Васиљ Поповић

Од Кучук-Канарџијског мира до Јашког мира (1774-1792)

Русија је настојала да анектира татарску државу, што умало није довело до рата са Турском,
нарочито када је Русија припојила Крим и осталу област татарске државе 1783. године. Аустрија је
већ имала спорзум са Русијом па ју је подржала, а Француска и Енглеска желеле су мир на Леванту
и да спрече рат и натерају Порту да призна анексију 1784. године.

Аустрија води активнију источну политику коју је започела царица Марија Терезија (1740-1780),
под владавином цара Јосифа II (1780-1790). Аустрија је Буковину од Турске узела 1775. године.
Јосиф се приближио царици Катарини и склопљен је савез 1781. године, дефанзивног карактера.

Царица Катарина у меморандуму од 10. септембра 1782. године издаје Грчки пројекат. Тај предлог
подразумевао је да би требало стоврити од Бесарабије, Молдавије и Влашке независну државу
под старим именом Дације, а под владаром који би био хришћанске вере. Даље је предлагала да
се успостави самостално грчко царство у Цариграду. Име њеног унука Константина упућивало је на
будућег кандидата, а за Дацију је предвиђен њен љубимац Потемкин. Желела је да те земље буду
припојене Русији.

Јосиф из страха од савеза Русије и Пруске, по савету канцелара Кауница пристао је да помаже
Русију тражећи да се за Аустрију резервише Мала Влашка (до Алуте), укључујући појас земљишта
уз обалу Дунава од Никопоља до Београда са оба града и са Видином и Оршавом, за одбрану
Угарске. Мореја, Крит, Кипар би остали Млечанима.

Овај предлог Катарина је прихватила са ограничењима, није желела да се окрњује грчко царство и
да му се сачувају Мореја и Архипелаг.

Цар Јосиф је Француској за неутралност приликом поделе Турске нудио Египат. Француска је
одлучно устала против руско-аустријских планова, радила је на томе да Русија не добије слободу
пловидбе Црним морем. Порта је закључила уговор о пријатељсту и трговачки уговор са Шпанијом
1782. године. Енгелска исцрпљена америчким ратом желела је мир и одржавала је пријатељство
са Русијом. Изгубивши северноамеричке колоније Енглеска је сву пажњу концентрисала на
Индију. То јој је одређивало да мора бранити Турску као бедем Индије.

У Пруској, након смрти Фридриха II и током његовог наследника Фридриха Виљема II, моћан је
био први министар Херцберг, који је био склон могућности да се Русија и Аустрија прошире на
рачун Турске, али да Пруска добије накнаду у Пољској.

Потемкин за то време врши ратне припреме. Изградио је луке Херзон и Севастопољ, бродове,
арсенале.

Све то навело је Турску да помисли да јој се ближи рат са Русијом и Аустријом и желела је да их
предухитри. Надала се да ће вратити Крим. На протест Русије због пограничних упада одговори
Порта објавом рата Русији 13-24. август 1787. године. Јосиф је огласио рат Турској 9. фебруара
1788. године. И Русија и Аустрија биле су неспремне за рат. Циљ Русије био је да добије Очаков са
подручјем до Дњестра, а Аустрије да добије Београд.

Русији је отежана ситуација ратом шведског краља Густава III (1789-1790) који је хтео повратити
отргнуте шведске земље.

Руси су успели током 1788. да униште турску флоту, освоје Очаков и допру 1789. до Дунава.
Ангажвани су и балкански хришћани, чиме је ојачана самосвест Срба у вези са буђењем народне
свести.

Аустрија од Срба формира фрајкор-добровољачки кор, засебну војну организацију са сопственим

официрима Србима из Србије. За заповедника фрајкора био је постављен аустријски официр
Михаљевић. Овај фрајкор је оперисао у западној и северној Србији. У вези са Аустријом био је и
покрет у Шумадији и пожаревачком крају под вођством Коче Анђелковића, који је спречавао
турску везу између Београда и Ниша. У народу је овај рат назван по њему Кочина крајина. Он је
већ прве године 1788. узмицао испред Турака, који су провалили у Банат, потукли га, ухватили и
набили на колац. Аустрија је сав терет рата свалила на Србе. Тек 1789. преузели су акцију и
Аустријанци и Лаудон заузе Београд. Те године је завршено поседање Србије у границама
Пожаревачког мира.

