Prikaz knjige „Pedagogija autonomije“ Paula Freirea (Beograd: Clio, 2017)

Naslov ovog prikaza naslov je jedne od mnogih knjiga Paula Freirea. Freire je
kao hodočasnika očiglednog video sebe i svoj rad u obrazovnoj teoriji i praksi.
Kao hodočasnika očiglednog Freira su videli i progresivni teoretičari
obrazovanja i edukatori koji su pisali o njemu.1 Za razliku od Hodočasnika
očiglednog, na naš jezik prevedene su druge dve Freirove knjige: njegovo
najpoznatije obrazovno delo Pedagogija obespravljenih2 te Pedagogija
autonomije – njegov poslednji, po mnogo čemu testamentarni pedagoški
pamflet (u najboljem smislu te reči) iz 1997. Prevod potonje knjige objavio je
2017. beogradski izdavač Clio. Ovde ćemo govoriti o Pedagogiji autonomije.3
Freire je rođen 1921. godine u Brazilu; umro je 1997. Smatra se osnivačem
kritičke pedagogije. Do pojma kritičke pedagogije Freire nije došao pukom
kontemplacijom. Njegove teorijske koncepcije redom su sve bile izvedene iz
konkretne pedagoške prakse. Freire je ponajviše radio na obrazovanju
odraslih, pre svega na njihovom opismenjavanju. Jednom kada je zbog svojih
revolucionarnih levičarskih stavova proteran iz Brazila, a onda i iz Čilea, svoje
inovativne programe opismenjavanja dobio je priliku da proveri u drugim
krajevima sveta, ponajviše u Africi, a pod okriljem Kancelarije za obrazovanje
Svetskog saveta crkava.
Zašto su važni pismenost i obrazovanje, te šta bi to mogla biti kritička
pedagogija, čitalac će lako shvatiti iz knjige Pedagogija autonomije.4 Načelni
pogled na svet i na ljude u svetu, kao i iz toga izvedeni jedan specifični pogled
na obrazovanje glavna su tema ove knjige. U tom smislu, ona se više bavi
filozofijom obrazovanja nego što daje konkretne primere i objašnjenja za
pedagošku praksu. Freire svoje stavove izlaže jednostavno i u širokim
potezima, ne upušta se u detalje i ne obrazlaže previše kako je došao do
svojih uvida, pa čitalac stalno treba da ima na uma da nije reč o apstraktnom
teoretičaru nezainteresovanom za konkretnu stvarnost, već o edukatoru s
bogatim iskustvom.
Freirovu kritičku pedagogiju razumećemo ako joj priđemo sa tri strane, to jest
ako je osvetlimo iz tri za nju važna svetonazorska i teorijska ugla. Prvi i
najvažniji tiče se čovekove prirode. Freire stoji na poziciji antropološkog
optimizma, i to onako kako je tu poziciju oblikovala moderna. Ljudi su, veruje
Freire, razumna bića, sposobna da moralno rasuđuju, napreduju i da nabolje
menjaju uslove svog života. U tom napredovanju i promeni ključnu ulogu ima
obrazovanje. Freirov moderni, prosvetiteljski pristup obojen je, međutim, i
jakim religijskim elementima.
Po analogiji s teologijom nade Jürgena Moltmanna,5 Freirovu kritičku
pedagogiju možemo shvatiti, kako je to i sam autor činio – pod uticajem
latinoameričke teologije oslobođenja,6 koju je, pak, presudno oblikovala
Moltmannova teologija – i kao pedagogiju nade. Freire piše da su ljudi
nedovršena bića. Ali, baš zato što su nedovršena, sposobna su da napreduju.
U tom napredovanju, ne menjaju se nabolje samo ljudi nego i okolnosti u
kojima žive. Vera u progres kosi se sa shvatanjem da nam je sudbina
determinisana a svet kakvim ga zatičemo zauvek zadat. Freire kaže da nas
okolnosti uslovljavaju, ali nas ne mogu odrediti jednom zasvagda.
