Грчке.

У Туској су након доласка на власт Ататурка спровођене реформе: уведена је латиница уместо арапског писма,
свако је морао имати презиме, прокламована је једнакост, аграрна реформа, укинут је калифат, уведено модерно
законодавство, реформисан је календар, језик и правопис, одвојена је вера од државе, забрањено је ношење
феса, жене су равноправе и имају изборно право.

Краљевина СХС није потписала овај уговор већ је мир закључен Агорским миром 28. октобра 1925., у Ангори
ратификован 31. децембра, а у Београду 1. јануара 1926. године.

*Арапски устанак у Турској избио је 1916. године и предводио га је Хусеин Ибн Али од Хеџаса. Борили су се за
уједињење арапских племена и солобођење од Турске. Имали су помоћ од Велике Британије. Та помоћ састојала
се и из обавештајне мисије пуковника Лоренса, по чему је и настала прича о Лоренсу од Арабије. Сајкс-Пиков
споразум обелодањен је 1918. године што је довело Британце у проблем са њиховим арапским савезницима. По
завршетку рата Велике силе окупирале су све Азијске територије Турске. Арапима је остављн део Трансјордана и
емират у дамаску Хусеиновг сина Фејсала. Октобра 1919. Французи су ушли у Сирију тако да је и Дамаск био под
њиховом контролом. Основана је Партија арапске независности која је у Дамску прогласила Фејсала за краља 8.
марта 1920. године. Он је добио подршку Велике Британије. У Ираку за то време његов брат Абдулах прогласио
се за владара и добио подршку Француске. На крају су ове размирице Британаца и Француза сређене
конференцијом у Сан Рему 25. априла 1920. године којом су једна другој признале право над жељеним
териоторијама: ВБ над Палестином и Ираком, ФР над Сиријом и Либаном. Мосул је припојен Ираку тако да је био
под контролом Енглеза.
 РУСИЈА
Револуција у Русији

Почетком 1917. године у Русији влада незадовољство услед рата и народ тражи збацивање цара. Немири су
започели након науспеле Брусилове офанзиве у јесен (20. септембар) 1916. године. Организовани су штрајкови.
Од 8. марта (23. фебруара) немири су прерасли у отоврену побуну. Војска је отказала послушност и 12. марта
почела да прелази на страну народа. Дума је постала средиште опозиционара. Цар је наредио њено распуштање,
међутим, она се није распустила. Организован је Привремени извршни комитет под председништвом Михаила
Родзјанка.

Масе су стварале своје одборе, совјете, а образовн јеи Петроградски совјет на челу са Извршним одобором који
су сачињавали Николај Чаидзе, Александар Керенски и Матвеј Скобељев. Наредбом број 1 од 14. марта 1917.
године оружане снаге стављене су под контролу Совјета.

Дума је претекла Совјет и створила је Привремену владу Русије. Цар Николај је абдицирао у ноћи између 14. и
15. марта. Одрекао се престола у корист брата Михаила, а за председника владе изабран је кнез Георгије Љвов
кандидат Думе. Нова влада била је састављена од либерланих демократа, крупног капитал и земљопоседника,
сем Керенског који је био члан Совјета.

Велики кнез Михаило одрекао се престола 16. марта. На захтев Петроградског совјета царска породица је
ухапшена 21. марта и заточени су у Царском селу. Последњи руски цар убијен је 17. јула 1917. године.

Већину у Совјету чинили су мењшевици. Бољшевици су представљали крајње лево крило револуције.
Бољшевички редови јачају повратком изгнаника и затвореника: из Сибира Стаљин, из Швајцарске Лењин, из
Америке Лав Троцки. У политички живот одмах се укључио Лењин. Он је захтевао да Русија иступи из рата.
Долази до расцепа Привремене владе и побуљених маса јер влада није желела да иступи из рата. Мењшевици
улазе у нову владу формирану 18. маја 1917. године. У својству новог министра рата Керенски је почео да
припрема велику офанзиву на фронту. Започета 1. јула, офанзива је брзо заустављена. Губици су били велики, око
150.000 људи.

Бољшевици се све више шире. На њихову страну стаје и група межрајонка (међурејонка). Њихов вођа био је
Троцки.

Јулски немири су почели у првом митраљеском пуку кад је стигла вест о одласку на фронт. Врхунац је био 17. јул.
Бољшевици се придружују побуњеним војницима. Керенски је са фронта довео верне трупе и немири су угушени.
Владине трупе су поселе бољшевичка средишта. Камењев је ухапшен, Лењин је побегао у Финску, а ухапшен је и
Троцки. Керенски образује нову владу. На 4. конгресу Бољшевичке партије августа месеца Троцки и његове
присталице приступају бољшевицима.

Радници, седљаци подржавали су бољшевике, средње и ситно грађанство и сељашто подржавало је мењшевике,
а десницу је сачињавало крупно грађанство. Десница на челу са генералом Корниловим покушала је да преузме
власт. Задатак освајања престонице припао је генералу Кримову. Црвени гардисти, наоружани војници, морнари
Крноштата изашли су на улице. . Десница је поражена, а Кримов је извршио самоубиство. Керенски је након тога
прогласио републику 14. септембра.

После овога војска је постала бољшевичка. Бољшевици су овладали Петроградским совјетом. Привреда је била у
хаосу, рат се наставио са поразима и губицима, зима је претила несташицом па је за Лењина то био прави
тренутак за преузимање власти. Његовом плану пртоивила су се 2 члана комитета Камењев и Зиновјев. На
седници 23. окобра у Петрограду, Централни комитет је одлучио да се устанак подигне на дан отварања 2.
сверуског конгреса совјета. Изабрано је и уже тело за вођење послова, почетак постојања будућег руководећег
тела Политбироа.

У припреми устанка значајну улогу имао је Лав Троцки. Створио је Војнореволуционарни комитет који је
руководио припремама побуне.

Сверуски конгрес био је одређен за 7. новембар (25. октобар), али до сукоба је дошло већ 6. новембра. Керенски
је наредио да се затвори редакција Раничког пуча. Троцки је дао налог једном одреду да растера људе Керенског
из редакције Радничког пуча. Керенски је тражио овлашћење од владе за противнапад. Лењин позива на акцију.
Наоружани устанци су ујутру 7. новембра запосели најважније тачке Петрограда. Тако да је цео град био у
рукама бољшевика. Влада је још држала зимски дворац. Керенски није успео да ораганизује противнапад па
напушта престоницу. Зимиски доврац је освојен 8. новембра, а Конгрес је проглашен за врховно политичко тело
револуције. Керенски је имао само подршку генерала Краснова који је 10. новембра избио на 90 км од
Петрограда и ушао у Царско село. Бољшевци су покренули противнапад 12. новембра и Краснов је ухапшен.
Керенски је побегао у Енглеску. У Москви су бољшевици наишли на јачи отпор од стране социјлареволуционара,
али је бољшевичком вођи Бухарину стигло појачање и Москва је пала 13. новембра.

Конгрес совјета је 8. новембра до сазивања Устваотворне скупштине, прихватио формирање привремене владе
која ће ностити име Совјет народних комесара или Совнарком. Састављен је искључиво од бољшевика.
Председник је био Лењин, комесар спољних послова Троцки. Прве законодавне мере били су Декрет о миру и
Декрет о земљи. Декретом о миру предвиђено је склапање мир са Цетралним силама. Примирје је закључено 15.
децембра 1917. године, а мир у тврђави Брест-Литовск 3. марта 1918. године. Декрет о земљи укидао је приватно
власништво и ставио земљу под управу сељачких комитета. Након 1921. године орагнизовани политички рад био
је могућ једино кроз Бољшевичку партију.

Декретом од 28. јануара 1918. дошло је до организовања Црвене армије и Црвене флоте. Банке су
национализоване. Црква је издвојена из државе, као и школа од цркве. Грегоријански календар је уведен 15.
фебруара. Жене су изједначене са мушкарцима. Уведено је осмочасовно радно време.

Избори за уставотворну скупштину сазвани су 12. децембра 1917. године. Победили су социјлареволуционари, а
за њима су били бољшевици. Лењин је истицао да бољшевици неће предати власт. Усавотворна скупштина се
састала у Таврическом доврцу 18. јануара 1918. године. Избио је сукоб око избора председника. Избаран је
Чернов који није био кандидат бољшевика. Бољшевици напуштају скупштину. Одлуке скупштине биле су да се
земља уступи сељацима, и да се Русија проглси за федеративну републику. Бољшевици одлучују да прекину рад
скупштине и 19. јануара издају Декрет о распуштању уставотворне скупштине. Трећи сверуски конгрес састао се
23. јануара и заседао до 31. јануара. Резолуцијом од 28. јануара постављене су државноправне основе земље:
Русија је федеративна, совјетска и социјалистичка држава, Сверуски конгрес је врховни орган власти, Конгрес
бира Сверуски централни извршни комитет совјета, влада федерације зове се Совјет народних комесара а њене
чланове бира Сверуски конгрес сојвета или Извршни комитет.