Француска за то време је заузета револуцијом. У Аустрији постоји незадовољство због Јосифове

унутрашње политике. Пруска је желела да добије удела у плену. Ускоро умире Јосиф и на његово
место долази његов брат Леополд II. Рајхенбашком конвенцијом обавезао се према Пруској да ће
склопити сепаратни мир са Портом, а Фридрих Виљем обећа посредовање. Склопљено је
примирје, а након тога, 4. августа 1791. године и мир у Свиштову, на основу статуса кво. Русија
склапа мир у Јашу 29. децембра 1791. године (9. јануара 1792). Мир је склопљен уз посредништво
Енглеске, Пруске и Холандије. Проглашена је амнестија за ЦГ, БиХ, Србију, Влашку и Молдавију.
Миром је Аустрија признала стање између ње и Турске које је створено Београдским миром и
више није војнички покушавала да га промени у своу корист.

Русија је вратила Турској Бесарабију и Молдавију, а Турска се обавезала да неће тражити заостале
и друге порезе за још 2 године. Русији је припало подручје између Буга и Дњестра с тврђавом
Очаковом.

Када је Аустрија напустила освајачку политику на Балкану Свиштовским миром ослобођење

Србије могло је доћи само од народног покрета. Врло енергичну акцију развио је троношки
архимандрит Стеван Јовановић да Срби добију аутономију по примеру Влашке. Тражили су да
сами купе и предају порезе. Кад се по смрти карловачког митрополита Путника састао у
Темишвару Српски народни сабор за избор новог митрополита обратио се Стеван царском
комесару петицијом да се Србија не непаушта или да се помогне наоружавањем.
Реформе Селима III (1789-1807)

Пробелми у унутрашњости Турске: борба између реформне и конзервативне струје, самовољна

влада паша и јаничара и покрети хришћанских поданика. У спољашним односима: јача
агресивност Русије, уништење Пољске, напад Француске на Египат.

Организација и опрема турске војске заостајала је за војском хришћанских европских држава. У

заостатку су и по уређењу дипломатске службе.

Сав турски државни живот био је испреплетне вером, што је отежавало реформе. Реформна
акција је најпре ударила на носиоце старог војног уређења, јаничаре. Реформе су долазиле
одозго, од султана, није била по вољи народа. Помагали су их и нови ред ефендија, турске
интелигенције, која се развила у 18. веку. Ефендије су почеле да замењују Грке фанариоте у
дипломатској служби.

Први реформни рад Селима, султана који је стекао европско образовање, учио математику и
физику, управљен је на финансијско ојачање државе и на реформу војске. Издао је наредбе
против раскоши. Западни инжињери и војни стручњаци утврдили су престоницу, саградили флоту
и почели да образују војску по западном узору. Главно обележје турске војске и њеног уређења
при крају 18. века била је дезорганизованост. Редовна турска војска састојала се од пешадије-
јаничара и коњаника-спахија. Јаничари су сачињавали посаду престонице и пограничних тврђава.
Као заменике у пограничне тврђаве слали су јамаке. У пограничним крајевима били су
самовољни, терорисали су и Портине власти и народ и сапхије. То је био узрок сталном
незадовољству и нередима. У престоници су били савезници улеми у борби против било каквих
реформи.

Феудални господари, спахије, живели су у унутрашњости. Поред њих у Србији су се појавиле и

јаничарске аге као власници земље (читлук-сахибије) и од хришћана су тражили да поред
десетине спахијама плаћају и њима деветину од прихода земље.

Селим на то издаде нове наредбе о управи, војсци, финансијама назване низамиџедид тј. ново
уређење 1793. године.

Стварање чете која би се увежбала по европским стандардима ишло је споро.

Хатишерифом из 1805. године султан Селим наредио је да се у низами-џедид регрутују младићи

од 20-25 година. Изазвао је немире. Селим је да би умирио опасност вратио низами џедид у Малу
Азију, отпустио реформне министре и именовао јаничарског агу за великог везира 1806. године.
То је значило победу противреформне странке.