To je posebno važno za ljude koji trpe nepravdu – za potlačene i
obespravljene, kojima se Freire čitavog svog života obraćao, za njih
osmišljavao obrazovne programe i radio na njihovom obrazovanju. U toj tački
presecaju se teologija nade i Freirova kritička pedagogija – i u najcrnjim
okolnostima, ljudi nisu neminovno osuđeni isključivo na patnju: izlaz postoji, a
Freire ga vidi u emancipatorskim obrazovnim praksama. Kao što teologija
nade ne odlaže spas do nekog neodređenog kraja sveta,7 već u ime vere
zahteva da se stvari na ovome svetu odmah menjaju nabolje za one koji pate
zbog nepravde, i Freire veruje da je moralni zadatak svakog edukatora da
potlačenima obrazovanjem otvori put emancipacije.
Stoga, kada se gleda iz Freirovog ugla, obrazovanje nikako ne može biti
neutralno: ono zahteva od edukatora da jasno moralno prosuđuju i povlače
liniju između dobra i zla. Obrazovanje je uvek, i neminovno, moralni i politički
čin. Moralni, jer zahteva da se odlučno zauzme stav o prilikama u kojima žive
oni koji se obrazuju. A politički, jer se zalaže za promenu postojećeg lošeg
stanja, što podrazumeva novi dogovor o tome kako će se živeti zajedno i kako
će u preuređenoj zajednici biti raspodeljeni resursi da bi se izbegle nove
patnje.
Drugi ugao iz koga treba gledati na Freirovu pedagogiju tiče se pojma
hegemonije i kontrahegemonije, pri čemu potonju treba da proizvede kritička
pedagogija. Stanje potlačenosti, svestan je Freire, ne održava se isključivo
grubom primenom sile, iako sila jeste poslednje pribežište tlačitelja. Pored
sile, tlačitelj na raspolaganju ima i druge instrumente za proizvodnju ili iznudu
pristanka na tlačenje. Na tragu Antonija Gramscija, a levičarska i marksistička
literatura i inače mu je bila dobro poznata, Freire piše o hegemoniji
zahvaljujući kojoj se održavaju nepravedni poreci. Na okosnici dominantnog
pogleda na svet odnosi tlačenja nisu nepravedni, već nužni i sami po sebi
nepromenljivi, pa je čak i suvišno ocenjivati ih kao dobre ili loše.
Taj pogled na svet održavaju – ako se držimo Gramscijeve terminologije –
tradicionalni intelektualci, a među njima i prosvetni radnici. Obrazovanje s
takvim prosvetarima podupire postojeće loše stanje, normalizuje ga i
opravdava, te tako u začetku ukida razloge zbog kojih bi ga trebalo menjati.
Uvidi Louisa Althussera o ideološkim aparatima države,8 među kojima je škola
na istaknutom mestu, u velikoj meri se preklapaju s Freireovim. Freire će pak
otići i korak dalje: ti isti aparati mogu se upotrebiti i za stvaranje
kontrahegemonije, ali za to je potrebno da nastavnici umesto tradicionalnih
budu – opet jedan Gramscijev termin – organski intelektualci. To jednostavno
znači da oni treba da prestanu da svet objašnjavaju iz ugla onih koji imaju
moć i tlače. Svet treba predstaviti iz ugla potlačenih, jer se tako ukida sva
samorazumljivost nepravednih odnosa i otvara prostor za novo moralno
rasuđivanje, u čijem su središtu sada oni koji stradaju.
I ovde će se u Freireovoj filozofiji obrazovanja odslikati njeni religijski
elementi. Freire će proces opismenjavanja predstaviti kao imenovanje sveta i
sticanja moći da se taj svet preoblikuje. Jasne su biblijske reference na knjigu
postanja u ovom aspektu Freirove misli. Ali, one su čvrsto spregnute i sa
jednom gramšijevskom verom da je onaj koji stekne moć da tumači svet u
stanju i da svet menja. Ili barem da uskrati pristanak na loše stanje. Kada se
nepristajanje poveže s nadom, kao što Freire to čini, promena postaje
moguća, a obrazovanje presudno važno za nju.
Tako stižemo i do trećeg aspekta Freireove kritičke pedagogije, a to je
razumevanje sâmoga obrazovanja. Unutar filozofije obrazovanja, Freire ide u
red progresivnih edukatora, poput recimo njegovog preteče Georgea S.
