Skripta iz Razvojne psihologije 2

Napomena: Pošto se gradivo iz prezentacija, knjige, dodatne literature i prethodne

skripte dosta međusobno razlikovalo uzela sam da prepravim Skriptu iz
Strahinjinog foldera i dodam ono što nedostaje. Na moju veliku sreću, shvatila sam
da pola stvari u prezentacijama nije ni spomenuto, niti postoji u prethodnoj skripti
ali u knjizi ima 40 strana. Takođe, pojma nisam imala šta treba da radimo sa onim
člancima koje su nam izbacivale tako da sam i njih uključila. Uglavnom sam
napisala male napomene ove boje radi boljeg snalaženja, one će pojasniti odakle je
gradivo uzeto ako neko želi da se više informiše. Ne znam da li je potrebno da se
svih 90 strana nauči za ispit ali sad je sve bitno ili nebitno, na jednom mestu.
Srećno!

ADOLESCENCIJA
Ovaj deo, pa skoro cela adolescencija osim rizičnih ponašanja preuzet je iz knjige
ili dodatne literature o Seksualnosti
Različita određenja perioda adolescencije -(lat. Adolescere – rasti, sazrevati)
Predstavlja "diskontinuitet statusa" – osoba gubi status jer više nema ni status deteta, a još nije
dostigla nivo statusa odraslog.
Razlika između puberteta i adolescencije: Pubertet je skup fizičkih i fizioloških promena vezanih
prvenstveno za sazrevanje reproduktivnih funkcija. Adolescencija je sve to ali i period
psihološkog i socijalnog sazrevanja koji uslovljava odraslost. Najčešće je definisana kao prelazni
period između detinjstva i odraslosti, period u kom dolazi do intenzivnog rasta i sazrevanja,
fizičkog i psihičkog. Mnogi će je ipak odrediti kao period u kome osoba treba da ispuni razvojne
zadatke i time preći u period odraslosti. Problem sa ovom definicijom:
1. Šta su granice ovog prelaznog perioda?;
2. Kako hronološki da se odredi ovaj period?
Granice adolescencije – Donja granica se lakše određuje jer se tiče početka puberteta (sa svim
fizičkim i fiziološkim promenama). Zašto je pogrešno odvajati pubertet od adolescencije i
smatrati kraj puberteta početkom iste? Prvo, po ovom shvatanju između detinjstva i odraslosti
nastaje jedan međuprostor koji nedovoljan da bi bio proglašen zasebnim periodom. Nedovoljan
je zato što ga definišu isključivo fizičke i fiziološke promene, i prekratak je. Takođe vremenski
razmak neophodan da se odviju sve potrebne pubertetske promene varira od osobe do osobe, te
bi se kod onih kod kojih je taj period produžen, teško mogla odrediti granica između puberteta i
adolescencije. Drugo, pošto je adolescencija već definisana kao prelazni period između
detinjstva i odraslosti, onda je logično da i ove fizičke i fiziološke promene budu deo ovog
prelaska.
Kriterijumi određenja gornje granice adolescencije:
1. Psihološki – ispunjen niz razvojnih zadataka i privedeno je kraju formiranje
identiteta;
2. Sociološki – završetak nejasnog perioda u kom je osoba i dete i odrasla osoba;
3. Biološki – sticanje fizičke zrelosti završetkom pubertetskih promena;
4. Legalni – kalendarski uzrast određen u datoj sredini kao granica;
5. Ekonomski – sticanje ekonomske nezavisnosti;
 6. Tradicionalni – kad neformalni običaji prihvaćeni u toj kulturi uklone granice
privilegija odraslosti.
Intelektualna, socijalna i emocionalna postižu se kasnije, u zavisnosti od karakteristika
pojedinačnog razvoja i sredinskih uslova u kojima se osoba razvija. Ekonomska zrelost se
najteže postiže (samostalnost, tj nezaviznost od roditelja) – produžen je period adolescencije,
obrazovanje duže traje, posao je teško naći.
Hronološko određenje i podela: SZO – 10 do 24. Ako bi se ova gornja granica spustila, dosta
mladih bilo bi uvršteno koji nisu stekli karakteristike odraslih (da, fiziološki i pshiloški su zreli,
ali ne i socijalno i ekonomski – nisu prihvatili standarde, odogovornosti i uloge, kao ni nezavisno
funkcionisanje). Podela na ranu (10-14), srednju (15-19) i poznu (20-24).
Teorijske postavke o adolescenciji
Kao psihološki koncept uveo je Stenli Hol. On opisuje adolescenciju kao period "bura i oluja".
On je takođe uveo pojam rekapitulacije (smatrao da je ontogeneza kratka rekapitulacija
filogeneze). On je značio da se adolescencija mogla porediti sa periodom kad je čovečanstvo bilo
u najjačem zamahu razvoja – adolescencija je potencijalni period od najvećih razvojnih skokova.
1. PSIHOANALITIČKA TEORIJA ADOLESCENCIJE
Genitalni stadijum – psihičke promene su dobrim delom određene seksualnim sazrevanjem.
Promene na fizičkom i fiziološkom planu znatno utiču na emocionalna stanja, doživljaj sebe i
organizaciju socijalnih kontakata. Promene u pubertetu predstavljaju ponavljanje infantilnog
seksualiteta. Kod odraslih se retko sreću konflikti koji nemaju prethodnika u infantilnoj
seksualnosti. Prvenstveno se misli na drugi Edipov kompleks (razlika u odnosu na prvi je ta što
sada postoji kako roditeljska kontrola tako i unutrašnja u formi Super – ega) koji se javlja u ranoj
adolescenciji. Normalna rezolucija je prebacivanje interesovanja na vršnjake, posebno na osobe
suprotnog pola, građenejm prvih heteroseksualnih veza i uspostavljanje novog kvaliteta odnosa
prema roditeljima. Umesto narcističkog usmerenja, javlja se naklonost prema drugima, pa zatim
prema osobama suprotnog pola. Kako će dete napredovati kroz kasnije faze zavisi od toga kako
su one ranije faze prošle. Ono što je zajedničko za sve psihoanalitičare je to da smatraju rani
odnos između roditelja i deteta kao bitan faktor razvoja u perioda adolescencije.
Mehanizmi odbrane Dva su vrlo značajna u periodu adolescencije:
1. Asketizam – izbegavanje svih oblika fizičke gratifikacije (seks, hrana, spavanje..) Javlja se kao
reakcija na naglo pobuđenje i jake seksualne impulse, koji zbunjuju osobu. Isto izazivaju i nagle
fizičke promene, a česti oblici kontrolisanja telesnih procesa i fizičkog izgleda imaju ove
elemente u sebi
2. Intelektualizacija – Ovladavanje impulsima i željama pomoću reči i razmišljanja. Analiziraju
se sadržaji poput ljubavi, seksa, nezavisnosti, do te mere da se emocionalni subjektivni aspekt
izgubi u gomili logike.
Koristi se još i: represija (potiskivanje); projekcija (sopstvena osećanja se pripisuju drugima);
racionalizacija (neprijatnim mislima, osećanjima pripisuje se opravdanje u koje sama osoba
veruje); reakciona formacija (misao ili želja se maskiraju svojom suprotnošću – prepoznaje se po
vrlo izraženim željama i ponašanjima); regresija (regradacija na manje zrele oblike ponašanja);
sublimacija (transformacija neprihvatljivih nagona u socijalno prihvatljive motive i aktivnosti).
Identifikacija kao mehanizam odbrane i kao razvojni proces
Najraniji izraz emocionalne veze sa nekom drugom osobom je identifikacija. (naš ego postaje
ego uzora). – ovo je sekundarna identifikacija, primarna se javlja kada dete nije svesno razlike
između sebe i spoljašnjih objekata, te želi da unese u sebe objekat koji pruža sigurnost i
zadovoljava primarne potrebe. Danas o identifikaciji možemo govoriti kao o:
1. Mehanizmu odbrane za redukciju napetosti i anksioznosti usled konflikta, postoji
idenifikacija:
- Sa voljenim objektom – ličnost se formira usvajajući karakteristike voljene osobe,
tako se smanjuje separaciona anksioznost i tenzija izazvana ambivalencijom;
- Sa izgubljenim objektom – preuzimaju se karakteristike nečega ili nekoga kako bi
se poništio gubitak;
- Sa agresorom – anksioznost se izbegava tako što postajemo slični zastrašujućem
objektu;
- Usled osećanja krivice;
2. Razvojni proces – normalni razvojni proces kojim se ličnost trajno menja i obogaćuje,
integrišući u vlastitu strukturu nove sadržaje, vrednosti, stavove... Identifikacija prožima
kognitivne, afektivne i socijalne aspekte razvoja ličnosti. Biti kao neko uvećava šanse da se
postane kao taj neko. Ovo je vrlo karakteristično za adolescenciju. Adolescenti traže nove
uzore, sa kojima će se identifikovati, i na taj način proširiti svoj identitet.
2. TEORIJA ERIKA ERIKSONA
Osam razvojnih stadijuma, svaki poseduje reakciju na promene u sazrevanju i razrešenje jednog
psihosocijalnog problema. U adolescenciji dolazi do integracije razvojnih zadataka iz prethodnih
faza razvoja i dolazi do formiranja identiteta. (elementi novoformiranog identiteta su rezultat
prethodnih faza razvoja; optimizam npr – potiče od prve godine života kada se formira osnovno
poverenje). Adolescencija je nova šansa da se postigne ono što se propustilo u detinjstvu. Bunt
adolescenta se može interpretirati kao pokušaj da se postigne ono što je nedostajalo ranije ili kao
osveta za nešto za šta je dete bilo premalo da se onda suprotstavi. Mnoga agresivna osećanja i
postupci prema roditeljima u adolescenciji su u stvari zakasnela agresija iz detinjstva.
Psihoanalitičari generalno podsećaju na Holov vid rekapitulacije, ali u ovom slučaju
rekapitulacije ranijih stadijuma razvoja. Dominantno je genetsko nasleđe po njima
3. TEORIJE SOCIJALIZACIJE
Glavno pitanje je kako roditelji prenose znanja na svoju decu, pripremajući ih tako za odraslu
ulogu. Jos specifičnije pitanje je pitanje mehanizama putem kojih prenose iskustva. Pojam koji
dominira jeste pojam konformiranja – proces prihvatanja od strane adolescenta znanja, poruka i
interpretacija koje im roditelji, kao predstavnici društvene zajednice, žele preneti, kao i njihovo i
usvajanje ovih sadržaja. Ovo shvatanje zanemaruje aktivnosti individue, ali i dinamiku odnosa
između roditelja i deteta.
4. KOGNITIVNA TEORIJA
Ova teorija ističe kapacitet adolescenta da osmisli iskustvo, da ga podvrgne racionalnoj analizi i
da stigne do validnih zaključaka o realnosti kao takvoj kakva jeste. Ovakva teorija daje
adolescentu aktivnu ulogu u odnosu na iskustvo (za razliku od socijalista). Iskustvo je prilika da
se konstruiše realnost i lično ja. Adolescent je centrala u koju pristižu brojne informacije koje on
organizuje, obrađuje i dobija se izlazna infor. – ponašanje. čitav teret ravoja je izgleda samo na
individui. Kakva je uloga prijatelja? Kakav je značaj odnosa sa njima?...
5. ANTROPOLOGIJA I ADOLESCENCIJA
1. Adolescencija nije period "bura i oluja";
2. Značaj i uloga bioloških promena zavisi od kulture. Ističu kontinuitet razvoja i
značaj kontinuiteta na ponašanje u adolescenciji. (tamo gde su deca uključena u
aktivnosti zajednice, nema adolescentskog nemira – kontinuitet);
3. Ističe se uticaj sredine u olakšavanju prelaska iz detinjstva u period adolescencije
(pogotovo bitni rituali inicijacije).
Zadaci adolescencije –
Po Eriksonu – formiranje identiteta;
Socijalni psiholozi – preuzimanje uloga. Zašto je pojam razvojnih zadataka koristan?
1. Olakšava razumevanje obrazaca progresivnog razvoja u adolescenciji;
2. Olakšava upoređivanje pojedinaca i grupa mladih u odnosu na nivo postignutog razvoja;
3. Pruža logičku bazu za razumevanje poremećaja, problema i oštećenja u adolescenciji;
4. Može da pomogne adolescentima da bolje razumeju i reaguju na objašnjenja sopstvenih
problema.
Havinghurst – zdrav razvoj ličnosti zahteva:
1. prihvatanje svog fizikuma;
2. uspostvaljanje novih odnosa sa vršnjacima oba pola;
3. izgrađivanje emocionalne nezavisnosti od roditelja i odraslih;
4. sticanje ekonomske nezavisnosti;
5. profesionalno opredeljivanje;
6. razvijanje intelektualnih veština;
7. postizanje socijalno odgovornog ponašanja;
8. priprema za brak i porodične obaveze;
9. negovanje vrednosti u skladu sa realnim svetom.
Vol (self psihologija), sve osobe između 13-25 traju razviti društveni, polni I radni self;
Zadaci po SZO:
1. Adaptacija na fiziološke i anatomske promene koje nastaju u pubertetu i integracija zrele
seksualnosti u lični model ponašanja;
2. Progresivna rezolucija ranijih formi emocionalne privrženosti roditeljima i porodici i razvoj
kroz odnose sa vršnjacima, uz povećanu sposobnost stvaranja intimnih interpersonalnih odnosa;
3. Uspostavljanje ličnog identiteta u koji se ugrađuju seksualni identitet i odgovarajuće društvene
uloge;
4. Korišćenje obogaćene intelektualne kompetencije, uz građenje i usvajanje šireg pogleda na
društvo i svet u celini;
5. Razvoj sposobnosti za profesionalne aktivnosti i provođenje slobodnog vremena, sa
postepenim opredeljivanjem za one koje su od koristi i pojedincu i zajednici.
U ranoj adolescenciji najvažniji su zadaci pod 1 i 2. U srednjoj 2,3,4 a u kasnoj 5. Redosled
ispunjavanja je pod uticajem socioekonomskih i kulturoloških činilaca. Glavni značaj postojanja
ovih zadataka i praktična im vrednost je u tome što olakšavaju praktično rešavanje ravojnih
problema. Frustracija koje proizilaze iz poteškoća rešavanja ovih razvojnih zadataka se često
nalazi u centru problema koji su vezani za ovaj period. Kulturni faktor utiču ne ta kad i na koji
način će se problemi rešiti.