Селим је на крају био принуђен да потпуно укине низами-џедид и нове порезе. Побуњеници су
одлучили да по пресуди муфтијиној збаце султана. Селим је свргнут и затворен након одлуке
муфтије који је донео фетву. За новог султана проглашен је Мустафа IV, син Селимог претходника
Абдул Хамида.
Дошло је до побуне дунавске војске Мустафе барјектара која је ушла у Цариград . На то султан
Мустафа нареди да се Селим убије како га не би вратили на престо, али побуњеници свргну
Мустафу и на престо доведоше Махмута II, који је такође био привржен реформама, али их је
производио опрезније него Селим.

Сазвао је велико веће на коме предложи исправке у уређењу јаничарске војске. Али јаничари,
улема и цариградска чаршија се против тога бунила. Избио је и пожар у Цариграду када је погинуо
Мустафа барјектар, па су побуњеници желели да врате Мустафу на престо и тада Махмут нареди
да се он убије. Када је Махмут остао једини претендант на престо ситуација се смирила. Касније ће
се он у крви осветити јаничарима 1826. године.

Египатско питање

За време руско-турског рата (1768-1774) прекинули су мамелучки бегови све везе са Цариградом и
њих 23 владали су самостално. Почела је да опада египатска трговина. Француска покушава да
наметне свој утицај те од поглавице бегова Мурадбега уговором од 9. јануара 1785. доби право да
француски трговци буду у Египту изједначени са турским, под условом да плаћају уговорену,
додуше ниску, царину. Порта тај уговор није признала. Шаље капудан Хасана са флотом да
успостави зависност Египта од Порте 1786. године. Победио је Хасан, потиснуо бегове на југ и
успотавио султанову власт над Египтом. Међутим, како се приближавао рат са Русијом, његови
плаћеници су се разбежали, па Хасан препусти беговима владу за извесну своту новца и уз
обећање да ће плаћати уобичајени данак Порти удаљи се и остави власт беговима. Овакво
слабљење централне влсти омогући Француској да привремено завлада Египтом.

Русија је деобом Пољске допрла и са севера на Дњестру на граници Турске. Пољаци су били
спремни да се придруже сваком противнику Русије и посдстицали су Порту на рат. Порта то није
желела. Порта се са Русијом измирила након смрти Катарине и доласка на престо Павла I.
Француска је желела да подигне Турску против Русије. Када је Бонапарта уништио Млетачку
републику, уступио је Аустрији у Кампоформијском миру 17. октобра 1797. за Ломабардију
млетачку област Истру, Далмацију и Боку. Бонапарта је француској припојио Јонска острва и
Превезу. Французи су ступили и у пријатељске односе са Али-пашом Јанинскими и са Пазван-
оглуом и развише агитацију међу Грцима. Песник Рига од Фере ступио је у везу са Бонапартом.
Аустија га је предала београдском паши и он га је смакнуо 1798. године.

Услед опасности од Француске дошло је до преокрета политике у Русији и до привременог савеза

Турске и Русије. Бонапарта 1798. године започне египатску експедицију, освојио је Малту, искрцао
се у Египат, победио војску мамаличких бегова и завладао Египтом. Русија и Енглеска извршиле су
притисак на Турску да објави рат. Енглески адмирал Нелсон уништио је француску флоту код
Абукира 1. августа 1798. године. Русија се одазвала Портиној молби и послала јој флоту у помоћ.
Тада се Порта одлучила на објаву рата 4. септембра 1798. године.

Удружена руска и турска флота и турска војска навалиле су на Јоснка острва и исте године од
Француза отели Занте, Кефалонију, Санат-Мауру и Ђериго, а 1799. и Крф. Градове на копну освоји
Али-паша Јанински. Турска склопи са Русијом формални савез 3. јануара 1799., а са Енгелском 5.
јануара 1799. Бонапарта је нанео још један пораз код Абукира и вратио се у Француску, оставивши
у Египат генерала Клебера са 20.000 војника. Евакуисали су се из Египта 1801. године.

