Биљана Мијајловић

6.2. Средњовековни градови у Србији

Непосредан сусрет са остацима средњовековне прошлости током излета, обилазака локалитета,

посета музејима, библиотекама, галеријама као и екскурзије специфичан су и незаменљив вид
образовања и васпитања. Лични доживљај не могу заменити ни филм, ни телевизија, ни интернет.
Предлажемо наставницима да организују једнодневне излете како би у својој околини ђаци видели
неки од средњовековних градова, цркава и музеја, у којима се налазе, пре свега, експонати из
средњег века пронађени у непосредној околини.
Не треба посебно наглашавати важност одговарајућих припрема за излет. Претходно знање,
одговарајућа жеља за новим и ширим, учиниће трајнијим разумевање средњег века и познавање
културно-историјских вредности наше земље.
У овом делу дајемо предлоге за неке излете. Обилазак ових средњовековних градова
најчешће није обухваћен редовним ђачким екскурзијама. У обиласку манастира Манасија и
Раваница акценат је стављен на манастирско утврђење.
У близини утврђења налазили су се и манастири и цркве које су важно културно историјско
добро. На редовним ђачким екскурзијама најчешће се обилазе наши најзначајнији манастири
(Студеница, Жича, Сопоћани, Милешева...), па су из тог разлога, овде као предлог за излет, наведене
мање познате средњовековне цркве и манастири које би свакако требало видети.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ
Под појмом град у античком и средњем веку, није се подразумевало само утврђено насеље
за живот већ и утврђење чији је задатак био одбрана насељеног места, рудника, караванског пута
или целог региона.
У Србији су пронађени остаци преко 200 средњовековних градова. Сваки од њих, у већој
или мањој мери омогућава да реконструишемо начин живота наших предака. То су утврђени гра­
дови, који су нажалост, веома много страдали у прошлости. Данас ниједан српски град из средњег
века није сачуван у првобитном облику. За многе од њих се не зна ко и када их је саградио. Некима
се не зна ни име. Из тих градова управљали су жупани, касније војводе. И док је у западним зем­
љама уну­трашњост старих градова сачувана, од српских средњовековних градова остале су само
зидине. Више­вековна турска окупација учинила је да ниједан град нема сачуван кров, слике, одела,
наме­штај и друге ствари на основу које бисмо олакшали реконструкцију окружења у ком се живело.
Највећа концентрација градова и тврђава налазила се у областима кроз које су пролазиле
важне комуникације, областима које су биле насељеније и изложеније непријатељским нападима.
Њихова густина је зависила од близине саобраћајница, рудника и других вредности које је требало
штитити.
Целокупна архитектура града условљена је начином напада, одбране и борбе око града.
Грађени су да би бранили главне комуникације (копнене и водене), чували жупе, поседе обласних
господара, рударска и трговачка насеља, да би штитили дворове владара и да би били њихова
сигурна склоништа када би се налазили на одмору, у лову или разоноди.
Градови који су штитили саобраћајнице које су пролазиле кроз кланац или кањон, а таквих
је било доста, су подизани на тешко приступачним и природно заштићеним висовима и заравнима,
односно на положајима са којих су се могли најлакше контролисати и штитити каравански конвоји
или заустављати непожељни пролазници. Град се обично градио на узвишењу како би непријатељ
био уочен на време и зато што је било тешко избацивати камење у вис. Наши средњовековни
градови се углавном налазе на узвишењима.
Најчешће су приликом изградње ових тврђава коришћена старија античка и византијска
утврђења, а често је и употребљаван материјал са развалина старијих грађевина.

405
 Свако утврђење (облик и структуру су Срби преузели од Византије) имало је јак зид – бедем.
Бедеми су често опкољавани дубоким рововима, а где год је то било могуће ровови су пуњени
водом. Бедем су ојачавале куле које су имале квадратну кружну, полукружну или вишестрану основу.
Број кула се разликовао и зависио од положаја и функције града. Куле су изнутра биле шупље и
према унутрашњости града отворене. Имале су дрвену међуспратну конструкцију повезану са
степеништем. На врху су се завршавале зупцима који су штитили посаду (стрелце). Све куле су
биле повезане стазом (тзв. шетна стаза ) и то је омогућавало успешну одбрану у целом обиму.
У сваком већем утврђењу налазила се и једна масовнија и већа кула, у којој је боравио
заповедник града. У кулу се могло ући само уз помоћ дрвених лествица, јер се улаз налазио на
висини спрата. Донжон кула је најсолидније зидана од свих градских објеката. (Донжон кула је
најјача кула у тврђави, то је место последње одбране; увек су четворостране; улаз у њих никада
није у висини земље или бедема, већ се њима увек прилазило помоћу додатних дрвених степеница
или рампи, чиме се отежавао продор у кулу.)
Околина града је била насељена најчешће трговцима и занатлијама. Предграђе са градом
чинило је једну целину. Облик и величина предграђа зависили су од терена, али и од економских
услова за бављење трговином и занатством. Предграђе је код неких градова такође било ограђено
одбрамбеним каменим зидом (али слабијим од бедема града).
Не зна се много о томе како је изгледала унутрашњост градова. Објекти за становање
махом су грађени од дрвета и зато нису сачувани. Цркве и капеле биле су саставни део тврђаве,
града (тзв. придворице). Намењене су за испуњавање верских потреба становника, али су могле
служити, у случају потребе и за јавне церемоније. Грађене су од квалитетних материјала па су и
делимично сачуване (у рушевинама).
Из средњовековних рукописа сазнајемо да су посебно место у градовима заузимале палате
које су служиле за званичне и свечане потребе владара, али и за станишта њихових породица.
Нажа­лост, ниједна од тих палата није у довољној мери сачувана. Из описа сазнајемо да је главна
про­сто­рија била пространа, служила је за јавни живот, одржавање гозби и светковина, примање
посла­ника итд. Ова просторија је била уређивана са посебном пажњом. Унутрашњост је обично
била украшена засторима и скупоценим тканинама, док су се за загревање оваквих просторија
кори­стили камини или зидане пећи.
Владари су подржавали цркву да би имали њену подршку у борби са властелом. С обзиром на
то да су пљачке биле честе, а манастири углавном богати, било је природно да се заштите зидинама.
У почетку је главна војна сила била пешадија састављена од сељака, касније је уведена ко­њица.
Градови су имали минималну посаду у мирно доба, а стража је чувала град и дању и ноћу. У слу­чају
напада околно становништво се склањало у град, који је због тога морао имати резерве хране.
У периоду хладног оружја, за напад су се користили мачеви, ножеви, копља, секире, буздовани,
стреле, опсадне справе... Простије хладно оружје израђивано је у земљи. Данашњи називи села
Стре­лари, Копљари, Штитково... говоре који су занати у њима били развијени. Напредније оружје
се увозило.