Fizički razvoj
Opšte karakteristike fizičkog razvoja:
U toku detinjstva jednaka je količina androgena i estrogena u telima dečaka i devojčica. U toku
puberteta, pod uticaj hipotalamusa i hipofize, menja se ova uravnoteženost. Početkom puberteta
se javljaju prvi znaci rasta dojki i prve menstruacije (menarhe), kod dečaka se ispoljavaju prvi
znaci razvoja sekundarnih polnih karakteristika. Pubertet počinje sa promenom u hormonalnim
lučenjima i njihovim efektom na unutrašnje delove reproduktivnog sistema.
Pubertet u proseku traje 3 godine. Devojčice ranije ulaze u pubertet i u proseku ranije izlaze iz
njega. Najintenzivnije promene se događaju između 11. i 13. godine. Dečaci nešto kasne,
najintenzivnije promene se događaju u periodu između 13. i 16. Menarha se najčešće javlja
između 12. i 13. godine. Glavni uzroci ranijeg sazrevanja danas su posledica boljih
socioekonomskih uslova (bolja hrana, manje bolesti, opšti životni uslovi su bolji). Seksualno
sazrevanje je praćeno i naglim fizičkim razvojem (povećanje težine, visine – skok u rastu). Skok
u rastu traje otprilike dve godine.
Naglo dobijanje u visini počinje oko 13. , najveća brzina rasta je oko 14. godine. Onda naglo
opada. Kod devojčica naglo povećanje visine nastaje oko 11. a najveće ubrzanje je oko 12.
Devojčice svoju konačno visinu i težinu postižu u proseku dve godine pre dečaka. Konačno
dostignuta visina stavlja adolescenta u isti odnos među vršnjacima kao što je bilo i pre perioda
naglog rasta. Dolazi do većeg razvoja muskulature kod dečaka. Polno uslovljene razlike se
javaljaju i kod veličine srca, kapaciteta pluća... Do 10. godine dete je u proseku postiglo 50%
svoje ukupne težine, ali 95% ukupne težine mozga.
- Uticaj koji fizički rast i razvoj ima na socijalni i psihički razvoj:
1. Direktan uticaj na produkte psihičkih procesa;
2. Kako će drugi doživeti adolescenta i kakva će očekivanja i reakcije uputiti;
3. Slika sebe je pod uticajem i promena u performanci, i očekivanja i reagovanja od
strane okoline.
Sve ove promene znače prihvatanje novog lica, tela. Svesnost o telu i fizičkim
promenama je vrlo prisutna. Nove su i reakcije okoline. Devojčice sada privlače
pažnju momaka, od dečaka se očekuje "muško" ponašanje. Nagle promene traže
promenu pojma o sebi, percepcije sebe, svog tela.
Preokupiranost normalnim je jako uobičajena pojava. Traže se norme, upoređuje se
sopstveni razvoj sa drugima. Bilo kakva odstupanja od proseka obogaćena su
negativnim nabojem. Dolazi do lošeg mišljenja o sebi, neretko dolazi do povlačenja u
socijalnim kontaktima. Odstupanja koja se javljaju utiču i na to kako će drugi
reagovati na adolescenta. Ono što je najneprijatnije je neizvesnost po pitanju šta će se
i koliko izmeniti.
- Slika tela (doživljaj, shvatanje sopstvenog tela) je pod uticajem subjektivnih faktora
(prethodna iskustva, opšte samopouzdanje, reakcije ostalih...).
Standardi na osnovu kojih se procenjuje telo i formira slika tela:
1. Kulturom prihvaćen ideal;
2. Ideal određen od strane same individue;
3. Izgled prosečnog odraslog;
4. Prosečan izgled vršnjaka.
Slika tela utiče na prihvatanje sebe i na zadovoljstvo sobom. Čini se da su muškarci
manje pod pritiskom da dobro izgledaju ili možda imaju više načina da to
kompenzuju. Devojčice su osetljivije na odstupanja od idealnog, prosečnog izgleda.
Na sliku tela pa i na self koncept u velikoj meri utiču osobine koje nisu
karakteristične za dati pol. Mnoge privremene promene podsećaju na atipični izgled
za dati pol i obično izazivaju značajan pad u zadovoljstvu sopstvenom slikom tela.
- Rani nasuprot kasnom razvoju – Određivanje početka i tempa adolescentskog razvoja
može da se odredi pomoću analize razvoja skeleta ili prema početku pubertetskih
promena. Dečaci koji ranije sazrevaju su stabilniji, relaksiraniji, bolje se snalaze u
društvenim kontaktima, više ih cene vršnjaci. Dečaci koji kasno sazrevaju su
ekspresivniji, dinamičniji, vedriji, više zabrinuti zbog fizičkog izgleda. Međutim, oni
koji ranije sazru kasnije imaju veće probleme u adaptaciji. Oni koji kasnije sazru
imaju više vremena da se adaptiraju na status odraslog i postepeno psihološki
 sazrevaju. Kod devojčice nema toliko značajnih razlika. Jedno potencijalno
objašnjenje je to što su očekivanja društva u pogledu razvoja muškaraca mnogo
jasnija nego u pogledu žena.

