ЈУ ОШ „ ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ“

БЛАТНИЦА

ТЕМА ЗА СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ: ВАСПИТАЊЕ ТОЛЕРАНТНОСТИ ПРЕМА

ДЈЕЦИ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА КОД УЧЕНИКА МЛАЂЕГ
ОСНОВНОШКОЛСКОГ УЗРАСТА

ДЕЦЕМБАР, 2022 ГОДИНЕ НАСТАВНИК:

ТИЈАНА ДОЛИЋ
 УВОД

У последње вријеме та ријеч се и пречесто употребљава. Толеранција значи

разумијевање разлика - од политичких, преко вјерских до полних разлика. Толеранција је
добра људска особина. Она је дио карактера сваке личности. Да ли ће неко бити
толерантан или не, не зависи само од саме личности. Зависи од васпитања, од средине у
којој живи и многих других ствари. Толеранција је дио културе. Разумијевање и
прихватање другачијих ставова.

Нема сумње да толерантан однос људи, у приватном и јавном животу, представља

величанствену корисну ствар. Истина да толеранција у животу наилази на много препрека
и угрожена је ускогрудностима и превртљивости. Није је лако проводити као што
замишљају моралисти и друштвени идеалисти, јер толеранција у свом пуном значају
свеобухватној пракси не иде у кораку и истим смјером с људским прохтјевима посебно ако
су они почетнички и неусмјерени одгојем и необухваћени васпитањем чвршћим етичким
нормама.

Да би толерантност постала средством којим људи глатко и лако саобраћају нужан је

претходни одгој и рано увјерaвање личности, те суптилна духовна и морална припрема и
прихватање низа принципа и основа, с којим би човјек пролазио у различитим пословима и
придржавао их се у свим својим односима.

Дјеца почињу уочавати различитости међу људима врло рано, већ у трећој години
(полне разлике, расне разлике, развојне сметње, инвалидитет). Тада се рађају и прве
предрасуде. Наравно, то зависи о окружењу, ставовима и понашањима одраслих с којима
се дијете сусреће. На вријеме треба почети с одговарајућим васпитним поступцима којима
се може спријечити развој предрасуда и стереотипа. Један од могућих путева је рад на
развоју толеранције.
 ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

На самом почетку разматрања теме потребно је објаснити неке основне појмове

који ће се користити у овом раду, а то су:

Васпитање је процес планског и систематског усавршавања сензомоторних,

интелектуалних, емоционалних, моралних и духовних својстава и способности дјетета, али
и одраслог. Као облик социјализације, васпитање је усмјерено на уобличавање понашања у
социјално пожељном смјеру. Овај процес може бити индивидуалан и групни. Према свом
предмету васпитање може бити физичко, интелектуално, морално, естетско или
религијско.

Под појмом васпитање означава се специфичан процес али и посебна друштвена

дјелатност. Васпитањем као педагошким процесом усмјерава се развој личности свих
њених урођених диспозиционих потенцијала. То је процес у коме његови основни субјекти
- васпитаник и васпитач – кроз комуникацију и интеракцију планирају, остварују и
вреднују, укупан развој личности. Појмом васпитање остварује се и посебна друштвена
дјелатност. У оквиру те друштвене дјелатности остварују се и одређене заједничке
потребе грађана у области васпитања и образовања. Отуда је васпитање врста сложеног и
веома одговорног рада али и посебна професија. Та се дјелатност у име државе повјерава
посебним институцијама – предшколским установама, школама и сл.

Толерантност (lat. tоlerantia) попустљивост, трпељивост према туђим схватањима,

мада се човјек са њима не слаже, нарочито у питањима вјере и др (Вујаклија, 1980).

Толерантност је поштовање, прихватање и уважавање богатства различитости у

нашим свјетским културама, наша форма изражавања и начин да будемо људи. Она је
заснована на знању, отворености, комуникацији и слободи мишљења, савјести и увјерења.
Толерантност је хармонија у различитостима. Толерантност је, изнад свега активан став
подстакнут признањем универзалних људских права и фундаментална слобода других.
Никако се не може користити као оправдање за кршење фундаменталних вриједности.
Треба бити примјењива од стране појединаца, група и држава. Толерантност, врлина која
мир може учинити могућим, доприноси мијењању културе рата у културу мира.