БАЧКА ТВРЂАВА
Налази се код града Бача у Војводини. Она је најбоље очувана средњовековна тврђава
у Војводини. Саграђена је у време угарског краља Карла Роберта (највероватније је грађена у
периоду 1338–1342), мада је коначан облик добила тек у 15. веку.
Бач је у то време био важно војно, политичко, културно и црквено седиште, био је краљевски
град и седиште бискупије. У периоду након Мохачке битке, град и тврђаву су освојли Турци (1529)
и он постаје део сегединског санџака. Из тог периода потичу и описи тврђаве (путописи Евлије
Челебије). Почетком 18. века (у време Ракоцијеве буне, 1702–1704) тврђава је спаљена, разрушена
и напуштена, након чега више није обнављана.
Спада у такозване „водене градове” јер је са свих страна била опасана реком, а прилазило
се покретним мостовима, река Мостонга и њене притоке, данас не постоје, пресушиле су. Тада је
имала осам кула, разне одаје управитеља округа, ходнике, боравишта за стражу, кухињу, бунар,
шталу... Овакав тип средњовековног утврђења је грађен на равним, мочварним теренима.

406
 Основу тврђаве чини неправилни петоугаоник са четири истурене куле на угловима, које
су међусобно биле повезане масивним зидом (данас је мали део зида сачуван). Куле су различитог
облика и димензија. Три куле имају кружну основу, док је северозападна кула четвороугаоне основе.
Једини обновљени објекат је донжон кула, квадратне основе, висине 18 метара. То је главна
кула, слободно постављена. Представља један од најлепших примера позносредњовековних
донжона у овом делу Европе.
Са јужне стране налазе се остаци издвојене одбрамбене куле – барбакана.
Током археолошких истраживања 2004–2006. објекат уз североисточни бедем је дефинисан
као палата, уз њу је и цистерна кружне основе на простору између донжон куле и бедема.
Недалеко од Бачке тврђаве налази се и интересантан фрањевачки самостан.

ФРАЊЕВАЧКИ САМОСТАН У БАЧУ

Изграђен је у каснороманском и раноготском стилу. Темеље су поставили припадници
витешко монашког реда темплара, који су се борили у крсташким ратовима (1169), а од око 1300.
припао је фрањевачким калуђерима. Једини доказ да су овде боравили темплари је звоник и апсида.
Турци су га делимично порушили, торањ претворили у џамију. Током ратова у 17. веку више
пута је био паљен и обнављан, и зато се јавља архитектонско шаренило самостанских зграда.
Најстарији и стилски најзанимљивији делови су пространа романска апсида и остаци готских
фресака из 15. века, као и масивни самостански звоник на основама из 12. века.

ВРШАЧКА ТВРЂАВА
Смештена на Вршачком брегу изнад града, на 400 м надморске висине. Претпоставља се да
је подигао деспот Ђурађ Бранковић после првог пада деспотовине 1439. године, са циљем заштите
својих поседа на простору данашње Војводине. Према неким другим тезама на том простору је
постојало утврђење из ранијег времена (из прве половине 13. века, под именом Ерд Шомљо).
По својим карактеристикама блиска је војним архитектонским решењима Смедеревског
града и манастира Манасија. Тврђава је имала издужен облик, била је широка 18 м а дугачка 46 м.
Најочуванија је и доминира донжон кула. Била је висока око 20 метара и имала је три етаже и улаз
који је био високо издигнут, тако да му се могло прићи са шетне стазе бедема. На трећој етажи
сачувани су остаци пећи са два ложишта и димњаком, што указује на њену стамбену функцију.
Зидови дебљине више од три метра, грађени су од ломљеног камена у кречном малтеру.
Систематска археолошка истраживања унутар бедема показала су да су у питању остаци дворца.

ГРАДСКИ МУЗЕЈ ВРШАЦ

Археолошко и историјско одељење поседује изузетно велики број вредних предмета.
Посебно атрактивне су: збирка оружја, средњовековна збирка предмета који се односе на период
настанка Вршачког утврђења.
Музеј има и конзерваторски атеље за конзервацију, рестаурацију и препарацију. Било би
вероватно интересантно и надасве корисно ако би ученици могли да посете и ово одељење и
упознају технолошке поступке за рестаурацију и конзервацију.

МАНАСТИР МЕСИЋ
Црква је посвећена Светом Јовану Крститељу. По предању, манастир је 1225. године подигао
монах Арсеније Богдановић, кога је Свети Сава поставио за свог првог игумана. Током векова
манастир је више пута паљен и обнављан.

407
ТВРЂАВА ШАБАЦ
Налази се на десној обали реке Саве, недалеко од центра града. Подигнута је у 15. веку у
близини средњовековног града Заслона, који се помиње у време деспота Стефана Лазаревића.
Положај и изглед првобитне српске тврђаве није познат, али се по имену (Заслон) може претпоставити
да се налазила на некој узвишици крај Саве.
Утврђење у данашњем облику подигао је 1471. године Исабег Исаковић, по османлијском
обрасцу, који је употребљен и приликом градње Кладова (Фетислам) и Земунског града. Истовремено
са утврђењем, јавило се и ново име Шабац. Утврђење је 1476. године заузела угарска војска уз
помоћ српског деспота Вука Гргуревића и у њиховим рукама је била све до 1521. године када су
је поново освојили Турци. Зна се да су Мађари у тврђаву сместили посаду од 100 Срба шајкаша.
Данас је остала само јужна половина тврђаве са две округле куле и бедемом, пошто је северну
половину однела Сава.
Град са спољном и унутрашњом вароши и тврђавом са девет кула, подигнут је од дрвета
са земљаним бедемима и рововима на вештачком острву. Након турског освајања 1521. године
земљано палисадне фортификације замењене су зиданим бедемима и кулама (углавном од камена
и опеке). Земљани ровови су били испуњени водом, повезани међусобно као и са главним током
Саве. Тврђава је Турцима служила као база за упаде у крајеве преко Саве и као зимовник за војску.
Тврђава има основу правилног четвороугла и у сваком темену четвороугла по једну кулу
кружне основе (пречника 10 метара). Уз тврђаву је изграђено и ратно пристаниште.

