Hleb u narodnoj magiji Balkanskih Slovena

tampano u zborniku: Hljab''t v slavjanskata kultura, Etnografski institut s muzej - BAN, Sofija
1997, str. 145-155.
Apstrakt. Van svoje pragmatike funkcije hleb u tradicionalnoj kulturi balkanskih Slovena ima i
ritualnu, gde se on vie ne opaa kao predmet, ve kao znak. U uslovima magijske
komunikacije uvedeni su dodatni zahtevi koji se odnose na pripremu hleba. Oni se tiu kako
izbora osoba koje mogu pripremiti hleb, tako i izbora brana, naina meenja i peenja hleba,
vremena kada se to obavlja i prostora gde se sve to moe obaviti.U ovom radu razmatrana su
dva aspekta sudelovanja hleba u magijskom ponaanju. U jednom se njime uspostavlja
uzajamna veza izmeu oveka i neiste sile od koje se trai naklonost ili pomo. Taj cilj
ostvaruje se tako to ovek, najee preko odgovarajueg posrednika, daruje hleb neistoj sili
(vilama, umi, avolu). Htoniki karakter ovih bia potvruju dodatni elementi darivanja, kao
to su: med, vino, svea, kao i est zahtev da hleb bude presan.U drugom aspektu hleb se
javlja kao posebno magijsko (arobno) sredstvo, koje u sebi sadri neke elemente za koje se
veruje da mogu delovati u korist onoga koji taj hleb upotrebi. Nekad je dovoljno da se takav
hleb pripremi (uz posebnu proceduru) u "jako" ili "sakralno" vreme, kao to je boino, ili u
vreme pomraenja sunca, a nekad se priprema uz dodatak krvi praseta zaklanog na Boi ili
petla na Sv. Iliju, ili mleka majke i erke koje u isto vreme doje decu itd. Ovakav hleb se
koristio kao zatita od neiste sile (demona bolesti), kao i u ljubavnoj magiji. U ovom drugom
sluaju najee je spravljan hleb s rupom u sredini ("upalj kolai").
Kljune rei: hleb, magija, Juni Sloveni, narodna kultura
Hleb kao ritualni predmet sastavni je deo mnogobrojnih obreda u narodnoj kulturi balkanskih
Slovena. O tome svedoe i rei Dimitra Marinova:"Obred bez hljab ne e obred; religiozen
obred, kak''vto i da e bil toj, bez hljab ne moe da b''de".[1]I zaista, on je sastavni deo obreda
vezanih za roenje deteta, za enidbu ili udaju, za posmrtni kult, za kunu i seosku slavu, za
godinje praznike, za krizne situacije.Hleb moe izraavati viestruki simbolizam. Prvo na
osnovu elemenata koji ga ine - brana, soli, vode, kod kiselog hleba jo i kvasca. Zatim na
osnovu procesa dobijanja: kvaenje, meanje, pritiskanje, odlaganje, fermentiranje, peenje
(ubacivanje u vatru - vaenje); po obliku - okrugao, uvijen, krstolik, upalj, antropomorfan,
zoomorfan; po vremenu kada se priprema - uoi praznika, po roenju deteta, na svadbi,
sahrani, u gluvo doba, posle zalaska sunca, za vreme punog meseca, za vreme pomraenja
sunca ili meseca, u odreeni dan; po mestu pripreme - u vodenici, u kui, na otvorenom
prostoru. U pripremi hlebova za magijsku upotrebu esto moraju biti potovani i neki drugi
zahtevi, kao to su: da se uzme prvo brano iz nove vodenice, da brano bude iz vodenice
koja melje na levo, da se proseje na situ naopako okrenutom, da se sito u sejanju dri iza lea,
da se brano donese iz vie kua, da hleb bude osuen na suncu a ne ispeen itd.Postupkom
meenja i peenja hleba brano (testo) za kratko vreme iz amorfnog stanja prelazi u eljeni
oblik, iz presnog u kiselo, iz nepostojanog u postojano, ime na simbolikom planu moe biti
iskazana konkretizacija ideje o ponavljanju raanja, umiranja i vaskrsavanja. Verovanje da nije
dobro za kuu ako ostane bez kvasca (soli i sireta)[2] moe se tumaiti da se preko ovih
elemenata uspostavljala stalna veza s umrlim precima, koji osiguravaju potomstvo porodici i
njeno bogatstvo. Na ostrvu Hvaru se verovalo kada se u kui pravi hleb da se tada oko kue
vrte zli duhovi. Da ne bi nakodili malom detetu stavljali su mu u povoj malo testa pre nego
to stave hleb da se pee, a takoe i malo toplog peenog hleba kada se izvadi iz pei[3].