Пољско-совјетски рат

Сукоб Совјетске Русије и Украјине са Пољском републиком и Украјинском народном републиком од 28. фебруара
1919. до 18. марта 1921. године.

Мировним уговорм у Брест-Литовску совјетска влада је дала обећање да ће признати независност Пољске, која је
и потврђена на Верскајској конфернцији, али је велики проблем било одређивање њене територије. Французи су
желели да стовре јаку Пољску као противтежу Русији и Немачкој. У Пољској су се формирале две групације, једна
крајње националистичка на челу са генералом Јозефом Клеменсом Пилсудским који је желео да се шири на
рачун Русије и Пољски национални комитет који је антитурски и антинемачки. Комитет је био за сарадњу са
Антантом, док је Пилсудски стајао уз Немачку. После слома Немачке прогласио је независну Републику Пољску
22. новембра 1918. године. Јануара 1919. године се измирио са политичким противницима и желео је да напалти
дуг и Русима и Немцима. Желело је да се што више прошири на рачун Немачке, али то није одговарало Великим
силама које су се плашиле бољшевичког проблема, па наређују Пољској да одступи. Пилсудски се окреће
совјетима. Борио се за Белорусију и Источну Галицију. Пилсудски је имао тенденција да оснује Федерацију
Међумурје: Пољска, Литванија, Украјина. Крајем лета 1919. године Совјети су преузели већину Украјине,
оснивајући Украјински директорат у Кијеву. У фебруару 1919. године основали су Литванско-Белоруску ССР
(Литбел).

Први озбиљнији оружани сукоб догодио се од 14. до 16. фебруара, близу града града Бјарозе у Белорусији. До
краја фебруара совјетски напредак на западу је заустављен. Почетком марта 1919. године, пољске јединице су
започеле офанзиву, прешавши реку Њемен, заузимајући Пинск, и дошли у предграђе Лиде. И совјетски и пољски
напредак почели су отприлике у исто време у априлу (пољске снаге започеле су велику офанзиву 16. априла), што
је резултирало великим бројем војника присутних у том подручју. У априлу је Црвена армија освојила Гродно,
који је убрзо ослобођен пољским контранападом. У немогућности да оствари своје циљеве након почетка јаче
офанзиве Белог покрета, Црвена армија се повукла са својих позиција и реорганизовала се. Ускоро ће се Пољско-
совјетски рат захуктати. Пољске снаге су наставиле стабилан напредак на истоку. Заузели су Лиду 17. априла и
Навагрудак 18. априла, а поново су окупирали Вилњус 19. априла, протерујући владу Литванско-Белоруске ССР из
њихове престонице. Пољске снаге су 8. августа заузеле Минск, а 28. августа по први пут су распоредили тенкове.
Након тешких борби освојен је Бабрујск код Березина. До 2. октобра, пољске снаге су стигле до реке Двине и
обезбедиле регион од Десне до Даугавпилса.

Септембра совјети предлажу мир. У Паризу ради посебна Пољска комисија на челу са Жоржом Клемансоом који
8. децембра 1919. године предлаже линију разграничења Гродно-Брест-Пшемисл (Клемансоова линија) којим би
Пољаци добили мање од онога што им бољшевици нуде. Пољаци не пристају и траже границе Великог
варшавског војводства из 1772. године, па чак и целу руску европску територију. Априла 1920. покрећу нову
офанзиву. Пилсудски склапа савез са Симоном Петљуром из Украјинске народне републике 21. априла 1920.
године у Варшави. Заузимају Кијев 7. маја и крећу на Москву. На овај пољски војни потез Црвена армија је
узвратила контранападом 29. маја. Руси довлаче нове армије под Тухачевским и Буђонијем (донски козаци). Они
потискују Пољаке и крећу ка Варшави.

Енгелска интервенише и њен министар спољних послова Керзон 12. јула 1920. године предлаже линију 50 км
источно од Клемансоове линије, али Руси одбијају. Разлог одбијања је био тај што приликом одређивања
граница и односа са суседима нису желели ничију арбитражу. Предлагали су директне совјетско-пољске
преговоре. Пољаци су били спремни на то, слагали су се и Британци, али Французи не. Шаљу велику војну помоћ
Пољској и генерала Вегена који орагнизује пољску војску и она у одлучујућој бици код Варшаве 15. августа 1920.
године односи победу над Совјетима. Они су одбачени 400 км од Варшаве.

Први совјетски напад је одбијен 13. августа. Командант совјетског Западног фронта Михаил Тухачевски, био је
сигуран да све иде по његовом плану. Међутим, пољска војна обавештајна служба дешифровала је радио поруке
Црвене армије и Тухачевски је заправо пао у замку коју је поставио Пилсудски и његов шеф штаба Тадеуш
Розвадовски. Совјетски напредак преко реке Висле на северу кретао се у оперативном вакууму, јер није било
великих пољских снага у том подручју. На другој страни, јужно од Варшаве, где је требало да се одлучи о судбини
рата, Тухачевски је оставио само симболичне снаге да чувају виталну везу између совјетских северозападних и
југозападних фронтова. Још један фактор који је утицао на исход рата била је ефективна неутрализација
Буђонијеве коњице. Јосиф Стаљин, тада главни политички комесар на југозапаном фронту, био је ангажован у
Лавову, око 320 km од Варшаве. Недостатак његових снага у борби био је предмет спора. Настала је перцепција
да је његово одсуство било због његове жеље да стекне 'војну славу' у Лавову. Пољска 5. армија под командом
генерала Владислава Сикорског креће у контранапад 14. августа. Стигли су са леђа Тухачевским снагама, које су
до 18. августа биле опкољене. Избило је опште расуло у совјетској војсци. Тухачевски је наредио генерално
повлачење према реци Буг, али до тада је изгубио контакт са већином својих снага у близини Варшаве, а сви
бољшевички планови су пропали неуспешном комуникацијом. Бољшевичке војске су се повукле неорганизовано,
услед завладале панике и дезинтеграције. Пораз Црвене армије био је тако велик и неочекиван да је у Пољској
битка за Варшаву често називана "чудо на Висли". Совјетске снаге су биле поражене од стране пољске коњице у
бици код Комарова код Замошћа, у једној од највећих коњичких битака од 1813. и једној од последњих коњских
битака у историји. Остаци Буђонијеве коњице повукли су се 6. септембра.

Прелиминарним миром 12. септембра Пољаци добијају велике територије у Белорусији и Украјини, а граница је
ишла 150 км источно од Крезонове линије. Коначни мировни споразум потписан је 18. марта 1921. у Риги.
Уговором у Јурјеву октобра 1920. Руси су признали независнот Финске. Мирвним уговорм у Москви и Риги 1920.
признали су постојање Литваније, Летоније и Естоније.

Конференција у Кану

Француска је водила политику против Немачке и Русије и због тога склапа савез са малим државама као што су
Пољска, Руминија, Белгија. Енглези су неповерљиво гледали на то јер нису желели француску доминацију у
Европи. Плашили су се и немачко-совјетског зближавања које је могло да настане због овакве француске
политике. Највише неслагања у спољној политици Британије и Француске било је по питању немачких
репарација. Британија је радила на привредном оживљавању привредне сарадње и у то су желели да укључе и
СССР и Немачку. Овај план је добио назив Лојд Џорџов план и предвиђао је споразумно решавање спорних
питања са Немацима(олакшавање репарационих обавеза), зближавање Немачке и Француске, престанак
изолације СССР и економску помоћ руској привреди. Његов програм требало је размотрити на међународној
конференцији. Руси су у овеме видели шану за излазак из изолације, Немци да се отарасе репараија, а Французи
су желели Британију да вежу за свој систем безбедности. Лојд Џорџ је позвао премијера Француске Аристида
Бријана у Лондон децембра 1921. године где је упознао њега са овим програмом и тражио да га прихвати у
замену за нови англо-француски споразум о систему гаранције против неизазване немачке агресије. Бријан је ово
прихватио али је тражио да с у то укључе и друге земље тако да преговори о овоме нису завршени.

Сазвана је конференција у Кану 6. јануара 1922. године. Учествовале су ВБ, Француска, Италија, Белгија, Јапан,
Немачка и САД, као посматрач. На њој су се учесници договорили да се у марту одржи конференција у Ђенови где
ће бити позвани и Немаци и Руси и да се као политичка основа за расправу поставе следећи услови.

1. ниједна земља се неће мешати у унутрашње економске односе других земаља

2. инострани капитал је неприкосновен
3. све земље признају државне дугове и обавезе из прошлости
4. све земље се суздржавају од пропаганде
5. Русија би могла добити званично међународно признање уколико прихвати ове обавезе (признале је тек
1924.)

Пред сам крај конференције 11. јануара састали су се Лојд Џорџ и Аристид Бријан по питању пакта о границама.
Лојд је предао Бријану предлог уговора којим је предвиђено да се гаранцијама обухвате само француске и
белгијске границе. Тиме је конференција завршена. Док је Бријан био у Кану против њега се стоврила опозиција
предвођена председником Александом Милраном. Бријан је по повратку из Кана поднео остваку након чега је
владу саставио Рејмон Поенкаре. Он је обавестио Лондон да Француска пристаје на одржавање европске
економске конференције у Ђенови, али уз следеће услове.
 1. да се не расправља о репарацијама
2. да Русија призна државне дугове
3. да се мировни уговори поштују
4. да се пакт о гаранцијама претвори у војни савез на 20 година
5. да се на Немачку изврши војна интервенција уколико повреди демилитаризовану Рајнску област.

