НАУЧНО ОДРЕЂЕЊЕ ПЕДАГОГИЈЕ:

- Историјски развој педагогије најчешће се почиње објашњавати са

појавом педагошке мисли у саставу античке филозофије (Питагора,
Протагора, Сократ, Платон, Аристотел). У периоду хуманизма и ренесансе
то су Виторино де Фелтре, Мишел Монтењ и Франсоа Рабле, а од
социјалутописта Томас Мор и Томазо Кампанела.

- Јан Амос Коменски је развио разредно-предметно-часовни систем

наставе, који је актуелан и данас. Највећи допринос развоју педагошке
науке дао је њемачки филозоф Јохан Фридрих Хербарт почетком XIX
вијека.

- Појам педагогија (грч. paidagogus) сложеница је од грчких ријечи pais,

paidos - дијете, дјечак и ago, again - водити. Појам paidagogus био је назив
за роба који дијете господара води и стара се за његову сигурност. У
античком Риму pedagogus био је заробљени учени Грк - учитељ дјеце свога
господара.

- Педагогија је наука о оспособљавању људи за живот, рад и учење. Задаци

педагогије су да: истражује, проналази, валоризује, проучава и сарађује са
другим наукама, како би унапређивала теорију васпитања и праксу
оспособљавања човјека за рад, учење, живот у интеркултуралном друштву
и слободном времену.

- Епистемолошке (дисциплина која проучава законитости научног

сазнања) карактеристике педагогије су: проблем истраживања, предмет
истраживања, методологија истраживања и терминологија.

- У настанку и развоју педагошке науке постоје два релативно самостална

развојна периода:

1. Преднаучни период - односи се на настанак и развој педагошких идеја,

схватања и концепција васпитања до конституисања педагогије као
посебне науке.
2. Научни период - представља развој педагогије као посебне науке. За
њено конституисање заслужан је њемачки филозоф и педагог Јохан
Фридрих Хербарт.

- Хербарт је први педагогију увео у универзитетску наставу. Покушао је

повући јасну границу између педагогије као науке и педагогије као
практичне дјелатности.

- Најпознатије педагошке дисциплине су: општа педагогија, методологија

педагошких истраживања, дидактика, школска педагогија, андрагогија и
методика наставе.

- Два приступа проучавању васпитно-образовних феномена:

интердисциплинарни (однос унутар педагошких научних дисциплина) и
мултидисциплинарни (однос који педагошка наука успоставља са другим
наукама) приступ.

ПОЈМОВИ У ПЕДАГОГИЈИ:

- Систем појмова у педагогији се може подијелити на три подсистема: 1)

основни педагошки појмови; 2) изведени педагошки појмови и 3) појмови
који су преузети из других наука.

- Основни педагошки појмови су: васпитање, образовање и настава.

- Васпитање је активност којом човјек утиче на властити и туђи развој, с

циљем да појединца ''развије'', ''доведе'' до нивоа самоваспитања. Предмет
педагогије односи се на намјерне, планиране и организоване утицаје на
човјека.

- Васпитање има шире и уже значење:

 Васпитање у ширем смислу представља процес свеукупног

дјеловања на развој личности, а обухвата когнитивни, афективни и
психомоторни развој личности.
 Васпитање у ужем смислу односи се на формирање ставова,
интереса, увјерења тј. обликовање друштвено прихватљивог
понашања личности.
- Послије васпитања, најважнији сродни појам је самоваспитање.
Самоваспитање се базира на унутрашњој мотивацији и има битан значај у
процесу преваспитавања. Битне одлике процеса самоваспитања су већа
ангажованост, самодисциплина, самоконтрола, аутономија, развијена
култура понашања, позитивнија слика о себи и сл.

- Образовање се одређује као процес и појам који је ужи од васпитања, оно

је његов интегрални дио. Образовање је процес усвајања:

 знања - чињенице које је човјек усвојио и трајно задржао у својој

свијести;
 вјештина - честим понављањем одређене радње стечена
психомоторна способност и
 навика - аутоматизована вјештина.

- Послије образовања, најважнији сродни појам је самообразовање. То је

онај дио образовања којег васпитаник обавља сам. Самообразовање се у
почетку примјењује као допуна образовању, с циљем да се усаврше знања,
развију вјештине и навике. Оно је битна компонента перманентног
образовања.

- Настава је процес у којем се истовремено одвија и васпитање и

образовање личности. То је процес организованог поучавања, процес
педагошког дјеловања и заједничког рада ученика и наставника.

- У савременој педагошкој литератури, уз термине васпитање, образовање

и настава, све чешће се користи и термин оспособљавање. Оспособљавање
укључује: васпитање, образовање и обуку. Оспособљавање за живот, рад и
учење доприноси еманципацији личности васпитаника.

ОДНОС ПЕДАГОГИЈЕ И ДРУГИХ НАУКА:

- Педагогија се прво развијала у оквиру филозофије. Захваљујући томе

између ове двије науке постоје трајне везе и односи. Педагогија је
најтјешње повезана са следећим филозофским дисциплинама: 1) етиком -
наука о моралу; 2) естетиком - наука о лијепом; 3) телеологијом - наука о
циљевима; 4) гносеологијом - наука о сазнању; 5) епистемологијом -
сазнање у науци 6) логиком - наука о правилном закључивању и
доказивању.

- Неки од филозофских праваца су условили и појаву педагошких праваца,

па стога можемо говорити о филозофско-педагошким правцима:

 идеализам - облик метафизичког схватања свијета, полази од идеја да

су материја и цјелокупна стварност изведене категорије. Човјек
егзистира у форми душе која се након смрти враћа свијету идеја.
Људско сазнање чине вјеровање, ауторитет и интуиција. Концепције
васпитања које су засноване на идеализму тумаче да је најбоље
васпитање и знање који се усвајају вјеровањем. Највећи утицај на
педагошке идеје имали су Платон, Аристотел, Тома Аквински,
Декарт, Кант и Хегел;
 реализам - филозофски правац који је супротан од идеализма. Према
овом правцу постоји вањски свијет који је независтан од човјекове
свијести. Тај реални свијет у процесу образовања треба сазнати
онакав какав он заиста јесте. Највећи утицај имали су Фелтре, Рабле,
Монтењ, Ратке, Коменски, Русо и други филозофи;
 неотомизам - представља правац у којем се исказује покушај мирења
разума и вјере, с тим да вјера остаје критериј истине. Настао је под
утицајем Аристотелове филозофије и теолошких погледа Томе
Аквинског, интензивно се развијао у XIX вијеку. Према схватањима
неотомиста, човјек је истовремено и материјално и духовно биће.
Новије концепције васпитања које полазе од схватања неотомизма
тумаче да је васпитаник субјект који учи, а васпитач субјект који
''учи како се учи''.
 егзистенцијализам - бави се проблемом отуђења човјека и губљењем
индивидуалности. Овај правац настао је у првој половини XIX
вијека, у вријеме кризе грађанског друштва. Неке концепције
васпитања полазе од филозофије егзистенцијализма, посебно од
схватања да човјек није ништа друго него оно што ''направи сам од
себе''. Концепције васпитања које су засноване на овом правцу
оштро су критиковале теорију фронталне наставе и разредно-
предметно-часовног система наставе.
  есенцијализам - настао је средином XX вијека. У педагогији
есенцијализам представља такво схватање према којем се есенција
(суштина) мора сазнати без обзира на интересовање васпитаника.
Полазећи од таквих схватања, конципирани су наставни предмети:
вјеронаука, математика, природне науке и историја.
 прагматизам - правац који је имао великог утицај на конституисање
савремених концепција васпитања. Представници овог правца су:
Чарлс Пирс, Вилијем Џемс, Џон Дјуј. Према педагогији прагматизма
суштину васпитања чини реконструкција искуства. Отуда васпитање
мора бити процес континуиране реорганизације, реконструкције и
трансформације.
 филозофија марксизма - према марксистима човјек је стваралачко
биће. Човјек је кључни субјект свега, отуда и у васпитно-образовном
процесу васпитаник треба да представља кључни субјект.

