ЕГИПАТ

 У време позног новог царства

19. и 20. династија

ХОРЕМХЕБ (1321-1293)

Војсковођа. Дошао је на власт након смрти Тутанхамона последњег потомка династије која је владала
Египтом од протеривања Хикса. Своје право на престо озаконио је оженивши Ејовом(деда по мајци
Тутанхамове жене) ћерком Мутнеџмет. Спровео је низ мера против Атоновог култа: уништавао Атонове
храмове, делом разорио Ахетатон и наложио је да се униште натписи који пмињу Атона и Ехнатона.
Пошетак своје владавине рачунао је од смрти Аменхотепа ИИИ. Уклонио је и споменике које су
поставили Тутанхамон и Еј.

Спровео бројне реформе: Велики едикт, који је објавио на стели постављеној у храму у Карнаку, бележи
бројне правне мере преузете на сузбијању злоупотребе. Учинио је административни апарат
централизованијим и установио је судове у већим градовима.

Проблеми са Хетитима на простору северне Сирије наставили су се и током његове владавине.

Безуспешносу покушавали да освоје Кадеш и Амур. Умро после 25 година на престолу без потомака.
Хоремхеб је усвојио принцип бирања наследника некраљевског порекла. Првог од њих именовао је он.
Владарев изабраник био је Парамесу, обављао је дужност везира.

РАМЗЕС I (1293-1291)

Генерал, владао је веома кратко. Престо је оставио свом сину, што је у погледу династичког следа
значио оснивање 19. династије.

СЕТИ I (1291-1279)

У време владавине оца био је војни командант и везир. Предузео је неколико похода ка северном
Леванту. Предузимао је и војне акције и против Либијаца и Нубијаца.

За време његове владавине започела је изградња велике дворане у Амоновом храму у Карнаку за коју
се идеја јавила током владавине Хоремхеба и Рамзеса И, изградњу је наставио његов син. Поред тога
изградио и Озирисов храм у Абидосу. На једном од зидова сачувана је листа краљева. Још је једна
изузетна грађевина је владарева гробница у Долини краљева која је највећа и најдубља али и
најсложенија према декорацији. Гробницу је открио Ђовани Батиста 1817. године већ опљачкану. Сву
ову градњу омогућили су његови походи ка Нубији која је била богата рудницима злата.

РАМЗЕС II (1279-1212)

Именован је за савладора пред крај владавине свог оца али је године своје владавине почео да рачуна
тек после његове смрти. У време његове владавине Хетити су контролисали северну Сирију. Схвативши
да му је потребан нови командни центар који би био ближи Канану од Мемфиса почео је да гради нову
престоницу Пи-Рамесе-Рамзесов посед. Његови покушаји да поврати север Сирије били су неуспешни.
Битка код Кадеша једа од напознатјих сукоба старог света. Рамзес је иако није постигао циљ код куће
представипо као победу. Склапање мира у 21. години његове владавине значило је да су Египћани
морали да прихвате губитак Кадеша и Амура али су имали границе отворене ка Црном мору. 34. године
везе са Хетитима су ојачане браком Рамзеса и Хатушилишеве ћерке која је понела име Неферуре. Поред
нове престонице изградио је доста храмова(Мемфис, Карнаку, Луксор) и гробницу у долини краљева.
Његов највећи градитељски подухват су велики и мали храм у стенама Абу Симбека у Нубији. Храм је
био посвеће богињи Хатхор и њеној персонификацији на земљи, краљици Нефертари.

У време стуапња на престо већ је имао две жене Нефертари и Изиснеферет и 5 синова и 2 ћерке. Током
своје владавине дуге 66 година имао је много супруга и потомака али их је скоро све надживео.
Претпоставља се да су његови синови сахрањени у највећој до сада откривеној гробници КБ 5 у долини
краљева. Процењује се да су у њених 200 одаја била сахрањена 53 Рамзесова сина.