Kiseli hleb izvaen iz vrueg pepela (= s one strane vatre, dole) mogao je biti shvaen kao dar
onostranog sveta a time i njegov reprezent. Otuda, verovatno i mogunost da hleb u
odreenim sluajevima moe sluiti kao amajlija ili kao njen deo. Tako, u Ljuboviji (Srbija),
amajlija je pravljena od vujeg zuba, dlaka ivotinja, tamnjana, tisovine i komadia hleba.[4] U
Bosni i Hercegovini ako je bilo nuno izneti dete iz kue posle zalaska sunca, da mu ne bi
naudile zle sile pored njega su stavljali lu i komadi hleba[5]. Na ostrvu Hvaru se verovalo da
detetu treba staviti u povoj komadi hleba kao sigurno sredstvo koje e ga tititi od
uricanja[6], a u selima oko Ohrida u Makedoniji ljudi su stavljali u nedra malo hleba kada
uvee izlaze van kue, da ne bi "nagazili" na demone (dine)[7].

U narodnoj magiji hlebom se uspostavlja ravnotea izmeu oveka i nevidljivih sila koje
ugroavaju njegov ivot ili on slui kao arobno sredstvo za ostvarivanje ljudskih namera. Prva
funkcija najee se ostvaruje darivanjem hleba, a druga se zasniva na mogunosti da hleb
moe prenositi neka svojstva za koja se smatra da mogu delovati na onoga koji doe u dodir s
njim.
Darivanje hleba neistoj sili
Jedan rani oblik darivanja hleba boanstvu posvedoeno je u opisu jednog magijskog rituala iz
vremena novohetitskog carstva (13. vek p. n. e). Ako je ovek uinio skvrnue, ili se eni ne
dre deca, vren je obred oslobaanja od neisti koji su nazivali "obredom Reke":"Kada Stara
ena doe na obalu reke, ona odlomi mali komad hleba za Boanstvo Obale Reke, i stavlja ga
na obalu reke, i ona baca brano i komadie kolaa na obalu, i posipa po obali vino i govori..."(
sledi bajaliki tekst).[8]Kod Srba i Bugara posvedoeno je vie magijskih postupaka u kojima
se kroz bajanje, ili bez njega, nekim zamiljenim biima daruje hleb. Po pravilu ta bia su u
enskom rodu. Tako u leskovakom kraju nosili su uvee dete koje mnogo plae na raskre, a
sa njim jo i tri manja hlepia (kravajiki), tri kite cvea i jabuku. Posle bajanja bacali su
hlepie, cvee i jabuku u onom pravcu kuda su "slali" detetov pla.[9] Srbi i Bugari ostavljali
su hleb kao dar umi ili baba arki. Tako, u Bugarskoj da ne bi uma ula u selo, ostavljali su
joj hleb na mei dva atara.[10] Baba arki hleb su ostavljali na prozoru kue, na raskru ili
pored izvora.[11] U boljevakom kraju u Srbiji ispraali su umu iz sela na sledei nain:
"ista" (nevina) devojka u ime sela nosila je u novoj torbi u umu pogau, pile i bukliju vina i,
okaivi torbu o drvo, vraala se kui bez okretanja.[12] Hleb je esto korien da bi se
umilostivile vile (samovile, samodive), koje su smatrane uzronicima nekih bolesti kod ljudi.
Verovalo se da vile kanjavaju ljude ako nagaze na njihovo mesto, tako to im oduzmu (ukoe
ili iskrive) neki deo tela. Da bi se vratilo preanje stanje noene su u polju ili umi ponude
vilama, koje su se najee sastojale od pogae (presan hleb), vina, vode i meda (eera).
