1

Универзитет у Београду

Филозофски факултет

УТИЦАЈ РЕЛИГИЈЕ НА ФОРМИРАЊЕ

ИДЕНТИТРЕТА КОД АДОЛЕСЦЕНАТА
(Семинарски рад из Увода у социологију религије)
 2

Увод

„ За социолога Бог постоји све док човек у њега верује“ (Кубурић Зорица, 2008,
стр.39 ) .

У природи је сваког човека да тражи одговоре на небројено много питања везаних за

његово постојање, сврху живота, циљеве које себи треба да постави, начин на који
приступа свету који га окружује. Религија је свакако један од начина на који човек
задовољава ову своју потребу и она претендује да захвати човеково биће и егзистенцију и
да према томе има низ функција које су јој заједничке са осталим облицима човековог
културног стварања. Та свеприсутност религије, тачније присуство њених начела у
свакодневном животу и делању, се свакако може уочити посматрањем начина на који се
формира идентитет младих, они попут лакмус папира представљају индикаторе свега што
их окружује, па тако и својих религијских уверења.

Данас када у стручној литератури наиалзимо на појмове попут психолошког, социјалног,

породичног, адаптационог селфа, део који се односи на тај симболичкии сусрет Бога и
човека, тачније религијски селф представља битан, а слободно могу рећи и један од
важнијих аспеката идентитета сваког верника. Тим сегментом личности ћу се бавити у
овом кратком есеју, односно бавићу се пре свега начином на који се формира овај део
личности, значај који при том формирању има породица и верска заједница, као и
реакцијом младе јединке и њен специфични приступ свету који се формира управо под
утицајем верских убеђења. Наравно ово за собом повлачи и питање самог друштва, јер се
свака од ових поставки ставља у оквир друштвеног контекста, стога је неизбежно и
питање реакције самог друштва, питање конфронтације вредности и питање колико су
верска убеђења и живот који се води у складу са њима функционална у савременом
друштву.

Оно што такође треба напоменути а битно је за садржај самог есеја, јесте да ће пре свега
бити поменути хришћански као и исламски, јер управо хришћани и муслимани
представљају вернике којих има највише у свету и стога можда могу да буду
најрепрезентативнији пример.

ШТА ЈЕ ТО ИДЕНТИТЕТ?

Ова вижшезначна одредница у психологији, социологији и другим друштвеним наукама

најчешће служи да би се описала „ укупност опажаја, мисли, осећања, оцена и
 3

предвиђања особе о себи као о искуственом објекту, као учеснику у интеракцији са

физичким и социјалним окружењем“(Кубурић Зорица, 2008, стр.144) . Или пак „ У
психологији личности идентитет (н. лат identitas = истоветност) означава доживљај
суштинске истоветности и континуитета ја током дужег времена, без обзира на
његове мене у различитим периодима и околностима“ (Ериксон Х. Ерик, 2008, стр.9).

Поред појма идентитет у литератури се могу наћи и појмови самосвест и его-идентитет

( self -image, self-concept ). Ови појмови подразумевају низ веровања која појединац има о
својим особинама, без обзира да ли су та веровања истинита или лажна , односно да ли су
заснована на објективним доказима или пак субјективном уверењу. Оно што такође треба
истаћи, а јако је битно за поимање себе јесте и чињеница да и објективни подаци као што
су пол, старост, припадност некој етничкој заједници немају за сваког подједнако
значење , сваки од тих података добија вредносно значење у зависности од социјалног
окружења, стога је утицај религије, као једног од социјалних чинилаца јако битан.

