РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

Седам светих спавача

Рибарење на Ђердапу, столећима је било колико напоран,

толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су
турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре
тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су
најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре-
радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало
је примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније
справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су
побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м
дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом
окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се
завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од
пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим
инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова.
Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу,
везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из
1776-1777. године. Наиме, поред имена власника печата,
фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача
из Ефеса. Текст тапије (публикован од стране Душанке Бојанић
Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.) гласи:

У име Бога!
 Повод писања писмена је следећи:

Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и

узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима
царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од
становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага,
затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци
Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама.
Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист
вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и
четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо му, у
својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону
таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на
изложен начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег

закупа који је одређен за часни вакуф, као и да четвртину уловљене
рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране
и са друге неке стране нека нико не насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама

садашњи.

Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха,

Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш,
Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно исламском предањњу, Кур'ан- Асхабул-кехф /спавачи

пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад
напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину;
Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце,
када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази-
заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној... и ми смо
их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов,
опружених предњих шапа, на улазу лежаше...; били су то момци што
вероваху у Господа свога- ''Господар наш- Господар је небеса и
Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада
оно што је далеко од истине говорили''...

Истовремено са влашћу бега Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини

градских зидина постојала је цркву посвећену светом Ђорђу,
подигнута 1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и
крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим
просторима, 5.10.1735.г, садржао је податке о хришћанској
богомољи: ''Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле... На
храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна.
Сва су написана, али потичу са затвора... Од црквених књига има:
српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/
псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј-
протокола црквених нема... Порта је обграђена, па тамо и напољу
сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица''. 4.август у
православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам
светих отрока у Ефесу. Тада се у храму приповеда: ''У доба римског
цара Деција беху у Ефесу седам младића, синови угледних
старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им
беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин),
Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних
родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно
се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела
својих и строгим чувањем девства. Услед одбијања да се клањају
паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од
глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по
Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као
пробудивши се од сна''. У окружењу Кладова живела је још
концем 18.века легенда да је император Деције ''родом из овог
краја погинуо у неготинским барама''. Хроничар Стојка из
Хацега прибележио је 1825.г: ''Кад сам се налазио на војну
против Турака преко Дунава, наиме у турској Крајини, а у
логору на реци Тимоку, наши војници растурише зидине некоје
старе римске тврђаве; ја упитах мештане из Џанове како се
зове та тврђава, а они рекоше да се зове Деције. То је према
обали Дунава где је и речица Царичина. Дакле ту близу реке
Тимока и близу Неготина где су велике и нечисте баруштине,

ту је погинуо Деције са својим сином''.

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег

Фетхислама садашњи тапију издату на тлу Фетислама кладовског
печатом са именима ''спавача у пећини'' оверио, а стара кладовска
црква, у којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом
времена сравњена са земљом, њихови знамени удостојили су пажње
овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легегенда о
спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ''Дионизије, његов
пријатељ Малхус те 'богуугодни' пастир Јован и његов пас Кетмир
лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање...
Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет...
Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном таме, лежаху
непокретно... Нису били мртви, а живот као да их је напустио...
''/Енциклопедија мртвих/.

Олово сна и катран таме данас се могу наслутити у

дубинама велике реке у којој одавно нема рибарских гарди
и племенитих врста моруна и јесетри. Изградњом џиновске
хидроелектране Дунав се издигао поринувши у своја недра
приобална насеља, а бетонска брана постала је вечна
препрека приспећу у Ђердап горостасних црноморских
немани. Загађеност воде радионуклидима и тешким
металима нагомиланих у речном муљу уз моћне турбине као
да се огледају у речима посвећеним спавачима из Ефеса-
река није мртва а живот као да је напустио.
*Текст публикован у часопису ''Баштиник'' бр.20/2018 Историјски архив
Неготин

https://www.ravnoplov.rs/lov-na-dunavske-kitove/