Tako su u leskovakom kraju nosili u polje ili brdo kravaje od peninog brana koje je
prosejano na situ naopako okrenutom, flau s vodom, pare eera i deo bolesnikovog donjeg
rublja ili odela i ostavljali pored trave samovile(Cuscuta L.). Sutradan su dolazili da vide, da li
je kravaje naeto - ako jeste to je znak da e bolesnik ozdraviti.[13] U Levu i Temniu u tu
svrhu ostavljali su ispod klena ili gloga u polju pogaicu, au vina i vode, malo soli, cvee,
konjsku potkovicu i ekser.[14] Po drugom, novijem zapisu, iz istog kraja ostavljano je na
kalemljenom drvetu: kolai, aa vina i svea.[15] Kod Srba i Bugara tei bolesnici odvoeni
su uoi Spasovdana ili urevdana u polje ili brdo da prenoe ispod biljke jasenak, kod Bugara
- rosen (Dictamnus albus) i tada se pored njih stavljalo: hleb, aa vode, aa vina, ponekad
sud s medom i votana svea.[16] U Strandi u Bugarskoj, opisan je postupak leenja
bolesnika "ot avolsko", pod nazivom "malkata kaniska", gde se na ritualan nain nudi
avolima hleb s medom, da bi "oslobodili" bolesnika. Verovatno da se ovde radi o turskom
nainu pridobijanja demona, poznatih kao dini, koji su preimenovani. Za tu priliku kod
bolesnika uvee dou tri babe, a jedna od njih donese kvasni hleb ("celenik"), koji je tog dana
umesila i ispekla. Kada svi ukuani odu na spavanje, one stave hleb na sto i na hlebu inijicu s
medom. Sve tri utei otkinu po zalogaj od tog hleba, umoe ga u med, iznesu napolje i bace
na krov kue. Ovaj postupak ponavljaju tri puta u toku noi[17]. U selima na obroncima
planina Kopaonik i Go u sluaju pojave gradonosnih oblaka pred kuu su iznosili sto ili lopar i
na njima postavljali hleb, so, sveu i vino (obino ostavljeno od slave). To je bilo namenjeno
olujnim demonima, (najee tzv. "neistim" pokojnicima, udavljenicima, obeenjacima)[18].
U istonoj Srbiji se pominje obred pod nazivom "slava tetkama", gde ene odlaze na izabrano
mesto van sela i tamo odnose hranu (pogaa, sir, pile, vino ili rakija), pale svee i meusobno
razmenjuju tu hranu, opratajui se od tetaka (verovatno se ovde radi o rusalkama).[19] U
svim pomenutim sluajevima biima opasnim po oveka, najee se nudi presan hleb, kao
pokuaj stvaranja uzajamne veze uzimanje - davanje. Podrazumeva se da je dovoljno da takva
bia okuse od ponuene hrane (uzimanje) da bi odgovorila davanjem (zdravlja), ime se
uspostavlja izgubljeni red i ravnotea.[20] Zato se posle obavljenog obreda traio neki znak da
su bia koja se daruju zaista posetila bolesnika, a jo je bolje ako postoji dokaz da su od te
hrane i okusila. Izbor presnog hleba verovatno dolazi otuda to je presno blie prirodi i da kod

njega odsustvuje obeleje raenja, bujanja, pa je otuda pogodniji medijator izmeu oveka i
mitolokih bia. Inae, pretpostavlja se da su Sloveni mnogo kasnije poeli da mese kvasni
hleb, a da su ranije spravljali samo presan odakle i dolazi naziv "kruh" u zapadnim
srpskohrvatskim govorima, kao "onaj koji se kruni, raspada na sitne estice".
Hleb kao magijsko sredstvo
Hleb moe postati posebno magijsko sredstvo ako se umesi u odreeno (sveto) vreme i na
odreeni nain. On tada "zahvata" sakralnu snagu tog vremena i uvajui je u sebi, oslobaa
je onog trenutka kada ovek takav hleb pojede ili ga suprotstavi demonskoj sili. Tako, u
boljevakom kraju u Srbiji, kada doe do pomraenja sunca napolju su pljuvakom mesili
kolai, koji su uvali i u sluaju bolesti potapali ga u vodu i tu vodu davali bolesniku da
pije[21]. Srbi u Levu davali su bolesniku od padavice da pojede deo kolaia koji je umeen u
vreme pomraenja meseca i koji se nazivao"ized"[22]; slino se postupalo i u Jadru[23] i
okolini Sokobanje[24]. Umesto hleba u vreme pomraenja sunca ili meseca pripreman je
kvasac za leenje raznih bolesti, kao to su to inile babe bajalice u Homolju (tri babe u kui
najmlae od njih donesu vode zahvaene s tri mesta i sipaju u tepsiju koju je nekom doneo
kum udovac na svadbu; tepsiju s vodom ostavljale su u dvoritu na trokrakoj stolici izmeu
dva rodna drveta; od te vode, kada se u nju "ogledne" mesec i neprosejanog kukuruznog
brana, uz sloenu proceduru, spremale su lekoviti kvasac)[25]. U Bugarskoj od Ignjatovdana
do Vasiljevdana ene su "dvorile" kvasac ("pazene kvasa"), koji je kasnije sluio kao lek od
raznih bolesti. Uoi Ignjatovdana ene su se skupljale u jednoj kui i tu, dok su ostale igrale
kolo, dve devojke (prva u majke i zadnja u majke) zamesile bi kvasac okrenute leima prema
navama. U brano su stavljale u prah istucane lekovite trave i ugljevlje od leske, javora i