- Педагогија и психологија су чврсто повезане науке. Ипак, у процесу

развоја и конституисања педагогије и психологије дошло је до
разграничења у двије сфере:

 предметној сфери, тј. садржајима - психологија је задржала осјет,

емоције, машту, црте, ставове, темперамент и сл., а педагогија
наставу, образовање, васпитање и др.;
 у истраживачким методама.

- Педагогија је посебно повезана са општом психологијом, развојном

психологијом, социјалном психологијом, психологијом личности и
педагошком психологијом.

- Развојна психологија подразумијева да васпитачи могу посматрати

ментални развој дјетета. Посебно је битна у области теорија учења и
њихове примјене у настави. Потребно је разликовати теорије учења
(психологија) и теорије наставе (педагогија). Васпитни процес је заснован
на различитим теоријама учења.

- Проблематика којом се бави социологија (проблеми друштва, друштвене

структуре, друштвени односи), од великог су значаја за педагогију. Циљ
социологије је да утврђује и испитује односе који постоје у друштву. Од
сагледавања тих односа директно зависи сагледавање и рјешавање неких
фундаменталних питања васпитања.

- Питањима којима се бави антропологија, посебно културна антропологија

у сфери су интересовања и педагогије као науке о васпитању човјека. Како
ни једна концепција васпитања не може заобићи антрополошке аспекте
човјека, повезаност антропологије и педагогије је нужна. Научна
међудисциплина која повезује педагогију и антропологију назива се
педагошка антропологија. Педагошка антропологија настоји открити
темељну структуру и функцију човјека као бића које своје могућности
перманентно остварује васпитањем.

- Однос педагогије са кибернетиком има посебан значај. Савремена

основна теоријска и кибернетичка поставка гласи - васпитаник је
истовремено ''систем'' којим се управља у васпитно-образовном процесу и
''систем'' који сам собом управља. Кибернетичко управљање јавља се у два
облика:

 управљање према принципу ''црне кутије'' (обратна веза и

регулисање процесом остварује се само на основу крајњег исхода
процеса) и
 управљање на принципу ''бијеле кутије'' (обратна веза се успоставља
у току процеса и носи обавјештење о путу којим се постиже циљ).

- Предмет проучавања педагошке кибернетике може се дефинисати као

проучавање законитости кибернетичког управљања васпитно-образовним
процесом.

ВАСПИТАЊЕ - СПЕЦИФИЧАН ПРОЦЕС И ДЈЕЛАТНОСТ:

- Васпитање се одређује као планска и систематска дјелатност формирања,

подстицања и уобличавања личности у правцу постављеног циља.
Васпитање је увијек усмјерено на будућност.
- Ријеч васпитање има свој коријен у старој словенској ријечи питати, што
значи хранити. Према томе васпитање подразумијева храњење, одгајање,
подизање човјека, његове личности и то не само у физичком већ и у једном
свеобухватном психофизичком и духовном смислу.

- Основне карактеристике васпитања су:

 интенционалност васпитања - овом карактеристиком исказује се

намјерност васпитања. Ту намјерност најчешће исказујемо помоћу
захтјева за учењем, односно помоћу унапријед постављених циљева.
У ту сврху користе се и наставни планови и програми.
 васпитање је друштвено-историјска категорија - промјене у
васпитању изазване су промјенама у друштву и друштвено-
историјске прилике битно су утицале на васпитање. Свака историјска
епоха имала је: циљ, садржај, систем, методе и средства васпитања.
 васпитање је друштвено-генерацијска појава - повезивању генерација
највише доприноси васпитање. Практично, ни једна генерација не
почиње из почетка, од нуле, већ од одређеног нивоа насљеђа
претходних генерација.
 васпитање је имало класни, бескласни и сталешки карактер - класе на
власти су користиле васпитање као средство за изражавање
карактера класе. Сталешка друштва организовала су васпитање за
поједине сталеже - иста школа за припаднике истог сталежа.
 друштвено-политички карактер васпитања - исказује повезаност
васпитања са политиком.
 систематичност и организованост васпитања - највише га
карактерише институционално (школско) васпитање. Са појавом
првих школа постављене су основе за систематичност и
организованост васпитања.

- Три приступа васпитању, по Клаусу Моленхауеру: васпитање као

комуникацијско дјеловање, васпитање као интеракција и васпитање као
репродукција става.

- васпитање као комуникацијско дјеловање - под појмом педагошка

комуникација подразумијева се преношење, саопштавање, излагање,
примање, једном ријечју размјена порука као и успостављање односа,
споразумијевање међу учесницима у васпитно-образовном процесу и
процесу учења о средствима и начинима опхођења. С обзиром на број
учесника комуникација може бити: интраперсонална (личност комуницира
сама са собом), интерперсонална (између двије особе), групна и јавна
комуникација.

- васпитање као интеракција - квалитете доброг интеракцијског односа на

релацији васпитач - васпитаник огледа се кроз три профила: 1) бити
реалан; 2) цијенити васпитанике као људе; 3) емпатија - способност да се
стави у положај другог.

ЛИЧНОСТ И ВАСПИТАЊЕ:

- Појам личност односи се на непоновљив, релативно чврсто интегрисан,

стабилан и комплексан психички склоп особина, који одређује
карактеристично и досљедно понашање појединца. Критичка анализа
различитих дефиниција показује да се оне углавном базирају на три
одреднице: 1. јединство - интегритет личности, 2. јединственост -
особеност личности и 3. релативна досљедност у понашању - личност
дужи период испољава одређена обиљежја.