НАРОДНИ МУЗЕЈ ШАБАЦ

Историјско одељење покрива период од 7. века до краја 1945. године. Посебно је вредна
збирка оружја и војне опреме као и вредни примерци средњовековног новца (нумизматичка
збирка).

ДОЛИНОМ ДУНАВА

БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА
„... нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд...“
Деспот Стефан Лазаревић
„Београд је тако величанствен град да га није могуће описати. Овај лепи град задивљује
својим утврђењем. То је тако утврђен град и чврст бедем, као што је утврђен драги камен у
прстену...“ Евлија Челебија
Београдска тврђава смештена је на брду и у приобаљу уз ушће Саве у Дунав на стратешки
изузетно важном положају, раскрсници копнених и водених путева.
Утврђење је грађено у временском распону од 2. до 18. века. Подигнута је почетком 1. века
као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (2. век),
византијски кастел (6. и 7. век), средњовековну престоницу Српске деспотовине (15. век), турско
утврђење (по коме је и парк око тврђаве добио име Калемегдан, од турске речи кале – тврђава
и мејдан – трг), аустријско артиљеријско утврђење (18. век).
У састав српске средњовековне државе Београд улази 1284. године када га је добио на
управу краљ Драгутин, као угарски зет. Након непуног века владавине Мађара (1319–1405), српска
власт је обновљена 1405. године када је град постао престоница деспотовине.
Тврђава и деспотов дворац у њој, добили су нове димензије и објекте. Формирају се целине:
–– Горњи град који је опасан системом двоструких бедема (по угледу на цариградске
Теодосијеве бедеме), док је са копнене стране био заштићен и дубоким сувим шанцем;
–– Доњи град са градским пристаништем, чији је улаз чувала кула која је касније прерађена
у данашњу кулу Небојшу.

408
 У време деспота Стефана утврђују се градске капије, надзиђују куле и бедеми, граде цркве
и звоници, уређује се ризница, дворска библиотека, капела и склониште. У граду су се развијали
занати и обављала трговина. Град је имао свој печат и управу.
Око 1690. године, током аустријско-турског рата целокупан деспотов град је дигнут
експлозијом у ваздух (током бомбардовања био је погођен магацин са барутом).
Најочуванији остаци некадашње деспотове престонице су делови Горњег града:
–– Деспотова капија са кулом, поред које се могу видети и остаци система двоструког бедема
који је опасавао Горњи град;
–– Зиндан капија;
–– Цео источни бедем Горњег и Доњег града са остацима Источне капије Доњег града;
–– Темељи улазне куле и бедема са стубовима, носачима моста, којим се некад улазило у град;
–– Остаци митрополијског двора у оквиру кога се налазила и црква посвећена Богородици.
Током векова Београдска тврђава се мењала и развијала и на њој су видљиви остаци разних
епоха. Разлике се најбоље виде у материјалу градње:
–– бели делови представљају византијски и каснији српски односно средњовековни слој
градње; тврђава је била грађена од белог камена због чега је град добио назив Бели
град, Београд;
–– црвени делови представљају аустријски и турски артиљеријски слој градње.

ВОЈНИ МУЗЕЈ НА КАЛЕМЕГДАНУ

Војни музеј на Калемегдану има изузетно велики број експоната који припадају периоду
средњег века. Збирке садрже ретке примере оружја и војне опреме (мачева, буздована, стрела,
копаља...) већином израђене на простору српске државе, али и западноевропско оружје и опрему,
затим средњовековни новац, накит, оруђе...

СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА
Смедеревска тврђава се налази на пространој заравни на ушћу реке Језаве у Дунав. Подигнута
је као престоница земље (Београд, дотадашња престоница деспота Стефана Лазаревића, је 1427.
враћен Мађарима) и утврђени двор деспота Ђурађа Бранковића (двор за деспота и његову
породицу). Грађена је у другој четвртини 15. века (од 1428), уз границу према Мађарској, да би се
они, у случају турске опасности, брзо могли склонити на територију северног суседа.
Тврђава је по типу класично равничарско, водено утврђење (опкољена је Дунавом, Јзавом,
а са југа вештачким шанцем који повезује две реке). За узор приликом градње је узет Цариград и
његови бедеми, он је умањена слика цариградског утврђења.
Језгро је представљао троугаони Мали град, у врх Великог града (исто троугаоног). Мали
град је имао 6, а Велики 19 кула (укупно 24 велике четвртасте куле). Куле су широке око 11 м,
високе око 20 м. Рађене су од ломљеног камена у добром кречном малтеру. Дебљина зидова
негде достиже и 4,5 м. Најдебљи су зидови према копненој страни тврђаве.
Мали град је служио деспоту Ђурђу као утврђени замак. Ту је био смештен двор са резиденцијом
за становање и палатом за пријеме. Нажалост, данас је то најоштећенији део града, тако да је
немогуће реконструисати ма коју знатнију појединост некадашњег сјаја. Једино што је сачувано
су четири велика и лепа прозора са погледом на Дунав, и двоја тајна врата, којим се ишло на воду,
пут Угарске, једна широка одаја са шиљастим сводом, вероватно ризница. И то је све.
У град се улазило кроз двојни систем капија, било их је три (једна према насељу и две према
Дунаву, уз донжон). Град је имао донжон кулу и у централном делу зидани камени бунар. Унутрашње
зграде су биле махом дрвене конструкције. Од Великог града одвојен је био воденим ровом.
Врло брзо се показало да је град мали, па се приступило проширењу, додавањем дугих
бедема, који су формирали Велики град. У Великом граду живела је посада, чији је број могао
износити и више хиљада људи.