МЕРЕНПТАХ (1212-1202)

Тринаести сина Рамзеса II, када га је наследио већ је имао 60 година. Треће године његове владавине
избили су устанци у кананским поседима. Према тексту Стеле победе Меренптах је сузбио ове устанке
али само на кратко. Око 1208. у западном делу делте провалила су либијска племена и пет других
етничких скупина које истраживачи називају Народи са мора. У исто време избио је и устанак у Нубији.
Меренптах је одбио северни напад и сузбио побуну у Нубији. Захваљујући његовим акцијама територија
је још увек била целовита али не задуго. Крај 19. династије обележиле су 4 краткотрајне владавине од
којих је последња припадала крањици Таусерт.

РАМЗЕС III (1182-1151)

Други владар 20. династије. Прилике су се накратко поправиле за време његове владавине. Око 1178. и
1172. Либијци и Народи са мора су поново упали у делту. Између та два напада морао је да одговори на
масовне миграције које су се одиграле у Малој Азији и Канану. Успео је да порази народе са мора али је
и допустио једном делу да се насели. Међутим убрзо после његове смрти Египат је изгубио контролу
над Кананом. Губитак Канана и исцрпљујићи ратови одразили су се на друштво и економију Египта.
Рамзес је поседе давао храмовима па приходи нису стизали у државну касу. Ова криза могао је бити
један од узрока атентата на Рамзеса. Завера је скована у краљевом храму под вођством Тије, једне ос
Рамзесових жена.

Почев од наследника Рамзеса III, Рамзеса IV (1133-1127) сви остали владари 20. династије носили су
исто престоно име. За време њихових владавина Канан није враћен а и власт над Нубијом је пропала.
Крадљивци гробница су често пљачкали . У време Рамзеса IХ (1126-1108) осморица их је ухваћенижо и
осуђено. Након Рамзеса ХI на северу земље је Смендес (1069-1043) преузео власт и са његовом
владавином започела је владавина 21. династије. Време египатске славе било је окончано.

 У време трећег међупериода (1069-655.п.н.е.)

21.династија(1075-945)

Нова лоза краљева учврстила се у граду Танису у делти и делила је власт са војним заповедницима у
Теби. Тебански краљеви су преузели службу високог свештеника Амона па су на тај начин створили неку
врсту теократске државе. Иако су признавали власт династије у Танису у стварности су контролисали
читав Горњи Египат.

Пошто су наследници Рамзеса ИИИ допустили либијцима да се настане у западној делти језгро војске 20
и 21 династије чинили су либијски најамници, а водеће личности ове епохе били су либијци.

945. године војни командант Шешонк И либијског порекла и зет последњег владара 21 династије
започео је 22 династију која се звала династија Бубастида према граду из којег потиче. Египтом су
владали египатизовани либијци.

22. династија(945-712)

ШЕШОНК I (945-924)

Успео је да уједини власт у Египту. 925. године напао је новоформирану Јудеју ушо у Јерусалим и
похарао храм. У знаку победе подигао је стелу у Мегиду. Јединство Египта није надживело Шешонка.
Обласни господари Египта поново су се побунили. 818. године краљевска власт се и формално
дезинтегрисала.

У граду Леонтополису у централној делти образована је 23. либијска династија док је 22. из Таниса и
даље контролисала североисточну делту. Око 770. појављује се породица у Саису која је ситакла право
на престо. Од 727. они су започели 24. Манетонову династију. Јединство земље успостављено је тек
725. године под владарима нубијске 25. династије. Неколико деценија касније Египат се суочио са
новом опасношћу Асиријом.

25. династија

Нубијски краљеви су почели да потстичу устанке на Левант надајући се да ће тако уздрмати асирску
власт. 679. асирски владар Асархадон стигао је до границе са Египтом на Синајском полуострву. 675.
отпочео је први поход који је осујетила пешчана олуја. За то време египатски краљ Тахарка (690-664) је
помагао градове на обали Леванта који су желели да пруже отпор Асирији због чега долази до новог
сукоба. 671. Асархадон је опсео Тир а затим и Мемфис. Освајањем Мемфиса асирци су дефинитивно
завладали Египтом и по први пут у историји исти владар је владао и Месопотамијом и Египтом.
Међутим 669. Тахарка је успео да поврати Мемфис а када је Асархадон желео да покрене нови поход на
путу се разболео и умро у Сирији.