- биологистичка теорија личности:

- најпознатија БТЛ је теорија личности Сигмунда Фројда. Он је

покушао објаснити суштину личности помоћу несвјесног (метафора
леденог бријега). По Фројду динамика личности представља покретачку
снагу, а чине ју урођени инстикти. Постоје двије групе инстиката:
инстикти живота (глад, жеђ и сексуални инстикт) и инстикти смрти или
деструктивни инстикт (разарачки инстикт).

- Фројд сматра да структуру личности чине:

1. ID (оно) - тражи задовољавање инстиката по сваку цијену. Ту

убрајамо и рефлексе.
2. EGO - структурни дио личности који омогућава задовољавање онога
чему тежи ID и
3. SUPEREGO - или над-ЈА састоји се од принципа, норми, моралних
прописа, идеала.

- Фројд сматра да су ова три структурна дијела личности међусобно

повезана. Биолошку компоненту чини id, психолошку компоненту чини
ego, а социјалну компоненту superego. Између ове три компоненте долази
и до сукоба.

- Фројд сматра да је за формирање личности одлучујуће рано

дјетињство (до пете године). Дијете у свом развоју пролази кроз следеће
стадијуме:

 орални стадијум (прва година живота);

 анални стадијум (друга година живота) - задовољство у обављању
физиолошких потреба;
 фалички стадијум - манипулисање полним органом као извор
задовољства;
 период латенције - слабије испољавање сексуалног интересовања.

- Значај Фројдове теорије личности је у томе што је у њој истакнут

динамички карактер личности и што су откривени одбрамбени механизми
личности. Слабости ове теорије су у томе што претјерано пренаглашава
улогу насљеђа, што се занемарују утицаји средине и социјалних фактора.

- персоналистичка теорија личности:

- Најпознатији представник је Олпорт. Он сматра да је Фројдова

теорија прихватљива само за објашњавање абнормалног понашања човјека.
Олпортова теорија изражава посебност сваког појединца. Назива се и
теорија црта због тога што он личност приказује као организацију
релативно трајних општих особина или црта личности. Организација
особина представља структуру личности.

- Зрелу личност према Олпорту карактерише:

 проширење његовог ЈА (ЈА или proprium-властитост, свијест о себи,

самопоштовање, рационално мишљење);
 објективизација личности (процјењује и разумије себе) и
 јединствена животна филозофија.

- Позитивне одреднице Олпортове теорије су: истицање значаја и

улоге свјесних фактора, сложеност мотивације и релативна досљедност у
понашању. Слабости његове теорије су: запостављање улоге средине и
социјалних услова, негирање повезаности између понашања дјетета и
одраслог човјека, запостављање заједничког у личности а пренаглашавање
особености...

- социјалне теорије личности:

- Фактор социјалне средине у конституисању теорија личности у

први план истичу социјалне теорије. Постоји више социјалних теорија
личности, најпознатије су Адлерова теорија личности и Фромова теорија
личности.

- Адлерова теорија заснована је на схватању да је основна тежња

личности тежња за супериорношћу тј. вољом за моћи. Појединац стално
осјећа своју несавршеност и неразвијеност па због тога и тежи да
преовладава своју беспомоћност. То у социјалном окружењу развија
осјећање личности. Инфериорност не мора бити само негативна
(комплекси инфериорности), јер може бити снажна покретачка снага и
појединца и човјечанства у цјелини. Сваки појединац представља
организацију мотива, својстава, интереса и вриједности усмјерених према
одређеном циљу. Управо то Адлер назива стваралачко ја и истиче
јединственост понашања појединца.

- Фромова теорија личности тумачи да је основно осјећање човјека

осјећање усамљености и изолованости које је настало удаљавањем човјека
од природе. У конципирању теорије Фром је пошао од потреба и утврдио
је да постоји пет основних људских потреба:

 потреба за везаношћу;
 потреба за стваралаштвом и стварањем;
 потреба да се буде конкретна личност, има свој идентитет и да
изражава јединственост;
 потреба да човјек нађе своје мјесто и улогу у свијету;
 потреба за основном оријентацијом.

- Свака личност представља компромис између људских потреба и

захтјева друштва. Отуда Фром сматра да суштину личности чини карактер
који се формира прилагођавањем условима живота у одређеном друштву.
Фром разликује двије врсте карактера: индивидуални и социјални
карактер.
ПЕДАГОШКО СХВАТАЊЕ МОЋИ И ГРАНИЦА ВАСПИТАЊА:

Теорије о развоју и васпитању личности:

- Теорија емпиризма:

- Теорија емпиризма (грч. empeiria - искуство, пракса) темељи се на

тврдњи да развој појединца зависи од животне праксе. Према овој теорији,
развој сваког појединца условљен је образовањем, васпитањем и
оспособљавањем. Најпознатији заговорник је Џон Лок (1632-1704),
енглески филозоф и педагог. Истицао је да се дијете рађа као tabula rasa,
без урођених идеја и да је све што се налази у свијести одраслог човјека
настало под утицајем друштвеног окружења. Педагошке проблеме изнио је
1693. године у дјелу Мисли о васпитању. Недостатак ове теорије је у томе
што њени заговорници занемарују питање постојања субјективних разлика
међу људима и односа појединца према друштвеном окружењу.

- Теорија нативизма:

- Теорија нативизма се често назива и теорија насљеђа (лат. nativitas -

рођење). Својом суштином ова теорија је супротна схватањима теорије
емпиризма. Према овој теорији најважнију улогу у васпитању личности
има насљеђе. Домети развоја личности одређени су генима које појединац
преузима од својих предака. У овој теорији негира се утицај околине на
развој личности, јер околина не може мијењати наслијеђене особине
личности.

- Теорија конвергенције:

- Ова теорија помирује различита и супротстављена схватања теорије

емпиризма и теорије нативизма. Према теорији конвергенције, развој
појединца зависи и од друштвене средине и од насљеђа. Њен творац је
њемачки психолог Виљем Штерн. Недостатак ове теорије је у схватању да
су друштвена средина и насљеђе непромјењиви (пасивни) фактори развоја
личности.

- Теорија самоактивности:

- Према овој теорији развој појединца зависи од друштвене средине и

наслијеђа, али и од његовог односа према окружењу. Појединац се може
развијати ако околина дјелује на њега и ако је он открива. Развој појединца
је у великој мјери одређен личним ангажовањем. За ову изреку вриједи
теорија свако је ковач своје среће.

- Мултифакторска теорија:

- Према овој теорији на васпитање и развој личности утичу бројни

фактори: насљеђе, друштвена средина, искуство, самоактивност и рад.

ЦИЉ И ЗАДАЦИ ВАСПИТАЊА:

- Одређивањем циља васпитања бави се посебна педагошка дисциплина -

педагошка телеологија. Циљ васпитања је увијек био друштвено-
историјски условљен и одређен. Помоћу циља васпитања свако друштво је
остваривало своје интересе у процесу развоја и васпитања личности.

- Не постоји општи циљ васпитања који би био прихватљив у свим

друштвима и за сва времена. Он се стално мора редефинисати и
усклађивати са промјенама у друштву.