cera. Kvasac su uvijale i ostavljale ga u ugao sobe a pored njega je cele noi bdila jedna
devojka ili ena, dok su ostale za sve vreme igrale kolo. Sledee veeri kvasac su nosile u
drugu kuu i prema njemu se na isti nain postupalo. Tako su inile 12 noi, s tim to su kolo
igrale tri noi: uoi Ignjatovdana, na Badnje vee i uoi Vasiljevdana[26].U Bugarskoj (Klisura)
od okaenog brana sa Badnje veeri mesili su mali hleb, ije su delie potapali u vodu i
davali bolesniku kao lek od strave. Brano za taj hleb sejali su na situ obrnutom naopako, a
testo su prvo delili na devet, zatim na sedam, pa na tri dela, da bi ga na kraju ponovo
sjedinili[27]. U preslavskom kraju bolesnicima od besnila davali su da piju razmuene lepinje
pravljene od kvasca ostalog od Ignjatovdana (Ignaden) i uzetog zupcima dva daraka (vrsta
grebena)[28].Hleb moe postati posebno magijsko sredstvo ako se u njegovom meenju
dodaju neki elementi od kultnog znaaja, tj oni koji nose mitoloku poruku, kao to su: stucane
kosti od ptice, krv petla, urevdanska rosa, mleko od majke i erke itd. Takav hleb po pravilu
je drukijeg oblika od uobiajenog, a najee je s rupom u sredini, tzv. "upalj kola". Korien
je u ljubavnoj magiji, za zatitu od gradonosnih oblaka i dr. Ovde e biti ukazano na neke od
naina spravljanja takvih hlebova, na njihovu namenu i skrivenu poruku koju oni nose.Na
Crnogorskom primorju, u okolini Bara, devojka uhvati pticu pliskavicu, skuva je i izvadi sve
njene kosti i odnese ih na reku. Tamo ih pusti u vodu i gleda koja e od njih krenuti uz maticu,
pa nju uzme, sitno je istuca i stavi u brano koje je uzela s etiri mlinska toka. Uz pomo
komadia voska od toga saini kolai, upalj u sredini i kroz njegov otvor pogleda momka za
koga eli da se uda[29]. U boljevakom kraju devojka koja eli da opini momka, na
urevdan pre sunca maramom "obere" rosu sa ita, iscedi je u sud i njome zamesi od
peninog brana okrugli kolai s rupom na sredini. Kroz njega prvo pogleda sunce, pa onda
momka koga voli i za koga eli da se uda[30]. U Bosni je uplji kolai pravio momak od prvog
brana novog mlina i buio ga starim vretenom. Kroz otvor kolaia kradom je gledao devojku
govorei: "Kako se je onaj mlin okretao, koji je ovo brano mljeo, onako se i ti za mnom
okrenula". Bilo je potrebno da izabrana devojka malo od tog kolaia i pojede[31]. U nikoj
okolini kolai za opinjavanje momka meen je vodom koja se slivala niz lea i koja je
hvatana na zadnjici[32]. U Bosni je momak kolai za opinjavanje devojke buio nogom
maeta koje jo nije progledalo, govorei:"Kako god ovo mae nikog ne vidilo, onako ne vidila
ni djevojka (Ana) drugog do mene"[33]. Kod Muslimana u Vlasenici (Bosna) devojka koja je
elela da opini momka primenjivala je sledei postupak: poto zamesi testo i rastanji ga
gazei po njemu, uzme ivu abu i stavi je na to testo (juhku), pa je sa dva leskova tapa

kucne viui: "Zovi mi tog i tog (po imenu)". Posle skine abu s testa i na njegovoj sredini
isee kruni otvor kroz koji se provue gola a od izvaenog testa napravi pitu maslenicu i
dade je eljenom momku[34].U ljubavnoj magiji kod balkanskih Slovena esto se pominje
uplji hleb umeen mlekom majke i erke koje doje decu u isto vreme, a u nekim sluajevima
umeen mlekom dve sestre. Priprema ovakvog hleba spominje se u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i
Bugarskoj. Tako po podatku iz XIX veka koji se odnosi na Srbe krajinike u Hrvatskoj, devojka
je mlekom od majke i erke koje doje, ili od dve sestre, u mladu nedelju pre sunca mesila
prstenasti hlepi ("ukuva kovrtanji"), koji je stavljala na mlinski toak da se tri puta okrene a
potom ga suila na suncu. Ovaj hlepi nosila je u nedrima i kroz njega gledala eljenog
momka a komadi mu davala da pojede[35]. U Levu i Temniu (Srbija) takoe je postojalo
verovanje da devojka moe opiniti momka ako ga pogleda kroz uplji kolai umeen mlekom
majke i erke koje su rodile po muko dete i od novog peninog brana ("od jare penice")
[36]. U Visokoj nahiji u Bosni verovalo se da testo za takav hlepi treba zamesiti apom
maeta koje jo nije progledalo[37]. Kod Karavlaha u Bosni postojalo je verovanje da testo
treba umesiti mlekom od dve sestre koje doje decu, peninog brana i uz dodatak kalopera
(Tanacetum balsamita) i loja od koze. Brano je trebalo prosejati na preokrenutom situ iza lea
i pri tome govoriti: "Kako se ovo sito okree, onako se (ime momka) za mnom okrenuo". Ovde
je bilo potrebno umesiti devet kolaia i probuiti ih sa devet vretena na kojima se jo nije
prelo. Kroz te kolaie devojka pogleda izabranog momka i dade mu bar jedan da pojede[38].