Razvoj socijalnih odnosa

Kontakti sa vršnjacima su brojniji i intenzivniji, javljaju se novi zahtevi i očekivanja od strane
društva. U kasnijoj adolescenciji dolazi do direktnog kontakta sa društvenim institucijama, traži
se zaposlenje, punoletstvo i odgovornost pred zakonom, pravo glasa...
Mladi i njihovi roditelji
U tumačenju promena u ovom odnosu dolazi do razmimoilaženja usled metodološke
problematike istraživanja. Na adolescentima se primenjuju upitnici i intervjui (opservacija nije
moguća jer su suviše svesni prisustva posmatrača). Upitnici su često jednostrano usmereni zbog
čega je bitna Kolemanova studija – prvi je govorio o "jazu među generacijama" u adolescenciji,
o različitom jeziku kojim komuniciraju mladi i roditelji, što je uzrok nerazumevanja, udaljavanja
pa i otuđenja. Drugi problem je neadekvatan uzorak. Mnogi zaključci doneti na osnovu kliničke
populacije, a ti uzorci nisu reprezentativni za većinu mladih.
Uloga roditelja: Eperson pokazao da je adolescentima teže da podnesu neodobravanje roditelja
nego prijatelja, oni čak više obraćaju pažnju na neodobravanje nego mala deca. Duvan i Edelson
pokazali da deca na uzrastu od 14-16 godina najviše uvažavaju mišljenje svojih roditelja, a što se
tiče religioznih i političkih ubeđenja, traže savete od njih. Majsner pronalazi da preko polovine
subjekata smatra da ih roditelji razumeju, i većina je zadovoljna i srećna u svojoj porodici.
Adolescenti se slažu po važnijim pitanjima sa svojim roditeljima i to u većem stepenu nego što
se njihovi roditelji slažu sa svojim roditeljima.
Raterova studija – Uključeni i deca i roditelji (najveća prednost), podaci su uzimani u isto vreme
ali u odvojenim seansama. Određivan je stepen do kog su adolescenti alijenirani, ili do kog su se
udaljili od roditelja. Prvo se od roditelja tražilo da procene da li njihova deca pokazuju sklonost
da se povlače. Samo mali deo mladih pokazuje takve tendencije. Kada su upitani za probleme u
komunikaciji, samo mali procenat je bio prisutan. Podaci dobijeni od dece su slični. Mali broj
odbacuje roditelje. Očigledno da u periodu adolescencije preovladava usaglašenost između
roditelja i dece, da je malo alijenacije, raskoraka, sukoba i udaljavanja.
Đurić – Roditelji imaju snažan uticaj na decu u procesu razvijanja nacionalnog identiteta i
stavova prema drugim nacionalnosti. Usaglašenost po ovim pitanjima ostaje visoka i u doba
adolescencije. Adolescentima je podjednako važan savet i roditelja i vršnjaka. Oblasti u kojima
će slediti savet jednih ili drugih se razlikuju. Roditeljski savet je značajniji u ozbiljnim oblastima
koje se tiču budućnosti, izbora profesije. Vršnjakov savet se usvaja po pitanju stila i načina
provođenja slobodnog vremena, oblačenja, ponašanja u svakodnevnim situacijama. Uticaj
roditelja ostaje veliki u onim porodicama u kojim roditelj pokazuje više razumevanja,
interesovanja, spremnosti da bude od pomoći. Roditelj zadržava primarnu ulogu direktno –
pružajući uzor detetu ali indirektno – služi kao emocionalna podrška i oslonac.
Promene u odnosima roditelj – adolescent
Kvalitet odnosa se ipak menja. Razvojne promene u ovom odnosu se sastoj u sledećem. U
detinjstvo ovaj odnos se zasniva na principu razmene. Roditelj obezbeđuje pomoć, brigu, zaštitu,
a dete zauzvrat daje poslušnost. Interakcija dete-dete se zasniva na direktnoj recipročnosti. Junis
smatra da se kroz interakciju sa roditeljem shvataju hijerarhijska pravila u društvenim odnosima,
a sa decom jednakost, fer plej, zajedništvo. U adolescenciji dete unosi u svoj odnos sa roditeljem
neke elemente odnosa sa vršnjakom iz doba detinjstva. Sve više recipročnosti se javlja,
postepeno obe strane prihvataju odraslost deteta i njegovu sposobnost mišljenja i zaključivanja.
Poslušnost je više voljna nego automatska. česti su dogovori, usaglašavanja mišljenja, traženja
obostrano prihvatljivih rešenja. Roditelji koji su više voljni i spremni da se adaptiraju imaće i
manje problema kroz čitav tok adolescencije. Promena u interakciji između roditelja i dece
potiče prvenstveno od strane deteta. Adolescent je taj koji unosi nova iskustva u svoje odnose sa
roditeljem.
Uticaj društveno-ekonomskih odnosa na porodični život adolescenata
U određenim istorijskim periodima adolescencija nije postojala kao odvojeni period u životnom
ciklusu. Međutim, urbanizacija, ratovi, ekonomske krize, terali su mlade da ranije napuste
domove roditelja, te je dolazilo do ranijeg osamostaljivanja mladih. Potreba za dodatnom radnom
snagom i produženje školovanja su takođe činioci koji su uticali na duže ostajanje kod kuće. Te
promene su uticale na odnose u okviru porodice, na razvojne karakteristike perioda
adolescencije, generalno na formiranje ličnosti adolescenta. Uticaj šire društvene sredine ogleda
se u stilu i kvalitetu života mladih i njihovih porodica. Prema tome odnos roditelj – dete
prvenstveno je određen razvojnim promenama u samom detetu, pa potom i društveno –
ekonomskim i istorijskim momentom u kom ovaj par živi.
Jednostrani autoritet:
Rezultati pokazuju da adolescenti odobravaju pravo roditeljima na usmeravanje i kontrolu
njihovog ponašanja, kao i pravo da očekuju određena postignuća i pridržavanja određenih
pravila. Adolescenti i traže savet od svojih roditelja po važnim pitanjima. Međutim roditeljski
autoritet se razlikuje od onoga u detinjstvu, u čemu?
1. Komuniciranje sa roditeljima je selektivno!
2. Adolescent oseća da može više da učestvuje u donošenju zajedničkih odluka.
Oblast u kojima to nije dozvoljeno jeste npr. oblast školskog uspeha. U oblasti ličnog
i privatnog života i problema na koje nailaze deca, roditelj će dozvoliti više
samostalnosti. Očeva interesovanja se ograničavaju na školski uspeh, planove za
budućnost. Interesovanja majke idu i šire od ovih oblasti. Ona je zainteresovana i za
interpersonalne odnose, za emocionalne veze. Pošto je majka zainteresovana za one
aspekte u kojima ne postoje striktna pravila, njena spremnost na kooperaciju u
donošenju odluka biće veća. Majke će dakle biti prisutnije u svakodnevnim
zbivanjima, problemima, socijalnom životu i sl.
Od figure ka ličnosti: Za preadolescenta roditelj nije ličnost, on nema mana, on je više figura,
autoritet koji ima snagu i moć da uradi i postigne mnogo, posebno ono što je detetu nedostižno.
Tek ulaskom u adolescenciju, sa pojavom apstraktnog i kritičkog mišljenja, se roditelj počinje
opažati kao ličnost sa sve manama i vrlinama, neujednačenim sposobnostima u različitim
oblastima i ovde postoji razlika između majki i očeva. Majke brže i u većem stepenu postaju
ličnost. Ovo je verovatno posledica učestalosti i tipa konverzacije. Sa majkama se pre prelazi na
odnos ravnopravnih.
Odnos sa ocem i odnos sa majkom: Odnos sa ocem je dobrim delom nastavak odnosa iz
detinjstva. Majka je osoba kojoj se dete češće poverava. Odnos sa majkom je smeša autoriteta,
poštovanja, bliskosti i saradnje. Zajedničke igre, poslovi, izlasci, sportska nadmetanja, izlivi
nežnosti između oca i deteta prestaje u adolescentskom periodu. Uloge roditelja dakle sada imaju
različite funkcije ali se t efunkcij dopunjuju. U adolescenciji u nepotpunim porodicama, užasno
ispašta proces individuacije.
Individuacija je proces kojim se adolescent oslobađa stanja zavisnosti od roditelja, a
istovremeno nastoji ostati u vezi sa njima. U osnovi ovog procesa stoje dve već pomenute
promene u odnosu roditelj – dete:
1. Prelazak sa jednosmernog autoriteta, na stanje u kom postoji autoritet, ali i saradnja sa njim,
što omogućava nezavisne akcije i izgradnju selfa kao nezavisnog od roditeljskih uticaja;
2. Promena u percepciji roditelja kao ličnosti, omogućava kontakt među njima zasnovan na
poštovanju ličnosti.
Na planu ponašanja, adolescent sve manje vremena provodi sa porodicom, razvijeniji mu je
privatni život, on sa roditeljima deli šta se u njemu dešava, ali samo onoliko koliko on to želi.
Vreme koje provodi van porodice je posvećeno samootkrivanju i samoispitivanju. Isprobavaju se
ideje, želje, potrebe. Razgovara se o sebi i svojim odnosima sa roditeljima, i time se izgrađuju
sopstveni stavovi. Uprkos ovom odvajanju adolescent želi i zadržati kontakt sa roditeljima. On i
dalje smatra da je član porodice i u skladu sa tim želi da ispuni očekivanja i oseća se privrženim
svojim roditeljima.
Džoselson navodi nekoliko razvojnih faza procesa individuacije:
1. oštra diferencijacija; zauzima se kritički stav prema roditeljima i njihovim ubeđenjima,
stavovima, doživljava se duboka različitost od njih i potreba da se odbace mnogi njihovi uticaji,
saveti.
2. uvežbavanje (praktikovanje valstite nezavisnosti); isprobava svoje odluke i usmerenja, oseća
se nepogrešivim i odbija upozorenja da bude oprezan (podseća na drugu god života i fazu
negativizma kod dece). Kad se formira osećanje odvojenosti od roditelja, oseti se i strah od
novostečene nezavisnosti i gubitka roditelja i dolazi do priznavanja potrebe za čvrstom bazom u
kući.
3. ponovno približavanje roditeljima ovaj put zasnovano na osećanju sopstvene autonomije. U
poslednjoj fazi adolescent gradi osećanje identiteta koje mu pruža bazu za nezavisnost i
individualnost. Rezultat je i nezavisnost ali i prihvatanje oslanjanja na roditelje do izvesnog
stepena. Ovo zbližvanje ne ugrožava viđenje sebe kao samostalne ličnosti. Očevi pospešuju onaj
deo individuacije koji se ogleda u osamostaljivanju, a majke onaj deo koji se tiče težnje dece da
ostanu bliska i povezana sa roditeljima.
Odnosi sa vršnjacima
1. Priroda i značaj odnosa sa vršnjacima iz detinjstva se menja;
2. Neki od kontakta sa vršnjacima sad uključuju i seksualnost.
- Blisko prijateljstvo:
Promene u odnosu vršnjaka u detinjstvu i u adolescenciji:
1. Priroda i značaj prijateljstva – u adolescenciji kontakt dobija odlike zajedništva,
lojalnosti i bliskosti. Adolescent sad sam traži i bira prijatelja. Suštinu novog
kvaliteta odnosa sa vršnjacima čine uzajamno razumevanje i poštovanje razlika
među ličnostima. Birajući sami prijatelje, ta prijateljstva postaju jača, više
vremena provode zajedno, pružaju jedno drugom razumevanje, podršku, utehu,
osećaju obavezu prema prijatelju, odanost postaje sastavni deo prijateljstva.
2. Intimnost je još jedna značajna osobina novog kvaliteta odnosa. Selmen ističe
međusobno razumevanje, lojalnost i intimnost. Takođe je važno poimanje druga
kao jedinstvene ličnosti. Selmen dodaje da je saznanje o drugome kao
jedinstvenoj ličnosti važno za razumevanje i prihvatanje konflikta u
međuljudskim odnosima.
Kako funkcioniše prijateljska veza?
Ono što je bitno je da su zajedno, i da su daleko od roditeljskog nadzora i izvan strukturisane
sredine kao što su škola i kuća. Karakteristike konverzacije među prijateljima su razumevanje,
otvorenost, prihvatanje gledišta druge osobe, čak i kad se ono razlikuje od sopstvenog. U okviru
ovakvih odnosa, osoba se uglavnom oseća otvorenom, komunikativnom osobom, osobom koja je
prihvaćena i koja je spremna da prihvati. Osnovni zadatak prijateljskih veza je da se međusobno
ispune emocionalne potrebe za prihvatanjem i pružanjem podrške. Prijatelj treba biti i lojalan,
poverljiv i umeti da saoseća. Veza se u adolescenciji ne prekida tako lako. Pokušava se pronaći
rešenje konflikta. Najčešće se dolazi do izvinjenja, razgovora o problemu ili će doći do promene
u ponašanju. Nema velikih razlika u prijateljskim odnosima između devojaka i momaka. A
razlike koje postoje se svrstavaju u dve kategorije. Devojke više toga otkrivaju o sebi i svojim
ličnim problemima. Sa druge strane, sklonije su da izađu u susret emocionalnim problemima
drugarice. Razlike ovog tipa su ipak razlike u učestalosti.
Karakteristike prijateljskih veza:
Aktivnostima kojima se prijatelji bave su uglavnom nestrukturisane. Dogovorna validacija je
recipročni odnos kojim jedna osoba teži da shvati svet kroz međusobnu razmenu ideja, osećanja,
mišljenja, koja se pružaju na uvid drugoj osobi da bi se dobili njeni komentari, primedbe,
evaluacija. Rezultat dogovorne validacije je razumevanje sveta, sebe i ostalih. U slučaju
jednosmerne validacije, osoba ne može da replicira na komentare osobe B zbog toga što može
izbiti konflikt, jer se u slučaju jednosmerne validacije ne javlja jednaka količina ulaganja od obe
strane. (tipična u odnosu roditelj – dete).
- Principi bliskih prijateljskih veza:
1. Princip međusobnog poštovanja;
2. Princip poverenja
3. Princip zainteresovanosti i brige za sve što se onome drugom dešava.
4. Princip simetričnog reciprociteta (od njega zavisi da li se veza zadržava - ako
jedan nešto učini, očekuje se da će drugi uzvratiti)
- Individuacija postoji i u odnosu prijatelj – prijatelj, “mogu da budem ono što jesam i
prihvaćen”
Teorijska tumačenja prijateljskih veza u adolescenciji:
1. Teorija socijalizacije - osobe stiču odgovarajuće obrasce ponašanja kroz kontakte
sa ljudima. Sistem potkrepljenja ili uskraćenja od strane tih ljudi služi kao moćan
faktor oblikovanja i usvajanja određenih oblika ponašanja. Konformizam u
prijateljskom odnosu se prvenstveno odnosi na konformiranje principima
lojalnosti, poverenja i podrške. To su osnovne vrednosti koje održavaju socijalnu
koheziju, zahtevaju modifikovanje ponašanja, želja, htenja, a u ime interesa onog
drugog. Saliven i Pijaže su isticali Respekt prema ličnosti u celini. Respekt koji
prijatelji imaju jedan prema drugome bazira se na pravilima odnosa koji obe
strane definišu i pridržavaju ih se. Ono što se očekuje od drugog, očekuje se od
sebe samog.
2. Doprinos teoretičara kognitivnog usmerenja – adolescent se koristi rezonovanjem
i apstraktnim mišljenjem u procesu formiranja identitet, zauzimanja stavova po
pitanju budućnosti, na moralno rasuđivanje, ponašanje. Adolescent sam sređuje
informacije o sebi i drugima, procenjuje svoja iskustva i donosi samostalne
sudove o svetu i ljudima koji ga okružuju. Kognitivne teorije vide osobu kao vrlo
aktivnu u razvoju.
Kritike ove teorije – Značaj socijalnih interakcija je sveden na minimum. Čitav
proces se svodi na samokonstrukciju unutar sopstvenog sveta i unutrašnjih
procesa individue. Razvoj u adolescenciji se vrši u socijalnom kontekstu, uz
maksimalnu aktivnost same individue u okviru kojih bliska prijateljska veza ima
posebno važno mesto.
Osnovna funkcija prijateljske veze:
Adolescent se oslanja na svog prijatelja kako bi shvatio i procenio sebe, svoje ideje, svet oko
sebe, da bi bio prihvaćen i shvaćen. Prijatelj nam obezbeđuje komentare, evaluacije naših ideja,
daje savete. Prijateljstvo je i forma terapije jer postoji sloboda ekspresije i emocija i strahova.
Ako prijatelj prihvata drugoga zajedno sa svim manama, adolescent dobija podršku i oslonac,
potvrdu da je ipak vredan pažnje. Adolescent kroz prijateljske odnose uvežbava kako da se
ophodi prema drugima, kako da prilagodi i uskladi svoje ponašanje zahtevima drugih.
Adolescent i šira grupa vršnjaka:
Danfi nalazi dve vrste udruživanja među vršnjacima – uži krug drugara (klike) i širi krug
drugova. Uži krug se sastoji od manje članova (6 u proseku), bliski su, provode dosta vremena
zajedno, izlaze zajedno, razgovaraju. Šire skupine broje oko 20 članova u proseku. Manje su
bliski, površniji su odnosi. One su u stvari neformalna udruženja 2-4 klike. Klika je dakle
osnovna jedinica društvenog života i omogućava formiranje prve vanporodične veze. Osnovna
aktivnost unutar klike je razgovor, a unutar skupine zabava. Danfi opisuje 5 stadijuma razvoja
grupnog života adolescenta:
1. Formiraju se uže grupice sastavljene od članova istog pola, izolovane su od drugih;
2. Ograničena interakcija među klikama – uvod u kontakt sa osoba suprotnog pola i
prvi je oblik grupa;
3. Ugledniji članovi nemešovitih klika formiraju mešovite heteroseksualne klike;