Лојд Џорџ и Поенкаре су се састали у Булоњи 26. и 27. фебруара. Лојд је прихватио ове услове, али му је сам дао
усмене замерке због чега је Поенкаре рекао да се у Ђенови неће појавити. Када је после Ћеновске конвенције,
маја 1922., Поенкаре затражио да се обнови уговор о гаранцијама Лојд га је одбио.

Конференција у Ђенови

10. април - 19. мај 1922. одржана је економско-финансијска конференција у Ђенови, на којој је учествовало 29
земаља, без учешћа САД (34 са британским доминионима). Циљеви конференције били су: расправа о
економској ситуацији у Европи и свету после Првог светског рата, трговини, брзом економском опоравку
Централне и источне Европе, унапређењу односа СССР и Западне Европе, о развоју привреде и трговине...

Лојд Џорџ је представио пројекат о оздрављењу светске привреде уз широку економску сарадњу. Временом је
конференција скренула са те теме. Французи су на конференцију дошли без жеље да преговарају са Русијом док
она не призна предратне дугове.

Француска је инсистирала да СССР врати своје предратне и ратне дугове и исплати одштету страним власницима
национализованих привредних објеката и друге имовине у Русији. Рачуница француских експерата била је да
СССР дугује иностраним повериоцима (највише Французима) око 12 милијарди златних франака за државне
дугове, без урачунате суме за одшету национализоване имовине странаца. Георги Чичерин, министар спољних
послова СССР изнео је процену да су западне силе својом војном интервенцијом у току грађанског рата нанеле
народној привреди Русије штету од 30 милијарди златних франака и предложио брисање међусобних дугова.
Лојд Џорџ је попустио. Предложио је смањење укупног дуга, брисањем неких од позајмица учињених за време
Првог светског рата. Луј Барту је запретио да у случају негативног совјетског одговора конференција неће
наставити са радом. Совјетска делегација је одбила, па је конференција престала са радом.

Разлози неуспеха били су непомирљивост Енглеза и Француза према руским дуговима, руска непопустљивост
према англо-француским захтевима, англо-француске супротности, држање САД, као и немачко-руски уговор о
пријатељству, потписан у Рапалу 16. априла 1922.

Рапалски уговор (1922)

Потписан је између Немачке и СССР-а 16. априла 1922. године у Рпалу код Ђенове. Њихово зближавање дуго је
трајало. Совјети су сматрали да једино са Немачком може доћи до разбијања версајског система и прекида
блокаде. Исто тако размишљали су и Немци. Најистакнутији представник овакве идеје је начелник Штаба
немачке армије Ханс фон Зект, његов помоћник Хазе, начелник Одељења за источне земље у министарству
спољних послова фон Малцан. У јесен 1921. вођени су тајни преговори између Хазеа и Красина, специјалног
совјетског изасланика. Током зиме 1921/1922. укључују се и фон Зект и фон Малцан. Јануара 1922. сусрели су се
совјетски емисара Карл Радека и немачки канцела Јозеф Вирт, али без конкретних резултата. СССР је инсистирао
на политичкој, а Немци на привредној сарадњи.

1. априла 1922. у Берлину су се сусрели Чичерин, Литвинов и остали чланови совјетске делегације са канцеларом
Виртом и Валтером Ратенауом, министром спољних послова. Вођен је разговор о припремама за Ђеновску
конференцију и разматран је нацрт совјетско-немачког уговора о пријатељству.
Рапалским уговором СССР и Немачка су се узајамно одрекле предратних и ратних дугова и потраживања.
Немачка се одрекла и одштете за национализовани капитал својих грађана. Две државе обновиле су
дипломатско-конзуларне односе. У трговачком погледу уговорне стране једна другој признале су статус
најповлашћеније нације. Уговор у Рапалу означио је крај совјетске економско-политичке изолације у свету.
Немачка је била прва велика сила која је званично признала совјетску владу и с њом успоставила дипломатске
односе. Уговор су потписали министри спољних послва Чичерин И Ратенау.

Потписивање Немачко-совјетског уговора у Рапалу изазвало је шок међу западним земљама. 18. април 1922. силе
Антанте, Мале Антанта, Пољска и Португалија упутиле су оштар формални протест сила због нелојалног уговора
потписаног тајно. У Француској је дошло до снажне реакције. Француска јавност прихватила је Поенкареову
политику чврсте руке према Немачкој. Рапалски споразум био је праузрок рурске афере.

Друга конференција у Лозани

Одржана у Лозани у Швајцарској од 16. јуна до 9 јула 1932. године. На њој су учествовали предстваници САД-а,
Француске и Велике Британије. На овој конференцији је суспендована исплата репарација из Првог светксог рата
услед последица економске кризе. Одлучено је да Немачка испалти још 3 милијарде марака, ада се после тога н а
одређено време ослободи репарација. Немачка никада није исплатила те 3 милијарде. Питање савезничких
дугова Америци покренуто је али је заврешно следеће године на конференцији у Лондону. Одлуке ове
конференције никада нису биле ратификоване али у означиле крај репарација. Тако је 1930. година била
последња година у којој су Немци платили ратне одштете. Од укупно предвиђених 132 милијарди златних марака
Немачка је за 10 година исплатила укупно око 23 милијарде. Од овога Франуској је припало око 9,5 милијарди,
док су остатак поделиле остале државе.

После конферецније влада ВБ изјавила је да неће вратити цео ратни дуг САД-у већ сам оједан део. Тим путем су
пошле и Италија и мање земље, док је Француска на оснву одлуке своје Народне скупштине од 13. децембра
1932. обустваила свако враћање ратних дугова Америци, будући да је Немачка ослобођења исплаћивања
репарација управо на предлог САД-а.

Фашизам

Национализам у Италији је нарочито био раширен након њеног уједињења од 1859-1870. године. Привредно
Италија није била довољно развијена за њене потребе. Није имала руде, руднике угља, аграрне површине...
Капиталистичка привреда је донела раслојавање на богате послодавце и сиромашне раднике. Долази до
пропасти традиционалне аристократије, само један део се увукао у дворско чиновништво, војску и дипломатију.
Већина становништва живела је у тешким условима. Излаз се указивао у освајању земаља и развоју колонијалног
царства по Средоземљу и Африци. Претварање Јадранског мора у италијанско језеро. Италијанска експанзија у
источној Африци почела је још 70 тих година 19. века. Заузети су део полуострва Сомалије и афричке области око
Црног мора и желели су Етиопију. Осовојили су Либију 1911-1912. након рата са Турском.

Друштвени и политички систем Италије брзо је стекао опозицију у радништву. Било је подељено у две групе: оне
који подржавају марксизам и оне који следе анархистичка уверења. Од 90 тих година први се организовали у
социјалдемократску странку. Они су желели да дође до преуређења у друштву у скалду са идеалима
социјализма. Део интелигенције је стајао уз раднички покрет. Још пре Првог светског рата у Италјији је била
подељеност на присталице национализма и марксизма што се тиче идеологије, грађанске демократије и
социјалистичке демократије што се тиче политике и богате и сиромашне што се тиче друштва.
Током Првог светког рата Италија је бирала ону страну која јој највише одоговара. Премијер Саландра је рекао да
ће стати на ону страну која је спремна да више плати. С обзиром да је она највише претендовала на Аустро-
Угарске територије на Јадрану једино је могла остварити савез са Антантом. Склопљен је уговор у Лондону 26.
априла 1915. Рат је тражио велика привредна средства, а и економски је исцрпело земљу. Помоћ у новцу и
материјалу стизао је из САД-а и ВБ. Међу доборвољцима у рату био је и Бенито Мусолини, социјалиста. Рањен је.
Истако се и Данунцио као херој и говорник, који је такође био доборвољац.

Италија је изашла из рата као чланица победничке коалиције, привредно исцрпљен, са пола милиона мртвих и
жељом да се побрине да буду остварене одредбе Лондонског уговора. Долази до немаштине, пораста цена,
индустрија обуставља производњу због несташице сировина, вишак радне снаге и отпуштенихј радника међу
којима је највише било младића учесника рата. Средњи слој је гуран ка сиромаштву. Крупни капитал губи своју
имовину. Без потреса прошли су чланови династије, аристократе, владајући либерали, највише државно
чиновништво.

Радништво започиње са штрајковима којих је током 1919. било око 1000, а око 1.000.000 становника Италије се
иселило у потрази за послом. Јачали су противници режима. Број чалнова социјалистичке партије је растао.
Почели су оптуживати либеларизам и демократију за тешкоће у земљи. Створена је концепција тоталне власти,
ауторитарне и надмоћне. Влада и народна скупштина губе ауторитет. НИје успела да оствари Лонодски уговор.