Према УНЕСКОВОЈ (UNESCO) дефиницији, толеранција је поштовање,

прихватање и уважавање богатства различитости. Темељи се на знању, отворености,
комуникацији и слободи мишљења, савјести и увјерењу те представља хармонију у
различитостима. Бити толерантан значи бити слободан, чврсто се држати својих увјерења
и поштовати да се и други држе своjих, прихватати чињеницу да су људска бића, природно
различита у својим религијским вјеровањима и убјеђењима, говору, понашању и
вриједностима, имају право живјети у миру, бити какви јесу, без било какве
дискриминације.

Ученик у дидактичком смислу, уз наставника и наставни садржај представља трећи

основни фактор наставе. Он је „дијете, омладинац, васпитаник који похађа, основну и
средњу школу“ (Педагошки лексикон, 1996). Ученик (полазник, ђак, питомац и слично) је
личност која у дидактички заснованом наставном и цјелокупном образовно - васпитном
процесу усваја знања стиче вјештине и навике, развија своје стваралачке и друге
способности, афирмише и потврђује своју личност. Стицање статуса ученика може да буде
обавезним, добровољним или селективним укључивањем појединца у наставу. И ученик
почетник (првачић у ОШ) свој статус стиче на основу: а) година старости, б) развијености
општих и специјалних способности, ц) претходних знања и способности за учење. Ова три
услова узимају се у обзир када се доноси одлука о времену поласка дјетета у школу. Код
нас у основну школу дијете полази са 6 година. С обзиром на узраст, искуство и могућност
учешћа у настави, првачићи су више овисни о наставниковом вођењу. Ученици старијег
основношколског и средњошколског узраста психофизички су развијенији и способнији за
самосталан рад и позитиван утицај на заједнички наставни рад (Бранковић и Илић, 2004) .

Толеранција

Појам „толеранција„ (од латинског tоlerantia што долази од глагола tolerare, што
значи подносити, толерисати) означава способност подношења нечега што јесте или би
могло бити неугодно, штетно или неподношљиво. Попустљивост, трпељивост према туђим
схватањима, мада се човјек са њима не слаже, нарочито у питањима вјере и др (Вујаклија,
1980).

Расправа о толеранцији везана је за религију - подручје чији су развој одувијек

пратиле подјеле и секташтво, а према томе и појаве нетолеранције и насиља (довољно је
присјетити се познатих „крсташких ратова“). У западном свијету то је подручје било битно
одређено хришћанством које, иако темељено на Христовом учењу прожетом идејом о
универзалној љубави, разумијевању и поштовању сваког облика различитости није
показало дужну толерантност према паганским култовима, такозваним херезама и другим
религијама. Чињеница да је црква након три вијека прогањања хришћана и успоставе
свјетовне власти морала усвојити концепт толеранције како би одредила своје границе и
особине. Кад је хришћанство постало доминантном религијом и држава је постала
ватреном бранитељицом правовјерја, па је иза осуде цркве увијек слиједила осуда државе.
У таквој клими само се један глас подигао у корист толеранције: глас Марсилија
Падованског, који је у свом дјелу Defensor Pacis (1324) тврдио да Црква не располаже
средствима присиле с обзиром на то да као инструмент поучавања, а не свјетовне власти,
мора тежити васпитању духа - а свијест се не може силом обликовати.

Нетолеранција се ширила Европом током читавога средњег вијека и ренесансе, како

кроз вјерске ратове тако и кроз међудржавне сукобе из којих вјера није била искључена.

У 17. се вијеку с појавом природног права дефинише појам нације и државе. У то

се доба смијешта и афирмација потребе за људском узајамном зависношћу ради
спашавања живота и заједничког добра. Џон Лок наглашава да све религије имају право да
буду слободно исповиједане прецизирајући да за државу није штетна плуралност
мишљења и култова, већ покушај да се једна од њих наметне осталима. У Сјеверној
Америци је основана колонија Providence, чији Устав гарантује апсолутну вјерску слободу.
Њезин примјер касније слиједи католичка држава Мериленд која тиме објављује чин
толеранције (Trimarchi & Papechi, 1995).