4. Formiranje novih mešovitih klika;
5. Raspadaju se adolescentske klike i ostaju heteroseksualni parovi, emocionalno
vezani koji se zabavljaju ili su vereni.
Heterosekusalne veze:
Ciljevi zabavljanja:
1. nova vrsta zabave;
2. mladići i devojke stiču novi položaj, veća verovatnoća za popularnost;
3. zabavljanje je takođe dokaz nezavisnosti;
4. uvežbavanje ophođenja u interpersonalnim kontaktima;
5. eksperimentisanje (prva seksualna iskustva);
6. sticanje iskustva u izboru partnera.
Motivacija za sastajanjem sa osoba suprotnog pola može da se odredi na dva nezavisna
kontinuuma: ekspresivna nasuprot instrumentalnoj orijentaciji i emocionalna angažovanost
nasuprot neangažovanosti. Ekspresivni sastajanje smatraju zabavnim, zadovoljstvom,
instrumentalci vide neklu svrhu. Emocionalno angažovani su jako zaljubljeni, a drugi nisu.
Instrumentalno neangažovana veza prati površne usputne veze. Visoko instrumentalna
orijentacija povezana sa emocionalnom angažovanošću označava vezu u kojoj se bira bračni
partner (dugotrajna i monogamna). Konflikti i nezadovoljstva u vezi se javljaju kad partneri
imaju različite kombinacije orijentacija. U kasnijim godinama partneri češće imaju slične
kombinacije orijentacija. To je delom rezultat bolje komunikacije o namerama partnera.
Kognitivni razvoj
Tri teorije kognitivnog razvoja:
1. Pristup kvantitativnog učenja – promene se shvataju kao povećanje ili poboljšanje u
kognitivnim procesima. To bi trebalo da bude rezultat prakse i vežbanja u toku proteklih godina.
Vežbanjem mentalni procesi postaju brži, efikasniji, a time se omogućava i savladavanje težih
kognitivnih zadataka. Međutim, ovaj pristup ne može da objasni činjenicu da adolescent ne samo
da zna više, već i misli drugačije.
2. Pijažeova teorija kognitivnog razvoja – Stadijum formalnih operacija (od 11 do 12 a
stabilizuje do 14-15). Pijaže definiše ovaj stadijum kao produkt razvoja nervnog sistema ali
promena nije nagla već se izmene uvode postepeno, u relaciji sa objektima i drugima u svom
okruženju.One omogućavaju da osoba razmišlja o hipotetskim situacijama, da zamisli buduće
događaje, da misli sistematski, da razmišlja o sopstvenom procesu razmišljanja, da koristi
deduktivno zaključivanje. Odlikuje se sledećim komponentama:
1. Razdvajanje realnog i mogućeg: Realnost postaje pojam koji je podređen pojmu
mogućeg. Pri rešavanju problema oni tragaju za svim mogućim rešenjim i potom
biraju koje je ostvarljivo pod datim okolnostima. Ova promena uobličava ceo pogled
jedinke na svet. Zbog sposobnosti da zamisli idealan svet gde su svi problemi rešeni,
često može postati buntovnik.
2. Hipotetičko-deduktivno mišljenje: razvija se sposobnost postavljanja hipoteza,
dedukuje logičke posledice iz tih hipoteza i upoređuje ih sa mogućnostima u
stvarnosti. Na osnovu ovog pojma razvija se eksperimentalno mišljenje. Ovo
mišljenje polazi od teorijskog ka stvarnog a ne obrnuto, kako je zastupljeno kod dece
(zadatak sa klatnom).
3. Odvajanje forme od sadržaja: u problemskim situacijama adolescenti se viže
okreću formi nego sadržaju problema (pas sa 6 glava).
4. Propozicionalno mišljenje: nasuprot intrapropozicionalnog na stadijumu konkretnih
operacija. Adolescenti su sposobni da produkuju i barataju propozicijama, ovaj
domen pretpostavlja postojanje operacija nad operacijama iz prošlog stadijuma.
Pijaže ove operacija zato naziva operacijama drugog reda i one pomažu adolescentu
da shvati proporcije.
5. Kombinatorika: kombinovanje ideja i propozicija tj. hipoteza. Suština je u tome da
se to vrši na sistematičan način. Ključna je sposobnost generisanja svih mogućih
kombinacija u okviru ograničenog skupa elemenata. NA osnovu ovoga adolescenti
nastoje da prvo otkriju pravilo, predvide sve moguće kombinacije i na kraju
manipulišu objektima.
Deduktivna logika omogućava donošenje zaključka i o odnosima među premisama.
Formalno-logičko mišljenje je mišljenje u sudovima. To je sposobnost logičkog
zaključivanja koje polazi od premisa, da bi se izvukao jedan mogući zaključak.
Kritike:
- uzrasne norme: mnogi kažu da je precenio/potcenio adolescente, a i kasnije studije
pokazuju da jerazvoj ovog tipa mišljenja u korelaciji sa polom, uzrastom i kulturom,
kao i da osobe sa IQ ispod 75 ne dostižu ovaj stadijum
- nezavisnost formalnih operacija od sadržaja: ispitanici pokazuju različitih uspeh u
zavisnosti
- univerzalnost ovog stadijuma: različito postignuće pripadnika iz različitih kultura
3. Pristup kognitivne obrade informacija – Koriste se analogijama iz kompjuterskih sistema i
programa. Informacije ulaze u naš sistem preko čula, bivaju transformisane, povezane,
zapamćene, razmišlja se o njima, procenjuju se putem mentalnih procesa. Percepcija zahteva
pažnju i zavisi od memorije. Rezonovanje i drugi viši mentalni procesi mogu da obrade zadatak
tako što će biti izabran set dostupnih mentalnih operacija koje će biti primenjene na podatke. Na
kraju dolaze ogovori. Ovim putem, razvoj može da se opiše kao progresija od jednostavnih ka
kompleksnijim procesima obrade podataka.
Neke od kvalitativnih modifikacija sistema u adolescenciji:
 - Logička dedukcija: primena pomoćnih strategija za olakšavanje pamćenja.
- Reakciono vreme: vreme neophodno da se informacija obradi,
- Verbalni odgovori: strategije koje subjekti koriste pri rešavanju problema,
- Pokreti očiju: informacije o usmerenosti pažnje.
- Analiza grešaka na različitim razvojnim nivoima dece: priroda razvoja dečjeg
rezonovanja.
Kognitivni sistem čoveka je relativno ograničen, i o tim ograničenjima je bitno voditi računa pri
proceni kognitivnih sposobnosti. Radovi Ziglera – kognitivni razvoj se može objasniti
usvajanjem sve složenijih pravila kojima se služi pri rešavanju problema. Njegov pristup se
naziva pristup utvrđivanja pravila. Deca do 3. godine ne pokazuju sklonost ka doslednom
primenjivanju bilo kakvih pravila u rešavanju problema. Od treće do pete kreće dosledna
primena pravila. Zigler deli razvoj naučnog rezonovanja na dve faze:
1. Do pete godine se prelazi sa nekorišćenja na redovno korišćenje pravila u rešavanju
problema;
2. Od pete godine počinju da se primenjuju sve složenija pravila.
IDENTITET ADOLESCENTA
Glavni psihosocijalni zadatak adolescencije je formiranje čvrstog ličnog identiteta. Početak
adolescencije se vezuje za ono vreme kada počinje intenzivna zainteresovanost da se otkrije
sopstvena priroda, sopstveni identitet, a njen kraj je kad se uspostavi, formira osećanje identiteta.
Formiranje identiteta počinje u detinjstvu, a nastavlja se do duboko u zrelu dob i ima dvostruku
funkciju:
1. Psihološku – neophodno je organizovati i razumeti vlastito iskustvo o sebi i svoj
odnos prema okolini;
2. Socijalnu – to je društveni proces u kome se osoba identifikuje kao član određene
grupe, određene društvene orijentacije i uloge.
Za adolescenciju je specifičan intenzitet procesa, kao i povremeno osećanje krize.
Zašto je adolescencija tako intenzivna faza? U osnovi stoje ogromne biološke promene
(pubertet) i naglo sazrevanje mnogih psihičkih funkcija, a takođe i vrlo izražena, nova
očekivanja samog društva da se adolescent uklopi u svet odraslih.
Nove kognitivne sposobnosti omogućuju da adolescent razmišlja kritički o svom dotadašnjem
sistemu verovanja i da počne da formira sopstveni pogled na svet. Prelaz sa konvencionalne na
principijelnu moralnost podstaći će kritičku evaluaciju i društvenih i sopstvenih sistema
vrednosti. Nov sistem je praćen osećanjem da je taj izbor samostalan i nezavisan od uticaja
drugih. Proces individuacije je bitan preduslov za formiranje ličnog identiteta.
Self predstavlja najbitniji deo svesne ličnosti, subjekta koji opaža, misli, oseća, planira i
kontroliše ponašanje.
Integritet se odnosi na usklađenost sposobnosti i funkcija u jednu jedinstvenu celinu.
Zrelost podrazumeva usklađenost svojstava sa socijalnim zahtevima, tj. optimalni nivo ravnoteže
identiteta i integriteta.
Proces formiranja identiteta
Formiranje identiteta je proces nalaženja odgovora na pitanja "ko sam", "gde pripadam", "kakav
želim da postanem"... Ovaj proces uključuje evaluaciju prošlih i sadašnjih osobina i donošenja
odluka o tome kakva ličnost želimo da postanemo. Proces se sastoji od konstrukcije novog iz
prethodnih identifikacija ali i sadašnjih identifikacija, usmerenja, želja... Identitet je uspostavljen
tek onda kad osoba sebe doživljava kao potpuno izdvojenu individuu od ostalih, različitu, sa vrlo
specifičnim sklopom potreba, motiva, sistema vrednosti, stila ponašanja, a što je sve integrisano
u jedan čvrst i povezan sistem.
Važne pretpostavke formiranja identiteta su:
1. Personalizacija (svest o sopstvenosti doživljaja);
2. Jedinstvenost (doživljaj osobenosti, neponovljivosti);
3. Jednostrukost (jedan u trenutku);
4. Kontinuitet (doživljaj sebe kao iste osobe u različito vreme i situacijama);
5. Granice ja-drugi (svest o sebi nasuprot svesti o drugima).
Dva suprotstavljena stanovišta po pitanju procesa formiranja identiteta:
- Proces otkrivanja činjenica o samom sebi. Svaka osoba poseduje određene
potencijale koji treba da postanu manifestni;
- Kreativan čin, odnosno da se identiet kreira, stvara, modeluje...
Dva ključna procesa u formiranju identiteta su:
1. istraživanje alternativa - Istraživanje se odnosi na eksploraciju, prikupljanje
informacija i testiranje hipoteza o samom sebi, svojim ulogama i odnosima sa
drugima.
2. posvećenost izboru - Razmatranjem alternativa osoba vrši svestan izbor, koji u
idealnom slučaju vodi u dugoročnu posvećenost tom izboru.
Kriza identiteta: Adolescenti postaju svesni svojih obeležja, želja i ciljeva. Zadatak da to sve
integrišu u koherentnu celinu produkuje krizu identiteta koja nastaje i zbog zahteva društva da
mladi ljudi završe školovanje, uključe se u svet rada, nađu partnere. Ti zahtevi ne moraju uvek
biti u skladu sa zahtevima mladih. Prema Eriksonu postizanje identiteta nasuprot krizi identiteta
moguće je ako se ispune neke važne pretpostavke formiranja identiteta, a to su:
- pojedinac sebe doživljava kao istu osobu kroz vreme i situacije;
- drugi percipiraju kao istu osobu kroz vreme i situacije;
- postoji sklad između toga kako osoba sebe vidi i kako je drugi percipiraju;
- uspešno reši svoje seksualne konflikte;
- uspešno rešila krize prethodnih stadijuma;
- ne identifikuje prejako sa idolima;
- okolina dopušta izražavanje ego-identiteta;
- ideologija društva bude jasno oblikovana
Komponente identiteta
Po Demonu identitet je jedinstveni skup, totalitet specifičnih karakteristika koje označavaju
jednu osobu i njenu životnu orijentaciju. Sastoji se od vrlo specifičnog niza stavova, verovanja,
osećanja o sebi i sopstvenom ponašanju. Identitet sadrži i afektivne i kognitivne komponente.
Kognitivni elementi čine samorazumevanje, dok afektivni elementi čine samopoštovanje
(pozitivna i negativna osećanja prema sebi). Samopoštovanje je usko povezano sa verovanjem u
sopstvenu efikasnost i osećanjem kontrole nad svojom sudbinom. Porodični uslovi koji
pospešuju pozitivno samopoštovanje su isti kao i oni koji su se pokazali optimalnim u
socijalizaciji dece – jasna komunikacija, demokratsko donošenje odluka i podržavanje
emocionalne ekspresije. Samopoštovanje u detinjstvu je najbolji indikator mentalnog zdravlja u
kasnijim godinama.
Kognitivni aspekt formiranja identiteta je razvoj samorazumevanja. Za predškolsko dete,
samorazumevanje se bazira prvenstveno na fizičkim karakteristikama. Pored toga, dete
doživljava sebe kroz aktivno ponašanje i sposobnosti. Kasnije, deca više primećuju svoje
mentalne osobine, ideje, želje. Počinju da se upoređuju. Starija deca počinju da definišu sebe na
osnovu svojih društvenih odnosa, veza i pripadnosti. U adolescenciji samorazumevanje se još
više razrađuje. Povećava se upotreba psiholoških pojmova, jače je verovanje u sopstvenu volju,
više se veruje u sopstvenu kontrolu nad svojom sudbinom. Konačno, adolescent je u stanju da,
po prvi put, integriše sve te različite aspekte sebe u jedan sistematičan, dobro organizovan pojam
o sebi, self-koncept. Dakle, osnovne razvojne promene samorazumevanja u adolescenciji sastoje
se u sledećem:
- sadržaj samorazumevanja su sada više psihološke osobine;
- povećava se prisustvo voljnih aspekata ličnosti;
- javljaju se stabilne sociopsihološke odrednice sebe;
- trend integracije različitih aspekata sebe u jedinstveni doživljaj sebe.
Deca u osnovnoj školi razumeju druge osobe tako što primećuju i upoređuju očigledno ponašanje
tih osoba. U ranoj adolescenciji primećuju se i psihološke osobine drugih ličnosti. U srednjoj
adolescenciji ljudi se upoređuju na osnovu tih psiholoških osobina. Ipak, u samorazumevanju
kod dece ima elemenata koji nisu samo saznanje fizičkih osobina. Sasvim mala deca daju i
odrednice koje se odnose na aktivnosti, nekad o sebi govore kao o društvenom biću, a govore čak
i o svojim emocijama.
Znaci oformljenog identiteta su svesni i nesvesni. To su: prihvatanje sebe i svojih akcija,
zadovoljstvo i odobravanje u vezi sa samim sobom, opšte osećanje psihološkog dobrog stanja.
Po Eriksonu i Marsiji, zreo identitet se odnosi na snažnu i svesno odabranu posvećenost ulogama
na području profesije, seksualnosti, politike i religije. Formiran identitet znači biti posvećen u
onim oblastima koje osoba vidi kao najznačajnije za svoju ličnost. Komponente identiteta se ne
razvijaju uporedo i istom brzinom. Adolescenti mogu postići stabilan osećaj ličnog identiteta
unutar jedne oblasti, a u isto vreme tragati za alternativama u nekoj drugoj oblasti.
Faktori koji olakšavaju formiranje identiteta
Topao i blizak odnos sa oba roditelja; Roditelj istog pola pruža društveno prihvatljiv i efikasan
model sa kojim će se dete rado i lako identifikovati. Roditelj suprotnog pola je zrela ličnost, koja
pored toga podržava model koji pruža roditelj istog pola. Povoljna klima u porodici, kao i
zadovoljavajući stepen komuniciranja između roditelja i deteta. Dete koje je odraslo u ovakvoj
sredini verovatno će imati pozitivno mišljenje o sebi i odgovarajuću i jasno definisanu sliku sebe
i svojih mogućnosti. Lakše će prebroditi nagle promene koje nosi pubertet i adolescencija,
jednostavnije će se izvući iz konfliktnih situacija...
- stepen postignute nezavisnosti od porodice i opšti stepen informisanosti. Deca
koja su postizala visoke skorove na obe gore pomenute varijable, ranije su
završavala proces formiranja identiteta.
- Faktori koji utiču na uspešno formiranje identiteta mogu se grupisati u nekoliko
kategorija:
1. Individualni faktori (samopouzdanje, fleksibilnost, otvorenost ka novim
iskustvima...);
2. Kognitivne sposobnosti (sposobnost razmatranja različitih mogućnosti i
koordinacije različitih perspektiva);
3. Karakteristike socijalnog miljea (socijalna podrška, obrazac porodične
komunikacije, vršnjačke interakcije, profesionalne mogućnosti...);
4. Opšta orijentacija pojedinca u datom trenutku (motivacija da se uključi u
istraživanje različitih alternativa i načina izbora).
Varijacije u formiranju identiteta
- Osoba može da bira lične, profesionalne i društvene uloge koje se od nje očekuju, ili
može da traži originalna opredeljenja.
- Druga vrsta varijacije se odnosi na uvremenjivanje i završetak ovog procesa. Neki
adolescenti završe ovaj proces prerano, pre nego što su isprobali sve alternative. Time
sebi uskraćuju mogućnost da ostvare neke svoje skrivene potencijale.
- Uobičajena je i "konfuzija identiteta" – neuspeh da se uspostavi integrisana i čvrsta
percepcija samoga sebe.
- Identitet kao sudbina – u tzv. "zatovrenim" društvima, adolescenti preuzimaju uloge
svojih roditelja.Problemi u formiranju identiteta u adolescenciji