Појавила се једна активистичка група названа леви интервенционалисти. Крајем зиме 1919. од њих је постала
посебна политика група. У Милану је 21. марта створена њена прва организација. На миланској пијаци 23. марта
одржан је оснивачки збор за целу Италију. Организација је названа „Борбени снопови“. Били су противници сваке
идеологије. Водећа фигура био је Мусолини који је постао вођа, а његов лист „Народ Италије“ је постао званични
орган покрета. Крајем лета 1919. фашисти, како су почели да се називају по речи фасцио (симбол моћи у старом
Риму, свежањ, сноп), објавили су програм који је написао Мусолини. Тражили су да се изборни и скупштински
систем даље демократизују, да министре бирају стручни савети на нивоу целе државе, осмочасновни радни дан,
најниже радничке наднице, раднички надзор у индустирји, прелазак железница, транспортне индустрије и
фабрике оружја у руке државе, побољшање социјалног осигурања, увођење ванредног пореза, замену војске
грађанском милицијом са одбрамбеним задацима, конфискацију манастрирских и бискупских добара.

Њихови главни противници били су социјалисти па већ 1919. започињу нападе на њих, зборове.

У пролеће 1919. створена је нека врста оружане силе покрета коју су чинили младићи у црним кошуљама
наружани испрва само палицама. Први већи напад извршен је 15. априла 1919. у Милану када је демолирана
зграда социјалистичког званичног органа Аванти. Ова организација била је десничарска, националистика,
тоталитаристичка и терористичка.

Политичком сценом Италије 1919-1922. владали су либерлаи. Они су тонули сваког дана и губиули поверење
људи. Постојале су три посебне политичке струје: најслабије, десно крило-Антонио Саландра (националистичка и
конзервативна), лево крило, јаче, вођа Нити, корените реформе финансија и привреде, и центар, подршка
крупном капиталу, земљопоседника, двора, Ђовани Ђолити.

Гласине о могућем државном удру деснице почињу да се шире на лето 1919. године. Тај удар се највише
очекивао од Мусолинија или Данунција. Мусолиони је остао пасиван јер још увек није имао довољно присталица.
Данунцио је имао подршку крајње националистичког дела војске, млађих официра, националиста на вишим
местима у друштву. Мусолини му је такође пружао подршку.

Данунцио је на челу неколико стотина побуњеника кренуо 12. септембра 1919, на Ријеку. Савезничка посада није
пружила отпор, побуњеници су узели град и прогласили припајање Италији. Влада из Рима је марш из Ронкија
прогласила побуном и наредила верној војсци да опколи Ријеку, а проглашено уједињење није признала.
Националсити нападају владу, а посебно гласни су били фашисти и Мусолини.

Убрзо након миланског оснивачког скупа борбени снопови су настали и у Ђенови, Торину, Верони, Бергаму,
Падови...На новембарским изборима остали су без посланичких мандата али су и даље имали улогу у
политичком животу. Крупни капитал и велики земљопоседници почели су да рачунају на њих као заштитинике од
револуционарних подухвата. Црне кошуље су биле састављене од младића, а водили су их средовечни људи.
Називали су их расови по титули рас коју у Етиопији носе покрајинске старешине. Тако је Дино Гранди постао
познат као рас Болоње... Многи од припадника Црних кошуља су некада живелли на улицама, били незапослени.
Примали су и криминалце. Кансије су наоружаване и ватреним оружјем. Ишли су у казнене експедиције на
радничке зборове, штрајкаче, социјалсите, комунисте...Горњи слојеви друштва су дошли до уверења да у датим
услопвима могу да им користе.

У Рапалу је 12. новембра 1920. потписан уговор К СХС и Италије којим је Ријека постала град држава под
покровитељство Друштва народа, па је било неопходно да се Дануцније истера из града. То су учиниле владине
трупе и то је означило крај његовог политичког утицаја што је највише користило Мусолинију који је након тога
постао први човек радикалне денице.

На мајским изборима 1921. је Ђолити изашао у националном блоку са Мусолинијевим присталицама и тада су
добили 35 мандата.

Фашисти су на конгресу у Риму од 7. до 10. новембра 1921. одлучили да постану странка. Мусолини је и службено
називан дуче или вођа. Цело руководство је било распоређено по хијерархијској пирамиди. Били су тоталитарна
организација. Дрштвени састав је био различит: ситно и средње грађанство, ситни и средњи поседници земље,
студенти националисти, сиромашни, синови аристократских породица. Што се тиче политичког састава било је:
бивших социјалиста, десничара, либерлала, данунцијеваца, анархиста, монархиста, републиканаца, паписта,
антипаписта... Све њих је објединила тежња да оборе парламентарну демократију и да униште социјалистички
покрет и комунисте.

Мусолини је у Удинама 20. септембра 1920. реко да жели да влада Италијом. Двор се временом приклањао
фашистима. Краљ Виторио Емануеле III није био наклоњен Мусолинију, али је временом променио мишљење. У
војсци је утицај фашиста растао а Мусолинијево приклањање монархији је томе још више погодовало.

Година 1922. обележена је успешном офанзивом фашиста. Чете су марширале на седишта градске власти:
Ферара, Болоња, Кремона, Равена, Милано 3. августа.

У фебруарау 1922. социјалисти и комунити су започели заједнички рад па су насупрот фашистичким синдикатима
основали заједнички Савез рада. Он је прогласио генерални штрајк 31. јула, али је безуспешно завршен већ 3.
августа.

У августу 1922. тражило се распуштање парламента. Мусолини је 20. септембра објавио преузимање власти. У
Напуљу 24. октобра одржан је партијски конгрес на коме се скупило око 40.000 црнокошуљаша спремно да
маршира на Рим. Према договору устанак није требао да води Мусолини како би се покрет сачувао у случају
пораза. Дуче је из Напуља отишао у своје седиште у Милану. Акција је поверена Бјанкију, Векију, Балбоу и де
Бону, квадрумвирима. Припремама у перстоници руководили су Гранди и Ђано.

Квадрумвири су позвали присталице да крену из Перуђе на Рим 27/28. октобар. Министар спољних послова је
наредио њихово хапшење. Краљ је покушао да се договори са фашистима. На путу за Рим се удесетостручио број
црнокошуљаша. Војска је остала по страни, али се касније и она побунила. Током 28. октобра десетине хиљада
фашиста нашло се на римским улицама. Оружани сукоб је избегнут. Краљ је желео да се нагоди и да створи
десничарску владу са неколико фашистичких министра. Мусолини је то одбио. Онда му је понудио да он сам као
премијер образје владу што је Мусолини прихватио. Мусолини је 30. октобра стигао у Рим и од краљ добио
мандат за састав владе и фашисти су дошли до власти.

Дуче је за себе узео неколико ресора као што су м.с.п. и м.у.п. Министар правде је био фашиста Овиљо. Влада је
била коалициона, не чисто фашистичка, тако да су остатак добили либерали, популари, крајња десница
социјалиста.

Шпански грађански рат

19. ВЕК

У Шпанији је још од 19. века била актулена криза монархије. Упркос постојању Салијског закона краља Филипа V,
који је призанвао само мушке наследнике, престо је наследила ћерка Френанда VII, краљица Исабела II, 1833.
године. Тај догађај изнедриће јаку опозицију краљици, коју су предводили карлисти, странка која је добила назив
према краљевом брату Дон Карлосу, који је захтевао да се испоштује Салијски закон и да он, као следећи
претендант на престо, а уједно и први мушки претендант, наследи то престо. Карлисти су важни јер ће они у
наредним годинама бити јака опозиција власти и водиће неколико карлстичких ратова, позивајући се на
легитимност, а поред тога, иако се ово све догодило сто година пре почетка Грађанског рата, карлисти ће узети
учешће и у Шпанском грађанском рату. За то време Шпанија ће изгубити све своје колоније у Америци које су се
избориле за своју независност: Чиле 1817., Велика Колумбија 1819., Мексико 1821., Нова Гренада, Перу 1824.
Остале су јој још само Куба, Порторико и Филипини, које је била принуђена да преда након рата са САД-ом 1898.
године и након потписивања Париског споразума. Остатак колонијалног царства у Океанији (Маријанска,
Каролинска и Палау острав) предала је Немачкој. Остала јој је само Западна Сахара и Екваторијална Гвинеја у
Африци.

Криза монархије у Шпанији доживела је врхунац током 20. века. На почетку 20. века монархија се суочила са
неколико пробелма. То су:

1. пораст социјалних тензија и развој радничког покрета. Раднички покрет је почео да јача још током
шестогодишњег периода демократије (1868-1874). Бакуњинови ученици донели су идеје анархизма у
Шпанију. Они су се 1911. ујединили у Националну конфедерацију радника – ЦНТ. У Мадриду је 1879.
створена Социјалистичка радничка партија Шпаније – ПСОЕ, њен председник био је Пабло Иглесијас.
Социјалистички синдикати су се 1888. ујединили у Генерлану унију радника-УГТ, који су били умеренији
од ЦНТ.
2. регионалистичко питање –регионализам је нарочито снажан у Каталонији. 1902. године стоврена је
партија Лига регионалиста која се борила за оснивање аутономне владе каталонске области. И у Баскији
су постојале идеје о аутономији које је предводила Баскијска нациналистичка партија.
3. проблем Марока

13. септембра 1923. године генерал Мигел Примо де Ривера извршио је војни удар против владе и увео
диктатуру.