- Савремена одређења општег циља васпитања посебну пажњу поклањају

развоју мотивације за учење, оспособљавању за самоусмјерено и
цјеложивотно учење. Васпитање и образовање у савременој школи треба
да буде у функцији развоја свијести о самом себи, самоиницијативе,
критичког мишљења, способности самовредновања итд.

- Општи циљ васпитања представља развој општих и професионалних

компетенција, неопходних за учење, живот и рад у условима трајних
општедруштвених промјена и убрзаног научно-техничког и технолошког
напретка човјечанства (Микановић).

Таксономија васпитно-образовних циљева:

- примјењујемо је онда када желимо унаприједити учење. Термин

таксономија је грчког поријекла (taxis - ред, поредак; nomos - закон) -
законитост у неком реду. Таксономије се користе ради уређивања
образовних циљева. Најпознатију таксономију уредио је Бенџамин Блум
1956. године, на основу анализе интелектуалних понашања помоћу којих
ученици стичу знања. Према Блуму таксономија представља нормативно
сређивање и класификацију васпитно-образовних циљева.

- Блумова таксономија обухвата три подручја:

 когнитивно - знање, сазнање;

 афективно - ставови, интереси, мотивација, вриједности и
 психомоторно - физичке активности, вјештине.

- Блум и сарадници су свако подручје подијелили на категорије, а

категорије на поткатегорије (укупно 36 поткатегорија).

 Когнитивно подручје обухвата шест хијерархијски пореданих нивоа

учења: знање, разумијевање, примјена, анализа, синтеза и евалуација.
Исходи учења морају одговарати једном од нивоа когнитивног
подручја.
 Афективно подручје обухвата следеће категорије: прихватање,
реаговање, усвајање вриједности, организовање вриједности,
вредновање (персонализација)
 Психомоторно подручје обухвата пет категорија: имитацију,
манипулацију, прецизацију, артикулацију и усвајање.

Хијерархија, комплементарност и процесуалност циља васпитања:

- Хијерархија циљева се врши на принципу вертикалне повезаности

циљева, па тако постоје општи, посебни и појединачни циљеви васпитања.
Између њих владају хијерархијски односи.

- Комплементарност (онај који надопуњује) је посебна релација или однос

међу циљевима васпитања. Посебно је битна комплементарност између:

 општег и посебних циљева, односно посебних и појединачних

циљева. Комплементарност мора имати границе. Циљеви ''вишег''
реда могу се надопуњавати циљевима ''нижег'' реда и при том не
''нижи'' циљеви не могу излазити из оквира '''виших''.
 друштвених и персоналних циљева - подразумијева међусобно
надопуњавање. Васпитаник би требало да своје индивидуалне
циљеве ослања на друштвене вриједности и идеале.
 унапријед одређених и слободно изабраних циљева. Слободан избор
циљева треба омогућити у свим фазама васпитно-образовног
процеса.

- Процесуалност је савремена одредница циља васпитања. Заговорници

и присталице процесуализма сматрају да треба пријећи са моделовања
статичне и удаљене слике личности на конкретне личности које се
налазе у самом процесу васпитања.

КОНЦЕПЦИЈЕ ВАСПИТАЊА:

- Термин концепција најчешће се преводи и тумачи као поимање,

схватање или разумијевање. Под појмом концепција васпитања у
педагошкој науци подразумијева се основна замисао о васпитању.

Хербартова концепција васпитања:

- Основна замисао Хербартове педагошке теорије је да прво морамо

имати теорију, тј. концепцију, па тек онда праксу, односно да пракса
мора бити образложена нормативном теоријом. Педагогија има задатак
да научно осмисли васпитну праксу. При томе се васпитни циљеви
изводе из норми и вриједности које треба да утврди филозофија а
путеве за практично остваривање циљева васпитања треба да покаже
психологија.

- Хербарт је био свјестан да постоји више концепција васпитања и

отворио је питање које је и данас актуелно - како одлучити коју ћемо
концепцију васпитања прихватити? Свака концепција треба да одговори
на следећа питања:

 схватање природе дјетета;

 схватање улоге и могућности васпитања као фактора развоја
личности и
 схватање суштине васпитања - циљ, методи, садржаји, принципи
и организација васпитања.

- Многи критичари оспоравају нормативни карактер Хербартове

концепције васпитања, филозофско поријекло њених основних начела и
њихову универзалност. Као посебан недостатак ове концепције
васпитања сматра се да није посветила потребну пажњу значају
друштвене средине, породичном васпитању и интеракцији у
вршњачким групама.

Биологистичко-натуралистичка концепција васпитања:

- У основи ове концепције васпитања лежи схватање да је човјек у

основи homo naturalis (биће природе), што ће рећи да између њега и
других живих бића нема никакве битне и квалитативне разлике.
Полазни став оваквог схватања је у томе да су наслијеђе и биолошка
припадност људској врсти пресудни у васпитању појединца.

Теолошка концепција васпитања:

- Полази од става да је човјек одраз, лик Бога, да је он у суштини homo

religiosus и да све што постоји добро у човјеку потиче од Бога. Смисао
човјековог живота је у томе да се он врати свом творцу, тј. Богу. Црква
као представник Бога на Земљи сматрала је да васпитање треба да буде
у њеној надлежности.

Рационалистичка концепција васпитања:

- Темељи се на схватању да је човјек homo sapiens, рационално биће.

Човјековом суштином сматра се свијест, разум по којој се он разликује
од свих живих бића, од свега постојећег. Овакво рационалистичко
схватање човјека налазимо код Сократа, Аристотела, Декарта, Канта и
других филозофа који су утицали на развој педагошке мисли.

Перениалистичка концепција васпитања:

- Ради се о правцу који се још назива и рационалистички,

интелектуалистички, пошто истиче да разум, рационалност чине
суштину човјека. Васпитање треба да буде усмјерено на развој
рационалности. Настава треба да садржи оно што је универзално и
постојано.

Есенцијалистичка концепција васпитања:

 - Развија се насупрот перениалистичком правцу. Основна педагошка
идеја је да је учење тежак посао и његову основу не треба тражити у
интересовањима човјека већ у напору. Иницијатива мора бити на страни
наставника и морају се усвојити знања која садрже поједини наставни
предмети.

Социјална концепција васпитања:

- Полази од тога да је човјек homo socialis и да је потребно развијати

социјалну концепцију васпитања која примат даје друштву. Овој
концепцији супротставља се индивидуална концепција васпитања, која
у први план ставља човјека, тј. личност и његове потребе.

ОСНОВНИ ФАКТОРИ ВАСПИТАЊА:

- Под појмом фактори васпитања подразумијевамо све облике и

институције васпитног дјеловања на развој личности. Према начину
дјеловања можемо их подијелити на директне и индиректне. Фактори који
ометају процес васпитања називају се дистрактори.