Countsa.9 S te posebne pozicije unutar obrazovnog spektra, Freire će, kao i
drugi progresivni edukatori, posegnuti za uvidima Johna Deweyja, koga, pak,
obično nazivaju liberalnim edukatorom. Freireu, pored ostalog, kod Deweyja
odgovara i sâma njegova definicija obrazovanja. Dewey piše: „Tako mi
dolazimo do stručne definicije pojma vaspitanja. Ono je rekonstrukcija ili
reorganizacija iskustva koja uvećava značaj iskustva i sposobnosti za
upravljanje tokom potonjeg iskustva.“10 Freire govori slično – potlačenima
treba omogućiti da preosmisle svoje iskustvo trpljenja nepravde, čime se
otvara put za promenu. I kod Deweyja i kod Freira, obrazovanje je okrenuto
budućnosti s ciljem da se poboljšaju uslovi života za sve. Stoga obojica
sumnjaju da može postojati konačna mera znanja koje treba usvojiti. Naprotiv,
obrazovanje mora biti stalno otvoreni proces, pa je njegova druga svrha
naučiti učenike da samostalno uče i (pre)osmišljavaju svoja nova iskustva.
Sva tri aspekta kritičke pedagogije data su jasno i pregledno u Pedagogiji
autonomije. Pri tom, ta knjiga je pisana kao direktno uputstvo za edukatore.
Ona apeluje na njihovo moralno čuvstvo i poziva ih da se kroz obrazovanje
upuste u popravljanje sveta. U fokusu Freira i u ovoj knjizi, u ulozi učenika
nalaze se potlačeni. Nastavnici se pozivaju, sa jakim slobodarskim patosom,
da pomognu emancipaciju potlačenih. Freire insistira da je početna inicijativa
u tom procesu na strani nastavnika: tako što će učenike tretirati kao
autonomne i uvažiti njihovo specifično iskustvo patnje, nastavnik će napraviti
prvi korak u njihovoj emancipaciji. S druge strane, Freire nema iluziju o
tobožnjoj ravnopravnosti nastavnika i učenika. Obrazovanje je uvek jedan
odnos neravnomerno raspodeljene moći u korist edukatora; ali tu moć on ne
sme zloupotrebiti, a ponekad, zarad pedagoške svrhe, mora je se i odreći
(ponovo je tu reč o novozavetnom moralnom patosu).
Zloupotreba bi se ogledala u tome što bi nastavnik sebe doživeo kao apsolutni
izvor znanja, koje treba da utuvi učenicima. Taj model obrazovanja Freire će
duhovito nazvati „bankarskim“. U Pedagogiji autonomije, međutim, nećemo
dobiti opis šta je u stvari bankarsko obrazovanje. U Pedagogiji obespravljenih,
pak, pored opisa bankarskog obrazovanja, naći ćemo i podrobnije uputstvo za
osmišljavanje i realizaciju emancipatorskog obrazovanja.
Pedagogija autonomije uzeta izdvojeno od ostalih Freireovih dela i bez
poznavanja njegove pedagoške prakse, može odbiti čitaoca koji bi tu potražio
smernice ili opise za konkretni obrazovni rad. Vrlo brzo, taj tekst zaliči na
dugački spisak lepih (pedagoških) želja, a bez objašnjenja kako da se one
ostvare. Čitanje ove knjige moglo bi se tako završiti osećanjem izneverenog
očekivanja. Za one koji su upoznati s Freireovim radom, knjiga međutim može
biti odličan podsetnik na osnovne svetonazore i obrazovna načela u osnovi
njegove kritičke pedagogije. U tom smislu, knjiga jeste testamentarna.
Po čitanju Pedagogije autonomije, zainteresovani čitalac može se okrenuti
tekstu dvojice poznatih edukatora i velikih Freireovih poštovalaca Luisa
Gandina i Michaela Applea: u ogledu „Može li kritička demokratija opstati?
Porto Alegre i borba za ’punu’ demokratiju u obrazovanju“,11 njih dvojica
opisuju jedan konkretni pedagoški projekat – podizanje škole usred slama.
Sve Freireove obrazovne ideje tu su primenjene u miljeu jedne dramatično
siromašne mesne zajednice. Iz te studije slučaja jasno se vidi šta bi sve
podrazumevala kritička pedagogija. Tu nikada nije reč samo o šturom znanju.
Apsolutno sve ima ulogu u obrazovnom procesu: krenimo od kvalitetno
izgrađene, dobro opremljene i uredno održavane zgrade škole. Samim svojim
izgledom škola šalje poruku stanovnicima slama da ih šira zajednica poštuje i
uvažava njihove potrebe. Takva škola onda postaje i središte društvenog i
političkog života lokalnih žitelja.