409
 Не зна се тачно када су изграђене четири куле на дунавском бедему, који је окренут био
према Мађарској, да ли је то урађено по наредби деспота или касније султана. Сигурно је да су
грађене у време мира, јер су грађене прецизним слагањем камена и црвене опеке (по угледу на
византијске меандре црвено сивих боја).
Како је Смедеревска тврђава грађена као град за борбу и одбрану хладним оружјем,1480.
године Турци су од материјала добијеног рушењем деспотове цркве Благовештења у Великом
граду, саградили артиљеријску кулу и још три куле.
По површини од 14,5 хектара представља једну од највећих тврђава у Европи (највећу тог
типа). Снага ове тврђаве показала се приликом бројних турских опсада (1439, 1453, 1456), да би
је коначно Турци освојили предајом града, без борбе, 1459. (овај догађај се узима и за коначан
крај Деспотовине).
Осим додавања четири артиљеријске куле (1480), није учињена никакава преправка све
до друге половине 19. века, када је тврђава предата кнезу Михаилу 1867. Нажалост, тврђава је
знатна разарања претрпела током светских ратова од бомбардовања и експлозија. За време Првог
светског рата и преласка Аустријанаца преко Дунава, Стари град је био бомбардован и тешко
оштећен. У Другом светском рату је доживео ново разарање, због велике експлозије муниције
која је ту била смештена. Пред крај рата рушили су га и енглески бомбардери.
У народном сећању изградња града је је везана за име Јерине (Ирине) Кантакузин (супруге
деспота Ђурађа Бранковића). Била је непопуларна у народном предању, и названа је Проклета,
највише због изградње Смедерева. По предању, њена владавина је била сурова.
Историјске чињенице говоре да је градитељ Смедерева, по свој прилици, био Георгије
Кантакузин, Јеринин брат. Нова престоница је саграђена у рекордном времену (за две године),
а то је значило да је практично цела Србија мобилисана и изведена на градњу. Огромни комади
камена су вађени из мајдана код Рама на Дунаву и вучени непрегледном колоном воловских кола,
док су мањи комади камена до Смедерева стизали из руке у руку. Уведена је чврста дисциплина
да би се посао што пре завршио. За овако тешко стање народ није кривио јединог који је био
одговоран – деспота Ђурђа, већ је сва кривица пала на Јерину.

МУЗЕЈ У СМЕДЕРЕВУ
У музеју је хронолошки и тематски изложен материјал од праисторије и антике до данас.
Посебно место припада материјалу из средњовековног периода деспота Ђурђа Бранковића (макета
тврђаве, камена ђулад коришћена у борби са Турцима, пушке, копља, оригинали склопљених
уговора...). Наш предлог је да се уз обилазак тврђаве обавезно посети и музеј у Смедереву.

ГОЛУБАЦ
Голубачко утврђење подигнуто је на стрмим литицама стена, око 4 км низводно од истоименог
града, на десној обали Дунава, на самом уласку у Ђердапску клисуру.
Грађено је у првој половини 14. века, као гранично утврђење од стратешког значаја. Не зна
се ко га је подигао. У изворима се први пут помиње 1335. године као тврђава са угарском посадом.
У српском поседу је била у време деспота Стефана Лазаревића, потом је требало да припадне
Угарској, али га држе Турци до 1444. године, када прелази у руке деспота Ђурађа Бранковића.
Турци га поново освајају 1458. године, и уз мање прекиде држе га до почетка 19. века.
Голубачка тврђава је грађена лепезасто и састоји се од три дела: Предњег, Задњег и Горњег
града (са цитаделом).
Бедеми града прате конфигурацију терена. Девет масивних кула међусобно су повезане
бедемом и распоређене тако да бране град, како са копна тако и са воде (десету кулу, на крају града
су накнадно изградили Турци, као ниску артиљеријску кулу). Испред града се налазио предњи зид
који чини спољни зид шанца, а који је вероватно био пун воде јер је повезан са Дунавом, који га
је пунио. Тврђава је имала и предграђе у коме је живело цивилно становништво.

410
 Сама цитадела је правоугаоне основе. На цитадели је била главна кула (донжон кула) и
вероватно житница и цистерна за воду. Донжон кула је због свог облика названа „шешир кула“ (у
доњем делу је полигонална а у горњем цилиндрична).
Куле у тврђави су са дрвеним спратовима и степеницама у унутрашњости, док су степенице
које воде од њих камене. Половина кула је са свих страна од камена, а друга половина је са три
стране камена а четврту страну, која је окренута ка унутрашњости немају. Облик кула указује да је
град зидан у време борби хладним оружјем. У једној од кула у приземљу је смештена и капелица,
о чему сведоче нише за олтар, ђаконикон и проскомидија који су окренути ка истоку.
Постоје разне легенде о имену града.

МАНАСТИР ТУМАНЕ
У близини се налази и манастир Тумане, посвећен Св. Архангелу Гаврилу, чији настанак се
везује за јунака Милоша Обилића, као ктитора овог манастира. Потиче из 14. века. По предању,
Милош Обилић је са ових простора кренуо у бој на Косово.
Припреме за излет могу укључити и проучавање богате баштине овог краја од праисторије
до савременог доба.

НАРОДНИ МУЗЕЈ ПОЖАРЕВАЦ

Наш предлог је да у програм излета обавезно буде укључен и Народни музеј у Пожаревцу.

ТВРЂАВА РАМ
Рам је тврђава на обали Дунава, удаљена 25 км од Пожаревца. Смештена је на стени која се
спушта ка Дунаву, а претпоставља се да је саграђена насупрот тврђави Харам, која се налазила
са друге стране реке, од које ништа није остало.
Ова тврђава спада међу најстарије тврђаве на овом простору. Није познато када је подигнута.
Најстрији запис потиче из 12. века (1128), када су Византинци потукли Мађаре. На остацима ове
тврђаве, нову је изградио султан Бајазит II (1480–1512).
Тврђава је грађена, као типично војничко утврђење од ломљеног камена у добром кречном
малтеру. Основа тврђаве је неправилна петострана. Град чини 5 кула на четири нивоа (3 спрата и
приземље), по једна на сваком од темена бедема. У град се улазило кроз донжон кулу.
Тврђава је била опкољена ниским бедемом и широким сувим шанцем, преко кога се
прелазило мостом. Како је тврђава изграђена у турско доба, на свим бедемима (осим на западном,
окренутом ка Дунаву) налазе се отвори за топове. Шетна стаза бедема и кула је са спољне стране
имала парапет са зупцима за заклон војника-стражара. Унутар тврђаве, у централном делу се
налазе остаци џамије. У непосредној близини тврђаве је караван-сарај који је саграђен у исто
време када и тврђава. Иако је ова тврђава саграђена у турско доба, може послужити за објашњење
како је изгледало и једно средњовековно утврђење.