Kao što je već pomenuto, adolescencija je vrlo valovita, dinamična faza. Konfuzije koje se
javljaju tokom njenog trajanja, potpuno su uobičajene. Prividna regresija, disocijativnost i sl.
mogu se vrlo pogrešno interpretirati kao indikatori patološkog stanja, dok je u pitanju tzv.
razvojni poremećaj , karakterističan za period adolescencije.
Erikson je opisao različite načine na koje se može manifestovati konfuzija identiteta. Difuzija
vremena je poremećaj za vremensku perspektivu – adolescent je usporen, neaktivan, ima
problema sa rokovima, nedostaje mu samopouzdanje; Fiksacija uloge je poremećaj koji se
manifestuje biranjem manje vrednih uloga; Radna paraliza predstavlja nemogućnost produkcije.
Negativni identitet – biranje suprotnog modela od onog koji roditelji nameću detetu da usvoji.
On podrazumeva ono ponašanje koje roditelji i društvo smatraju nepoželjnim i posledica je niza
bezuspešnih pokušaja adolescenta da dobije dokaz o svojoj vrednosti od strane roditelja (radije
se postaje loš sin nego niko i ništa). Uzrok za svaki od ovih nekoliko poremećaja je neadekvatno
razrešenje prethodnih stadijuma razvoja.
- Eriksonovih sedam osnovnih konflikata:
1. vremenska perspektiva/konfuzija – sposobnost usklađivanja prošlosti i
budućnosti, potiče iz stadijuma kad se razvija bazični osećaj poverenja;
2. samosvest/nejasna svest o sebi kao jedinstvenom biću – razvoj samopouzdanja
utemeljenog na iskustvima iz drugog stadijuma razvoja;
3. proveravanje uloga/fiksacija uloga – poreklo iz trećeg stadijuma razvoja kada
se omogućuje i podstiče razvoj inicijative;
4. obrazovanje za rad/radna paraliza – četvrti stadijum – dete treba da savlada
osnovne veštine i znanja, kako bi steklo osećaj ponosa zbog svog radnog učinka i
razvilo pozitivne stavove prema radu i osećaj dužnosti;
5. seksualna polarizacija/biseksualna konfuzija – dolazi do identifikacije sa
jednim ili drugim polom što čini osnovu heteroseksualne intimnosti;
6. vođenje i sleđenje/konfuziji autoriteta – širenje društvene perspektive i
nalaženje svog mesta u društvu;
7. ideološka predanost/konfuzija vrednosti – ličnu ideologija ili životnu filozofija
koja je referentni okvir za vrednovanje ideja, ljudi i događaja.
Difuzija identiteta – podrazumeva nekoherentan, nepovezan i nepotpun osećaj sebe koji varira
od blažih oblika do teškog psihopatološkog stanja. Ona se u adolescenciji ogleda u stalnoj
kolebljivosti pri donošenju odluka, naročito u oblasti ljubavi i profesionalnog života.
Jerotić smatra da tek posle plodnog bunta protiv autoriteta, nastaje preraspodela usvojenog
sistema vrednosti, i da tek tada možemo govoriti o početku stvarnog identiteta i o unutrašnjoj
kontroli koja je uslov samostalnosti i zrelosti.
Sve krize ovog tipa su normativne a ne patološke! Po Eriksonu su one reverzibilne prirode, pune
energije koja pruža inicijativu sve širim funkcijama Ja.
Klasifikacija osoba prema postignutom nivou u formiranju identiteta
1.Postignuti, konačno oformljeni identitet – osobe prošle kroz period krize i izbora, i razvile
relativno čvrsto opredeljenje u odnosu na svoj identitet;
2. Moratorijum – osobe se trenutno nalaze u stanju krize i aktivno biraju da bi napravile konačan
izbor;
3. Zaključeni identitet – osobe nisu iskusile krizu identiteta, ali su se ipak opredelile za neke
ciljeve i verovanja, najverovatnije pod uticajem drugih. Zaključeni identitet se odnosi na
dobrovoljno zaobilaženje istraživanja i eksperimentisanja. To se obično dešava kod mladih koji
su se pokoravali roditeljima i učiteljima. Takvi mladi imaju pozitivnije stavove prema školi, više
se konformiraju. Status zaključenog identiteta imaju oni mladi koji su preterano emocionalno
vezani za svoje roditelje, takođe imaju visoke rezultate na skali autoritarnosti, konformizma i
konvencionalnosti.
4. Difuzija identiteta – osobe se nisu opredelile ni za šta i koje i ne pokušavaju aktivno da se
opredele. (postoje oni koji regrediraju na nezrelije kategorije pod nepovoljnim životnim
uslovima). Stabilnost se kod prve kategorije povećava sa starošću.
Osobine sa kojima je povezann čvrst identitet su visoko samopoštovanje, otpornost na stres,
veća sposobnost u izražavanju svoje naklonosti, niska agresivnost, emocionalna stabilnost, ili
izrazito submisivni ili izrazito dominantni.
Devojke koje su oformile svoj identitet su sigurnije u svoja životna opredeljenja, manje su
konformistične i lakše se odupiru pritisku okoline da se uklope u tradicionalno definisane uloge
žene.
Marsija smatra da se rađamo u stanju difuzije identiteta, nakon čega sledi zaključavanje
identiteta zbog identifikacije sa roditeljima i internalizacije njihovih vrednosti. Neki autori
smatraju da hijerarhijski prelaz od nižih prema višim statusima nije nužan. Ovaj proces je
zapravo varijabilan, što znači da:
- adolescenti mogu ostati u bilo kojem statusu identiteta;
- mogu se kretati ne samo od nižih ka višim statusima identiteta, već i od viših ka nižim;
- ostvareni identitet nije nužno završna tačka razvoja;
- razvojni put može obuhvatati različit broj statusnih tranzicija.
Proces samostalnog odlučivanja o alternativama prolongira krizu identiteta i čini je snažnijom
nego ranije. Jasno je zašto je Erikson naglašavao fazu moratorijuma, to je vreme u kom se
adolescent priprema za važne životne odluke. Više od polovine mladih iz statusa difuzije i
zaključenog identiteta pomiče se ka ostvarenom identitetu u intervalu 1-6 godina.
Formiranje identiteta u različitim kulturnim sredinama - U zapadnjačkim zemljama primarno je
da se razvije individualni, a u istočnjačkim, grupni identitet.
Seksualni identitet
Rodni identitet – doživljaj sebe kao muškog ili ženskog bića baziran na temelju telesnih obeležja.
Polna uloga – odnosi se na socijalne i kulturne preporuke o tome šta je tipično maskulino a šta
tipično feminino ponašanje. (širi je pojam od roda)
Androginost – integracija tradicionalnih femininih i maskulinih osobina u jednoj osobi.
Polni identitet – odnosi se na sve aspekte identiteta koji se odnose na specifičnosti seksualnog
ponašanja. Seksualna orijentacija – odnosi se na emocionalnu i seksualnu privlačnost prema
drugoj osobi. Ona se razlikuje od seksualnog ponašanja jer osoba može, ali ne mora izražavati
svoju seksualnu orijentaciju u svom seksualnom ponašanju. (seksualnost je oblast u kojoj je
najistaknutije pitanje da li se identitet stvara ili otkriva). Poremećaj polnog identiteta u
adolescenciji se povezuje sa neuspešnom integracijom psiholoških procesa u prihvatanju svog
pola, svoje polne uloge i uopšte, polnosti. Seksualni identitet se formira u adolescenciji.
"Coming out" proces je proces u kom mlada osoba priznaje i otkriva svojoj okolini seksualnu
orijentaciju. Ovaj proces se odnosi i na priznavanje seksualnog identiteta samom sebi.
Seksualnost u adolescenciji - Počeci seksualnog ponašanja:
Učestalost predbračnih seksualnih iskustava zavisi od individualnih faktora razvoja pojedinca,
vrste porodične klime, tipa naselja u kome mladi žive, stepena razvijenosti te sredine itd.
Do 18. godine 50% mladića je imalo sekusalno iskustvo (najčešće u 16. godini). Redovni
sekualni odnosi u ranoj i srednjoj adolescenciji su ipak retkost. U prvo seksualno iskustvo mladi
se upuštaju zbog iskustva, želje za isprobavanjem, kako ne bi bili drugačiji i manje informisani
od ostalih, ali i usled pritiska vršnjaka. Seksualnost ne počinje u adolescenciji! Razvoj polnog
identiteta (svesnost da se pripada određenom polu) i razvoj uloge pola (uspostavljanje
odgovarajućeg ponašanja za dati pol) dešava se u ranom detinjstvu. U pubertetu se pojačavaju
seksualna interesovanja, javaljaju se vrednovanja i stavovi u vezi sa polnošću.
Seksualnost i fertilitetno ponašanje kao izvori stresa:
Početak i razvoj seksualnosti retko prolaze bez pratećeg stresa i anksioznosti. Seksualno
ponašanja u nekoj od svojih formi, jeste jedini izlaz iz pritiska koji se stvara.
Devojke su uglavnom u komplikovanijem položaju. Pritisak da se uzdrže od odnosa je veći i od
strane roditelja i od strane budućih muževa. Moguće posledice mogu biti ozbiljnije po njih
(neplanirana trudnoća). Takođe, pritisak vršnjaka i nagovori mladića odluku čine još težom.
Fertilitet i regulacija fertiliteta kod mladih:
Zdravstveni aspekti
Trudnoća i porođaj u ranim pubertetskim i postpubertetskim godinama nose više rizika i
po majku i po dete. (minimalne komplikacije vezane za period oko 20. godine). Tzv. "J" kriva
odslikava nalaze o rizicima pri opstetričkim (trudničkim) procesima.
Psihološki i sociološki aspekti
Industrijska era je donela bitne promene u životu ljudi. Pojačavaju se migracije u gradove,
napuštaju se do tada poznate društvene sredine sa jasnim vrednostima i običajima, javlja se veća
mogućnost sticanja ekonomske nezavisnosti mladih, prelazi se sa proširene na nuklearnu formu
porodičnog života, a to sve biva praćeno manjim stepenom kontrole i većim stepenom slobode
po pitanju životnog stila i ponašanja. Takođe, produžava se sistem obrazovanja koji za sobom
povlači nove mogućnosti školovanja...Sve ove promene imale su uticaja na instituciju braka,
fenomene reprodukcije i seksualnosti.
Ovakav "novi model življenja" ističe značaj ličnog identiteta i prava svake osobe da upravlja
vlastitom aktivnošću, društvenim i sekusalnim odnosima sa ciljem postizanja zadovoljstva i
ostvarenja sopstvenih ciljeva. Jaki tabui u vezi sa predbračnim seksom znatno su uzdrmani.
Problem društvene kontrole mladih i napora da se održi, od strane starijih generacija, do tada
važeći model bračnog života, stoji u osnovi fenomena da se o seksualnosti mladih govori sa
negativnim prizvukom. Naravno, nikako se ne sme zanemariti uticaj vršnjaka po pitanju
određivanja seksualnog ponašanja. Sloboda pojedinca pri izboru je samo prividna, jer birati
drugačije znači biti odbačen od strane vršnjaka. Argument koji se često koristi u nastojanjima da
se mladi odvrate od aktivnog seksualnog ponašanja jeste trudnoća. Trudnoća ugrožava i prekida
dalji proces školovanja i profesionalnog osposobljavanja devojke.
Razlozi slabe upotrebe kontraceptivnih sredstava
Na prvom mestu mladi ne raspolažu sa adekvatnim znanjem (vrlo često ga pribavljaju kroz
usputne razgovore i to ne sa stručnim licima). Međutim, postoje i otpori drugačije prirode.
Nabavkom kontraceptivnih sredstava osoba indirektno saopštava da je seksualno aktivna.
Nabaviti sredstva i imati ih uz sebe, može da se protumači kao da osoba očekuje seks. Kao
dodatni razlog navodi se gubitak spontanosti i prirodnosti pri korišćenju kontraceptivnih
sredstava. Rešenje? Organizovanje efikasnijeg sistema informisanja mladih, omogućavanje da
se do kontraceptiva dođe na anonimniji način.
Trudnoća
Razlozi za planiranu trudnoću u adolescentskom periodu? Trudnoća može biti pokušaj da se
razreši kriza identiteta time što se aktivno preuzima uloga majke. Za neke devojke materinstvo
će biti jedini put da postigne osećanje vrednosti i nezavisnosti. Ona će za neke biti izraz pobune
protiv roditeljskog autoriteta. Psihološki faktori koji olakšavaju pojavu trudnoće su: nisko
samopoštovanje, neuspeh u školovanju, konflikt sa porodicom, potencijalni prekid ljubavne veze
itd. Psihosocijalne posledice trudnoće: Sindrom "izgubljene adolescencije" – poteškoće da se
formira čvrst identitet, stekne status nezavisne osobe i uskraćne mogućnosti da se isprobaju
različiti oblici interakcije sa društvenom okolinom, a što je kasnije praćeno osećanjem
uskraćenja i žaljenja. Trudnoća u adolescenciji direktno ugrožava privatnost sa više aspekata. Na
prvom mestu, ona otkriva ono što se želelo da ostane duboko lični događaj (devojka je imala
seksualni odnos). Vrlo često se javlja mešavina osećanja. Trudnoća često nastaje posle serije
stresnih događaja.
Pretpostavlja se da je važna varijabla u nastanku trudnoće stepen lokusa kontrole. Prekid
školovanja važna je posledica i po sledeću generaciju – generaciju dece koja će imati specifičan
nepovoljan razvoj, delom i usled toga što su im majke prekinule školovanje. Šanse da se zaposli i
ekonomski osamostali znatno su smanjene, vrlo je verovatno da će biti izbačena iz porodičnog
doma. Pored svega, u slučaju neudatih majki javlja se borba sa osudom okoline, ekonomskim i
stambenim problemima. Moguća rešenja kad do trudnoće dođe:
1. Sklapanje braka i rođenje deteta unutar bračne zajednice;
2. rođenje deteta izvan bračne zajednice;
3. namerni prekid trudnoće;
4. davanje deteta na usvojenje.
Devojka koja se odluči da rodi obično je podprosečna u oblasti školskog postignuća, niskog je
socioekonomskog statusa, niskog nivoa aspiracije i planiranog profesionalnog postignuća.
Obrnuto je sa devojkama koje abortiraju. Takođe, devojke koje se odluče da rode, imaju vrlo
slabo formirane predstave o tome šta očekuju od budućnosti i imaju vrlo tradicionalno shvatanje
polne uloge. Brak sklopljen u adolescenciji je vrlo nestabilan, kratkotrajan.
Najčešće komplikacije tokom trudnoće su preeklampsija, toksemije, anemije itd.
Abortus: Najčešći izbor rešavanja trudnoće. Opasnost zavisi od toga koliko je trudnoća
uznapredovala, da li se radi o kasnijim trudnoćama i da li se vrši legalno u zvaničnim
zdravstvenim ustanovama. Prevencija psihičkih posledica: samostalno i sigurno odlučivanje od
strane devojke, podrška i razumevanje okoline!
Ostali problem oblasti u vezi sa seksualnošću:
Silovanja
Razlozi ne prijavljivanja silovanja: Žrtva se već oseća dovoljno poniženom, izmučenom, pa se ne
želi izlagati dodatnim neprijatnostima. Takođe, one se boje da će ispasti zla, nevaljala deca, na
sramotu svojih roditelja.
Polne bolesti
SIDA: Četvrti po redu je uzročnik smrti u svetu. Najčešći izvor infekcije za mlađe od 15. godina
jeste prenos sa majke na dete, dok se na kasnijim uzrastima on pripisuje nezaštićenim seksualnim
odnosima, čestim promenama partnera ili preko ificiranih igala pri upotrebi droga. Pandemija
HIV-a povećava siromaštvo, broj dece koja moraju da rade, broj siročadi, ali takođe smanjuje i
životni vek. Feminizacija pandemije HIV-a: pojava da je sve više žena žrtava HIV infekcije.
UN su postavile cilj koji glasi: "Zaustaviti i početi smanjivati širenje HIV-a". Kako bi se
postigao ovaj cilj, zadaci se moraju usmeriti u tri pravca:
1. Prevencija širenja zaraze među mladima, prvenstveno putem informisanja i intenzivnih
edukativnih programa;
2. Prevencija prenošenja zaraze sa majke na dete;
3. Intenziviranje napora da se obezbedi zaštita ogromnog broja dece koja postaju sirpćad usled
gubitka roditelja usled HIV-a.
Homoseksualnost
Definicija (da, definicija): emocionalna, seksualna, fizička, duhovna sklonost i privlačnost prema
osobama istog pola. Studije koje su upoređivale grupe dece podizane od strane homoseksualnih i
heteroseksualnih roditelja nisu pronašle nikakve razlike u razvoju između ove dve grupe u
njihovoj inteligenciji, psihološkoj i socijalnoj regulativi, popularnosti kod prijatelja, razvoju
identiteta rodnih uloga ili razvoju seksualne orijentacije.