Са историjског стајалишта, дакле, нетолеранција припада старијем а слобода

новијем добу. Мијењају се вјерска увјерења, политичка уређења, али нетолерантан систем
који успоставља Католичка црква инквизицијом остаје непромјењен правдајући се
томистичким „заједничким добром“. Данас је све то превладано Декларацијом о људским
правима. Данас људска права заузимају примарно мјесто, а њихово је поштовање постало
темељ било каквог вјерског или политичког дјеловања. До овога степена развоја није се
дошло нити мирним путем нити одједном. Томе су поред хиљада страдалих због „кривње“
што су заступали различита мишљења, придонијели филозофи и теолози својим мисаоним
радом. Од поимања толеранције као подношења неизбјежног већег зла (Св. Августин и Св.
Тома) пошло се преко онога о узајамности (Лок и Милтон) и Волтаиреова либертинског
схватања, по којему је толеранција грађанска врлина коју ваља ширити јер је једина која
може свима осигурати добробит и уљудност.

Од толеранције до поштовања различитости

У увјерењу да би се напетости, сукоби, те разни облици етничке и расне

дискриминације с којима се суочава наша планета, могли ријешити обликовањем
„толерантне свијести“ Генерална скупштина Уједињених народа 1995. је прогласила
„годином толеранције“.

Више пута је потврђено да је толеранција услов без којег нема демократије. У том
озрачју 10. Децембра 1994. започела је европска кампања за борбу против расизма и
нетолеранције, која је послала поруку „Сви различити - сви једнаки“. Ријеч је о
иницијативи Вијећа Европе која жели најприје дјецу и младе људе усмјерити циљевима
попут толеранције, једнакости и достојанства.

Да бисмо боље схватили узроке сукоба који дегенерирају понекад чак и

братоубилачке ратове, треба схватити да одбрамбени механизам присиљава мозак да до
крајности брани моделе који су у њу ушли и постали дијелом властитог животног стила:
властите породице, регије, нације итд. Ако породица усади у дјечији мозак мржњу према
одређеним начинима живота, особама или моделима и ако се не догоди ништа што би
промјенило такву ситуацију, појединац ће одрастајући открити да и против своје воље
мрзи особе и ствари за које не би имао никаквог разлога да их мрзи.
 Свијет ће морати схватити да не мора бити човјек тај који ће другом човјеку дати
достојанство јер је само достојанство већ у нарави генетског програма који даје живот
сваком људском бићу независно о раси, полу и боји коже. А управо то потврђује
Декларација о људским правима.

Не ради се, дакле, о толерисању или подношењу другог човјека, већ о васпитању
које ће појединца оспособити да управља властитим мозгом. То је услов који треба
испунити како би свако научио прихватити другачијега, поштујући оне вриједности које
морају користити свима и вриједити за све (Trimarchi & Papechi, 1995).

Стога да нико не би морао толерисати више него што се њему самом толерише,
неопходно је схватити узроке понашања других људи и тако бити у складу са
Декларацијом о Људским правима. Поштовање људског достојанства истински ће се
остварити када успијемо завољети и схватити онога ко се из разних разлога буни против
наших дјела или идеја.

На овим темељним појмовима треба остварити васпитање дјетета, односно будућег

човјека, који наприје ужива а касније другима осигурава људска права, на добробит којих
сви морамо радити.

Толеранција и дјеца са посебним потребама

Инклузивна настава је нови дидактички модел организованог поучавања и учења који

обухвата, прихвата и интензивно укључује дјецу и младе са препрекама у учењу и учешћу,
односно ученике са посебним образовним потребама, према њиховим индивидуалним
потенцијалима, интересовањима и очекиваним исходима до личних максимума.