- Основни фактори васпитања су: породица, школа, васпитач, васпитаник и

друштвена средина.

Породица:

- Највећи утицај на формирање и развој личности има породица. Битно је

да дијете има осјећај сигурности, да осјећа да родитељи о њему брину и да
га воле. Својим педагошким ставом према дјеци родитељи доприносе
развоју многих пожељних или негативних особина њихове личности.

- Породицу најчешће дефинишемо као основну ћелију друштвеног

организовања и живота. На нашим просторима постоје следећи типови
породице: патријархална, малограђанска и савремена породица.

- Задаци породичног васпитања су многобројни, а најчешће их сводимо на:

 здравствено и физичко васпитање;

 интелектуално васпитање;
 морално васпитање;
  радно васпитање;
 естетско васпитање.

Школа:

- Школа као организована институција даје друштвено жељени смјер

образовања и васпитања дјетета. Утицај школе се остварује кроз садржаје
школских програма, поступке извођења наставе и кроз организацију
школског живота. Оријентација школе треба да буде таква да се ученици
подстичу на самостално рјешавање проблема, на размишљање, без захтјева
да се механички учи.

Васпитач:

- Данас је васпитач свако онај ко се бави васпитањем. Васпитањем се,

поред професионалних васпитача, баве и родитељи и други субјекти
којима васпитање није професија. Ефикасност и квалитет рада васпитача
зависи од стилова њиховог педагошког понашања. Постоје аутократски
стил васпитача, демократски стил васпитача и равнодушни стил васпитача.

Васпитаник:

- Васпитаник је личност која се васпитава у процесу васпитања. Када

кажемо васпитаник првенствено се мисли на дјецу и младе, јер су они
обухваћени организованим и систематичним процесом васпитања и
образовања у школским институцијама. У савременој педагогији
васпитаници су и одрасли који се налазе у процесу дошколовања.

- У процесу васпитања васпитаник може имати следеће позиције:

 субјекатску позицију,
 објекатску позицију и
 истовремено субјекатску и објекатску позицију

- Само педагошки компетентни васпитачи и оспособљени васпитаници

могу успостављати субјекатску позицију.
Друштвена средина:

- Утицаји друштвене средине називају се социјални фактори или спољни

фактори. Управо под утицајем социјалних фактора развија се и мијења
личност. Друштвени систем са својом идеологијом и култура са својим
стандардима и нормама су фактори, који су такође значајни у развоју
личности.

КОМПОНЕНТЕ ВАСПИТАЊА:

- У педагошкој литератури најчешће се разликују следеће компоненте

васпитања или стране развоја личности:

 интелектуално васпитање;
 морално васпитање;
 естетско васпитање;
 радно васпитање;
 физичко васпитање.

- Интелектуално васпитање је процес формирања човјека као разумног

људског бића, његових интелектуалних могућности, стваралачких снага и
способности. За остваривање интелектуалног васпитања посебно су битни:

 задаци интелектуалног васпитања: 1. усвајање знања, умијења и

формирање погледа на свијет; 2. развијање интелектуалних
способности; 3. оспособљавање за самостално стицање знања,
развијање културе и технике интелектуалног рада.
 садржаји интелектуалног васпитања: традиционална и савремена
теорија избора садржаја.
 методе остваривања интелектуалног васпитања.

- Морално васпитање је процес моралног формирања и моралног

обликовања појединца у друштвену личност. Процес моралног формирања
личности има три основне фазе:
  стицање моралних сазнања - усвајају се основни морални појмови и
категорије, упознаје се систем моралних вриједности;
 формирање моралних увјерења - настају тада када личност морална
знања прихвати као властите ставове и она му постану покретачка
снага за морално понашање и дјеловање.
 формирање моралног понашања и дјеловања - морална особа се
испољава, не у знању морала нити у моралном увјерењу, већ у
моралном понашању и дјеловању.

- У моралном васпитању примјењују се специфичне методе: 1. метод

поучавања; 2. метод увјеравања; 3. метод навикавања; 4. метод спречавања.

- Најпознатије савремене теорије моралног васпитања су: 1. Пијажеова

теорија моралног суђења; 2. Колбергова теорија моралног суђења; 3.
Хофманова теорија развоја алтруистичке мотивације.

- Естетско васпитање је процес формирања естетског односа човјека

према свијету. То је процес формирања естетских својстава личности,
односно процес оспособљавања човјека да схвата, процјењује, доживљава
и ствара лијепо у животу и у умјетности. Наука која се бави овом
тематиком назива се естетика. Естетика се често и дефинише као наука о
лијепом.

- Најбитније естетске способности су:

1. способност за уочавање и процјењивање естетских вриједности;

2. способности за доживљавање лијепог;
3. способности за стварање лијепог у животу и умјетности.

- Најпознатији начини мјерења и вредновања у естетском васпитању су:

 Фехнерова метода - почива на испитивању допадања форме у

естетским садржајима (лијепо је оно што се испитаницима допада да
је лијепо);
 испитивање естетског укуса и естетских способности
стандардизованим тестовима: 1. Мајер-Шишоров тест; 2. Грејсов
тест; 3. Мек-Адорнов тест и 4. Науберов тест.
- Радно васпитање подразумијева посебан процес којим се личност
васпитава и образује за рад и путем рада. Радно васпитање има четири
основна задатка:

1. васпитни задатак;
2. образовни задатак;
3. рекреативни задатак и
4. професионално информисање и оријентација.

- Физичко васпитање доприноси развијању физичких способности и

очувању здравља. Физичко васпитање има више битних задатака:

1. здравствени задатак;
2. физички задатак;
3. образовни задатак;
4. естетски задатак;
5. рекреативни задатак и
6. морални задатак.

ВАСПИТНИ РАД:

- Принципи васпитног рада (они су путоказ за стваралачку примјену

метода у пракси):

 Принцип сврсисходности карактерише јасноћа циља, етичка

усмјереност, планиран и организован утицај. Начело сврсисходности
усклађује факторе са различитим утицајима у јединствено васпитно
дјеловање.
 Принцип активности наглашава потребу да васпитаници буду
активни учесници усвајања норми, у процесу васпитања. Савремене
педагошке теорије посматрају личност као активног субјекта који
самостално може себе да мијења.
 Принцип позитивне оријентације у својој основи садржи
проналажење позитивних карактеристика индивидуе и подстицање
њиховог развоја. Улога васпитача је у усмјеравању ка свему што је
добро и позитивно, прихватљиво и пожељно у личности
васпитаника.
 Принцип социјализације означава принцип васпитања у колективу,
односно принцип алтруизма и емпатије. Основна карактеристика је
поштовање норми заједничког живота
 Принцип јединствености представља захтјеве за досљедно
провођење васпитних поступака. Захтјеви упућени васпитаницима
треба да буду од високе вриједности, јер тиме исказујемо повјерење
васпитаницима и њиховим могућностима. Захтјеве који се
постављају васпитаницима нужно је обједињавати са контролом
васпитача која не смије бити наметнута, већ треба да подстиче
васпитанике у правцу саморазвоја.
 Принцип примјерености полази од тога да сваки захтјев треба да је
примјерен психофизичким способностима васпитаника. Процес
васпитања одвија се у складу са индивидуалним и узрасним
могућностима васпитаника.
 Принцип досљедности односи се на постављање захтјева за
досљедно провођење васпитних поступака. Да би се досљедно
спровели поступци васпитач треба да усклади процес васпитања са
могућностима свјесног поступања васпитаника.