„ Живот је дуго и тешко стварање личности , јединка се рађа брзо и са кратким

боловима , личност се ствара дуго и мукотрпно“(Кубурић Зорица, 2008, стр.147) .
Другим речима процес развоја идентитета је дуг и мукотрпан процес, који има своје фазе.
Тако психолог Ерик Ериксон разликује 8 фаза у развоју идентитета. Прва фаза је
такозвана фаза стицања поверења, током које појединац сиче позитиван став према себи
као и према другима. Тачније он стиче основно осећање поверења у друге као и осећај
самопоуздања, Ериксон сматра да се ова фаза одвија током прве године живота. Затим
следи фаза стицања аутономије која се одвија у периоду између друге и треће године,
фаза у којој дете због развоја говора и способности координације постаје независније од
родитеља. Затим следи фаза стицања иницијативе јавља се у периоду између четврте и
пете године живота , а односи се пре свега на могућност да дете оствари своје захтеве и да
том приликом буде продорно, ово осећање иницијативе је основ да се касније у животу
развију мотиви ка постигнућу. Након тога долаѕи фаза усвајања одговорности, у том
периду деца су спремна да усвајају знања и да уче оно што се од њих захтева , спремнији
су на сарадњу са вршњацима и тада се развија осећај личне корисности. Након тога следи
последња фаза психосоцијалног развојаили тзв. фаза оформљења идентитета, она
обухвата раздобље од 12 до 20 године, тачније период адолесцениције. Тада су млади пре
свега заокупљени собом и тиме како их други виде и доживљавају, нарочитно им је битан
став њихове референтне групе, али и поред те жеље да буду прихваћени изражена је
тежња ка независниости, самодовољности и издвојености. Такође Ериксон наглашава да у
овом периоду изражена карактерна особина верност, како према људима тако и према
одређеним идеалима. Ова чињеницаје посебно битна за само проучавање утицаја верских
уверења на формирање става адолесцента према свету, јер је то фаза у којој млада особа са
једен стране критички приступа према свету око себе, а у исто време му приступа са
јаким ентузијазмом и потенцијалом за прихватање различитих уверења и принципа.
Након ове фазе следе још три и то су фаза интимности, коју прати фаза репродукције ,
 4

заједно са закључном фазом која се односи на формирање интегритета, али у овом

излагању ћу се пре свега бавити петом развојном фазом, јер се за њу може рећи да је
кључна јер се тада појединац највише мења како анатомски-физилошки тако и психо-
социјално. „ Промене које се јављају за време овог раздобља стављају у питање
слику о себи, јер се под утицајем хормонске активности нагло мења изглед
адолесцента. Адолесцент се огледа у огледалу , често испитивачки. Он се огледа и у
очима других које су значајније и од самог огледала““(Кубурић Зорица, 2008,
стр.155) .

Управо због ове чињенице велики број истраживача се бавило управо развојем слике о
себи у периоду адолесценције, прави пример за то је свакако и стварање Оферове скале
која је конструисана 1962. године и која се састоји од 130 тврдњи, које су тако
организоване да покривају 11 подручија која су према теоријској основи, клиничком
искуству и емпиријским подацима најважнија за психички живот адолесцената. Треба
напоменути да је тих 11 подручија затим груписано у 5 одвојених аспеката слике о себи.
Тако да можемо разликовати психолошки , социјални, сексуални, породични,
адаптациони и религијски селф.

РЕЛИГИЈСКИ СЕЛФ
„ Религиозност обухвата онај део човековог бића који је усмерен на покушај човека
да успостави комуникацију , па макар и само у својим мислима , с „Бићем“ за које
верује да му је по свему слично осим у греху и смрт“ ( Кубурић Зорица, 2008, стр. 164)

Ова варијабила пре свега обухвата утицај религије и њеног садржаја на живот појединца и
начин на који овај чинилац утиче на формирање свести о себи као и своје улоге у свету.
Пре свега јер се она односи на сам став према Богу, тачније начин разумевања његове
природе и његовог утицаја, а затим обухвата и низ понашања,ритуала, вредности која су
повезана са тим ставом. То за собом повлачи и специфичан стил живота , који се односи
на ограничења оног што је допуштено било да је у питању пиће, храна, одевања,
међуљудски односи па чак и свакодневно понашање. Утицај који верска идеологија има на
адолесцента, младу особу која се тек формира је неоспоран. Религија са својим
специфичним вредностима које намеће битно утиче на личност, јер те вредности се
усвајају и постају готово несвесни, природни део појединца, а поготову у периоду када се
све доводи у питање, и када се траже одовори, које религија са својим садржајем пружа.
Најбољи приказ тога је разлика у уверењима , стилу живота, вредностима , ставу и виђењу
света припадника различитих вероисповести.
 5