УЖИЧКА ТВРЂАВА
Подигнута је на стеновитом гребену изнад реке Ђетине, највероватније у другој половини
14. века. Задатак овог утврђења је био да штити Ужице и каравански пут, који је ишао долином
реке и повезивао Моравску долину са Босном и Приморјем, пре свега Дубровником.
Не зна се када је тачно изграђена. Једно време је била у поседу жупана Николе Алтомановића,
а потом у саставу српске државе до пада под турску власт. Од пада под турску власт, па до 1862.
године у тврђави је била смештена османлијска војна посада. Нажалост, по уговору, када је војска
напустила тврђаву, крајем зиме 1863. године је дигнута у ваздух и онеспособљена за даљу употребу.
Грађена је као типично средњовековно утврђење за борбу хладним оружјем. Чине је три
висински различита дела: цитадела на врху са донжоном, Средњи град и Доњи град са Воденом
кулом. Одбрамбени систем су чинили међусобно повезани бедеми.

411
 Основа града била је неправилног издуженог облика и прилагођена рељефу терена. На врху
брда налазила се цитадела или Мали град који је био изолован и добро заштићен донжон кулом.
У њему се налазио управитељев двор и војна посада. Велики град (нижи део града) био је опасан
бедемима, који су се спуштали ивицом гребена све до реке. На реци се налазила кула из које се град
снабдевао водом. Ова кула је, по својој конструкцији, јединствен пример на нашем простору. Била је
полукружне основе, висока 25 м и подељена на осам етажа међуспратном дрвеном конструкцијом.
Недалеко од улаза у град, у утврђеном делу подграђа налазиле су се просторије, које су
служиле као склониште и магацин муниције.

НАРОДНИ МУЗЕЈ У УЖИЦУ

Средњовековна збирка садржи велики број предмета откривених на локалитетима у ужичком
крају. Најинтересантнији су примерци средњовеквног накита (12–14. века), средњовековног
оружја (нарочито различити типови копаља), керамичко посуђе итд.

ПОМОРАВЉЕ

МАНАСИЈА
Манастир манасија је задужбина српског деспота Стефана Лазаревића, подигнута и живо­
писана 1407. и 1418. године. Као и сви манастири тога доба, опасана је снажним зидом и утврђеним
кулама. Деспот је наводно и сахрањен у манастиру 1429. године (у храму је откривен гроб, али
није утврђено тачно коме припада, доводи се у везу са деспотом али није сигурно).
Од оснивања па до велике сеобе 1690, Манасија је била стециште учених монаха, негује се
књижевност и преписивачка делатност. Књижевни рад у овој Ресавској школи био је нарочито
плодоносан у време Константина Филозофа, биографа деспота Стефана. Утицај ове школе осетио
се и ван граница тадашње Србије, нарочито у Бугарској и Македонији.
Рушили су је Турци (освојили 1439, а 1456. запалили), али и Аустријанци. Док је била под
њиховонм влашћу 1718–39, у припрати је држан барут, који је експлодирао и разнео припрату;
нова је подигнута и освећена 1735. (ктиторством Јована и Јанићија Констадиновића). Међутим,
убрзо је опет страдала.
Када је 1804. године у манастир дошао игуман Јоаникије, ништа није нашао, све је било
разорено; полако уз помоћ оборкнеза ресавског Милије Здравковића, обновљена је црква,
прекривена ћерамидом (1806).
Уз материјалну помоћ државе (најпре кнеза Милоша, па кнеза Александра Карађорђевића)
1845. завршени су први познати конзерваторски радови; обнова је настављена и 1856/57. године.
Утврђење манастира
Подигнуо је у времену 1407–1418. године у циљу заштите манастирског комплекса, по свим
правилима средњовековне фортификације, на стратешки неповољном терену. Ово утврђење
представља најмонументалнији и најбоље очувани пример војне архитектуре Моравске Србије.
Манастир је утврђен са 11 кула међусобно повезаних масивним зидом. Куле су правоугаоне,
изузев две шестоугаоне и једне квадратне, а служиле су за одбрану манастира.
Испред читавог комплекса пружао се нижи одбрамбени бедем, са дубоким ровом, чинећи
са главним бедемом двоструки систем одбране.

МАНАСТИРСКА ЦРКВА
Црква је посвећена Светој Тројици, припада моравском стилу. Основа је у облику издуженог
правоугаоника са уписаним крстом, комбинованог са триконхосом, петокуполни храм. Средиште
крста наглашено је високим дванаестостраним тамбуром, кубетом, које се ослања на четири
округла ступца; на кубету су уски издужени прорези за пролаз светла; наглашена вертикала даје
цркви посебну елеганцију. На источној страни су једна велика и две мале апсиде, а на бочним

412
странама две велике певничке конхе. На крајњим угловима храма дижу се четири мале осмостране
куполе. Уз цркву је додата и припрата са девет травеја (травеј је основна просторна јединица
цркве правоугаоног или квадратног облика, која од суседних јединица одвојена ступцима); изнад
централног дела, травеја, диже се једно кубе на четири ступца.
Фасада је рађена од камена тесаника и танког слоја малтера (мајстори су одступили од
уобичајених елемената моравског стила – камен и опека). Не постоје кордонски венци већ
само вертикална подела – плитки пиластри на зидовима, прислоњене колонете на конхама и
апсидама. Испод кровног венца се налази низ слепих аркадица (што је одлика рашког стила, а
не моравског). Декоративна пластика је много скромнија што је последица образовања деспота
Стефана, по укусу, естетици се издвајао не само у региону, већ и у европским оквирима (нема
раскоши, крстастих ланчића...). У припрати је сачуван првобитан под сачињен од разнобојних
мермених плоча, сложених у виду крста, на чијим се пресецима кракова образује декоративна
розета, јединствена те врсте у Србији.
У манастирском дворишту налазе се и:
СТАРА ТРПЕЗАРИЈА, има изглед правоугаоника и налази се јужно од цркве, некада је имала
спрат и била живописана.
СТАРИ КОНАК
НОВИ КОНАК (1977) И МАНАСТИРСКА БИБЛИОТЕКА (1985)
Фреско сликарство
Због честих разарања, уништена је скоро половина живописа. Фреске је радило неколико
сликара, од којих се издваја живопис који је насликао пророке Гедеона, Авакума и Захарија у
кубету и двојицу арханђела у представи Успење Пресвете Богородице. Најзначајније фреске су:
1. ктиторска композиција – деспот Стефан приноси модел храма Светој Тројици (на западном
зиду храма, лево од улаза);
2. у северној певници, у доњој зони – свети ратници у панцирима, са копљима и мачевима
и другим оружјем – опис српских ратника тог времена;
3. на своду изнад улазних врата насликана је Рука Господња која држи душе праведника,
лево и десно су пророци Давид и Соломон;
4. у великом кубету насликани су старозаветни пророци и патријарси, укупно 24 фигуре;
5. у олтару се налазе две композиције које заузимају целу прву и другу зону олтарске апсиде,
у првој зони је композиција Служба Агнеци, а у другој Причешће апостола;