U Srbiji se verovalo da mlada treba da pogleda mladoenju kroz upalj kolai i da oboje okuse
od njega, da bi lepo iveli zajedno. Kolai je bilo potrebno umesiti nou na ogledalu, od
ukradenog brana i mlekom majke i erke[39]. U Maleevu u Makedoniji, da se mu i ena ne
bi svaali davali su im da pojedu pare kolaa, zameenog mlekom majke i erke, koje imaju
po malo dete[40].Pogaa umeena mlekom majke pominje se u vie predanja o vladaru koji
ubija brijaa zato to brijui ga otkriva neki njegov fiziki nedostatak (najee da ima kozje
ui). Poto vladar (zmaj, psoglav) okusi od pogae koju je svojim mlekom umesila majka
mladia koji ga je brijao, oprata mu ivot jer, jedui takvu pogau on s njim sklapa
pobratimstvo[41]. Inae uspostavljanje srodstva po mleku bilo je poznato u obiajnoj praksi
Junih Slovena[42].Ukoliko u pripremi upljeg kolaia dominira antiponaanje[43] i kroz njega
se poglednu dvoje, on tada moe dobiti namenu izazivanja odbojnosti i mrnje izmeu
mukarca i ene. Tako u Bosni, ako ena ili devojka primete da ih mu ili momak varaju s
drugom, na prevrnutom situ proseju brana na prevrnutom loparu i od toga umese i na suncu
ispeku upalj kolai ("kovrtani"), kroz koji njih dvoje pogledaju, govorei tri puta: "Kako god
ja ovaj kovrtani na izvrnuto sito sijala, a na izvrnutu loparu kuvala, nako se i on (ime mua ili
momka) na nju izvrta". Smatralo se da e magija biti uspenija ako od toga kolaia mu ili
momak malo pojedu[44].uplji hleb korien je u obredne svrhe za vreme nekih godinjih
praznika, zatim prilikom prve mue ovaca i prve prolene setve. U blagoevgradskom okrugu u
Bugarskoj, na Todorovdan su mesili upalj kola oko ijeg otvora su stavljali so, beli luk i devet
celih oraha. Od tog kolaa davali su stoci a sredinji deo ostavljan je za sluaj pojave
gradonosnih oblaka. Verovalo se da je dovoljno pogledati oblake kroz taj kola pa e prestati
opasnost od grada[45].Magijski postupak progledavanja kroz uplji hleb s ciljem da se
odabrana osoba "privoli" na branu vezu moe biti ostvaren i kroz prsten umrlog oveka,
probuenog slepog mia, njuku ili vodopust praseta boinjara, mrtvaku sveu, probueno
srce krtice, ivanjski veni, osuenu glavu gavrana, konjsku uzdu, bosiljak, sito, nogavicu gaa
itd. Ovaj postupak moe se objasniti poreenjem s rairenim magijskim postupkom
provlaenja, koji je primenjivan u leenju od raznih bolesti ili za dobijanje poroda. On je
obavljan kroz uplji kamen, ivanjski venac, vinjagu, jaram, vuji zev, uzdu, toak, brojanice,
testo, obru za kace ili ispod ila drvea, nepoznatog groba, odra pokojnika, platanice u crkvi
itd[46]. Pregledom realija u oba postupka uoavaju se bitna poklapanja meu njima, kao to
su: predmeti vezani za pokojnike, ivanjski venac, konjska uzda, testo, neke ivotinje i biljke.
Svi ovi predmeti shvataju se kao graninici izmeu sveta ivih i htonskog sveta. Meutim, po
znaenju ova dva postupka se mogu smatrati inverznim. Provlaenje je simboliki odlazak u
onaj svet, da bi se otuda pojedinac vratio kao ponovno roen, osloboen bolesti, ili, ako se
radi o nemogunosti raanja, sa naklonou htonskih bia za produavanje potomstva. U
progledavanju, osoba koja to ini ve se nalazi iza pomenutih graninika koji dele dva sveta.