ИСТРАЖИВАЊА ВЕЗАНА ЗА УТИЦАЈ РЕЛИГИЈЕ НА ФОРМИРАЊЕ

ИДЕНТИТЕТА

Од наших аутора који су се бавили овом појавом, пре свега треба напоменути проф. др
Зорицу Кубурић која у својој књизи „ Религија, породица и млади“ изложила своје
погледе и закључке везане како за формирања самог идентитета код адолесцената , тако и
за теме повезане са утицајем религије и њених концепата на породицу, као и самог
уклапања специфичних религијских форми у друштвене оквире.

Њен упитник о адвентистичкој породици попунило је 230 адвентиста. Једна половина

испитаника је и сама одрасла у адвентистичким породицама , док је друга половина
одрасла у „светској породици“, тачније ван круга адвентистичког утицаја. Овај податак
је пре свега битан јер јој је омогућио да упореди начне размишљања и религијске
перцепције људи који су били у прилици да одрастају у другачијем окружењу и начин на
који они доживљавају саму религију и свет око себе.

Значајан је начин на који она описује слику који млади адвентисти имају о себи, утицај
родитља и стил живота који воде. Оно што ауторка истиче јесте да управо верска начела
која захтевају трезвеност, потпуну апстиненцију од дроге , дувана, кафе и свега онога што
штетно утиче на људски организам на неки начин неминовно издваја појединца јер не
може у потпуност да се уклопи у неке токове који се данас схватају као свакидашњи. Са
друге стране ту је и питање сексуалне апстиненције пре брака која се рефлектује не само у
ставовима већ и у понашању младих. Интересантни су резултати њеног истраживања који
говоре о томе да 90% деце проповедника апсолутно не пристаје на понуђени алкохол или
цигарете и око 81% деце верника, док је са друге стране те резултате са онима добијеним
испитивањем породица православне вероисповести и породица младих чији родитељи
нису верници. Интересантно је то што је само 27,28% младих из опште попилације који
припадају породицама атеиста, одговорило да не би прихватило понуђени алкохол или
цигарете, док је случај са децом из православних породица био много већи, чак 55, 40% .

Оно што је ауторка закључила је да што има више религије у породичном васпитању има
више одрицања, тј. мање попуштања себи и другима и да је њиме на неки начин потврђена
Фројдова поставка да је суштина моралности одрицање.

Такође интересантно је колики утицај религија има на формирање идеје о смисленом

животу. Томе у прилог најбоље иду резултати истраживања ( Dudly, 1992) да је чак 66%
адвентиста одговорило да им живот има смисао, то опет стоји наспрам чињенице да су ти
подаци за младе из православних породица 41, 42% , а код младих атеиста 39, 39%. Стога
је неоспорно да религија младима даје већу сигурност и стабилнију перцепцију живота. То
свакако утиче на њихов идентитет јер им пружа могућност већег развоја мотива
 6

постигнућа и жеље за успехом јер имају стабилну основу , стога и не зачуђује корелација
између професионалног и академског успеха и припадности одређеној верској заједници.
Посебно ако у оквиру те верске заједнице постоје стриктна морална правила и тежња ка
њиховом нужном задовољавању.

Наравно нема само позитивних дејстава, треба напоменути да је истраживање исто тако
доказало да млади адвентисти имају јако лош став према властитом телу и то указује на
продужену збуњеност и незадовољство које је везано за телесне промене
карактеристичне за период адолесценције.

Такође колико утицај има религија показују и истраживања која су вођена у Немачкој у
периоду 2007. и 2008. године у којој је анкетирани 54.000 ђака деветог разреда, а кључно
питање је било колико припадност одређеној вери и степен личне религиозности утиче на
ставове и понашање младих, и посебно како утичу на интеграцију младих имиграната.
Закључак је, да су млади хришћани све мање спремни на насиље, што су религиознији,
док је код младих муслимана, превасходно мушког пола, обрнут случај. Наравно ово
становиште се мора узети са резервом, јер због навирућих проблема са имигрантима, може
да се постави питање тачности и поузданости самог истраживања. Али је чињеница да на
слику о себи адолесценти не формирају само на основу самог религијског утицаја и
садржаја који им пружа њихова вероисповест, већ и на основу њене перцепције од стране
друштва у коме живе.