Мотивација васпитаника за учење:

- Процес покретања, одвијања, усмјеравања и регулисања активности

усљед дејства разних мотива на човјека назива се мотивациони процес.
То је процес који се мијења и развија у зависности од година,
социјалних и економских услова, индивидуалног развоја и других
унутрашњих и спољашњих мотива.

- Постоји велики број мотива који покрећу ученике на учење:

 Потреба за школским успјехом је један од најосновнијих мотива

који се срећу у школи;
 Такмичење - носи са собом и добре и лоше стране у
индивидуалном и друштвеном понашању;
 Учесталост оцјењивања - испитивања показују да често
провјеравање знања ученика доводи до континуираног и бољег
учења;
  Похвале и покуде - похвала или покуда значајно зависе и од црта
личности појединаца. Код неког ученика похвала може
подстицајно дјеловати, док покуда, макар и оправдана, може
дјеловати негативно, и обрнуто.
 Успјех или неуспјех - уколико ученик има успјеха у учењу, он на
тај начин стиче повјерење у себе, своје могућности, начине учења,
своје праве интелектуалне вриједности. Чести неуспјех ученика у
неким школским предметима ствара код њих осјећање
несигурности, мање вриједности, фрустрираности,
узнемирености, и развија оне облике понашања који отежавају
успјешно учење.

Методи васпитања:

 Метода убјеђивања и увјеравања - улога ове методе је да се у

васпитном процесу створи чврста веза између знања, увјерења,
убјеђења и понашања васпитаника. Примјена ове методе у
васпитању даје бројне исходе, као што су: лична убјеђења,
ставови, вриједности, системи вриједности;
 Метода вјежбања и навикавања - ова метода служи као критериј
провјере ефикасности за методу убјеђивања и увјеравања. Метода
вјежбања и навикавања даје ефекте ако васпитаник схвати и
разумије шта и како треба да уради. Процес вјежбања и
навикавања подразумијева систематски и упоран васпитни рад;
 Метода подстицања - подразумијева прихватање педагошког
оптимизма, вјере у могућност развоја личности сваког
васпитаника. Примјена ове методе посебно је битна када
васпитаници још увијек нису довољно свјесни својих могућности
и способности. Методом подстицања васпитаника доводимо у
ситуацију да се одушеви за свој рад;
 Методом спречавања настојимо да дјеломично онемогућимо
испољавање слабости, недостатака и неприхватљивог понашања
или да их у потпуности отклонимо. Метода спречавања има два
задатка: да превентивно избјегне лоше примјере, подстицаје и
негативне утицаје и да коригује и уклони непожељне ставове,
увјерења, навике, да одвикне васпитанике од лоших поступака и
да их стави у педагошки повољније услове.
Педагошки савјетодавни рад:

- Под педагошким савјетодавним радом подразумијева се један или

више савјетодавних разговора са саговорником, појединцем или са
групом васпитаника. Стога је у пракси могуће реализовати
индивидуални и групни педагошки савјетодавни рад. Повољни
сараднички односи у процесу педагошког савјетодавног разговора
лакше се успостављају ако савјетодавац познаје услове живота и
специфичне околности и особине личности саговорника. Посебно је
битно да се за вријеме разговора показује емпатичан став и да се
савјетодавац труди да не реагује лично (субјективно). Савјетодавац
треба да се понаша професионално, односно да чува повјерљивост
разговора. Емпатија означава процес непосредног уживљавања у
емоционална стања, мишљење и понашање других људи.

ДИДАКТИКА:

- Дидактика је грана педагогије и бави се проучавањем наставног,

односно васпитно-образовног процеса у настави. Најкраће речено
дидактика је теорија наставе. Ријеч дидактика има поријекло из
старогрчког језика, изведена је из термина попут didaktikos (обучен,
поучен) и didaktike tehne (вјештина поучавања). Термин дидактика
користи се од XVII вијека и први су га користили Волфганг Ратке и Јан
Амос Коменски.

Темељни дидактички појмови:

- Не постоји општа усаглашеност око тога шта представља основне

дидактичке појмове. Према традиционалном схватању (дидактички
троугао) основни фактори наставе су: ученик, наставник и наставни
садржаји. Према дидактичком многоуглу, поред наведена три фактора
још се наводи и материјално-техничка основа наставе.

- Методика васпитања представља самосталну педагошку научну

дисциплину, најдиректније је везана за наставни процес и чврсто
повезана са дидактиком. Методика васпитања обухвата: методику
социјалног васпитања, методику егзистенцијалног васпитања и
методику хуманистичког васпитања.

- Методика образовања трага за путевима задовољавања сазнајних

потреба човјека. Методика образовања треба да обухвата: методику
научног подручја, методику умјетничког подручја и методику
технолошког подручја.

- Настава је плански организован васпитно-образовни процес којим

руководи наставник чији је задатак да помаже ученицима да стичу
знања, вјештине и навике и да се развијају као личност. Настава има три
међусобно повезана задатка:

 образовни задатак - односи се на стицање знања, вјештина и

навика. Знање обухвата систем чињеница, генерализација о
природи, друштву, човјеку. Вјештина је честим понављањем
одређене радње стечена психомоторна способност. Навика је
аутоматизована вјештина.
 развојни задатак - односи се на примјену усвојеног знања,
развијених вјештина и формираних навика, с циљем да ученик
своје предиспозиције развије у психофизичке способности.
 васпитни задатак - односи се на формирање увјерења, ставова и
испољавање правилног понашања и дјеловања.

- Субјекти наставног процеса су наставници и ученици.

 Ученик је личност која у васпитно-образовном процесу усваја

знања, стиче вјештине и навике, развије своје стваралачке и друге
способности, афирмише и потврђује своју личност. У
традиционалној настави ученик је најчешће имао објекатску, док
се у савременој настави настоји обезбједити субјекатска позиција
ученика.
 Наставник је стручно лице оспособљено за организовање
васпитно-образовног рада у наставном процесу. Ученици највише
цијене следеће особине наставника: опште људске особине,
објективност у вредновању рада ученика, однос према личности
ученика, професионални квалитети наставника.

- Наставни садржај представља основни фактор наставе. То су посебно

одабрана сазнања из различитих подручја (наука, умјетност, култура,
техника, технологија) којим се обезбјеђује успјешан развој ученикове
личности, његова савремена образованост и развијеност, као и
систематска припрема за активан стваралачки друштвени и лични
живот, рад, разоноду и одмор.