РАВАНИЦА
Задужбина српског кнеза Лазара, подигнута између 70-их и 80-их година 14. века (о подизању
овог манастира сачуване су две ктиторске повеље, обе као каснији преписи из 1376. и 1381). Кнез
Лазар сахрањен је у Раваници, што указује да је до тада манасирско властелинство већ постојало.
Након погибије Лазара и сахране, манастир постаје место ходочашћа. Посебно је значајна
улога Раванице у неговању преписивачке делатности и развоју српске књижевности и писмености,
све до краја 17. века. Због своје улоге и значаја манастир су више пута рушиле турске хорде 1396,
1398, и 1436. године.
После коначне пропасти српске државе, Турци су разорили Раваницу и однели све
сребро и злато. У турским пописима у наредним вековима спомиње се манастир и калуђери
(највеће разарање десило се 1686/87. када су убијени многи калуђери; тада је донета одлука
да се преживели монаси са моштима Светог кнеза Лазара прикључе Великој сеоби, стигли до
Сентандреје, а после неколико година се скрасили у манастиру Врдник на Фрушкој Гори, који је
прозван и Нова Раваница. Сам манастир Раваница је обновљен 1717, и током 18. и почетком 19.
века је више пута паљен и рушен. Обимни радови извршени су средином 19. века (1850. – подигнут
нови конак који и данас постоји).

413
 УТВРЂЕЊЕ МАНАСТИРА
Утврђење је неправилне кружне основе са седам правилно распоређених кула, повезаних
бедемима. Утврђење је настало ради заштите манастирског комплекса .
ЦРКВА
Црква је посвећена Вазнесењу Господњем.
Представља први споменик моравског стила (грађена је као манастирска црква за разлику
од Лазарице која је дворска црква).
Основа цркве је у облику развијеног триконхоса са централном деветостраном куполом и
четири мање осмостране куполе, које су распоређене изнад угаоних травеја. Првобитна припрата
је срушена; садашња датира из 17. века и одудара од остатка цркве. Декорација је типична моравска,
у односу на Лазарицу уздржанија (јер је манастир). Зидана је каменом и са три реда опеке. Посебну
вредност представља декоративна пластика розете, шаховска поља.
Фреско сликарство представља почетак моравске школе у српском сликарству. Животопис
је завршен између 1385. и 1387, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији. Све фреске
нису завршене исте године, а аутор није исти. Најстарије су у тамбуру кубета а најмлађе у доњим
зонама, где су представљене целовите фигуре. Највећу уметничку вредност имају средње зоне,
где су фреске радила два изванредна мајстора (један од њих је оставио свој потпис на фресци
светог ратника – Константин).
Посебно се издвајају композиције:
•• Причешће апостола и Поклоњење Агнецу у олтарској апсиди;
•• Циклус великих празника у горњим зонама храма.
У припрати, која је преправљена у 18. веку су видљиви остаци ранијег живописа на источном
зиду; остале површине су прекривене сликама из 18. века, међу којима је и портрет обновитеља
манастира јеромонаха Стефана.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАД ПЕТРУС

Овај град налази се код Параћина. Петрус је средњовековна тврђава која је у 14. веку била
средиште пограничне области српске државе са задатком да контролише везу Поморавља са
долином Тимока. Смештена на узвишењу које са три стране окружује река Црница, док је са четврте
стране заштићена вештачким кланцем. Господари Петруса су били жупан Вукослав и његов син
Цреп (савременици цара Душана и кнеза Лазара).
Извесно је да је на овом месту постојало византијско утврђење у 6. веку. У 10. веку се у
околини тврђаве насељавају монаси испосници, а од доба Стефана Немање је изграђена нова
тврђава. Она је у средњовековној српској држави имала значајну улогу, јер је цела област била
погранична (то је једина област на десној обали Велике Мораве која се стално налазила у саставу
српске државе Немањића). Почетком 15. века (1413) тврђаву заузима Бајазитов син Муса, након
чега је град запустео, изгубио је стратешки значај.

ТВРЂАВА СТАЛАЋ
Налази се недалеко од данашњег Сталаћа. Изграђена је на високом брду изнад састава
Јужне и Западне Мораве и североисточних огранака Мојсињских планина.
Грађена је истовремено када и Крушевац. Сматра се да је утврђени град Сталаћ подигао
кнез Лазар на остацима античког града са задатком да се контролише комуникација према западу.
Типична одбрамбена тврђава, заштићена масивним бедемом са ходном стазом, зупцима
и стрелницама и монументалном донжон кулом, познатом под именом Тодорова кула. Донжон
кула је штитила Мали град – најуже градско језгро. Централно место у Малом граду је заузимала
палата са тремом. Насупрот палати, уз бедеме, налазиле су се зграде различите намене. Мали
град је додатно заштићен нижим зидом и сувим ровом испред донжон куле. Веза између Малог и

414
Великог града одвијала се кроз капију на којој се налазила и рампа за покретан мост. Путописци
из 15. века су забележили да је подно града у то доба било усидрено преко 100 шајки.
Сталаћ је 1413. године освојио и порушио турски султан Муса. Није обнављан, претпоставља
се зато што је с временом изгубио на стратешком значају. Од куле су до данас сачувани само делови
донжон куле. Испод куле се налази извор, за који предање каже да је чудотворан.
У близини се налази Мојсињска гора; према предању ту се налазило некада 77 цркава и
манастира. Сада их има 28, од којих су 5 заштићени као културно-историјски споменици.

КРУШЕВАЦ
Остаци средњовековног града налазе се у центру Крушевца. У периоду од 1371–1389.
године био је престоница кнеза Лазара. Подигнут је на релативно приступачном терену, што је
била новина. До тада су се тврђаве градиле на тешко доступним местима. У оквиру бедема налазио
се владарски двор и придворна црква (Лазарица). Данас је од града остало врло мало рушевина.
Најбоље очувани део је црква. Сачувани су и остаци донжон куле, кроз коју се улазило у град
и део источног бедема који се на њу надовезивао. У зидовима куле и данас постоји ходник са
степеништем којим се стизало на више нивое и излазило на градске бедеме.