У инклузивној настави ученици са препрекама у учењу и учешћу мање су осамљени,

отуђени, етикетирани, игнорисани и у мањој мјери се осјећају другачијима, занемареним,
одбаченим, мање вриједним, неприхваћеним. У овој настави се препознају и цијене
различитости у потенцијалима и потребама. Сваки ученик се ставља у равноправну
позицију и даје му се могућност истинског припадања заједници и активног учествовања у
њој. Једна од одредница инклузивне наставе је перманентно освјешћивање разумјевања и
прихватања људских различитости у све дјеце и младих у редовној настави и другим
видовима васпитно - образовног рада и живота у школи и ван ње (Илић, 2009).

Интеграција у образовању значи заједничко образовање и васпитање ученика са

препрекама у учењу и учешћу (развојним тешкоћама) и осталих ученика - оних без таквих
препрека у редовним школама. Такав процес има социјализацијско - васпитне ефекте. У
сталној комуникацији у одјељењу или образовној групи дјеца и млади са препрекама у
учењу и учешћу имају прилике да постану прихваћени од вршњака, да побољшају слику о
себи, да усвајају толерантније начине реаговања у реалним интерперсоналним
интеракцијама, а остали ученици да их потпуније схватају и објективније прихватају,
хуманизујући и сопствене личности.

Интеграција дјеце са посебним потребама има двоструки значај - са једне стране она
омогућава укључивање дјеце са посебним потребама у живот заједнице на равноправним
основама, с друге, дјеца из редовне популације постају свјесна различитости и
специфичности људских могућности и потенцијала, што помаже развијању емпатичности,
хуманизма и поштовања људских различитости. Интеграција пружа вишеструку корист,
како дјеци са посебним потребама, тако и дјеци из редовне популације, њиховим
породицама, васпитачима, друштвеној заједници (Вујачић, 2006). Дјеца редовне
популације кроз дружење са дјецом са развојним тешкоћама у школи развијају
разумјевање, стичу искуства, толеранцију и емпатију за особе са посебним потребама,
постају осјетљива и уважавају потребе других. Истраживања показују да дјеца редовне
популације која се образују у интегралним образовним установама имају развијеније
просоцијалне ставове према различитим социјалним групама, имају више социјалног
самопоуздања и спремни су на већу друштвену одговорност.
Однос друштва према дјеци са посебним потребама

Понашање друштва према дјеци зависи од начина на који друштво схвата дијете, његов
развој и учење. Представа о дјетету која постоји у једном друштву и начин васпитавања и
социјализације дјеце зависи од тога како друштво схвата човјека уопште, његову природу,
могућности и улоге које треба да оствари у заједници (Вујачић, 2006).

Из схаватања о човјеку као, рационалном и предвидивом бићу које ствара средина,

утискивањем друштвене матрице у понашање индивидуе, произилази схватање о дјетету
као незрелом бићу које се мора научити вјештинама и вриједностима одраслих чланова
друштва. При томе се мало пажње поклања специфичностима урођених индивидуалних
потенцијала, који такође дефинишу дијете, односно човјека. Све што је различито, што
одступа од просјека и поставњених норми, није прихваћено, схвата се као непожељно,
одбацује или „насилно" уклапа у шаблон. Насупрот томе, прихватање разлика међу
појединцима и групама одлика је отвореног и демократског друштва. Према мишљењу
неких аутора, једна од одлика демократских друштава је управо тежња да разлике не
постану фактори социјалне дискриминације и изолације појединаца и групе, већ да
допринесу развоју друштва (Левков, 2003).

Рођење здравог дјетета представља вриједност, циљ и очекивање сваког брачног пара.
Међутим, рођење дјетета са сметњама у равоју представља осујећење очекивања и стога
се доживљава као велика трагедија. Дијете са сметњама у равоју будући да је различито од
других и "недовољно спремно за живот" сматра се непожељним, неспособним и мање
вриједним. Однос према дјеци са тешкоћама у развоју варира из крајности у крајност, при
чему су обе негативне: потпуно игнорисање и одбацивање и претјерано сажаљевање.
Стереотипи, предрасуде и на њима засновани негативни ставови условљавају понашање
према овој дјеци. На тешкоћу коју дијете има често се гледа као на нешто непознато и
опасно. Овакав став прате ирационални страхови и избјегавање контаката услед чега према
овој популацији дјеце постоји социјална дистанца. Многа истраживања показују да су
према слијепој дјеци присутни негативни ставови, иако су они способни да се сасвим
адекватно укључе у живот уз, наравно, обезбијеђење основних услова (Вујачић, 2006).
 Негативни облици понашања друштвене средине, као што су исмевање, избјегавање и
одбацивање, шаљу поруку дјетету да му људи нису наклоњени. Пошто га други виде
различитим, дијете и само почиње да вјерује у то и тако види себе. Начин на који остали
људи посматрају сметњу дјетета, формира перцепцију дјетета о себи којом оно може да
увелича или смањи стварне последице одређене сметње.