Na taj nain ona uzima poloaj kao da je u htonskom svetu, gde pogledom "uvodi" eljenu
osobu, dovodei je na "vrata" htonskih bia koja jedino sigurno mogu spajati i razdvajati ljude.
Takoe, sve to je stvoreno u htonskom prostoru ima karakter nepromenljivosti i veitog
trajanja. Takoe est zahtev da kolai za progledavanje mora biti "ispeen" na suncu, a ne na
vatri, takoe govori o njegovoj htonskoj obeleenosti. Tako u zavrnici grke basme neista
sila se isteruje u pustu planinu, "tamo gde sunce pee malom detetu kola"[47]. Upotrebom
mleka majke i erke u meenju takvih kolaia, pojaava se ideja vezivanja, jer se time stvara
simboliki lanac - majka sa svojim detetom i njena erka sa svojim, spojeni su mlekom u jedan
beoug.Hleb za magijsku namenu meen je i dodavanjem krvi petla. U Dubovcu u Vojvodini,
bio je obiaj da se na Svetog Iliju krvlju zaklanog petla zamesi pogaa, osveti u crkvi i uva u
kui kao lek od uroka. U istom delu Srbije, u Tomaevcu, kola s krvlju zaklanog petla mesila je
"ista" udovica (koja vie nema odnos s mukarcima) i on je uvan kao lek od bilo koje bolesti.
Po istom izvoru, u Izbitu petlovom krvlju mesili su kolae u vidu lutki, koje su posle peenja
mazali medom i takoe smatrali lekovitim[48]. U Levu i Temniu ene kojima su umirala deca
mesile su lepinju krvlju iz kreste crnog petla bez belege, boinim kvascem i vinom. Poto je
osue, nosile su je sve do poroaja uivenu u pojasu, zajedno sa srebrnom parom i paretom
zlata[49]. U okolini Leskovca, ako nastanu tekoe izmeu mlade i mladoenje u prvoj branoj
noi, davali su im da pojedu pare hleba namazano krvlju iz kreste petla[50]. U istom kraju
mesili su lepinju ("kravaji") krvlju boiara (po pravilu je to bilo prase) i pekli ga u gluvo
doba. Taj hlepi su uvali i davali ga svinjama u toku godine u sluaju pomora[51].U Kratovu
(Makedonija) bolesniku od velikog kalja u gluvo doba noi mesili su pogau sastavljenu od
brana, pepela, katrana, kopriva i mleka crne magarice.[52]U narodnoj magiji bio je u upotrebi
hleb na kome su bile ucrtane magijske formule (obino estokraka ili petokraka zvezda,
poznata pod imenom "Solomunovo slovo"), ili zapisi. Najee su takvim hlebom leeni ljudi
od ujeda besnog psa. U Levu i Temniu za takvu upotrebu meen je kvasni hleb od "penice
jarice" (rana penica, sejana u prolee) u vodenici koja melje na levo. Na njemu je svetenik
crnokorastim noem ili pisaljkom od crnog gloga upisivao "Solomunovo slovo" i bolesnik je bio
duan da takav hleb pojede[53]. Po drugom svedoanstvu na lepinji su mastilom crtali 30
kvadrata i u svakom kvadratu je upisivano po jedno irilino slovo. Bolesniku su davali da
pojede (verovatno svaki dan) po jedan komadi hleba na kome je ispisan kvadrat sa po jednim
slovom[54]. U Kuaju, u Srbiji, za bolesnika od ujeda besnog psa skupljali su iz 40 kua po
jedan zalogaj posoljenog hleba i davali mu po jedan svaki dan da pojede[55]. U karlovskom
kraju u Bugarskoj uz pomo hleba vreno je preventivno bajanje kako bi se pas sauvao od
besnila. Na doneto pare hleba baja je govorio basmu, u stvari magijsku formulu
neslovenskog porekla, koja je verovatno nekad ispisivana na hlebu: "Era reptera moritena
morites ma slovo za bes i drugi zverove". Prebajani hleb davan je psu da pojede[56].Ako se u
koga posumnja da je to ukrao, postojalo je verovanje da e se odati, ako mu se dade da
pojede hleb na kome su bile ispisane rei: Faraeks'', Erigo, Erafuga.[57]Obian hleb je mogao
postati magijsko sredstvo ukoliko je doao u dodir s realitetom za koji se vezuje neko
mitoloko obeleje. Tako se smatralo da pare hleba uzeto izmeu psa i make, ako se baci
izmeu devojke i momka, ili se momku spusti u dep, moe ih dovesti do svae i rastave[58].