Што се тиче саме муслиманске омладине да би се објаснио утицај религије треба истаћи
да постоји подела на неколико група. Прва група су они који иако су рођени у исламу
немају изграђену религиозност, или нео-муслимани. Друга група су они који
традиционално следе своје родитеље, тачније традиционалисти, трћу групу чине они који
одбацују традиционални приступ и траже синтезу између традиције и модерности. И
четврта група су они који настоје да опонашају живот претхподних генерација тачније
конзервативци.

„ Нео муслимани“ или “ New –born-Muslims” група представља појединце који иако
одгајани од стране родитеља муслимана, није одгајана на верским принципима, али
већина њих проналази свој идентитет управо у тој заједници и тим начелима, стога не
конзумирају алкохол и дрогу и придржавају се одређених верских заповести.

Друга група традиционалисти, немају тај потенцијални сукоб, односно лом мишљења,
њима су наметнуте одређене вредности и они ће се њима повиновати без обзира на свет.

Трећа група је можда најинтересантнија јер је називају и “поп” ислам, јер представља
тежњу ка синтез између традиције и модерности. Стога код представника ове групе
можемо уочити спој популарне музике, такође специфичан начин облачења који је пре
можда карактеристичан за неке поткултуре, а у исто време и изучавање Курана.
 7

Док четврта група представља конзервативне представнике, они који мисле да

опонашајући последњег Алаховог Посланика пронашли свој верски идентет. Ово је само
кратки приказ колико припадање једној верској заједници може имати варијетета, с тога
може на различите начине утицати на формирае идентитета код младих људи.

Такође религија и негативно може да утиче на формирање идентитета најбољи пример је и

негативан стап према хомосексуалним односима, то такође свакако може утицати на кризу
самог идентитета. Тако у Тори експлицитно пише „ Са мушкарцем не лези као са женом,
гадно је“ док на пример исламска учења у традицији хадиса признају истополну
привлачност, али њену конзумацију осуђују.

Сагледавајући само фрагменте живота, тачније делиће верског утицаја на идивидуу, са

сигурношћу се може рећи да верска уверења имају утицај на формирање слика о себи и
сету, али и до које мере то чине, зависе од самог појединца и околности.

ЗАКЉУЧАК
Ако пођемо од тога да је породица основна јединица друштва, оно што се може закључити
је да њена религиозност снажно утиче на организацију живота њених чланова. Тако да су
стил живота, систем вредности, перцепција света, а поред тога и реакција саме околине на
јединку у јако блиској вези са религијским уверењима и њиховом јачином. Али и поред
тога не треба заборавити да религијски аспект није једини и да човек као разумно биће
користи ту привилегију како би критични преиспитао не само себе, већ и свет око себе и
своја уверења, тако да је и тај аспекат оно што нас понекад обликује у посебне индивидуе.
 8

Литература

Др Зорица Кубурић, Религија, породица и млади, Београд,Чигоја штампа, 2008,стр. 30-370

Хараламбос Мајкл, Увод у социологију, Загреб, Глобус, 1989,

Ериксон Х. Ерик, 2008, Идентитет и животни циклуси, Београд, Завод за уџбенике, 2008, стр.
9-117

http://ibn-sina.net/bs/component/content/article/1302-potreba-za-religioznou-kod-mladih.html

http://www.svetionikislama.org/tekstovi/82-mladi-musliman-i-islamski-odgovor-modernom-svijetu.html

http://www.svetionikislama.org/tekstovi/53-uloga-porodice-u-islamskom-nacinu-zivljenja.html

http://www.ikculm.de/index.php?option=com_content&view=article&id=326:religijski-identitet-mladih-
muslimana-u-njemakoj&catid=43:tekstovi&Itemid=63

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2009/0353-57380901009B.pdf