Naredni deo odnosi se na sadržaj iz dodatne literature „Slika tela, sekusalnosti i adolescencije“,
izvukla sam samo do 77. strane jer mi se ostalo činilo irelevantno, ko voli nek pročita ostale
teme.Takođe neke teme se ponavljaju u odnosu na ovo što je izvučeno iz knjige pa ako se nešto
razlikuje ja bih prednost dala ovome što sledi pošto su to uglavnom pisale profesorke 

Slika tela u adolescenciji

Slika tela (body image) predstavlja jednu od komponenti pojma o sebi, i odražava percepciju,
mišljenje i osećanja osobe u vezi sa sopstvenim telom i telesnim iskustvima. Ona predstavlja
subjektivno iskustvo i kao takva ne mora da pokazuje povezanost između subjektivnog doživljaja
našeg tela i njegovog stvarnog izgleda. Definicija slike tela se menjala tokom različitih godina
njenog istraživanja, doduše svi autori su se slagali da je u pitanju jedan vižedimenzionlni
konstrukt. U različitim studijama, akcentovane su različite dimenzije ovog fenomena pa se i
razlikuju komponente koje su dovedene u prvi plan:

Šilder ukazuje na postojanje svesne i nesvesne komponente koje su promenljive tokom vremena
i na koje utiču različita senzorna iskustva. Na neurološki model on dodaje psihološku i socijalnu
dimenziju.
Fišer iznosi zaključke da su najvažnije dimenzije slike tela strategija svesti o sopstvenom telu,
kvalitet granice i selektivna koncentracija svesti na pojedine delove slike tela. Ističe i sekundarne
dimenzije kao pto je percepcija veličine sopstvenog tela, dopadljivost – seksipil i odnos prema
idealnom muškom/ženskom telu.
Markus govori o slici tela uvodeći novi termin – šema. Svaka osoba poseduje set šema o sebi
pomoću kojih prati karakteristike svog ponašanja. Sastoje se iz kognitivnih i afektivnih
reprezentacia koje su vezane za telesne karakteristike, stavove, preferencije i pravilnosti
ponašanja osobe. Autor ih definiše kao kognitivn generalizacije o sebi koje proizilaze iz
prethodnog iskustva , a organizuju i vode procesiranje informacija u vezi sa sobom, koje su
sadršane u individualnim socijalnim iskustvima. Mekre i saradnici definižu telu sa akcentom na
individualne i emocije i stavovoe vezane za sopstveno telo . Ona se sastoi od iskustava sa
sopstvenim telom i načinom na koji je osoba organizovala to iskustvo.
Savremena istraživanja potvrđuju da se radi o konstruktu koji sadrži bar dve komponente:
perceptivnu – predstava o veličini, obliku i težini sopstvenog tela, predstavlja tčnost procene u
odnosu na stvare proporcije. Sa njom je povezana i kognitivna komponenta koja se odnosi na
fokus pažnje i sa tim povezane iskaze i mišljenje o sopstvenim telu i telesnim iskustvima. Druga
komponenta j esubjektivna, odnosno evaluativna i može se tretirati kao indeks zadovoljstva
sopstvenim telom.
Tompson i van der Berg predlažu sledeće komponente:
1. Globalno subjektivno nezadovoljstvo
2. Afektivna uznemirenost u vezi sa telesnim izgledom – emocij ekoje osoba doživljava
3. Kognitivni aspekt slike tela – ulaganje u izgled, kognitivne distorzije o telu, atribucije
4. Ponašanje izbegavanja kao posledica nezadovoljstva izgledom – izbegavanje situacija
Razvoj slike tela je dinamičan, celoživotni proces podložan promenama, budući da se ljudsko
telo konstantno menja. Slika tela je socijalno determinisana . Već od trenutka rođenja pa sve do
prve godine života telo je predmet opažanja i vrednovanja, pa samim tim način zadovoljavanja
telesnih funkcija može dati emotivni ton u kojem će se slika o telu razvijati. Sa odrastanjem se
tajsocijalni krug širi pa je sve veći uticaj i šire socijalne okoline. Drastične i nagle promene
doovde do toga da izgled postaj ejedna od najvažnijih briga adolescenata. Ubrzane fizičke
promene tokom puberteta, seksualno sazrevanje, formiranje uidentiteta i jačanje seksualne uloge
imaju značajne efekte na razvoj slike tela kod adolescenata. Za njih ovo je naporan proces koji
zahteva dosta napora i rada na prihvatanju i psihološkoj elaboraciji promena kako bi se one
integrisale u novu sliku, odnosno predstavu i funkcionisanje adolescenta. Kako su promene brzei
nagle, često su shvaćene kao neželjene zato što adolescent ne može da se prilagodi na vreme.
Telo postaje poligon za eksperimentisanje, isprobavaju se šminka, kosa, frizura, tatu i pirsinzi a
sve u nadi da će istaći ono što im se sviđa a sakriti nedostatke. Ove promene utiču na
diskrepancu trenutnog i željenog izgleda pojačavajući je što može uticati na izraženo
nezadovoljstvo svojim telom koje se može smatrati odbojnim i ružnim. Postoji nekoliko pristupa
koji se bave tumačenjem razvoja i održavanja nezadovoljstva sopstvenim telom:
Razvojni pristup smatra da je rani fizički razvoj povezan sa višim nezadovoljstvom sopstvenim
telom (povezuju ga sa menarhom) i iako je ova hipoteza u početku bila potvrđena kasnija
istrađivanja su imala kontradiktorne rezultate.
Pristup verbalnih komentara se svrstava pod sociokulturne faktore u užem smislu. Verbalni
komentari koje nam upućuju drugi u vezi sa našim izgledom ili telesnom težinom imaju snažan
uticaj na razvoj nezadovoljstva telom. Kritike i ruganja na račun izgleda predstavljaju snašan
prediktor nezadovoljstva svojim telom bez obzira na indeks težine. Nezadovoljstvo kod
adolescentkinja je povezano sa značenjem koji njeni roditelji pridaju izgledu sopstvenog tela i
mršavosti. Sa približavanjem adolescenciji povratne informacij e roditelja u vezi sa telom
aodolescenata postaju sve negativnije, pogotovo kod devojaka koje roditelji uglavnom
precenjuju po težini. Pozitivan fidbek značajno utiče na zadovoljstvo telom u adolescenciji a ovaj
odnos roditelj-dete polako opada sa važnošću u kasnijoj adolescenciji. Drugi važan agens je
vršnjačka grupa – izgled i privlačnost naročito su bitne za adolescentkinje na prelazu iz
detinjstva u adolescenciju što ih čini vulnerabilnijim za razvoj negativne slike tela i držanje
dijeta. Vršnjačka grupa takođe ima veliki uticaj pri naglašavanju mršavosti i idealnog izgleda
tela. Longitudalna istraživanja su postavila nekoliko prediktora koji utiču na nezadoljstvo svojim
telom: pritisak da se bude mršav, deficit socijalne podrške, razgovor sa drugaricama na temu
izgleda kao i poređenje sa njima po pitanju tela i težine. Postoje tri aspekta vršnjačkih odnosa
koji utiču na sliku tela:
1. Percepcija prihvaćenosti: i kvalitet prijateljstva
2. Intimnost – interpersonalna bliskost je povezana sa problemima u ishrani
3. Popularnost u vršnjačkoj grupi – adolescenti prijavljuju da će smanjenjem težine i
približavanjem idelu telesnog izgleda biti prihvaćeni od strane grupe vršnjaka, što
istraživači postavljaju kao jedan od motiva iza ekstremnih ponašanja kontrole
telesnog izgleda
Uticaj intimne partnerske veze je različit, u zavisnosti od same prirode veze. Ukoliko partner
insistira na poboljšanju tela, mršavljenju onda će slika tela biti negativnija dok ukoliko partner
iskazuje podršku i sa njim osoba može podeliti nedoumice i probleme sa svojim izgledom slika
tela biva sve pozitivnija. Što se tiče seksualnog odnosa, on može voditi boljoj slici jer adolescent
smatra da je izabran od strane partnera zato što mu je privlačan. Kod momaka se posle prvog
seksualnog odnosa beleži poboljšana slika tela jer se tim činom kod njih podstiče muškost i
samopoštovanje, utiče i misao da su seksualno poželjni od strane njihove partnerke. Kod
devojaka situacija je drugačija jer su u toku seksuanog odnosa usmerenije na to kako izgleda
njihovo telo što ih vodi ka višoj samosvesti i samokritičnosti i nužno ka negativnijoj slici tela.
Teorija socijalnog poređenja je delo Festingera i kaže da je za razvoj nezadovoljstva ključan
faktor poređenje sopstvenog izgleda sa izgledom drugih ljudi koje smatramo atraktivnim. Može
biti objašnjenje na koji način mas mediji utiču na sliku tela u adolescenciji. Pojedinci koriste
poređenje da prikljupaju informacije iz svog okruženja kako bi odbili referentni okvir u cilju
otklanjanja pretnje, učenja od strane drugih ili evaluacije nečijeg položaja. Istraživači postavljaju
tri najbitija procesa poređenja:
1. Samo-evaluacija: dobijanje informacija o svom položaju u odnosu a druge
(veštine i socijalna očekivanja)
2. Samo-usavršavanje: učenje od strane drugih kako se možemo poboljšati
3. Samo-unapređivanje koristimo u trenucima pretnje ili nesigurnosti i pomažu nam
da zaštitimo samopouzdanje i samopoštovanje i zadršimo pozitivno mišljenja o
sebi. Podrazumeva opisivanje drugih kao inferiornih jer poređenje sa manje
atraktivnim osobama ima pozitivan uticaj na sliku o sopstvenom telu. S druge
strane, konstantno poređenje sa osobama „idealnog“ tela usvaja se ideal
mršavosti/mišićavosti što posreduje efekat medija. Ostaje nerešeno pitanje zbog
čega su neki adolescenti imuni na ovaj vid?
Sociokulturni pristup kaže da socijalni faktori igraju presudnu ulogu u kreiranju nezadovoljstva
sopstvenim telom a naročiti naglasak dolazi iz vizuelnih i štampanih medija. Ovi pristupi su
naročito korišćeni kao okvir za razumevanje razvoja nezadovoljstva telom kod devojaka.ker
mediji naglašavaju značaj fizičkog izgleda i atraktivnosti u polnoj ulozi žene kao i socijalnog
uspeha.Kod standarda i očekivanja okoline u vezi sa izgledom tela često dolazi do „halo efekta“
gde se ženama ali i muškarcima privlačnog izgčeda šesto pripisuju osobine kao što su pametnija,
vredna pohvala, dok se muškarci smatraju snažnim, atraktivan i srećnim a oni koji su mršavi
okaraktešu se kao lenji, podmukli i prevrtljivi. Idealni izgled ženskog tela menjao se tokom
godina ali je i sada zastupljen ideal baziran na izgledu manekenke Twiggy iz 60ih. Ideali su često
nedostižni prosečnom čoveku i ta diskrepanca rosečnog i idealnog izgleda uglavno utiče na
negativnu sliku tela. Brojna istraživanja nalaze da su internalizacija ideala mršavosti i percipiran
pritisak da se bude mršav prediktori porasta nezadovoljstva telom ali i zastupljenost ideala
muškog tela je poljuljao sliku tela kod momaka. Sociokulturni modeli ukazuju na pritiske koje
mediji svakodnevno prenose te se zbog diskrepance svog i idealnog tela svoje telo počne smatrati
neprivlačnim a što je osoba viže izložena ovom pritisku, to je nezadovoljstvo veće.
Masovni mediji prenose dve poruke. Prva je da se naše telo može menjati, različitim
procedurama, vežbom i dijetama možemo dostići ideal.Druga poruka kaže da kada dostignemo
ideal dobijamo različite nagrade: novo društvo, poslovne prilike, pažnju suprotnog pola i društva.
Modni magazini, reklame i časopisi najčešće za ciljnu populaciju uzimaju devojke koje su u
razvoju koje su do 19e godine najsklonije internalizovanju propagiranih proporcija tela.
Polne i uzrasne razlike u razvoju slike tela