Одрасли преносе на дјецу сопствене предрасуде и негативне ставове према особама са

посебним потребама, што битно отежава контакте ове дјеце са вршњацима у школи и
сусједству. Подсмјевање, игнорисање, избјегавање и одбацивање су могуће реакције мале
дјеце у контакту са дјететом које има сметње у развоју. Разлике могу бити узрок социјалне
изолованости и одбачености дјеце са посебним потребама, што се потом одражава на
успјешност социјалних односа и социјалну компетенцију. Према мишљењу неких аутора
(Крњајић, 2003), разлике међу ученицима, које негативно дјелују на њихов укупни развој,
успјешно се превазилазе позитивним интеракцијама. Успјешна интеракција међу дјецом
може бити остварена само уколико дјеца са посебним потребама и њихови вршњаци
редовне популације развијају конструктивне односе који су позитивни, брижни, пуни
подршке и толерантности. Прихватање других, чак и различитих, одвија се најлакше у
групним активностима са заједничким циљем, односно у ситуацијама сарадње приликом
учења

Мијењање односа и ставова према дјеци са посебним потребама

С обзиром да се развој сваког дјетета најцјелисходније одвија кроз активности у

неселективној социјалној и физичкој средини, која обилује највећим бројем изазова,
сматра се да је инклузија дјеце са посебним потребама у редовне васпитно - образовне
програме један од најбољих начина да се њихов развој подстиче и побољшава. Мијењање
ставова је први предуслов и прва баријера коју треба отклонити да би овај процес био
успјешан. Неки аутори, пак, истичу да се психолошке баријере као што су стереотипи,
негативни ставови, нетолеранција и предрасуде према дјеци са посебним потребама
превазилазе процесом инклузије ( Сретенов, 2000). Инклузивно образовање и позитивна
искуства стечена његовом реализацијом повратно утичу на постепено мијењање ставова и
развијање позитивнијег и толерантнијег понашања према дјеци са посебним потребама.
Овај налаз је логичан јер се негативни ставови углавном формирају због недовољне
информисаности и недостатака искуства. Негативни ставови према дјеци са посебним
потребама, а потом и понашање према њима, могу се промјенити ако се упознамо с
њиховим потребама, укључимо их у редовне вртиће и школе и пружимо им могућност да
нам покажу, своје очуване потенцијале, што је могуће у инклузивном образовању.

Подстицање и развијање социјалне интеракције међу дјецом са и без тешкоћа у развоју,

као и користи које и једни и други имају од овога процеса, основни је смисао инклузије.
Утицај на дјецу да прихвате разлике може се остварити организовањем активности које су
им занимљиве, подстичу на откривање могућности свога тијела, као и предмета, мјеста и
особа које их окружују. Дјеца се подстичу да користећи сва чула, мјерећи, гледајући,
осјећајући и слушајући, откривају које особине су им заједничке а по којима су особени.
На тај начин дјеца уче, да смо и слични и различити, да нас индивидуалне особености чине
онима што јесмо, да разлике могу бити подстицајне и да је "у реду" бити различит. Уз
помоћ ових активности дјеца могу открити да сви имамо сличне потребе, нарочито
потребу да будемо прихваћени.

