Professional Documents
Culture Documents
ТЕМА ЗА СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ
ТЕМА ЗА СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ
БЛАТНИЦА
ТИЈАНА ДОЛИЋ
УВОД
Дјеца почињу уочавати различитости међу људима врло рано, већ у трећој години
(полне разлике, расне разлике, развојне сметње, инвалидитет). Тада се рађају и прве
предрасуде. Наравно, то зависи о окружењу, ставовима и понашањима одраслих с којима
се дијете сусреће. На вријеме треба почети с одговарајућим васпитним поступцима којима
се може спријечити развој предрасуда и стереотипа. Један од могућих путева је рад на
развоју толеранције.
ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА
Толеранција
Појам „толеранција„ (од латинског tоlerantia што долази од глагола tolerare, што
значи подносити, толерисати) означава способност подношења нечега што јесте или би
могло бити неугодно, штетно или неподношљиво. Попустљивост, трпељивост према туђим
схватањима, мада се човјек са њима не слаже, нарочито у питањима вјере и др (Вујаклија,
1980).
Више пута је потврђено да је толеранција услов без којег нема демократије. У том
озрачју 10. Децембра 1994. започела је европска кампања за борбу против расизма и
нетолеранције, која је послала поруку „Сви различити - сви једнаки“. Ријеч је о
иницијативи Вијећа Европе која жели најприје дјецу и младе људе усмјерити циљевима
попут толеранције, једнакости и достојанства.
Не ради се, дакле, о толерисању или подношењу другог човјека, већ о васпитању
које ће појединца оспособити да управља властитим мозгом. То је услов који треба
испунити како би свако научио прихватити другачијега, поштујући оне вриједности које
морају користити свима и вриједити за све (Trimarchi & Papechi, 1995).
Стога да нико не би морао толерисати више него што се њему самом толерише,
неопходно је схватити узроке понашања других људи и тако бити у складу са
Декларацијом о Људским правима. Поштовање људског достојанства истински ће се
остварити када успијемо завољети и схватити онога ко се из разних разлога буни против
наших дјела или идеја.
Интеграција дјеце са посебним потребама има двоструки значај - са једне стране она
омогућава укључивање дјеце са посебним потребама у живот заједнице на равноправним
основама, с друге, дјеца из редовне популације постају свјесна различитости и
специфичности људских могућности и потенцијала, што помаже развијању емпатичности,
хуманизма и поштовања људских различитости. Интеграција пружа вишеструку корист,
како дјеци са посебним потребама, тако и дјеци из редовне популације, њиховим
породицама, васпитачима, друштвеној заједници (Вујачић, 2006). Дјеца редовне
популације кроз дружење са дјецом са развојним тешкоћама у школи развијају
разумјевање, стичу искуства, толеранцију и емпатију за особе са посебним потребама,
постају осјетљива и уважавају потребе других. Истраживања показују да дјеца редовне
популације која се образују у интегралним образовним установама имају развијеније
просоцијалне ставове према различитим социјалним групама, имају више социјалног
самопоуздања и спремни су на већу друштвену одговорност.
Однос друштва према дјеци са посебним потребама
Понашање друштва према дјеци зависи од начина на који друштво схвата дијете, његов
развој и учење. Представа о дјетету која постоји у једном друштву и начин васпитавања и
социјализације дјеце зависи од тога како друштво схвата човјека уопште, његову природу,
могућности и улоге које треба да оствари у заједници (Вујачић, 2006).
Рођење здравог дјетета представља вриједност, циљ и очекивање сваког брачног пара.
Међутим, рођење дјетета са сметњама у равоју представља осујећење очекивања и стога
се доживљава као велика трагедија. Дијете са сметњама у равоју будући да је различито од
других и "недовољно спремно за живот" сматра се непожељним, неспособним и мање
вриједним. Однос према дјеци са тешкоћама у развоју варира из крајности у крајност, при
чему су обе негативне: потпуно игнорисање и одбацивање и претјерано сажаљевање.
Стереотипи, предрасуде и на њима засновани негативни ставови условљавају понашање
према овој дјеци. На тешкоћу коју дијете има често се гледа као на нешто непознато и
опасно. Овакав став прате ирационални страхови и избјегавање контаката услед чега према
овој популацији дјеце постоји социјална дистанца. Многа истраживања показују да су
према слијепој дјеци присутни негативни ставови, иако су они способни да се сасвим
адекватно укључе у живот уз, наравно, обезбијеђење основних услова (Вујачић, 2006).
Негативни облици понашања друштвене средине, као што су исмевање, избјегавање и
одбацивање, шаљу поруку дјетету да му људи нису наклоњени. Пошто га други виде
различитим, дијете и само почиње да вјерује у то и тако види себе. Начин на који остали
људи посматрају сметњу дјетета, формира перцепцију дјетета о себи којом оно може да
увелича или смањи стварне последице одређене сметње.
ЛИТЕРАТУРА
Илић, М., Николић, Р. и Јовановић, Б. (2008). Шолска педагогија. Бања Лука: Графид.
истраживања.