Нови асирски владар Ашурбанипал предузео је нови поход на Египат и освојио је Мемфис. За поткраља
у Египту поставио је Некауа касније Нехоа I, локалног владара града Саиса. 664. Тахаркин син Танутамон
повео је поход за ослобођење и успоставио контролу на Простору од Асуана до Мемфиса и убио Нехоа
I. Међутим Ашурбанипал осваја Тебу и она је уништена до те мере да више никада није била потпуно
обновљена. Затим поставља 665. или 664. Неховог сина Псаметиха I за поткраља Египта, што је означило
успостављање 26. династије.
26. династија(Саиски период 664-525)

ПСАМЕТИХ I (664-610)

Египат је под његовом владавином успео да се ослободи асирског сизеренства. Она је била заокупљена
приликама на северној граници. Важно упориште његове власти било је у Мефису иако је престоница
била у Саису. До 656 успео је да успостави власт и у Горњем Египту и на тај начин поново ујединио
земљу. Дошло је и до промена у религији Амон тебански је у саиском периоду изгубио значај у односу
на божанства Озирисовг циклуса( Озириса, Изиду). Псаметихова војска била је углавном сачињена од
најамника (Јоњана, Караца, Либијаца и Нубијаца). При крају своје владавине придружио се Асирији у
борби против Нововавилонског царства. Ашурбанипал II је био поражен 610. у бици у пред коју је
Псаметих умро.

НЕХО II (610-595)

Морао је да се повуче из региоје источно од Еуфрата и да је препусти Вавилоњанима и Међанима. 609 .

године појавио се са војском на Леванту и успео је да освоји градове дуж феничанске обале, међутим
605 био је коначно поражен код Кархемиша и принуђен да се врати у Египат. Био је успешнији на мору.
По његовом налогу изграђена је флота према грчком утору која је била ангажована и на Медитерану и у
Црном мору. Започео је радове на изградњи канала који би повезао Нил са Црвеним морем, а по налогу
Нехоа Феничани су опловили Африку.

ПСАМЕТИХ II (595-589)

Његова спољна политика била је окренута ка југу. Разлог томе је јачање етиопског краља Аспелте. Са
њима је ратовао 593 а командовали су генерали Амасис и Потосимо. 592 је ушао на простор Јудеје и
Филестеје. Вавилон на то није реаговао и у међувремену умире.

АПРИЈЕ(589-570)

Осовјио Газу и напао Тир и Сидеон. Склопио је савез са јудејским краљем Седекијем и феничанским
градовима што им је замерио Вавилон. Када се војска Набухаднезара приближила Египћани су се
повукли и Јерусалимје 586. пао. Град је разрушен а становништво депортовано. 570. одазвао се позиву у
помоћ либијских племена који су се осетили угрожено од Кирене, грчке колоније. Он је то прихватио и
тимед покренуо унутрашњи сукоб између Грка и Либијаца. Након што су изгубили битку од Грка код
Тестиса Апријина војска се побунила и за новог владара изабрала заповедника војске Амасиса. Априја је
убијен.

АМАСИС (570-526)

Уздизање Персијског царства навело је Амазиса да се придружи савезу који су Вавилон, Лидија и Спарта
склопиле против Персије. Напад на Египат уследи је за време владавине Кировог сина Камбиза.
Псаметих је преминуо у зиму 526. па се његов син Псаметих ИИИ суочио са Персијом код Пелусије маја
525. Мемфис је освојен а Псаметих погубљен. Египат је постао сатрапија Персијског царства. Персијски
владари су прихватили религије и титулу фараона.