Takoe postoji verovanje kod Srba da ena moe opiniti mukarca ako mu kradom podmetne
da okusi slepevu pogau ili pare zaboravljenog hleba iz vodenice koja melje na levo[59].Kao
oblik zakletve u junoj Srbiji je bio poznat obiaj "gaenja soli i hleba". Naime, u sluaju da se
posumnja da je neko iz sela bacio ini na kuu i time izazvao bolest ili se smatra da je to uzrok
to je porodica bez dece, ena obesi na konopcu hleba i soli a zatim kae imena osumnjienih
za njenu nesreu, pa ga zanjie. Smatrana je krivcem ona osoba prema kojoj se njihao so i
hleb. Da bi ta osoba pokazala da to nije uinila gazila je na zemlji so i hleb, krstei se i
govorei da se njoj samoj desi to to je sumnjie ako je ona bacila ini[60].Hleb moe biti i
posrednik prilikom isterivanja neiste sile (otelotvorene bolesti) iz ljudskog tela u neki drugi
prostor. U Visokoj nahiji u Bosni, onome koga boli vrat preporuivalo se da obzine komadi
hleba i da ga baci psu da pree preko njega[61]. U Vukovoj zaostavtini nalazi se i jedno
bajanje "od trupca" (kraste na ustima) koje se izvodilo hlebom. Baja uhvati maku i prinese
joj komadi hleba do usta, govorei: "Maki trupac". Taj isti hleb prinese bolesniku do usta i
kae: "A (Janku) kruac". Tako ini tri puta, a etvrti put kae: "Maki i trupac i kruac", i dade

joj to pare hleba da pojede[62]. Bajanje hlebom koji se potom baca psu posvedoeno je kod
Asiraca, poetkom I milenijuma pre nove ere. Ako dete plae stavljali su mu pored glave hleb i
govorili basmu protiv straha, a zatim taj hleb povlaili od njegove glave do nogu i bacali ga
psu da pojede[63].
1 Dimit''r Marinov, Narodna vjara i religiozni narodni obiai, BAN, Sofija 1994, str. 216
2 Isto, str. 217.
3 Tihomir R. orevi, Zle oi u verovanju Junih Slovena, SEZb LIII, 1938, str. 204.
4 Isto, str. 177.
5 Isto, str. 202.
6 Isto, str. 204.
7 Isto, str. 205.
8 Luna, upavaja s neba. Drevnjaja literatura Maloj Azii. Per. Vja. Vs. Ivanov, Moskva 1977,
str. 212.
9 Dragutin orevi, ivot i obiaji narodni u leskovakom kraju, Leskovac 1985, str. 158.
10 Stanka Janeva, B''lgarski obredni hljabove, Sofija 1989, str. 55.
11 Isto, str. 38-39.
12 Savatije M. Grbi, Srpski narodni obiaji iz sreza boljevakog, SEZb XIV, 1909, str. 240.
13 Dragutin M. orevi, ivot i obiaji narodni u Leskovakoj Moravi, SEZb LXX, 1958, str.
579.
14 Stanoje M. Mijatovi, Narodna medicina Srba seljaka u Levu i Temniu, SEZb XIII, 1909, str.
294.
15 Velibor Lazarevi, Valja se - ne valja se. Narodna verovanja iz Starog Leva, "Raskovnik" VII,
1980, br. 26, str. 28.
16 Slobodan Zeevi, Jasenak, "Traditiones" 5-6, 1976-1977, Ljubljana 1979, str. 395-400.
17 Goro Gorov, Strandanski folklor, SbNU LVII , 1983, str. 932,
18 iv. J. Belobranin, Vraanja da ne pada grad. Iz okoline Vrnjake Banje, "Kia" VII, 1911,
br. 21; Milorad Jel. Miloevi, Narodne praznoverice u kopaonikim selima u Ibru, GEM XI,
1936, str. 51-52, itd.
19 Srebrica Kneevi, Slava tetkama - arhaini ritual za zatitu zdravlja, "Razvitak" VII, Zajear
1967, br. 6, str. 75.
20 Anna Zambrzycka-Kunachowicz, Kulturna funkcija dara, Problemi etnike distance,
Etnoantropoloki problemi knj. II, Odeljenje za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu,
Beograd 1987, str. 15.
21 Savatije Grbi, Srpski narodni obiaji iz sreza boljevakog, SEZb XIV, 1909, str. 334.
22 Todor M. Bueti, Narodna medicina Srba seljaka u Levu, SEZb XVII, 1911, str. 560.
23 Srebrica Kneevi, Zdravstvena kultura i problemi narodne medicine u Jadru, GEM 27,
1964, str. 495.