Аустрија је склопила мира са Француском у Линевилу 9. фебруара 1801. А прелиминарни мир са

Портом склопили су Французи 9. октобра 1801. године у којем се Бонапарта одрекао Египта и
Јонских острва. Русија и Турска су од ових острва основали републику седам уједињених острва
под Портином сизереношћу и са руским јемством. Привилегије Јонских острва, Архипелага,
Влашке и Молдавије служиле су Србима као идеал у почетку устанка.

У Амјенском миру између Француске и Енглеске 1802. године, загарантован је интеритет Турске и
након тога је Порта потписала дефинитивни мир са Француском 25. јуна 1802. године. Енглеске
трупе евакуисане су из Египта.

Мамелучки бегови опет су се осилили. Помогао их је заповедник арбанаских одреда турске војске
Мехмед-Алија. Пре тога био је богат трговац у Кавали и био је у додиру са странцима. Он је
протерао бегове. Народ прогласи њега за гувернера и преко улеме добио је потврду из Цариграда
1806. гдине. Француска га је помогла и почела га је називати вицекраљем. Тиме су ударене
основице за аутономију Египта.

Одметници

Крџалије или даглије остајале су после ратова како би пљачкали. Њима су се послужили јаничари
и други противници реформи Селима III. Најчувенији одметник од Порте био је Пасван-оглу који је
основао самосталну власт у Видину 1794. године. Одбио је навале султанове војске на Видин 1795.
године, а његове чете 1797. године провалиле су у околне крајеве Ниша, Рушчука, Силистрије, у
Београдски пашалук, у коме су заузели Смедерево и београдску варош. Београдски везир Хаџи
Мустафа-паша истерао их је из Пашалука уз оружану помоћ Срба. Тада Порта на њега подиже чете
из Мале Азије. Он се успешно одбранио од сутлатнове војске у опседнутом Видину 1798. године и
добио од Порте признање за пашу у Видинском пашалуку и дозволу за повратак јаничара у
Београдски пашалук. Бонапартин напад на Египат отежао је Порти борбу на овој страни. Пасван-
оглу је ступио у везу са Бонапартом и слао му посланика Недељка Поповића 1801. године, да би
добио формално признање своје власти. Када је Француска склопила мир са Турском 1802. године
Пасван-оглу је изгубио њену помоћ. Порта га је трпела у Видину све до његове смрти 1807. године.
Наследио га је Мула паша који се предао Порти 1813. године.

У провинцији Арбанији ослилиле су се паше које су постале наследне. Тако се на северу осилила
породица Бушат. Махмут паша је чак ступио у везу са Јосифом II пред аустријско-турски рат.
Преговори су достигли и питање о независности Арбаније. На југу Арбаније осилио се зет
делвиског паше Алија. Уз помоћ новца добио је Тесалски пашалук. Мало по мало ујединио је Али-
паша до 1812. године под својом влашћу Епир и Тесалију са седиштем у Јанини. Тако је основао
једну напола независну арбанаско-грчку државу. Убијен је 1822. године.
Борба за ослобођење Грка (1821-1829)

После српског, сазрео је и грчки покрет за ослобођење. Године 1812. основана је у Атини хетерија
филомуза-друштво пријатеља муза за скупљање и чување старина. Корфанац Каподистрија
представник Русије на Бечком конгресу подржавао је то друштво. Ускоро у Одеси бива основано
чисто политичко револуционарна хетерија филика – друштво пријатеља, по примеру карбонара и
других тајних друштава. Та организација обухвата Грке по Влашкој и Молдавији и рашири се међу
Грцима по осталим турским провинцијама. Увукла је и Карађорђа, али он је убијен након
поваратка у Србију по Милошевој наредби, 1817. године. На чело хетерије био је ађутант руског
цара Александар Ипсиланти. Он је упао у Молдавију 25. фебруара 1821. године с једном четом и
позвао народ на устанка и цара Александра да помогне хришћанима. Цар се тада налазио на
конгресу Свете алијансе у Љубљани и одговори да не може да помаже бунтовнике. Обавестио је и
Порту преко цариградског амбасадора Строганова.