Nastavnici u toj školi imaju veće plate, jer je i njihov posao zahtevniji. Tu nije
reč samo o novcu: novcem se takođe šalje poruka o poštovanju, o priznatoj
vrednosti prosvetnog rada. Razlika u plati obezbeđuje se iz budžeta mesne
zajednice, a to je opet odluka lokalnih žitelja. Time oni takođe pokazuju da su
svesni vrednosti posla nastavnika. Povrh toga, reč je o posebnom obliku
participativne demokratije – autonomnom raspolaganju delom budžeta, čime
se jača politička svest članova zajednice. Nastavni programi u školi
prilagođeni su potrebama i doživljajima sveta članova lokalne zajednice. U
obzir se uzimaju i mogućnosti dece da pohađaju školu u uslovima ekstremne
oskudice, što se ogleda i u podeli nastave i u drugačije strukturiranim
uslovima za prelazak na sledeći nivo obrazovanja. Ova mera podrazumeva i
potpunu decentralizaciju nastavnih programa i njihovo prilagođavanje
konkretnim sredinama u kojima se nastava odvija.
Iz ovog primera postaje očigledno da već sama po sebi primena kritičke
pedagogije zahteva transformaciju postojećih struktura odlučivanja i podele
moći i resursa.
Ovaj primer vraća nas i na domaće školstvo. Ograničiti kritičku pedagogiju
samo na insistiranje na dijalogu sa đacima u učionici bilo bi falsifikovanje
Freireovih osnovnih zamisli. Kritička pedagogija u našim školama zahtevala bi
da se smanji moć ministarstava prosvete u oblikovanju kurikuluma, da se
programi razude i prilagode lokalnim sredinama, da se izmene načini
ocenjivanja i promene modeli testiranja i provere rada nastavnika i nivoa
znanja učenika. Bilo bi to ravno prosvetnoj revoluciji.
Ali, retorika kritičke pedagogije mogla bi ovde biti i zloupotrebljena. Zapravo,
to se već događa. Zvanični razlozi zbog kojih se u naše škole uvodi dualno
obrazovanje mogu na prvi pogled zaličiti na argumente kritičke pedagogije. U
uslovima velikog siromaštva, izlazi se u susret potrebama đaka i roditelja,
nude se obrazovni programi koji po kratkom postupku vode decu do prvog
posla i zarade, čime se maltene trenutno menja njihov socijalni status i pruža
šansa za pristojan život. Pri tom, obrazovanje postaje fleksibilnije jer se
prilagođava potrebama lokalnog tržišta rada, od čega ponovo korist imaju
žitelji mesnih zajednica.
Naravno, sve je to laž. Prava kritička pedagogija prvo bi se pozabavila
uslovima siromaštva: zašto su ljudi siromašni, to jest kako izgleda poredak –
politički i ekonomski – koji dovodi do siromaštva. Pravi edukatori bi zajedno s
članovima lokalne zajednice pre svega insistirali na promeni aranžmana koji
vode u siromaštvo; a tek u drugom koraku bi se pregovaralo o poslovima pod
uslovima koji su prihvatljivi za sve, a ne isključivo za investitore. Nevolja je u
tome što početna laž deluje uverljivo naprosto zato što ima privid očigledne
istine i u skladu je sa zdravim razumom.
Borba protiv zdravog razuma bila bi onda prioritet kritičke pedagogije. Tako
Freirea tumači Michael Apple.12 Zdrav razum – na tragu Gramscija – možemo
videti kao ideologiju koja je pobedila i to tako što je uspešno potisnula izvan
vidokruga sve alternativne svetonazore. Sasvim zdravorazumski zvuči da je
za siromašne dobro da imaju posao i kakvu-takvu platu. Ali, ovaj zdravi razum
skriva osnovno pitanje – zašto su siromašni uopšte siromašni? On zatečeno
stanje uzima zdravo za gotovo kao zauvek zadato i traži rešenja koja ne mogu
uticati na njegovu promenu. Freire smatra da je posao edukatora – on ga
naziva opismenjavanjem ili (novim) imenovanjem sveta – da skine krinku s
očigledne nepravde i tako započne proces emancipacije.
Školegijum, 04.02.2018.
Peščanik.net, 06.02.2018.