Непријатељи диктатуре (пронунциаменто) били су:

1. Национална конфедерација радника ЦНТ, који је стваљен ван закона

2. Каталонија (укинута регионлана влада коју је добила још 1914. године)
 3. Републиканска алијанса (коју су сачињавали федералисти, Радикална партија, основана 1908. на челу са
Алехандром Леруом и Група за републиканску акцију Мануела Асање).
4. Индалесио Прието из Социјалистичке радничке партије Шпаније ПСОЕ, коме је одговаро савез са
републиканцима.
5. Анархисти су против режима. Анархисти се поделили, 1927. основана Иберијска анархистичка
федерација ФАИ како би преузела контролу над ЦНТ.
6. Интелектуалци и студенти су такође били против режима и основали су Школску универзитетску
федерацију ФУЕ 1928. године-против реформе уневирзитета.

Раднички покрет био је подељен на социјалисте ПСОА и УГТ предвођени Франсиском Ларгом Кабаљером
(анархисти га сматрали издајником радничке класе) који су сарађивали са режимом.

Током 1929. године долази до економске кризе, пада вредности пезете, избијају социјални немири, политичка
опозиција је све активнија. Примо де Ривера подноси оставку-крај диктатуре.

ТРИДЕСЕТЕ-избори и Друга република

Расписани су парламентарни избори. Алкало Самора основао Либералну републиканску десницу. 1930.
представници републиканаца закључују споразум у Сан Себастијану и обавезују се да ће срушити монархију.
Основали су Револуционарни комитет (Самора, Прието, Леру, Републиканска левица Каталоније која је основана
1931. године-Францеск Мацио(ЕРЦ)). Председник комитета је Ниесто Алкала Самора.

Након ових догађаја све политичке групације одбиле су да учествују у парламентраним изборима. Гласање на
локалном нивоу било је пресудно 12. априла 1931. године. Монархисти су победили у сеоским срединама, где су
владали касики, док је Републиканско-социјалистички савез победио у градовима. Краљ абдицира.

Успостављена је Друга република 14. априла 1931. године. Комитет се трансформисао у владу чији је председник
био Алкала Самора.

На избориму у новембру 1933. године социјалсити и републиканци на левици, који су одвојено изашли на
изборе, прешли су у опозицију. На десници се истицала Шпанска конфедерација аутономних странака деснице
ЦЕДА. То је савез партија (Народна акција из 1933. године и конзервативни монархисти) основан 1933. од стране
Хосеа Марије Хил Роблеса. Десници су припадали и монархисти: присталице Алфонса из Шпанске обнове и
карлисти из Традиционалистичког заједништва. Основана је и Шпанска фаланга коју је основао Хосе Антонио
Примо де Ривера као омладински покрет. Осуђивао је политички либерализам и капитализам, предлагао неки
облик социјализма, укидање политичких партија, ауторитарну државу. ЦЕДА односи победу, али Радикална
партија постаје најјача, јер председник Самора није желео да формирање владе повери Хилу Роблесу.

Републиканци се деле у две партије: Републиканску левицу Мануела Асање и Републиканску унију Дијега
Мартинеса Бариа. Социјалисти подељени на присталице сарадње са комунистима (Кабаљеро) и споразума са
републиканцима (Пријето).

НАРОДНИ ФРОНТ-избори

Левица је уједиљена у Народни фронт (републиканци, социјалисти и комунисти). Десница је подељена измећу
ЦЕДЕ, монархиста и републикансе деснице. Избори су одржани 16. фебруар 1936. године. Гласови су били
релативно подједнаки, 4,7 милиона фронт, 4,5 милиона десница.

Владу је образовао Мануел Асања од Републикансе левице и Републиканске уније. 10. маја 1936. за председника
Републике изабран је Асања. Владу саставио Сантјаго Касарес Кирога. Пораст политичког и социјалног насиља.
Радници су угњенатвани након 1934. па су се с тога спремали на одмазду и освету над црквом и монархистима.
Католичко становништво сматра да је на помолу диктатура пролетаријата. Хил Роблес постао министар војни.

Монархиста Калво Сотело позива на пуч. Карлисти су већ припремали своје добровољачке милиције, фалангисти
оптужени због стварања нереда. Ухапшен Примо де Ривера и његова странка стављена је ван закона.

ПУЧ

Пучистичка завера била је припремана у тајности. У почетку је предводе официри из Шпанске војне уније УМЕ,
илегалне организације која се појавила у касарнама 1933. године и основао ју је генерал Хосе Санхурхо. Потом су
се у УМЕ инфилтрирали и монархисти и фалангисти. На челу завере првенствено је био генерла Санхурхо који се
налазио у изгнанству у Португалији, након неуспелог пуча из 1932. године. У марту група генерала Мола, Франко,
Саликет, Хоакин Фанхул, Оргас.. одлучили су да припреме државни удар како би успоставили војну хунту. Влада
је обавештена о овим плановима па је неке од поменутих генерла пекомандовала и послала у унутрашњост
(Мануел Годед-Балеарска острва и Франсиско Франко-Канарска острва). Завера није прекинута, већ је њено
средиште пребачено у Навару где је генерал Емило Мола звани Директор преузео главну улогу. Он је премештен
из Марока у Навару јер су сматрали да је био одан Републици, али је убрзо променио тај став. У Мадриду је 13.
јула убијен Хосе Кастиљо, поручник Борбених трупа, симпатизер социјалсита. У знак одмазде његови пријатељи
отимају и убијају монархистичког вођу Калва Сотела. Емилио Мола обезбедио подршку Италије, а генерла
Санхурхо подршку Немачке. Побуна гарнизона у Мелиљи 17. јула била је варница која ће запалити целу земљу.
На препад су заробљени локални гувернери и официри Мелиље одани Републици. 18. јула заповедници
побуњеника у унутрашности изразили подршку побуни у Мароку.

Међународна ситуација

Совјетски Савез, након првобитне неутралности због страха од изолације од стране великих сила и због вођења
политике стварања система савеза у иностранству, се изјаснио за владу Наодног фронта. Послали 250 ловаца
( Поликарпов И-15 и И-16), 150 бомбардера, 70 извиђачких авиона, 2 тенка и топове. Француска је у почетку била
на страни владе, најпре због страха да и на јужним границама не добије фашистичког суседа каквог је већ имала
на истоку и југоистоку, а и у самој Фанцуској је на власти била влада Нароног фронта. Међутим, цела француска
политичка десница била је за генерала Франка, као и председник Лебрен. Због тога ће се на крају определити за
неутралност. Велика Британија није била одушевљена могућношћу да у још једној европској држави власт освоји
диктаторски фашистички режим, али је исто тако гледала хладно и на владу Народног фронта. Страхујући од
пораста комунистичког утицаја на њу, била је против тога да јој се пружи помоћ, сами тим и што би то могло
довести до сукоба са Немачком и Италијом које су биле на страни побуњеника. Званично је остала неутрална али
исто тако је дозволила шапнским фашистима да набављају авионе и други ратни материјал у самој Енглекој
посредством Португалије. Италија подржавла, али и актвино учестовлала у припремању војног удара. У њеном
инересу било је да придобије статешки важне базе на Средоземљу. Максимално се у Шпанији борило око 50.000
италијанских војника. Испоручено је 32 италијанска авиона типа савоја маркети, капрони 310, ловци Фиат Г 50,
две ескадриле бомбардера. Авиони били смештени на острву Мајорка, које су желели да задрже као стратешку
базу и након рата. Послали и подморнице, два разарача, 1930 топова, 10.000 комада аутоматског оружја, 950
тенкова, оклопна кола и артиљерију. Учешће у рату донеће им велики губитак финасија. У нацистичкој Немачкој
Хитлер, саветован од стране Геринга и шефа контраобавештајне службе адмирала Канариса, 24. јула се одлучио
на активну помоћ побуњеницима. Хитлер желео да удаљи Шпанију од запада. Он је сматрао да је Шпанија згодан
полигон за вежбе немачког ратног ваздухопловства (Луфтвафе). Шаље Легију Кондор на челу са Волфрамом фон
Рихтхофеном. Шаљу 20 јункерса, 85 авијатичара, у Кадис 30. јула. У првој половини авгутса у афричкој луци Сеута
биће истоварена два велика брода ратног материјала (расклопљених авиона), док ће у Кадису из Португалије
долетети две ескадриле (од 12-24 авиона) јункерса и већи број хајнкела, бомбардера Дарније 17 и ловаца
Месершмит 109. Кроз Шпанију максимлано је прошло око 10.000 немачких војника. Сједињене Америчке
Државе су од самог почетка најавиле неутралност. Почињу са израдом Закона о неутралноисти који је
забрањивао испоручивање стратегијског материјала зараћеним странама. Овај закон биће усвојен јануара 1937.
године, али ће и пре његовог усвајања америчка неутралност више ићи у корист побуњеницима него влади
Народног фронта. Америчке компаније од првог дана несметано снабдевају Франка нафтом. Португалија је била
под профашистичким режимом диктатора Салазара, па је тако ова земља била транзитна територија од важности
за дотуривање помоћи шпаниским фашистима. Из Португалије у Шпанију одлазе добровољци како би се борили
на страни фашиста.