24 Tih. (R. orevi), Medicinski obiaji Srba. Protiv bolova u stomaku, "Karadi" IV, 1903, br.
2, str. 125-126.
25 Sava M. Milosavljevi, Obiaji srpskog naroda iz sreza homoljskog, SEZb XIX, 1913, str. 397401.
26 Dimit''r Marinov, navedeno delo, str. 387-388.
27 Stanka Janeva, B''lgarski obredni hljabove, Sofija 1989, str. 17.
28 Lba Deeva, Etnografski materiali ot s. Smedovo (Preslavsko), Izvestija na seminara po
slavjanska filologija pri Universiteta v Sofija, kn. VII, Sofija 1931, str. 427.
29 Milo M. Jovovi, Crnogorski prilozi. Iz Bara i barske okolice u primorskoj nahiji, ZN I, 1896,
str. 103.
30 Milisav Mijukovi, Ljubavne ini, "Narodna knjiga", Beograd 1985, str. 65.
31 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 79.
32 Radisav M. orevi, Da ovek ide kao slep za enom, "Kia" III, Ni 1907, br. 1.
33 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 80-81.
34 A. kalji, aranja, Arhiv Zemaljskog muzeja u Sarajevu, br. 3214, 0-V.
35 Nikola Begovi, ivot Srba graniara, "Prosveta", Beograd 1986, str. 259.
36 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 78.
37 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 59.

38 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 85-86.

39 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 92.
40 Jeremije M. Pavlovi, Maleevo i Maleevci. Etnoloka ispitivanja, Beograd 1928, str. 279.
41 Maja Bokovi-Stulli, Narodna predanja o vladarevoj tajni, Institut za narodnu umjetnost,
Zagreb 1967, str. 74, 224, 254, 272.
42 Milenko S. Filipovi, Srodstvo po mleku kod Junih Slovena, ovek meu ljudima, SKZ,
Beograd 1991, str. 405-452.
43 Ljubinko Radenkovi, Narodna bajanja kod Junih Slovena, "Prosveta", Balkanoloki institut
SANU, Beograd 1996, str. 88-95.
44 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 96.
45 Stanka Janeva, B''lgarski obredni hljabove, Sofija, str. 37.
46 Ljubinko Radenkovi, Narodna bajanja kod Junih Slovena, str. 78-83.
47 Ljubinko Radenkovi, Simbolika sveta u narodnoj magiji Junih Slovena, Balkanoloki
institut SANU, "Prosveta", Ni 1996, str. 69.
48 Mila Bosi, Godinji obiaji Srba u Vojvodini, Muzej Vojvodine, Prometej, Novi Sad 1996, str.
367.
49 Stanoje M. Mijatovi, "Valja se" i "ne valja se" u domaem vaspitanju, "Uitelj" XVIII,
Beograd 1898, str. 502.
50 Dragutin M. orevi, ivot i obiaji narodni u Leskovakoj Moravi, SEZb LXX, 1958, str.
478.
51 Dragutin M. orevi, prethodno navedeno delo, str. 340.
52 Stevan Simi, Narodna medicina u Kratovu, ZN 42, str. 325.
53 Stanoje M. Mijatovi, Narodna medicina Srba seljaka u Levu i Temniu, SEZb XIII, 1909, str.
297.
54 Dragoljub Divljanovi, Narodno verovanje o psima i pseem besnilu u prolosti Srba,
Narodna zdravstvena kultura Srbije, sv. 5, Beograd 1981, str. 129.
55 Dragoljub Divljanovi, Jovan Tucakov, Milena Mihajlov i dr., Elementi etnoveterine na
junom Kuaju, Narodna zdravstvena kultura u SR Srbiji, sv. 3, Beograd 1980, str. 152.
56 Zapisvane hljab na kueta, AEIM, inv. br. 30-II , str. 225.
57 Milan . Milievi, ivot Srba seljaka, SEZb I, 1894, str. 330-331.
58 Milisav Mijukovi, Ljubavne ini, str. 100.
59 Milisav Mijukovi, navedeno delo, str. 95.
60 Milenko S. Filipovi, Persida Tomi, Gornja Pinja, SEZb LXVIII, 1955, str. 70.
61 Milenko S. Filipovi, ivot i obiaji narodni u Visokoj nahiji, SEZb LXI, 1949, str. 298.
62 Vukova graa, Basme, SEZb L, 1934, str. 46-47.
63 Lirieskaja pozija Drevnego Vostoka. Red. I. M. D'jakonov, Moskva 1984, str. 70.