Najveći doprinos slici tela donosi vaspitanje. Tokom detinjstva devojčice i dečaci imaju isti nivo
zadovoljstva svojim telom. Devojčice uglavnom žele da budu mršavije dok dečaci žele ili da se
ugoje ili da smršaju.Longitudalne studije kažu da se sprovođenje dijeta, pokušaji dobijanja na
težini i preskakanje oboroka počinju da rastu u predpubertetskom periodu. Negativna procena
svog tela najniža je u predadolescentskom priodu da bi kod dečaka došlo do opadanja
nezadovoljstva svjoim delom, uglavnom zbog činjenice da se fizičkom razvojem sve više
približavaju samoj idealnoj slici muškog tela koje se forsira u društvu. Sa devojčicama je nešto
drugačija situacija pošto ih fizički tazvoj udaljava od savršenog tela, u prvom planu se misli na
stvaranje masnih naslaga na kukovima, struku i grudima pa nezadovoljstvo ovim delovima tela
raste sa godinama. I nakon adolescencije, muškarci konstantno pokazuju veće zadovoljstvo
svojim telom od žena, gde devojke pri testu sa siluetama telesnih figurama kao savršenu
određuju onu koja izgleda pothranjeno a svoje telo uglavnom ocenjuju kao deblje od ideala.
Momci pak ako najprivlačnije obeležavaju figur koje su normalno ili iznadprosečno uhranjene.
Rodne razlike se vide i u tome što devojke imaju mnogo diferencijaniju sliku svog tela, češće
razmišljaju o njemu i evaluiraju ga. Muškarci sa pozitivnijom slikom sopstvenog tela se češće
upuštaju u seksualne avanture dok je kod devojka situacija obrnuta.

Poimanje vlastitog tela: uloga porodičnih prilika i osobina ličnosti

Ono što vrši važnu moderatorsku ulogu izmedu percepcije promene soptvenog tela i drugih
psiholoških konstrukata, poput samopoštovanja, jesu personološke i sredinske karakteristike
pojedinca. self-koncept predstavlja organizovan i dosledan obrazac opažanja selfa - najbitnijeg i
najsloženijeg dela svesne ličnosti, koji oseća, misli, planira i kontroliše ponašanje. Dakle, self
ima ulogu „aktera delatnosti“, ali je istovremeno i objekat (samo)posmatranja, što znači da self-
koncept sa selfom, kao svojim ishodištem ili objektom, ostvaruje neku vrstu meta-odnosa i
predstavlja multidimenzionalan konstrukt. Slika tela predstavlja konstitutivni element
neakademskog self-koncepta u segmentu koji se odnosi na doživljaj vlastitih fizičkih sposobnosti
i fizičkog izgleda (fizički self). U okvirima slike tela, takođe je moguće diferencirati barem tri
kvalitativno različita aspekta ili facete:
1. Perceptivno iskustvo izgleda tela
2. Stav prema vlastitom telesnom izgledu
3. Bihevioralna komponenta koja nalazi izraz kroz neprestano proveravanje fizičkog izgleda
Uobličavanje slef-koncepta počinje upravo upoznavanjem sopstvenog tela, i to od druge godine
kada se razvojem motorike stavlja oštri naglasak na različitost sopstvenog tela od drugih tela u
orkruženju. Takođe, povezana je sa samopoštovanjem koje predstavlja procenu vlastie vrednosti.
Veza izmešu slike tela i samopoštovanja najizraženija je u periodu adolescencije. Slika tela se
smatra važnim prediktorom samopštovanja u adolescentskoj dobi, naročito kod devojaka.
Relacije porodičnih uticaja i slike tela u adolescenciji
Često nailazimo na shvatanja slike o sebi kao socijalnog produkta, što znači da ljudi imaju
tendenciju da sebe vide onako kako zamišljaju da ih vide druge osobe. Način na koji vidimo sebe
je zapravo naš zamišljeni odraz u očima drugih, koji služe kao neka vrsta „socijalnog ogledala“.
Najintimnije, najintenzivnije i najtrajnije interakcije se ostvaruju sa članovima porodice, najveći
uticaj na formiranje slike o sebi imaju reflektovane procene roditelja i ostalih članova porodice.
Reflektovane procene su stavovi roditelja prema detetu koje se odražavaju u njihovim
postupcima prema njemu, a koje detetu služe kao svojevrstan refrentni okvir za procenu i
vrednovanje sebe samog. Za formiranje slike o sebi najrelevantniji su oni stavovoi roditelja
prema detetu koji se tiču podrške i kontrole. Kod adolescenata muškog pola slika o sebi je
pozitivnija što su porodični odnosi bolji, sa druge strane nepodržavajući roditelji su ključni faktor
nesigurnosti kod devojaka.
Negativna percepcija vlastitog fizičkog izgleda se povezuje sa zahtevnim i nametljivim majkama
koje imaju perfekcionističke tendencije ili koje su povučene, pasivno-zavisne u odnosu na
detetove potrebe. Očevi na sliku o telu utiču putem autoritativnosti i preterane strogoće, odnosno
distanciranosti i nezainteresovanosti za dete. Činjenica da i pored preovladujućih estetskih merila
fizičkog izgleda postoje velike varijacije u slici tela medu pripadnicima iste kulture, velikom
broju autora predstavlja osnovu za zaključak da je porodica najvažnija determinanta doživljaja i
vrednovanja vlastitog telesnog izgleda. Neki autori ulogu porodice bliže pojašnjavaju kao
medijatorsku, ističući da se kroz interakcije sa članovima porodice definiše širi kulturološki
kontekst. Razlike se javljaju na nivou očekivanja koje se stavljaju pred dečake i devojčice. Za
mladiće to je dostizanje zavidne fizičke snage i telesne razvijenosti a devojke se uklapaju u
određene standarde fizičke lepote a roitelji ovo otežavaju upućivanjem oštrih kritika i pritisaka
da se telo menja u pravcu naznačemmih vrednosti. Javlja se i trend urušavanja samopoštovanja
devojaka u periodu od 12. do 17. godine dok mladići pokazuju relativnu stabilnost vrednovanja
vlastitog izgleda sa manjim kolebanjim između 14. i 16. godine.
Relacija osobina ličnosti i slike tela u adolescenciji
Osobine ličnosti su važan dispozicioni činilac koji je u vezi sa objektivnim promenama
karkteristika tela ali i sa subjektivnim doživljajem tih promena.
1. Ekstraverzija, kao osobina ličnosti, predstavlja dispoziciju koja je u vezi sa kvalitetom i
kvantitetom socijalnih relacija, potrebom za stimulacijom, kapacitetom za radovanje i
odnosi se prvenstveno na brojnost odnosa sa ljudima u kojima se osoba oseća lagodno.
Kod muškog pola povezana je sa indeksom telesne mase a kod ženskog su veze slabe ili
se uopšte ne izdvajaju a rezultat je činjenice da su adolescenti u društvu više usmereni na
konzumiranje hrane ili pića što se javlja kao odgovor na eksternalnu, odnosno socijalnu
stimulaciju, dok su adolescentkinje više usmerene na interpersonalne odnose.
U subjektivnom doživljaju, otvorene socijalne relacije i težnja za prihvatanjem utiču na
povećanje samopoštovanja i posredno na pozitivniju sliku o svom telu, s tim da su
rezultati kod mlađih adolescenata muškog pola, dok su kod starijih devojaka povezane sa
zadovoljstvom telom i doterivanjem. Takože, povezana je sa nižom fizičkom aktivnošću i
vežbanjem u cilju redukcije telesne mase, moguće jer smatraju povišene socijalne relacije
dovoljnom nagradom i samopoštovanjem.
2. Neuroticizam je osobina ličnosti po kojoj se ljudi razlikuju u pogledu prilagođenostii
emocionalne stabilnosti, s jedne strane, i neprilagođenosti i sklonostidoživljavanja
negativnih emocija, s druge strane.
Kod muškog pola ne postoje značajne relacije sa BMI ali kod adolescentkinja postoji u
pozivnom smeru.. Visok neuroticizam je povezan sa nezadovoljstvom izgledom, s tim da
 su veze snažnije kod devojaka, što pokazuje relaciju sa niskim samopouzdanjem i
važnošću dobrog izgleda u cilju postizanja uloge atraktivne žene u savremenom društvu.
Kod mladića ova relacija je pozitivna u pojavi mišićavosti dok su oba pola podjednako
napeta u vezi sa izgledom sopstvenog tela. Povišen neuroticizam je komponenta niske
samoevaluacije tela, preokupacije izgledom, povišenom samoobjektivizacije, pogrešne
percepcije sopstvenog tela i većom diskrepancom izmežu aktuelnog i idealnog izgleda
tela. On ima i moderacijsku ulogu jer je više povezan sa idealima koji se prikazuju u
medijima nego direktno sa zabrinutošču sa sopstvenim izgledom. Predstavlja negativan
prediktor zadovoljstva sopstvenim telom i učestalosti vežbanja ali pozitivan prediktor
ekstrinzičke motivacije za redukcijom telesne težine.
3. Prijatnost odnosi se na važnost harmoničnih međulj. odnosa za određenog pojedinca.
BMI je povezan sa višom prijatnošću, ali na odraslom uzorku postoje obrnuti nalazi, koji
se povezuju sa većim vremenom u društvu i dalje većim konzumiranjem hrane i pića.
Niži skor prati manja zainteresovanost za sliku tela i veći stepen samopovređivanja i to
najverovatnije zbog toga što takve osobe ne mare kako će izgledati drugima. S obzirom
na to da se u našoj kulturi prijatnost izdvaja kao suprotan pol, odnosno kao agresivnost,
potrebno je prokomentarisati relacije agresivnosti sa indikatorima slike o sebi. Najcešći
nalaz jeste da percepcija sopstvenog tela kao mršavog ili veoma mršavog cini adolescenta
potencijalnom žrtvom vršnjackog nasilja, a percepcija svog tela kao krupnog i masivnog
daje detetu vecu šansu da postane nasilnik nego žrtva. U ovakvim istraživanjima
konfundirajuću vaijablu predstavlja upotreba steroida. Smanjena agresivnost kod
adolescenata je direktno povezana sa napetošću uvezi sa sopstvenim izgledom.
4. Savesnost se odnosi na stepen organizovanosti, istrajnosti i motiva cije u ponašanju
usmerenom ka cilju.
Pokazala se kao protektivni faktor za javljanje gojaznosti i natprosečan indeks telesne
težine kod adolescenata. Savesne osobe više su posvećene sebi i svom izgledu i
usmerenije na cilj (zadovoljavajući izgled tela) te je njihov indeks telesne mase najcešće
u skladu sa standardima za određen uzrast. Savesnost pokazuje kao pozitivan prediktor
zadovoljstva sopstvenim telom kod adolescenata, pri čemu nivo samopoštovanja
moderira uticaj savesnosti u toj relaciji. U vezi sa tim, adolescenti koji sebe doživljavaju
kao kompetentnije i koji imaju više samopoštovanje, izveštavaju o pozitivnijoj slici
sopstvenog tela.
5. Otvorenosti ka iskustvu odnosi se na aktivnu potrebu za iskustvima koja se ne nalaze u
svakodnevnom životu, kao i na toleranciju osobe prema onome što joj nije blisko.
Ostvaruje ili negativnu relaciju sa BMI ili je ne ostvaruje uopšte. Oni sa većim stepenom
otvorenosti nisu podređeni konvencionalnim vidovima lepote pa ne posvećuju pažnju
društveno prihvaćenim standardima lepote. Ipak postoje pozitivne veze ove dimenzije sa
zadovoljstvom telom kod devojaka što se može objasniti posredno, praćenjem novih
modnih trendova. Moguće je i da ona predstavlja protektivni faktor za probleme koji se
tiču interpersonalnog poređenja kod adolescenata. Kod starijih adolescenata niska
otvorenost je u negativnoj relaciji sa zadovoljstvom kod muškog pola i napetošću u vezi
sa izgledom kod ženskog tela. Moguće je da nekonvencionalnim načinom ponašanja i
naglašavanjem takvog izgleda sebe izoluju od standarda te za njih eliminišu mogunost
socijalnog poređenja i time čuvaju samopoštovanje.