Ипсилантијеву чету Турци су уништили, те је он побегаоу Аустрију која га је интернирала све до

пред његову смрт 1828. године. У исто време избила је и буна у Мореји, Тесалији, Румелији и на
острвима. Труци су се светили убиством патријарха, митрополита и других угледних Грка у
Цариграду, покоља на Хиосу око 23.000 убијених. Вође устанка су били Колокотронис, вођа
клефата из Месиније и бег Мауромихалис, вођа Мајинаца у јужној Мореји. Устаници су успели да
ослободе Мореју. Народна скупштина израдила је нацрт устава 1822. године.

У Европи је владало одушевљење овим покретом. Енглески песник лорд Бајрон лично је
учествовао, где је и умро 1824. године у Мисолунгију. Устанак је успевао до 1825. године. Устанци
су одбијали Турке. Тада се Порта за помоћ обрати египатском намеснику Мехмед-Алију и обећала
му је Крит и Мореју. Он је послао свог посинка Ибрахима-пашу са флотом и војском, те покори
Мореју, опустошивши је 1825. године, заузе и спали град Мисолунги 1826. године.

Међутим умешале су се велике силе. Аустрија, Русија и Пруска склопиле су 1815. Свету алијансу за
одржавање мира. То је било оруђе аустријског канцелара Метерниха против националних и
демократских народних покрета.

Цар Александар предао је ултиматум Порти 1821. године у коме је тржио од Порте да смири
ситуацију и казни починиоце покоља. Рсуија је желеа да прошири свој утицај који је имала над
Влашком, Молдавијом и Србијом на све хришћане Османског царства. Потрта није била
задовољна руским захтевима па су прекинути дипломатски односи одласком руског посланика из
Цариграда 1821. године.

Пруска и Француска нису биле против руских планова али Енглеска и Аустрија су биле против.
Русија је предложила Аустрији 1822. године да савезнице натерају Порту да повуче чете из Влашке
и Молдавије и да их уреди у споразуму са Русијом, а Грке у споразуму са свим државама.
Метерних на то није пристао. Он је желео по питању Грчке да се очува сувереност Порте и да јој
силе само препоруче извесне реформе.
Енгелска и Аустрија су желеле да се спор мирно реши како не би дошло до рата па су вршиле
притисак на Порту. На то Порта повуче трупе из Влашке и Молдавије. Русија је била спремна да
обнови односе када Турска пошаље једног опуномоћеника да преговара, што Турска није учинила.

Енглеска је желела да паралише руски утицај на истоку који се заснивао на заштићавању

хришћана, и проширити свој утицај на Грке.

Русија је именовала трговинског агента у Цариграду, а исте 1824. године Порта је закључила и
уговор са египатским намесником Мехмед-Алијем.

Руском пројекту о три вазалне кнежевине у Грчкој, о коме се преговарало на Петроградској

конференцији јуна 1824. године, који је Метерних подржао, успротивили су се Турци, Грци и
Енглези. Друга петроградска конференција одржана је фебруара 1825. године када је Аустрија
предложила да се призна независност Грчке. Египатска војкса за то време у највећем делу Мореје
сузбија устанке.

Енглеска почиње све више да се заузима за Грчку и на њен наговор Ибрахим паша је напустио
опсаду Напулије где се налазило седиште грчке владе. Рсуија и Енглеска су се приближиле. Русија
поче да ређа војску на граници, а још већу агресивност показала је након смрти цара Александра и
доласка Николаја I на ресто 1825. године. Циљ Русије је био да оружјем натера Турке да испуне
Букурешки мир и да се о Грчком питању преговара са великим силама. Ултиматумом је Николај
тражио од Порте да врати у Влашкој и Молдавији стање какво је било пре 1821. године, да пусти
на слободу српску депутацију, да уреди привилегије српском народу.

У Петрограду је склопљен споразум између Велингтона и Несерлодеа и утврђена је широка

аутономија Грчке 1826. године.

Аустрија и остале силе саветовали су Порту да попусти и она пристаје на руске услове.