Један од начина да се подстакне социјална интеракција, јесте примјена стратегије

кооперативног учења у којој дјеца раде заједно, како би постигла одређени циљ и обавила
поставњене задатке. Основне одлике кооперативног учења су: позитивна међузависност
чланова, индивидуална одговорност и учење сарадничких вјештина. Дјеца увиђају да су
међусобно повезани и да сви чланови групе преузимају заједничку одговорност за
активност којом се баве. Осјећај међусобне зависности помаже дјеци да прихавте
постојеће разлике и доживе друге као јединствене особе, са различитим доприносима које
могу дати приликом заједничког учења. Заједнички циљ који имају подстиче их да
пружају и траже помоћ од вршњака онда када им је потребна. Посебно су значајне
ситуације у којима вршњаци траже помоћ од дјетета са посебним потребама јер то
наглашава његову важност и допринос заједници (Вујачић, 2006). Током кооперативног
учења, дјеца су у прилици да развијају и вјежбају социјалне вјештине као што су:
преузимање вођства, доношење одлука, комуникација и способност рјешења конфликтних
ситуација.
Препоруке за интеракцију с дјецом оштећеног вида

Аутори водича Канадског националног института за слијепе, предлажу неколико

препорука како помоћи вршњацима да остваре интеракцију са дјететом које има остећени
вид, што је полазна основа за боље упознавање ове дјеце, проблема са којима се суочавају
те развијање толеранције и емпатичног става.

Они наглашавају да дјеци неоштећеног вида може бити потребно охрабривање и

специфична инструкција како да се понашају и осјећају пријатно у друштву својих
вршњака са оштећеним видом (Стефановић – Станијевић, Крстић, 2005).

Подршка се најчешће огледа у томе што ће одрасла особа:

 ословљавати дијете оштећеног вида именом и тиме помоћи вршњацима да се

фокусирају на особу чије је то име, а не на њено оштећење вида
 помоћи вршњацима да боље упознају дијете оштећеног вида , тиме што ће причати
шта дијете воли, о његовој породици, новој сестри или псу које дијете има
 објаснити шта значи кад дијете оштећеног вида не може нешто да види, или кад не
може да види шта се од њега очекује ( нпр, показати како да се стави неки предмет
у руку дјетета оштећеног вида , како да се прича са њим док се игра итд)
 одговорити на сва питања и бриге вршњака на позитиван начин
 пратити како се вршњаци опходе према дјетету оштећеног вида и интервенисати
онда када је то прикладно (нпр. постављањем питања :"Шта мислиш шта" име
дјетета оштећеног вида "покушава да нам каже?")
 охрабрити вршњаке да се упознају или додирну какву специјалну опрему, играчке,
материјал које дијете оштећеног вида има, наравно са дозволом овог дјетета и у
мјери у којој му то прија
 научити вршњаке једноставним начинима да ставе до знања дјетету оштећеног вида
кад одлазе, прилазе, постављају питања, као и да разумију његове одговоре
 научити вршњаке како да користе свој глас, користе додир и објекте да остварују
интеракцију са дјететом оштећеног вида.
 Социјалне вјештине су виталне за дијете оштећеног вида, с обзиром на то да је
свијет социјалних интеракција углавном базиран на визуелним сигналима. Треба
напоменути да се многе интервенције у раду с дјецом оштећеног вида фокусирају само
на интеракције са вршљацима не оштећеног вида. Међутим, када год је могуће дјеци
оштећеног вида треба пружити прилику да остварују интеракције са другом дјецом
оштећеног вида.

ЛИТЕРАТУРА

Вујаклија, М. (1980). Лексикон страних ријечи и израза. Београд: Просвета.

Вујачић, М. Проблеми и перспективе деце са посебним потребама. На сајту:

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0579-64310601190V Очитано: 30.11. 2011.

Gayle, R. (1997). „The Traffic in Women“. New York: Routledge.

Илић, М. (2009). Инклузивна настава. Бања Лука: Графид.

Илић, М., Николић, Р. и Јовановић, Б. (2008). Шолска педагогија. Бања Лука: Графид.

Крњајић, С., (2003). Поштовање другог: предуслов за успостављање и развој дјечијх

пријатељстава; У: Шефер, Ј., Максић, С., Јоксимовић, С (прир). Уважавање

различитости и образовање. (71-77). Београд: Институт за предшколска

истраживања.