У Француској Блумова влада је 25. јула донела одлуку да се неће мешати у сукоб у Шпанији. 1. августа је
предложила свим заинтересованим земљама прихватање и спровођење уговора о неинтервенцији у Шпанији.
Владе Велике Британије, Белгије, Пољске , СССР-а, Немачке, Италије и Португалије одговориле су да прихватају
њен предлог. Француска ставља ембарго на извоз оружја и ратног материјала у Шпанију, на шта се побунио
председник легалне шпанске владе, Ларго Кабаљеро јер је то изједначавало легалну владу са Франковом
побуњеничком хунтом. До 26. августа укупно 27 земаља изјавило је да прихвата политику стриктног немешања у
шпанске унутрашње сукобе. Они су се састали у Лондону 9. септембра 1936. године где су формирали
Међународни комитет за неинтервенцију. Међутим, неке земље нису уопште имале намеру да се држе овог
принципа. 30. септембра шпанска републиканска влада објавиће Белу књигу у којој се доказује учешће Немачке и
Италије на страни фашиста. У фебруару 1937. године у помоћ Франку стићи ће нове италијанске јединице ,
четврта Мусолинијева дивизија са 40000 војника. Мусолини је желео брзу победу генерала Франка како би у
западном Средоземљу фашизам стекао још једно упориште. И Хитлер је желео фашистичку победу, али му је
одговарало да грађански рат потраје неко време, јер би се Италија све већим ангажовањем одвратила од
Аустрије и Подунавља, али и компромитовала и завадила са западним силама и тако дефинитивно била упћена
на сарадњу са Немачком.

СССР је 6. и 7. октобра октобра уложио протест на интервенције Немачке и Италије и изјавио да се више неће
сматрати везаним за споразум о немешању уколико га се друге земље не придржавају. Пет дана касније
совјетски тенкови су посалти у Шпанију, а 8. новембра прва интернационална бригада организована од стране
Коминтерне стигла је у Шпанију. Интернационалне бригаде-њихови штабови за регрутацију установљени су у
Паризу, ораганзовано је тајно пребацивање преко Пиринеја, у Албасету се налазио камп за обуку. У склопу њих
били су Французи (чета-Париска комуна), Енгелзи, Американци (Линколн), избеглице из Немачке (Телеман и
Едгар Андре) и Италије (Гарибалди и Гастоне-Соци), студенти левичари (укупно из 53 земаља). Многи од њих
били су ветерани и обучени официри. Прва јединица стигла је у Мадрид 8. новембра, углавном Немци и
Италијани. У њој није било ни једног Руса, нешто касније почињу да долазе и совјетски војни стручњаци. У
редовима шпанске републиканске армије борило се укупно 557 совјетских гарђана, према званичним совјетским
подацима. Између шпанске владе и СССР-а је тада успостваљено пријатељство, нарочито због тога што је
Шпанска република доставила значајан део својих златних резерви у државне трезоре у Москви. Французи-
25000, Пољаци-5000, Англоамериканци-5000, Белгијанци 3000, Балканци 2000, Немци и Италијани 5000. Јосип
Броз Тито је као члан Коминтерне био задужен за организацију и упућивања добровољаца који су дошли из
Средње Европе.

Немачка и Италија ће 18. новембра 1936. године призанти хунту генерала Франка као једину легалну шпанску
владу. Немачки и италијански амбасадори одлазе у Саламанку где је било седиште те владе.

Нови заплети (1937)

Велика Британија и Француска су 4. децембра 1936. године предложиле владама Немачке, Италије, СССР и
Португалије увођење међународне контроле шпанских обала и граница ради спречавања уласка иностраних
трупа и наоружања у земљу. Оне то прихватају, али су Португалци одбили предлог да се контроли подвргну и
њихове обале, а Италија и Немачка отежу почетак контроле. План: британски и француски ратни бродови
крстариће дуж обала окупираних од националиста, а немачки и италијански дуж обала под контролом
републиканаца. Напори СССР-а да и себи обезбеди учешће у овој контроли остали су без резултата.

Патролирање бродова великих сила око шпанских обала почело је у априлу 1937. године, али је ускоро довело до
инцидената. Најпре је 29. маја немачка оклопњача Дојчланд била погођена бомбама из републикаснских авиона
који су тукли франкистичку луку Ибисе, у којој немачким бродовима према плану контроле није било место. За
одмазду немачка флота је два дана касније испалила 200 граната на републиканску луку Алмерија, убивши око 40
и ранивши преко 100 грађана. Овај чин је јавно осудио британски министар иностраних послова Идн, али када је
немачка влада запретила да би због овог инцидента могло доћи до светског рата, он се повукао и изјавио да
прихвата немачку верзију догађаја.

Патролирање је настављено до 19. јуна када је немачка крстарица Лајпциг, била наводно нападнута од једне
подморнице. Четири дана касније Немци и Италијани су дефинитивно повукли контроле, а Португалија је одузела
олакшице Француској и Енглеској за контролу њених обала.

Комитет за неитервенцију се пробудио и преко овог комитета британска и француска влада су 10. септембра
сазвале специјалну поморску конфернцију свих средоземних и црноморских земаља укључујући и Енглеску и
Немачку, на којој је требало да се расправи о овомо догаћају. Дан уочи конференције Немачка, Италија и
Албанија су отказале учешће, па је она отворена у присуству представника Велике Британије, Француске, СССР,
Грчке, Турске, Југославије, Румуније, Бугарске и Египта. Трајала је од 10-14. септембра у Ниону. Завршена је
споразумом којим се британска и француска флота и авијација овлашћују да штите трговачке бродове свих
земаља, сем шпанских, и да уништавају све сумњиве бродове и авионе који се појаве у западном Средоземљу. То
је била прва одлучна мера предузета против агресивног понашања фашистичких сила у току Шпанског грађанског
рата. Да би се ублажило њихово незадовољство, британска влада је позвала и Италију да учествује у
патролирању против непознатих подморница. Италија се томе радо одазвала и након тога је гусарење одмах
ишчезло и патролирање није било ни потребно.

Ратна 1936. година

Влада није више имала стварну власт у држави. Истинску власт држали су локални комитети наоружаних
радника. У многим местима је милиција Народно фронта поништила власт председника владе (Комитет
каталонских милиција, Хунта за одбрану Мадрида, Веће за одбрану Арагона-имали значајну аутономну васту).
Најмоћнији је био онај у Барселони. Централни комитет антифашистичке милиције Каталоније стоврен је 21. јула.
Генералитат (локална влада) је и даље била на свом месту на челу са председником Компанијсом. Мадрид имао
грађанску власт, мада милиције делују по сопственом нахођењу. Комитети имају три циља: да створ наоружане
снаге способне да се супротставе Националситима, да створе полицијску власт и обуставе масакре и да изведу
друштвене промене за које су се залагали анархисти и Кабаљеро. Основани су Револуционарни судови, судије
били радници, казна најчешће смрт. Анархисти подстицали заузимање земље и предузећа. Њима је истовремнео
изгелдало могуће да се оствари револуција и добије рат. Социјалисти и комунисти су сматрали да се прво треба
добити рат уз најмању могућу промену постојаћњег система. Анархисти и Кабаљеро желели да покрену
револуцију и да створе пролетерску цивилизацију. Сеоска револуција подразумевала конфискацију имања
поседника који су побијени или побегли.

Генерал Франко напусто је Канарска острва и дошао у Мароко да би предводио афричку војску. Галиција, Леон,
Стара Кастиља, Навара, Арагон, западна Андалузија, северна Африка, Канарска острва-тријумф војног удра.
Велики градови Мадрид, Барселона, Валенсија, Билбао, (средоземна обала и Астурија и Баскија) индустријски
најразвијеније области-симпатизери Народног фронта. Војска националиста 15.000 официра, 38.000 легионара
(јединица елитних најамника, добровољаца из читаве земље) и Мавара из Марока, 30.000 из Цивилне гарде,
30.000 рекетес (карлисти), 70.000 регуларес.

Најпре су народне милиције ослободиле Барселону, Мадрид, Билбао, Малагу и Валенсију од побуњеника.
Пучисти су успели да освоје само Севиљу, Кадис, Кордобу, Сарагосу и Овиједо. Што значи да државни удар није
био успешан, али је омогућио да почне грађански рат, јер је дошло до поделе у држави. 29. јула побуњеници
освојили Севиљу где се налазио аеродром, па су на њега слетали авиони са појачањем из Марока.