ЦРКВА ЛАЗАРИЦА
Ова дворска црква посвећена је Светом Првомученику Стефану. Датира из 1380; прототип је
сакралних споменика моравског стила. За време владавине Турака црква је опустела, а обновљена
је за време кнеза Милоша Обреновића. Детаљно је рестаурирана 1928. године.
Грађена је као дворска црква и отуда је унутрашњи простор мали (за кнеза и пратњу).
Спољашност цркве карактерише византијски начин зидања смењивањем реда жутог тесаника
са три реда црвене опеке. Урађене су и широке спојнице малтера, које избијају из равни које
ствара зид. Основ је сажети уписани крст са трконхосом (три апсиде). Припрата са четвртастим
звоником конкурише висином куполи. Високо постоље (које је сложено) високо је готово као
тамбур куполе. Све одлике стила: фасада, кордонски венци, полуколонете, розете, црвенобела
шаховска поља, архиволте. Према досадашњим истраживањима црква није била живописана све
до средине 18. века.

НАРОДНИ МУЗЕЈ КРУШЕВАЦ

Изузетна поставка експоната из средњег века, са акцентом на доба кнеза Лазара и деспота
Стефана.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАД КОЗНИК

Налази се на граници између општина Александровац и Брус, на врху Козничког брда.
Спада у групу најочуванијих средњовековних утврђења на подручју Србије. Претпоставка је да
су га основали још Келти. У време Римљана овде се налазило војно утврђење.
Остаци утврђења, који се данас могу видети, углавном припадају 14. веку. Саграђени су у
време продора Турака на Балкан (када се интензивно гради читав низ одбрамбених утврђења).
Поуздано се зна да су у Кознику често боравили кнез Лазар Хребељановић и његов син деспот
Стефан Лазаревић. Град је тада био у поседу Радича Поступовића.
Радич Поступовић је прва историјска личност везана за ову твђаву; зна се да је имао у поседу
више десетина села, да се истицао као ктитор многих цркви и манастира; у народним песмама
познат као Рајко од Расине; како су због градње утврђења и ради одбране, народу били наметнути
тешки кулуци и дажбине, а за све недаће је била у народу окривљена Јерина Бранковић, жена
Ђурађа Бранковића, град је познат и под именом Јеринин град.

415
 Као господар поседа, у подножју тврђаве, гради цркву Милентију. Ова црква је, за то време,
била изузетно раскошно грађена, што сведоче и сачувани фрагменти камене пластике, који се
чувају у Народном музеју у Крушевцу.
Град Козник изграђен је на стрмој планинског коси, огранку Копаоника на 922 м надморске
висине и спада у највиша средњовековна утврђења. Само узвишење представља централни део
некадашње тврђаве и данас је сасвим добро очувано неколико кула од укупно 7 у централном
делу. Најбоље очувана је донжон кула. Поред тога одлично је очувана јужна кула и нешто боље
северозападна кула према Плешу. Темељи осталих кула, које су порушене, су видљиви тако да
се данас располаже са врло поузданом основом централног градског утврђења нарочито после
вишегодишњих археолошких радова које је изводио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву.
Захваљујући археолошким радовима утврђено је да је унутар тврђаве била црква мањих размера,
али врло богато исликана са сачуваним архитектонским фрагментима. Унутар града откривено је 4
бунара који и данас имају питку воду, одакле се град снабдевао водом у време опсада које су вршене
у ратним епохама. Испод централног градског утврђења простирало се подграђе према јужној
страни и захватило је више хектара површине са јаким извором воде које је и данас у функцији и
преуређено је као чесма. Остало је нешто од градских зидина јер је подграђе било слабије утврђено, а
на терену који је данас претворен у њиве и пашњаке видљиве су многобројне закопине некадашњих
зграда. То су вероватно биле трговине, занатске радионице и друго што је било у функцији града.
Козник је изузетно значајна стратешка тачка са које се контролисао највећи део Жупе и
долине Расине и приступном путу. Град је видљив са подручја Жупе са разних тачака што говори
да је Козник не само стратешка тачка, војна фортификација, већ и значајан жупни град, одакле су
феудалци господарили својим феудалним поседима на овом простору, посебно у виноградарској
Жупи, која је и тада имала поред других обавеза и обавезу да град снабдева вином.

МАНАСТИР ДРЕНЧА
На пет километара северно од Александровца покрај Дреначког потока, налази се манастирски
комплекс Дренча, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице. Ктитор манастира је,
како се претпоставља, монах Доротеј, трећи хиландарски игуман, са сином јеромонахом Данилом
потоњим пећким патријархом Данилом III.
Најстарији писани извор који помиње Манастир је Жичка повеља из 1382. године, којом
се Дренчи потврђују поседи у Расини и Браничеву. Ова повеља, рађена на зеленој свили и са
воштаним печатом чува се у манастиру Свети Пантелејмон, на Светој Гори. Владимир Ристић не
искључује могућност да је Дренча најпре могла бити придворна задужбина, с обзиром на ктиторство
значајног Душановог властелина, а тек потом, након монашења ктитора, манастирска задужбина.
Ктитор Дренче је приложио значајне поседе манастиру, чиме је економски утемељио манастирско
властелинство. Сви ови поседи, осим што јасно дефинишу баштину самог задужбинара указују и
на чињеницу да је манастир био потпуно опскрбљен свим потрепштинама за свакодневни живот,
сталним приходима, пољопривредним производима, рибњацима...
Дренча припада развијеном типу уписаног крста са слободним ступцима који носе куполу.
План Дренче кроз начело „сабијања“ простора и истицања олтарског простора, задржава заправо
светогорску концепцију храма (Велика лавра), за разлику од планова млађих грађевина које теже
„издуживању“ наоса. Црква се од запада шири ка трочланом олтарском простору, ка апсиди која
је изнутра полуелипсаста, а споља петострана, и протезису и ђаконикону који су били засведени
крстастим сводовима. Овај тип свода, јединствен у моравској архитектури, заправо представља
реминисценцију светогорских решења. Апсиде протезиса и ђаконикона су споља полигоналне,
а изнутра полукружне, док су бочне апсиде полукружне и споља и изнутра. Црква је зидана раз-
нородно, уз употребу ломљеног и притесаног камена, као и облутака у доњим зонама, док се у
средњој зони, која је разуђена прозорским отворима, слепим нишама и пиластрима, користе по-
прилично неправилно камен и опека, пре свега, ради постизања ефекта полихромије. На про-
зорима украшеним плитким рељефним фигуралним и геометријским мотивима, истиче се мо-
тив ужета, који се управо овде појављује први пут, као карактеристика моравске стилске групе.
(Преузето са сајтаwww.muzejzupe.org.)