Махмут II је за рефорем 1826. године придобио шеих ул ислама и јаничарског агу. Установљене су
нове трупе ешкинџије, са европским егзерциром, униформом и фесом. Од јаничара су образоване
нове чете, под командом египатских официра. Јаничари су били омрзнути у народу и њих су
сматрали одговорним за поразе у грчком устанку. Међутим, јаничари су се свакако побунили у
Цариграду, султан је угушио буну и након тога прогласио распуштање јаничарског кора. Смакнуте
су главне вође отпора.

При оваквом стању, с обзиром да сада није имала војску, Турска склапа Акерманску конвенцију са
Русијом 7. октобра 1826. године. Потврђене су одредбе Букурешког мира, све привилегије
Влашкој и Молдавији, све обавезе Порте према Србији, издавање хатишерифа Србији у року од 18
месеци и слобода руске трговине. Руси су након потписивања конвенције у Цариград послали
посалника Рибопјера, а за њима и Милош депутацију која је требала да се договори око
привилегија.

Између Енглеске, Русије и Француске 6. јула1827. године потписан је Лондонски уговор према
коме су оне требале да захетвају од Порте да прими њихово посредовање по питању Грчке и да
завалада примирје. Порта је то одбила и позвала је египатску флоту у помоћ. Силе послаше своју
флоту да блокира Грчку. Дошло је до битке у Наваринској луци 20. октобра 1827. када је уништена
египатско-турска флота.

Енглеска је била против председника Грчке Каподистрије, изабраног 1827. године под руским
утицајем, и против француске експедиције у Мореји којом је Ибрахим-паша приморан да се
евакуише 1828. године.

Русија је Турској објавила рат 26. априла 1828. године не обазирући се на Метернихов предлог да
се призна независност Грчке. Крајем године Метернихова акција на стварању коалиције против
Руса је пропала.

У Азији је напредовала руска војска под Паскевичем, док у Европи није могла лако да сломи отпор
турске војске. Тек је 1829. године Дибич продро преко Балкана до Једрена али са ослабљеном
војском. Он је желео савез са скадарским везиром Мустафа пашом ( Шкодра пашом) и да се
настави рат како би се Турци уништили. Сасатавио је два плана о подели румунске кнежевине,
Бугарска и Румелија: Аустрији-Србија, Босна, Далмација, северна и средња Грчка, Пруској-Шлезија
и део западне Галиције, Енглеској-Мореја, Крит и Архипелаг, Француској-Кипар.

Бивши београдски митрополит Леонтије предлагао је руском цару у једном меморандуму да

помогне Србији.

Мир је склопљен у Једрену 14. септембра 1829. године. Русија је Турској вратила све поседнуте
земље у Европи и Крас, Ерзурум и друге у Азији. Привилегије Влашке и Молдавије остале су под
руском гаранцијом. Порта се обавезала да ће испунинти обавезе према Србији из Акерманске
конвенције, да ће јој вратити 6 нахија и све то потврдити хатишерифом који ће издати у року од 6
месеци. Порта је признала слободу пловидбе руских и страних бродова по Црном мору и
мореузима. Русија се овим миром није територијално проширила али је постигла да Турску што
више стави под своју зависност.

Лондонским уговором установљене су за Мореју, Кикладе и копнену Грчку до залива Арта и Воло
да се конституишу као трибутарна монархија. Енглеска и Францусак нису биле за ово па су
одлучиле да помогну Грчкој да добије потпуну самосталност, јер нису желели да Русија на тај
начин стекне још већи утицај на Балкану. Лондонска конференција одлучила је да се Грчка
образује као самостална краљевина и за краља је по жељи Грка постављен Леополд Сакс-
кобуршки 3. фебруара 1830. године. Он је после неког времена одбио круну па у Грчкој избише
немири, па Лондонска конференција прошири грчке границе до залива Арте и постави за краља
Отона из баварске династије 1832. године.

Француска је заузела Алжир који је био под Турском сизереношћу 1830. године. Султан је у скалду
са Једренским миром издао хатишериф 30. септембра 1829. године. Тек након притиска Русије
издат је и други хатишериф са прецизним одредбама аутономије Србије. Милош је уз помоћ
новца добио берат о наследном кнежевском достојанству 1830. године. Шест нахија Милош је
посео тек 1833. године када је Порта била заузета египатском кризом.