Бадахос пао 14. августа (побијено око 2000 мушкараца у рингу кориде). Две војске спојиле су се 8. септембра, и
убрзо је пала западна Шпанија. Желели су да разбију опсаду Толеда која је почела од како је рат почео. 1300
војника, припадника Цивилне гарде, фалангисти и њихове пордице остали су заробљени у граду. Опсели су их
радници. Тврђаву поткопали минама. Помоћ стиже 28. септембра када је у Толедо ушла афричка војска.

После заузећа Толеда националисти су се спремали да нападу Мадрид. Влада се сели у Валенсију. У Мадриду је
остао генерла Хосе Миаха, власт је држала Хунта за одбарну која је представљала пролетерске орагнизације.
Одлучујући глас у Хунти имала је Комунистичка партија на чијем челу се налазила Долорес Ибарура, Ла
Пасионариа. Покличи Но пасаран. Мадрид издржао силовит напад 8. новембра артиљерије и авијације.
Најжешће борбе у Универзитетском граду. После десет дана напади обустваљени. Погинуо Дурути. Током
новембра Мадрид непрестано бомбардован.

На зиму побуњеници опседају Мадрид. Напад почео 29. новембра. Пресечени путеви до Валенсије која је била
једини пут снабдевања.

Републиканцима су била неопходне јединствене оружане снаге. У Барселони је основана прва колона милиције
којом је заповедо Буенавентура Дурути. Прве милиције биле су неефикасне, неорганизоване, вође су синдикалне
вође који немају војничку обуку. Нису желели да формирају војску јер су сматрали да је војска опасност за земљу.
Једини који је располагао политичким легитимитетом и утицајем на милитантне раднике био је Ларго
Кабаљљеро. Кабаљеро постаје предсеник владе. Влада је фромирана од комуниста, социјалиста, републиканаца,
ЕЦР, касније и анархиста.

Националисти су имали сличан проблем са јединством. Генерал Санхурхо погинуо је 20. јула када се срушио
авион. Емило Мола у Навари, Кеипо де Лјано у Севиљи, и Франко у Африци, потом у Андалузији, били су вође
побуне. После смрти Санхурха команду је преузео Мола који је у Бургосу 24. јула установио Хунту за националну
одбрану која се састојала од генерала, није садржала карлисте и фалангисте и генерале са југа, па има
ограничену власт. Након спајања војске Франко добија највећи утицај. 29. септмебра Хунта у Бургасу и највиши
официри прихватају Франка за генералисимуса, а касније за шефа државе на челу Техничке хунте, врста владе. У
њу су ушли предстаници политичких снага који су подржавали официре (карлисти, алфонсисти, фалангисти).
Преузо највишу војну и цивилну власт. У априлу Франко је приморао карлисте и фалангисте да се уједине у
Јединствену партију у складу са модерним тоталитарним државама, чији ће вођа бити он. Звала се Шпанска
традиционалистичка фаланга и Хунта за националсиндикалну офанзиву, касније Национални покрет.

Ратна 1937.

У фебруару 1937. преко реке Харама националисти напали југоисток града Мадрида. Напад је поново одбијен. У
марту поновни напад са 30.000 војника које је послао Мусолини, и тај напад одбијен. Мусолинијева војска успеће
да освоји Малагу током фебруара месеца, а након тога покренуће офанзиву на Гвадалахару, где ће доживети
тежак пораз 9. марта 1937. године. Након тога Националисти освојили приморске провинције (Баскија, Астурија).
Бомбардовање Гернике 26. априла 1937. –немачки авиони. Билбао освојен 12. јуна. Јула је вођена битка код
Брунетеа где је републиканска војска покушала да одбије напад националиста, али безуспешно. Баскија
капитулира 25. августа. Сантандер пао 26. августа. 29. августа републиканска војска покушала још једну
офанзиву код Белчите. 21. октобра последње републиканске трупе се предале у Астурији, када је пао град
Хихон. Борбе усредсређене на арагонски фронт. Републиканци напали 15. децембра 1937. године. Напали град
Теруел који је бранило око 2500 националиста. Град напада 15000 републиканаца, 22. и 18. корпус са севера и
југа. Ушли у Теруел 22. децембра, који се коначно предао 7. јануара. Али је недостатак оружја, авиона, и
резерви онемогућио напредовање. Националисти доводе појачање и крећу у контраофанзиву. 22. фебруара
1938. националисти опет заузели Теруел.

Јединство републике почиње да се распада. Кабаљеро радничке милиције постепено укључује у регуларну
армију, успостваљени су официркси редови, појавила се орагнизована војска. Браниоци републике временом су
се поделили на присталице револуције ( УГТ, ЦНТ, Каталонија) и поретка (Асања, Прието, комунисти, Совјетски
Савез). Нови премијер Хуан Негрин.

Ратна 1938.

1938. пристали на утицај СССР-а без обзира на политичка условљавања.

Почели офанзиву преко реке Ебро на арагонском фронту, према мору 9. марта. Битка за Левант. Офанзива
почиње 24. јула 1938. године (50000 војника). Долином Ебра продрли надајући се да ће пресећи линију
снабдевања и опколити националисте. Препад успешан, али заустављен код Гандесе. Трајало је три месеца да би
се на крају повукли.

Совјети након минхенског споразума обуствљају помоћ Шпанији. Негрин опозвао интербригаде и послао их
кућама надајући се да ће на тај начин придобити страну подршку. Република остаје без стране помоћи.

Ратна 1939.

Коначну офанзиву на каталонском фронту Франко је преузео 23. децембра. Барселона нападнута јануара 1939.
године (Барселона-Мусолинијева освета за пораз код Гвадалахаре). Град пао 23. јануара. Републиканска влада
бежи из Барселоне. Милион избеглица кренуло ка француским границама. Каталонски фронт затворен 12.
фебруара 1939. године. Долази и до капитулације Менорке.

Преостали су Мадрид, Валенсија и централна Шпанија. Негрин се пребацио у Валенсију. Из Тулуза Асања подноси
оставку као председник републике. Француска и Британија признају Франков режим 27. фебруара 1939. године. У
Мадриду је хунта цивила и генерала коју су предводили умерени социјалисти Хулијан Бастеиро и пуковник
Сихисмундо Касадо, присталица Кабљера, објавили да не признају републиканску власт и почили преговоре са
Франком. Хунта хтела да преговара, Франко је одбио пеговоре, али обећава да неће казнити војнике и оне које су
слушили Републику. Мадрид се предао 28. марта. Републиканске посаде предавале су се између 28-31. марта.
Франко је прогласио победу 1. априла 1939. године. Друга република нестала је после 8 година кризе и нереда,
986 дана рат и преко милион погинулих. Републиканце су раздирале супротстављене идеје социјалне револуције
која је понела раднике и одбране парламентарне демократије.

Последице

Путеви разорени борбеним возилима и бомбама, нестали мостови, нема делова за аутомобиле и камионе,
железница се срозала на ниво из 1911., недостаје радна снага, ½ мил побегло, распоређено по избегличким
логорима у Француској, касније транспортовано у логоре смрти нацистичке Немачке, много погуниулих,
интелектулаци отишли или побијени. Владавина терора, логори, 1 милион заточено, погубљено. Велики број
републиканаца побегао у брда, војска патролира, тајна полиција у палати Гобернацион, на тргу Пуерта дел Сол у
Мадриду. Укинут парламентаризам. Вођена политика економске изолације. Аутархија-ослобађање економије од
стране зависности. Ослањање на сопствене ресурсе. Укинут развод брака, образовање поверено цркви, укинуте
мешовите школе у складу са католичким вредностима. Послодавци и радници учлањени у једну синдикалну
организацију. Студенти присилно учлањени у један званични синидкат-Синдикат студената универзитета..
Цензура штампе. Забрањен каталонски и баскијски језик.Закон о политичкој одговорности донет фебруара 1939.
године-отварање судова који често доносе смртне казне. Усовјен Закон о прогону масонерије и комунизма у
марту 1940. године.Емиграција у Мексико-седиште републиканске владе у егзилу.Нису учествовали у Другом
светском рату због тешких последица Шпанског грађанског рата, послали само Плаву дивизију на руски фронт.
Након пада Мусолинија 1943. дивизија враћена, поновна политика неутралности.

Грчки грађански рат

Грчка Велика идеја вуче своје корене још из времена 19. века, након устанка 1821. године.

Грчка је била подељена на монархисте и венизелисте. У раздобљу од 1917. до 1935. промењено је 5 монарха,
дошло је до пет државних удара и великог број атентата. После референдума 1935. краљ се вратио у Грчку и
августа 1936. године поставио официра Јоаниса Метаксаса за председника владе. Он је увео диктатуру. Његова
политка била је националистичка и ауторитарна. Велики успех постигао је када је Италија напала Грчку из
Албаније 1940. године. Суочен са ултиматумом одговрио је „не“ и за неколико месеци отерао из земље
италијанску војску. Умро је јанура 1941. године. Грчка је окупирана у априлу 1941. године и подељена на области
под немачком, италијанском и бугарском окупацијом. Грчки краљ Ђорђе побегао је у Британију. Британци су
пружали помоћ и грчком покрету отпора. Влада се налазила у избеглиштву у Каиру и била је призната од
Британаца.

