Filozofski fakultet

Univerzitet u Tuzli

Odsek: Pedagogija- psihologija

Predmet: Socijalna pedagogija

Profesor: dr.sc. Gabriel Pinkas, docent

Asistent: mr.sc. Aid Bulić, v. ass.

PRIKAZ KNJIGE

Freire, P. (2002) Pedagogija obespravljenih. Zagreb: Odraz

Studentica:

Ksenija Mujčević

Tuzla, januar 2019. Godine

 Pedagogija obespravljenih

Ova knjiga govori o slobodi. O pokušaju autora da odgoj učini slobodnim, a samim tim i ljude.
Autor shvata uslovljenos odgojno-obrazovnog sistema, manipulaciju i indokrinaciju širokih
društvenih masa, te nastoji odgoj osloboditi tih stega. Njegov cilj je da ljude nauči da kritički
razmisljaju i da postanu samoaktuelizirani odnosno emancipirani. Drugu polovicu 20. veka
karakteriše više trendova, kritika i koncepcija odgoja i obrazovanja. Te koncepcije nastaju u
različitim delovima sveta, a u pedagoškoj teoriji se prepoznaju kao društveno kritičke, odnodno
antipedagogijske koncepcije. Ti koncepti sadrže orginalne ideje, razmisljanja , poruke.
Najpoznatiji predstavnici su ; Klafki, Molenhauer, Neil. Freire je brazilski pedagog utemeljitelj
teorije i prakse odgoja i obrazovanja poznate kao koncept osvesćivanja. Osvšćivanje se javlja kada
se uviđa ulaganje u tradicionalni odgoj i obrazovanje koje nije efikasno. Freir teži obrazovanju kao
praksi slobode gde se svi ljudi kritički i stvaralački odnose prema stvarnosti i menjaju svoj svet.
Osnovno polazište Freirovih misli jeste da čovek prevazilazi sve ono sto mu je dato i preodređeno.

U delu se supoređuju životinje i čovek. Na način da se životinje definišu kao bića nesposobna za
promenu okoline, one se samo prilagođavaju istoj, te potrebama čoveka, dakle one žive u prirodi
i submisivne su u odnosu na čoveka. Sa druge strane čovek je biće promena, sposoban da menja
svet oko sebe i da ga prilagođava svojim željama i potrebama. Čovek je svesno biće koje živi sa
prirodom. Čovek misli i menja, životinja je inferiorna u ovom kontekstu jer nema dovoljno
razvijenu samosvet.

Čovek kao dominant biće, ne samo da u podređeni položaj stavlja prirodu i životinje već i druge
ljude. Problem humanizacije pretvara se u suštu dehumanizaciju pojedinaca bez privilegija i moći.
Pojedinci u društvu se ističu po moći koju imaju, ta moć se zove sloboda, dok se drugi deo društva
boji iste, shodno tome postaje obespravljena žrtva. Ljudi koji se boje slobode, radije će slediti volju
slobodnih i prilagoditi se tom načinu funkcionisanja nego se suprotstaviti istom. Dehumanizer su
dehumanizovani sami po sebi iz razloga što dehumaniziraju druge. Da bi se javila borba moramo
znati protiv čega se borimo… dehumanizovani deo društva, kojim upravlja strah ne započinje
adekvatu borbu. Da bi se borba ostvarila za svoje oslobođenje mora se shvatiti da stvarnost nije
zatvoren svet iz kojeg nema izlaza, već kao ograničavajuću situaciju koju moraju promeniti.
Potrebno je masama objasniti njihovo delovanje, i moraju biti sami sebi primer za oslobođenje.
 Svaka situaciju u kojoj jedan pojedinac obespravljude drugog, onemogućava mu razvoj, stavlja
ga u kalup i prilagođava sebi smatra se ugjetavanjem. Ovaj vid ophođenja prema drugima ravan je
sadizmu, gde žrtva mora tražiti način da se bori protiv ugnjetavanja i obezbedi sebi što bolji i
humaniji život.