416
ДОЛИНА КРАЉЕВА, ДОЛИНА ЈОРГОВАНА

МАГЛИЧ
Маглич је један од најлепших и најбоље сачуваних средњовековних утврђења у Србији.
Налази се на око 16 км југозападно од Краљева, у Ибарској клисури, на врху брда Плато, на коме је
замак, уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре. Кроз Ибарску клисуру је у средњем веку
пролазио изузетно важан каравански пут, који је повезивао Моравску долину и Косово поље. У
близини су се налазили многи важни манастири, пре свега Студеница и Жича. Уз то, цела област
Копаоника је била прекривена рударским коповима. Пролазили су каравани са товарима сребра
пре свега према Дубровнику, осниване су и насеобине трговаца.
Историјски подаци су оскудни. Изградио га је, на месту старијег утврђења, архиепископ
Данило II (1324–1337). Утврђење је вероватно служило и као повремена резиденција архиепископа
српских. Од средине 15. века налази се у рукама Турака, који га, за разлику од многих других
градова нису порушили. Ово важно стратешко упориште Турци су претворили у седиште своје
војно-феудалне и административне организације овог краја.
Тврђаву чини 8 кула повезаних бедемима са ходном стазом ширине 2 м, која је са унутрашње
стране заштићена дрвеном оградом. Са три стране брдо, на коме се налази тврђава, окружује
Ибар, док се на четвртој страни налази шанац усечен у стену. Изнад шанца се налази донжон кула
и Мали град, у коме се налазио и велики резервоар.
Куле у тврђави су са дрвеним спратовима и степеницама у унутрашњости. Три куле су у целости
изграђене од камена, док су остале са три стране камене, а четврту страну ка унутрашњости немају.
Најзначајније грађевине у утврђењу су биле: палата (главна дворана је повезана са касарном),
црква Светог Ђорђа, бунар и резервоар.
Најочуваније данас су: већина кула, темељи бројних зграда дуж западног зида, палата (без
крова и пода) и силаз у подрум (у коме се некада чувало вино). Темељи цркве се само надзиру.

ТВРЂАВА РАС
Западно од Новог Пазара, поред ушћа Дежеве у Рашку, налазе се историјски значајни
локалитети: утврђење Градина на Пазаришту са Подграђем, Трговиште, Градина у Постењу,
Рељина градина, црква у Напрељу и латинска црква у Постењу. Сви локалитети део су комплекса –
Средњовековни Стари Рас. На овом месту налазила су се војна утврђења још у античком периоду.
Рас се први пут помиње у 10. веку (Константин VII Порфирогенит), као гранично подручје
између Срба и Бугара, где се ратовало током друге половине 9. века. У 12. веку место је било
поприште српско-византијских сукоба. Од друге половине 12. века утврђење Рас постаје главно
средиште српске средњовековне државе, био је политички, културни центар и престоница владара
династије Немањића. Српска средњовековна држава је према имену града добила назив Рашка.
Градина на Пазаришту је утврђење неправилног четвороугаоног облика, смештено на врху
планинског гребена. Има два улаза, главну (донжон) кулу, две мање куле и друге објекте. Бедеми
дебљине 1,5 до 2,2 м су израђени од ломљеног камена и кречног малтера, а имали су шетну стазу
са зупцима. У унутрашњости утврђења налазио се дворац.
На Трговишту су пронађене 64 куће (има остатака вишеспратних зграда са магазама у приземљу,
темеља кућа за становање, улица и других објеката), обиман археолошки материјал (кухињска и стона
керамика, метални предмети, остава сребрног накита) и пет цркава које су имале и некрополе. Ово
насеље, у коме су живели домаћи и страни трговци и занатлије, имало је улогу важног обласног
седишта, како за промет руда и металних производа, тако и за трговачки промет на једном од главних
саобраћајница, на којој се одвијала караванска трговина Приморја са унутрашњости Балкана.
У близини се налазе и изузетно важни споменици архитектуре и сликарства, који су
настали или обновљени у 12. и 13. веку: Црква светих Апостола Петра и Павла, Ђурђеви Ступови,
Сопоћани. Они су јасно сведочанство о величини и значају привредне и културне активности
која је постојала у Расу и околини.

417
МУЗЕЈ РАС у Новом Пазару
Ученици могу видети знатан број веома вредних предмета из средњег века: фигура, накита,
керамичког посуђа, оружја...

ПРОКУПАЧКИ ГРАД
Остаци средњовековног утврђења налазе се изнад Прокупља, на брду Хисар (данас је
најчешћи назив за утврђење; на турском значи тврђава), које са три стране окружује река Топлица.
Највероватније је подигнуто на месту старијег утврђења, у другој половини 14. века, у
циљу одбране од Турака. У овом периоду Топличка долина је добила на стратешком значају, па је
и утврђење подигнуто да би бранило овај правац.
Према неким подацима, Турци су 1386. године у свом походу на Крушевац, заобишли
Прокупље, што многи сматрају доказом снаге утврђења. Те године су у град стигле и мошти Светог
Прокопија, које се од тада налазе у градској цркви, смештеној у предграђу тврђаве.
Утврђење се састоји из цитаделе овалне основе, смештене на највишем делу брда. Око ње
се спуштају два концентрична бедема, формирајући два подграђа, на приступачним деловима
падине. Сама цитадела је са једне стране заштићена оштром стеном, док је на осталим деловима
бедем шири и додатно заштићен сувим шанцем. Улаз у цитаделу је чувала донжон кула. Бедеми
подграђа ојачани су са три мање квадратне куле.
Најбоље је очувана тзв. Југ Богданова кула, смештена као истурено упориште на обали реке
Топлице. Претпоставља се да је контролисала прелаз преко реке и имала улогу у снабдевању
утврђења водом.
Ученици би свакако требало да обуђу и цркву Светог Прокопија (једну од најстаријих цркви
у Србији) као и Југ Богданову цркву .

Коришћена литература:
1. А. Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд, 1950.
2. Интернет презентације посвећене утврђеним градовима:
–– Београдска тврђава – званична презентација
–– Смедеревска тврђава – интерет презентација посвећена смедеревској тврђави
–– Козник – емисија РТС-а о једном од најочуванијих српских средњовековних градова (из
серијала „Траг“)
3. Секција тврђава – www.sekcijatvrdjava.org
4. Споменици културе у Србији (сајт САНУ)– http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs

418