- Материјално техничка основа наставе обухвата: наставне објекте,

наставна средства, уређаје и помагала.

- Наставни план и програм је најважнији документ у настави. Наставни

план и програм у свакој земљи прописује влада.

- Наставни програм представља конкретизацију наставног плана. Њиме

се прописује обим, дубина и редосљед наставних садржаја.

- Наставни час је основна дидактичка временска и организацијска

јединица наставног рада која најчешће траје 45 минута.

Дидактички принципи и правила:

- Термин принцип латинског је поријекла и означава руководеће начело,

смјерницу, полазни став. Дидактичким принципима руководи се
наставник у свим етапама наставног рада. Према Коменском, принципи
су основни регулатори наставе.

- Дидактичка правила су смјернице за конкретнију наставникову

ангажованост у подстицању и усмјеравању активности ученика у
одређеним етапама наставе и наставним ситуацијама.

Социјални облици у наставном процесу:

- Савремена дидактика познаје сљедеће социјалне облике наставног

рада:

 фронтални облик наставног рада - рад једног наставника који

фронтално, пред већом групом ученика реализује одређене
наставне активности;
 индивидуални облик наставног рада - засебан, појединачан и
релативно самосталан рад ученика у одјељењу. Може се
остварити у следећим варијантама: 1. рад наставника са само
 једним учеником (умјетничке школе, допунска настава); 2.
самостални рад сваког ученика у одјељењу на истим задацима и 3.
самостални рад сваког ученика у одјељењу на различитим
задацима;
 рад у паровима у настави;
 групни облик наставног рада.

Наставни системи:

- Разредно-предметно-часовни систем наставе - везан је за чешког

реформатора Јан Амоса Коменског који је своје идеје образложио у
дјелу Велика дидактика. Залагао се за основну школу која би трајала 6
година и која мора бити општеобразовна и обавезна за сву дјецу. За
сваки наставни час потребно је одредити задатке. Овај систем и данас
представља једно од најбољих рјешења за организацију наставе.

- Хеуристичка настава - назива се још и развојном или генетичком и

индуктивном наставом. Хеуристичка настава је такав наставни систем у
коме ученици самостално траже пут сазнања, а улога наставника је у
томе да их тако води да они имају утисак да су сами открили сазнање.

- Програмирана настава - умјесто наставника, ученик се овдје води до

схватања и усвајања наставних садржаја, самосталним проучавањем и
мисаоно логичким путем. Постоје два типа програмиране наставе:
линеарни и разгранати. Линеарни подразумијева исти програмирани
материјал за све ученике у групи, а разгранатим програмирањем се
узимају у обзир разлике у предзнању и способностима за учење.

- Егземпларна настава - појам егземпларна потиче од латинске ријечи

egzemplum - примјер, узор. Егземпларна настава подразумијева
сједињавање наставниковог егземпларног (учење на основу узора) и
учениковог аналогног (остали садржај) наставног рада.

- Проблемска настава - у оквиру овог наставног система ученици

рјешавају различите теоријске и практичне проблеме и задатке,
примјењујући мисаоно-логичке и друге задатке.

- Индивидуална настава - подразумијева посебан (самосталан) рад за

сваког ученика, максимално уважавајући његове способности, искуства
и претходна знања. Предност овакве наставе је у томе што се ученик
налази у директном односу са наставним садржајем и што увијек, када
је то потребно, може контактирати наставника.

Наставне стратегије:

- Стратегија подразумијева структурисање наставног (васпитно-

образовног) процеса. Наставу је могуће структурисати према циљевима
и задацима васпитања и образовања.

- Стратегије, методе и поступци представљају важан аспект наставног

процеса. Наставне стратегије се дијеле на већи број метода, а методе на
већи број поступака. Разликујемо стратегије васпитања и стратегије
образовања.

Наставне методе:

- Наставном методом се користимо с намјером постизања одређеног

практичног или сазнајног циља. Наставне методе су научно и практично
провјерени начини ефикасне комуникације субјеката у процесу наставе.
Постоје различите класификације наставних метода. Никола Филиповић
наводи следеће методе:

 метода усменог излагања - подразумијева гласно монолошко

излагање наставних садржаја. Градиво могу излагати наставник,
ученик или друга личност. Предности методе усменог излагања
су: временска економичност, истовремено праћење од стране
већег броја учесника, разјашњавање дилема са ученицима итд.
Слабости ове методе се јављају онда када предавач није довољно
припремљен и када прави материјалне грешке.
 метода наставног разговора - ову методу убрајамо у једну од
вербалних метода. Најстарија варијанта наставног разговора је
поучни разговор између наставника и ученика.
 метода рада на тексту - текст, за разлику од усмене ријечи,
трајно чува објашњења и омогућава да се она користе више пута.
 метода писаних радова - подразумијева реализацију задатака
писаним путем. Ова метода најчешће је присутна у настави језика.
  метода илустрације и демонстрације - илустрација доприноси да
се одређена својства садржаја учине потпунијим, трајнијим,
стимулативнијим и интересантнијим. Метода демонстрације
доприноси да ученици на очигледан, природан, једноставан и брз
начин стичу трајнија знања и усвајају вјештине и навике.
 метода лабораторијских и практичних радова - овом методом
означава се начин реализовања наставне активности у којој
ученици, под руководством наставника или стручњака, раде на
материјалу с одговарајућим инструментима у циљу дубљег
упознавања материје која се проучава. Ова метода најчешће се
користи у настави природних и техничких наука (физика, хемија,
шумарство итд.).

Динамика наставног процеса:

- Наставни процес је динамичан процес, јер се односи између појединих

елемената те структуре увијек мијењају. У савременој дидактици
идентификоване су следеће етапе наставног процеса:

 планирање наставе - представља прву и битну етапу наставног

процеса, од ње зависе токови, динамика и исходи. Не постоји
прецизна граница између активности планирања и активности
припремања наставе. Планирање може бити: 1. глобално
(макропланирање) и 2. оперативно (микропланирање).
 припремање наставе - наставник је припремљен за наставу када
приложи писану припрему за реализацију наставног часа.
 увод ученика у наставни рад - подразумијева да се на почетку
сваког наставног часа ученици упознају са активностима које ће
услиједити на часу. Посебно је битно да се ученици мотивишу и
да се активира њихова пажња.
 обрада наставних садржаја - је најважнија и најчешћа етапа
наставног процеса. Ефикасност ове етапе зависи од стручности
наставника.
 понављање обрађених наставних садржаја - има за циљ да
спријечи заборављање и да допринесе трајном меморисању
наученог. Понављање посебно долази до изражаја приликом
обраде сложенијих наставних садржаја.
  вјежбање у настави - подразумијева често понављање одређене
радње с циљем да она прерасте у навику. Понављање и вјежбање
су међусобно условљени, али им је функција различита.
 вредновање (евалуација) наставног рада - традиционално се у
дидактици назива провјеравање и оцјењивање. Провјеравање има
за циљ да се процијени ниво достигнућа ученика. Оцјењивање
подразумијева исказивање резултата усменог и писменог
провјеравања знања, вјештина и навика помоћу оцјене.
Примјењује се нумеричко оцјењивање (од 1 до 5, од 5 до 10) и
описно оцјењивање (примјерно, врло добро, добро итд.).
Оцјењивање је субјективна процјена наставника.