Постојало је више група покрета отпора али су се до лета 1943. издвојила два:

1. републикански, антикомунистички Национални републикански грчки савет ЕДЕС (прихватали и помоћ

нациста)
2. Народна ослободилачка војска ЕЛАС чији је политички представник био Национални ослободилачки
фронт ЕАМ који су водили комунисти из ККЕ. У почетку су имали страну подршку, али су је изгубили након
повлачења Италијана 1943. године када су доспели у посед великог оружја. Бројали су око 50.000 људи,
углавном избеглих по планинама. Вођа ККЕ Николас Захаријадис налазио се у заробљништву у логору
Дахау.

Британци су помагали ЕДЕС. ЕЛАС и влада у изгнанству у Каиру се састала августа 1943. године, али између њих
није дошло до склапања договора. Политбиро КП Грчке одлучио је 1. октобра да се обрати ЕДЕСУ и да покрену
заједничку акцију. Едес није одговорио, па се ЕЛАС окренуо против њих.

ЕАМ оснива Политички комитет националног ослобођења ПЕЕА, привремену владу која је подсећала на АВНОЈ у
Југославији.

Британци постављају новог премијера Георгиоса Папандреуа. Он је маја 1944. сазвао састанак главних групација у
Либану. ККЕ је пристала да уђе у нову владу. Шест министра ЕАМ је пришло влади у избеглиштву.

У мају 1944. британски министра спољних послова Ентони Идн је разговарао са совјетским амбасадором у
Лондону. Крајем јула у Грчку је стигла прва совјетска мисија.

Када су се повукли Немаци септембра 1944. оставили су велике количине хране и оружја Безбедносним
батаљоним. Ове батаљоне успоставила је квислиншка влада. Поверивши им храну Немаци су намеравали да
поделе Грке, у чему су и успели. На Пелопонезу ЕЛАС опколила градове и захтеваа од батаљона да предају храну
и оружје пре него што стигну Британци. Напади су престали кад су стигле британске снаге 14. окотбра у Атину
(операција Мана), а за њима и Папандреу.

ЕАм је преузео контролу у већини земље, а мир је одржавало наређење из Москве да се не нарушава савез
против Немаца док рат још траје.

Дплази до састанка на ком еје дискутовано да се разоружају обе постојаће владе. Папандреу и Британци одбили
су захтев ЕЛАСА-а да у новој војсци њихове јединице буду једнаке свим осталим групацијима. Министри из ЕАМ-а
су поднели оставке 2. децембра 1944., а наредног дана избиле су демонстрације у Атини. Град је био наклоњен
комунистима. Полиција је отворила ватру на демонстранте на тргу Синтагма. Следећег дана објављен је
генерлани штрајк, а командант британских снага генрал-потпуковник Роналд Скоби, под чију команду су
стављене све снаге отпора у Грчкој након повлачења Немаца, наредио је да појачање ЕЛАС-а мора да остане ван
града. То није било могуће. За неколико дана у Атини било је преко 12.000 војника ЕЛАС-а и почеле су борбе.
Британци су донели одлуку да се комунисти морају зауставити и шаљу у Грчку трупе са италијанског фронта.
Једнице десничарске орагнизације ХИ под вођством генерала Гриваса су нападале ЕЛАС. У њеним редовим
абило је и нациста. Око 200.000 демонстранат окупило се против полиције и војске. Побијено је преко 200 људи,
а рањено 100.

Немири у децембру зову се ДЕКЕМВРИЈАНА (3. децембар 1944. – 11. јануар 1945.). Папандреу је након њих
поднео оставку. Велики број оних који су били уз ЕАМ због борбе против Немаца напустио их је када су се
окренули против Британаца. У априлу 1945. број притсалица био је 200.000, смањио се на половину.

На Божић 1944. Винстон Черчил и Ентони Идн су долетели у Атину како би решили сукобе у Грчкој. Договорено је
да патријарх Дамаскин врши улогу регента а да се краљ Ђорђе још увек не враћа у земљу.

Снаге ЕЛАС-а су напустиле Атину 4.-5. јануара 1945. Примирје је потписано 11. јануара. Споразум у Варкизи је
потписан 12. фебрауа. ЕАМ и ЕЛАС су разоружане. Документ је гарантовао амнестију, чистке сарадника окупатора
и да се одржи плебсцит о будућности монархије, а затим и парламентарни избори у Грчкој.

На место премијера у априлу 1945. долази Вулгарис. После Варкизе ЕАМ и ЕЛАС су сванично распуштене и ККЕ је
остала најутицајнија на страни левице. Долази до одмазди над комунистима. Уследио је и Бели терор у земљи.
Формирају се мали комунистички одбрамбени одреди. У земљи је валдала криза. Из заробљеништва у Дахау
вратио се председник ККЕ Никос Захаријадис

Децембра 1945. пуштени су на слободу 3000 затвореника левог опредељења. Партија помаже герлиским
јединицама у брдима. Уследио је напад на село Литохоро 30. марта 1946.

ККЕ се није само приближила герилском једницама већ је и бојкотовала изборе заказане за март 1946. Осим
десничарских све остале странке су биле за одлагање избора.

Пошто се ККЕ повукла надметање се одвијало између центра, Нсционалне политичке уније и деснице, Уједињени
националистички савез. Десницом је доминирала Народна партија. Победила је десница са 236 од 354 места у
народној скупштини. НП је образовала владу, а премијер је постао Константин Цалдарис. Нова влада успоставила
је тајне везе са Светом обавезом грчких официра ИДЕА, антилиберланром, монархистичком завереничком
групом насталом 1944/1945.

Почиње прогон левице. Уведени су војни судови у Тесалији и Епиру. Септембра 1946. је одржан референдум за
монархију. Гласано је за повратак краља. Септембра се Ђорђе вратио у земљу. Владао је до априла 1947. када је
на престо после његове смрти дошао краљ Павле.
ККЕ је посалала бивше руководиоце ЕЛАС-а у планине да помажу у организовању левичарких група. Почетком
1946. радили су на организовању нове партизанске војске и разогарали са грчким члановима Политбирао коју су
се тада налазили у Београду. Као одоговор на владину офанзиву у јулу, у септембру су комунистичке герилске
једницие деловале широм Македоније, Тесалије и Епира. У северној Тесалији и западној Македонији основали су
тзв. Слободну Грчку.

Октобра је уведена јединствена војна команда за целу територију Грчке а у децембру је то постала Демократска
војска Грчке (ДЦЕ). Почетком 1947. борци ЕЛАС-а враћали су се у Грчку из Југославије.

ККЕ је одлучила да крене у рат чим Британци оду из Грчке због совјих финансијских проблема и пробелма у
Индији и Пакистану. Британци одлазе али на њихово место долазе Американци. Због одласка Британаца
председник Труман је марта 1947. издао декларацију о спремности САД-а да помогну народу који се брани од
комуниста. (Труманова докторина и домино теорија). Тито је подржао ККЕ, а Стаљин је био суздаржан.

Политбиро ККЕ је 25. децембра формирао Привремену владу.

Последњи део сукоба у Грчкој може се поделити у 2 фазе:

 децембар 1947. – јануар 1949. иницијатива комуниста.

 дејство владних снага

После децембра 1947. ДВГ је побољшала организацију . Њих 15.000 је јуна 1948. напало 50.000 владиних војника
на планини Грамос. Владине снаге су претрпеле велике губитке, комунисти су истерани,али су се крајем зиме
вратили и поново све држали у совјим рукама. У јануару 1949. ДВГ је заузела 3 места у западној Македонији и
Румелији. ДЦЕ је борјала укупно око 20.000 војника, а владине снаге око 90.000.

Владине снаге биле су десетковане . Велики број официра је оптужен за сарадњу са окупатором. Већину војске
сачињавали су млади регрути. Одлучујући корак у јачању њених снага је поствљање генрала Александроса
Папагоса у јануару 1949., хероја рата против Италијана. Папагос је предводио коначну победу владиних снага над
комунистичком демократском војском Грчке, користећи екстензивну америчку материјалну помоћ (укључујући
авионе опремљене напалмом), и опсежно распоређивање Хеленске специјалне снаге (ЛОК), од фебруара до
октобра те године.

Морал владиних трупа подигла је Труманова докторина из марта 1947. Американци се мешају и по питању
војске. Амерички и британски официри активно су учечствовачи у планирању војних операција. ККЕ је имала
помоћ само из Југославије, Бугарске и Албаније. Ствари су се погоршале после разлаза Тито-Стаљин када су под
притиском из Москве Бугари и Албанци прекинули своје испоруке и Југославија јеостала једини извор помоћи.
ККЕ је стала на страну Москве тако да је 1949. Југославија затворила границе.

У августу 1949. ДВГ је поново била опкољена на планини Грамос. Последња акција изведена је на брду Вици у
августу. Рат је завршен 16. октобра 1949. године.

Десетине хиљда симпатизера ККЕ отишло је у избеглиштво. Укупни број избеглица је 136.000. Многи од њих нису
били грчког, већ словенског порекла.