Ovaj model ponašanja, usporavanje razvoja, prisutan je i u školskom sistemu. Zadatak

nastavnika je da učenicima prenese znanje, nastavnim govori učenik sluša, pamti i ne razmišlja.
Ovaj pristup je štetan po razvoj intelektualnih sposobnosti pojedinaca, i ne samo da ih ugnjetava,
on ih kalupi, dakle učenici ne razmišljaju, nemaju svoje stavove, ne osvrću se kritički na sadržaje
koji im se nude, samo razvijaju memoriju. Kasnije, ova pojava postaje ozbiljnija. Imam svet pun
istomišljenika, niko ne kritikuje, niko ne razmišlja. Bankarski concept obrazovanja je savršena
podloga za masovnu manipulaciju, ali ne i za napredak što pojedinca što zajednice.

Bankarski koncept podrazumjeva: 1. Učitelj podučava, a učenika treba podučavati, 2. Učitelj zna
sve. a učenici ništa, 3.Učitelj misli, a učenici su oni za koje učitelj misli, 4. Učitelj govori, a učenici
slušaju, 5. Učitelj disciplinira , a učenici su ti koje treba disciplinirati, 6. Učitelj bira ii nameće svoj
izbor a učenici se pokoravaju. Ljudi su skloni pokoravanju autoritetu, prvo se pokoravamo
roditeljima, posle nastavnicima, a na kraju dominantnim pojedincima.

Bankarski koncept ubija kreativnost, onemogućava stvaralaštvo, uskraćuje razvoj svih

čovekovih sposobnosti, dehumanizira pojedinca oduzimajući mu pravo da misli svojom glavom!
Na taj način, učenici postaju poslušni i podložni manipulaciji. Dakle, školski sistem priprema ljude
za taj način života. Učenik je ovisan i poslušan, sledi volju nastavnika, da bi kasnije isto tako bio
poslušan građanin i pojedinac u masi kojom je lako upravljati. Bankarski koncept obrazovanja je
nekrofilski, gde shvaćanje svesti postaje statičko specijalizirano, koje pretvara učenike u predmete
oduzimajući im moć i sposobost slobodnog prosuđivanja.

Nastavnici, i ljudi generalno, koji misle odustati od drhumanizacije drugih, pa i samih sebe,
moraju se skroz odreći bankarskog koncepta. Moraju osloboditi sebe i druge te započeti borbu
protiv sistema. Prvi korak je svakako prihvatanje drugih ljudi, gledanje na njih kao na svesna bića.

Ljudi su bića koja imaju sposobnost govora. Govor je sredstvo direktne komunikacije, dijalog je
situacija u kojoj se ta komunikacija manifestira. Govor se sastoji od razmišljanja i akcije, ova dva
segmenta su međuovisna i ne postoje jedan bez drugog. Dijalog je egzistencionalna potreba, ona
je način kojim ljudska bića dobijaju smisao. Dijalog je čin stvaranja i ne sme šluziti kao instrument
za dominaciju jedne osobe nad drugom, što je jako često slučaj. Dijaloški čovek je kritičan i zna
da je u ljudskoj moći stvarati i preoblikovati. Dijalog je poveznica između ljudi jedino kada ima
smisla i kada obe strane poštuju kulturu dijaloga, kada slušaju sagovornika, razmišljaju i kritički
se osvrću na ono što im je rečeni i nakon toga daju vlastiti sud o tome.

Svako društvo u manjoj ili većoj meri pati zbog dominantnih dehumanizera koji vladaju i
upravljaju istim. Cilj uspešnog odgojno-obrazovnog sistema je da stvori kreativne, sposobne
mislioce koji će kasnije biti u stanju da te prilike primate, osude i menjuaju kako bi i sami započeli
borbu protiv dehumanizacije. Ta borba nije zadatak samo jedne grupe društva, borba za slobodu
je misija svih nas.