Наставна комуникација:

- У наставном процесу сусрећемо различите врсте комуникације, чији

су актери кључни субјекти наставе (наставник, ученик), али и други
неживи извори који се користе за сазнање.

- Интраперсонална комуникација - унутрашњи говор или разговор са

самим собом. Интраперсоналном комуникацијом појединац
преиспитује властита увјерења, ставове и понашање.

- Интерперсонална комуникација - представља директну комуникацију

најмање два лица у наставном процесу.

- Масовна комуникација - подразумијева комуникацијски однос који је

означен изразом група.

- Персонална комуникација - представља комуникацију између двије

особе, без посредовања средстава. Аперсонална комуникација је процес
комуникације који је посредован неким средством (технички медиј).

- Вербална комуникација - остварује се само ријечи. Невербална

комуникација - подразумијева кориштење различитих покрета руку,
тијела, очију и лица.

- Једносмјерна комуникација - представља комуникацију када

информацију један субјект преноси другом субјекту без икакве
повратне информације. Двосмјерна комуникација - подразумијева
повратну информацију између субјеката који комуницирају.

- Ауторитарна комуникација - остварује се у свим наставним

процесима гдје је успостављен ауторитарни хијерархијски однос
између наставника и ученика. Демократска комуникација -
подразумијева међусобно уважавање и поштовање.

- Насилна комуникација - представља природу понашања одређеног

субјекта у процесу комуницирања. Ненасилна комуникација -
подразумијева примјену различитих социјалних вјештина у процесу
рјешавања сукоба.

ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ:

- Систем васпитања и образовања обухвата све институције које се баве

васпитањем и образовањем. Те институције су функционално повезане.
Систем васпитања и образовања чине три подсистема:

 школски систем - предшколске установе, основне и средње

школе, факултети;
 институције у којима се остварује ваншколско васпитање и
образовање - центри за културу, домови културе, ђачки и
студентски домови, интернати итд.
 институције које се баве васпитањем, али им то није основна
функција - породица, војска, библиотеке, музеји итд.

Школски систем Републике Српске:

- Школски систем код нас обухвата: предшколске установе, основне

школе, средње школе, факултете и установе за специјално васпитање и
образовање.

- Предшколске установе у РС баве се организованим и систематским

васпитањем дјеце узраста од три до шест година. Оснивачи
предшколских установа најчешће су локалне друштвене заједнице или
приватна лица.
- Школе су најмасовнији и најорганизованији облик васпитања и
образовања у РС. Основно образовање и васпитање је обавезно,
деветогодишње, јединствено и бесплатно за сву дјецу од шест до
петнаест година живота. Наставни процес организован је по међусобно
повезаним тријадама:

1. прва тријада - разредна настава - први, други и трећи разред;

2. друга тријада - разредно-предметна настава - четврти, пети и
шести разред;
3. трећа тријада - предметна настава - седми, осми и девети разред.

- Факултети су самосталне наставно-научне установе у којима се

стиче највиши ниво образовања - високо образовање. Студиј се на
факултетима у РС организује у три циклуса.

- Установе за специјално васпитање и образовање формирају се на

нивоу основних и средњих школа. У њима се образују и васпитају дјеца
ометена у психофизичком развоју.

КРИТИКА ПЕДАГОГИЈЕ:

- Тренд негирања и критике васпитања, школе и педагогије назива се

антипедагогија. Њен зачетник је Екехард вон Браунмих. Он је своја
антипедагошка схватања изложио 1975. године у књизи
Антипедагогија - студија за укидање васпитања. Поред
антипедагогије, у другој половини прошлог вијека појавиле су се и
алтернативне школе и алтернативно образовање.

- Коријени антипедагогије су критике институционалног васпитања и

идеје о слободном и природном васпитању дјетета, које још датирају из
времена Жан Жак Русоа. Педагогија је још од Хербарта означена
нормативизмом, формализмом и интервенционизмом према личности,
посебно према дјетету.

- Антипедагогију треба схватити као критику слабости садашње

педагогије и васпитања али никако као алтернативу или замјену
педагошке науке и школе.
САВРЕМЕНИ ТОКОВИ У ПЕДАГОГИЈИ:

- Класификација педагошких праваца и покрета:

 педагогија егзистенције - развој и дјеловање појединца у

друштвеном свијету и
 педагогија есенције - развој унутрашњег живота појединца.

- Педагогије есенције:

 функционална педагогија;
 индивидуална педагогија;
 педагогија слободног васпитања;
 педоцентризам;
 педологија;
 персоналистичка педагогија;
 прогресивистичка педагогија.

- Педагогије егзистенције:

 социјална педагогија;
 педагогија радне школе;
 социјалдемократска педагогија;
 совјетска педагогија;
 фашистичка педагогија;
 реконструктивистичка педагогија.

- Интеграција педагогије есенције и педагогије егзистенције:

 културна педагогија;
 прагматистичка педагогија;
 ''трећа педагогија'' Богдана Суходолског.

ЕКОЛОШКО ВАСПИТАЊЕ:

- Еколошко васпитање подразумијева усвајање неопходних

интелектуалних, естетских, моралних, радно-техничких, здравствених
и свих других вриједности личности које су у функцији заштите
животне средине. Еколошко васпитање се заснива на екологији -
универзалној етици еколошког васпитања.
- Еколошко васпитање и образовање се може развијати кроз неколико
фаза:

 усвајање знања из екологије;

 формирање увјерења и ставова о значају природе за живот и
 еколошки морал, тј. понашање и дјеловање у складу са
еколошким законитостима.

- Еколошка култура обухвата и одговорност човјека према природним

ресурсима, према обнављању и очувању природних вриједности.
Деградирана средина угрожава психичко стање људи и лишава
појединца могућности да своју животну средину доживљава као лијеп
амбијент.

- Процес и исходи еколошког васпитања и образовања су одређени

утицајем различитих фактора. Изузетно моћан фактор еколошког
васпитања је друштвена средина, јер је њен утицај константан и
интензиван. На развој еколошког васпитања и образовања утичу:
породица, сусједство, предшколска установа, школа, вршњаци,
ваншколске активности, мас-медији итд.

- Нови облик еколошког образовања и васпитања су еколошке школе.

То је посебан облик ваннаставних и ваншколских активности чији су
програми примјерени узрасту и интересу полазника. Садржаји рада тих
школа су теоријског и практичног карактера.