Rodne uloge u adolescenciji

Rodne uloge i srodni pojmovi
Pol (sex) se odnosi na biološki status muškarca i žene, a indikatori pola su polni hromozomi,
gonade, unutrašnji reproduktivni organi i spoljašnje genitalije i podrazumeva biološki uslovljene
razlike izmedu muškaraca i žena.
Rod (gender) odnosi se na stavove, osecanja i ponašanja koja data kultura povezuje sa određenim
polom, ukazuje na karakteristike za koje se veruje da su naučene i stečene od strane muškaraca i
žena kao rezultat socijalnog iskustva. Razvijanje ovih konstrukata se razvijalo od bioloških ka
shvatanju o rodnim ulogama kao naučenim i konstektualno uslovljenim.
Polna uloga (tačnije rodna uloga – jer rod je više psihološki konstrukt) je sistem propisanih i
očekivanih stavova, vrednosti, uverenja i obrazaca ponašanja i mišljenja u određenoj kulturi
vezani za žensku/mušku populaciju.
Rodno tipiziranje (gender typing) je proces kojim se razvijaju atributi koji su u skladu sa rodnom
ulogom svog pola. Rodno tipizirani atributi su rezultat ovog procesa, a to su rodno tipizirana
ponašanja, osobine licnosti, uverenja, preferencije, stavovi.
Rodni identitet (gender identity) je lični doživljaj sebe kao muškaraca ili žene. Prvobitnu
definiciju dao je Kolberg počevši od znanja ili svesti deteta da li je muškog ili ženskog pola.
Ovaj koncept je kod odraslih nešto kompleksniji i odnosi se na to koliko se osoba smatra
maksulinom/femininom.
Maskulinost se odnosi na instrumentalne crte: kompetitivnosti, autonomije, asertivnosti.
Femininost se odnosi na ekspresivne crte: empatičnost, prijatnost, osećajnost.
Autori navode da se ovaj identitet sastoji od nekoliko komponenti:
- Perc. Kompatibilnost sa svojom rodnom grupom
- Perc. Pritisak za konformiranjem rodnoj ulozi
- Stavovi prema rodnim grupama
Fleksibilnost rodnih uloga (Gender role flexibility) odnosi se na sposobnost promene svog
ponašanja nezavisno od pola, kako bi se odgovorilo na zahteve situacije/konteksta. Prihvatanje
ponašanja konzistentih sa tradicionalnom rodnom ulogom svog pola mogu ograniciti licne
životne izbore, ali fleksibilnost rodne uloge daje slobodu i veći repertoar ponašanja i izvora, te je
stoga povezana sa optimalnijim psihičkim zdravljem.
Stav prema rodnoj ulozi (gender role attitude) odnosi se na uverenje osobe šta su adekvatna
ponašanja za ženu, a šta za muškarca.
Teorije razvoja polnih uloga
a) Psihoanalitička teorija – smatra da je izgradnja rodnog identiteta psihološki proces u kom deca
rođena psihoseksualno neutralna uče da se identifikuju sa roditeljem istog pola. Svaki stadijum
se karakteriše koncentracijom libidinalne energije na specifičnu telesnu zonu. On je isti za oba
roda do treće, falusne faze koja se javlja u 4,5 godini i do tad se deca oba pola identifikuju sa
majkom a onda se razvija edipov, odnosno elektrin kompleks. Fiksacija na ovoj fazi koa
posledica povećane anskioznosti očekivano pojačava konflikt i identifikaciju sa istopolnim
roditeljem. Postoji vrlo mali broj empirijskih potvrda a Bandura i saradnici su pokazali da će dete
pre učiti od modela koji je negujuć ili ima socijalnu moć a ne od zastrašujućeg modela sa kojim
ima rivalski odnos.
b) Teorije socijalizacije:
I. S-R teorija - Agensi socijalizacije direktno utiču na formiranje rodne uloge putem nagrade i
kazne stvarajući set navika. Ovo znači da se razlike između polova shvataju kao posledica istih
procesa kao i individualne razlike unutar istog pola – oba su bazirana na potkrepljenju. Različiti
socijalni pritisci mopgu biti i različito tretiranje u zavisnosti od pola, što studije nisu potvrdile.
Jedina izdvojena razlika u postupcima prema deci suprotnog pola jeste to da se sa dečacima rade
teži kućni poslovi, sa devojčicama se viže priča o osećanjima i više im se nude lutke.
II. Teorija socijalnog učenja – Modelovanje i vikarijski – posmatranjem kako drugi reaguju na
tuđe rodno (ne)primereno ponašanje, deca uče i šta je karakteristično ponašanje. Akcenat se sa
roditelja prenosi i na šire sisteme – škola, pira zajednica, vršnjaci, masovni mediji. Prelaskom u
adolescenciju dečaci stiču veću slobodu a kod roditelja ženske dece raste strah zbog njihove
seksualne vulnerabilnosti. Majke uče ćerke da budu poslušnije i odgovornije od sinova i viže
ograničavaju njihovu autonomiju dok očevi viže promoviću intelektualni razvoj sinova. Vršnjaci
i njihova prihvaćenost može da bue uslovljena rodno adekvatnim ponašanjem dok je svet
televizije visoko rodno stereotipiziran. Glavna kritika jeste objašnjenje zašto deca biraju
istopolnog roditelja kao izvor informacija iako su izloženi moedlima oba pola. Zbog toga je bilo
neophodno uvesti kognitivne elemente.
III. Kognitivne teorije – Dete aktivno vrši selekciju informacija koje odgovaraju njegovom
razvojnom stadijumu, razvija svoje kapacitete da usvaja norme i standarde i reguliše svoje
ponašanje u skladu sa tim standardima, doprinoseći time aktivno svojoj socijalizaciji. Traga za
značenjem i smislom socijalnog sveta koristeći rodne signale koje pruža društvo kako bi im
pomoglo da interpretiraju ono što vide i čuju. Pristalice kognitivnih teorija samtraju da deca
imaju sposobnosti da koriste ove signale kako bi razvili očekivanja (plejadu stereotipa) o drugim
ljudima i kako bi razvila svoje lične standarde ponašanja, a uče to vrlo brzo i često uz vrlo malo
direktnog podučavanja.
Kolberg pretpostavlja da dete motivisano uči zbog unutrašnjih pokretača i predlaže kognitivno-
razvojnu teoriju koja predstavlja tri hronološki postavljene komponente koje su u studijama i
potvrđene:
a) polni identitet – dete sa 3-4 godine uviđa da postoje dva pola i da ono pripada jednom
od njih. Te kategorije još nisu stabilne
b) polnu stabilnost – 4-6 dete razume da osoba ostaje istog pola celog života, utvržujemo
da je dete u ovoj fazi na osnovu pitanja „kada si bio beba, da li si bio dečak ili
devojčica?“
c) polnu konstantnost – 6-7 i poklapa se sa Pijažeovim stadijumom konkretnih operacija
i dete shvata da je pol nepromenljiv u zavisnosti od situacije, ponašanja, oblačenja,
izgleda i u vremenu.
Kada otkriju da je nepromenljiv, deca su motivisana da saznaju više o svom polu i konformiraju
se normama za svoj pol.Jednom usvojene kategorije pola služe za dalje stereotipe o rodnim
atributima, a polni/rodni stavovi postaju rigidniji kada dete shvati polnu konstantnost. U
studijama rezultati su često bili nekonzistentni što su pokušali da objasne pojmom
pseudokonstantnosti – dete daje tačan odgovor kada je upitan o nepromenljivosti pola ali pri
objašnjavanju vidimo da ne postoji stvarno razumevanje. Istraživanja su pokazala da se i rodno
tipiziranje javlja na ranijem uzrastu nego konstantnost. Iako je za ovu pojavu neophodno
razvijanje znanja o karakteristikama i normama oba pola, ostaje pitanje zašto su deca motivisana
da usvoje odgovarajuću rodnu ulogu. Makobi postavlja tri hipoteze koje nisu međusobno
isključive i mogu delovati združeno u stvaranju motivacije za rodno tipiziranje:
o Posmatranjem druge dece u različitim (novim, nepredvidenim) situacijama,
dete bira iskustva dece svog pola kao najrelevatnije za donošenje zaključaka o
tome šta bi se njima moglo desiti u takvim i sličnim situacijama. Ovo
omogućava da učenje posmatranjem bude usmereno specifično na usvajanje
ponašanja i standarda koji se vezuju za sopstveni pol.
 o Zbog kognitivne konzistentnošću deca sebe adaptiraju onome što veruju da je
prikladno za njihov pol.
o Procesi identifikacije sa grupom – kada dete dostigne stabilan polni identitet,
ono sebe klasifikuje kao pripadnika istopolne grupe, identifikuje se sa ovom
grupom, želi da bude kao pripradnici svoje grupe, a osobe drugog pola vidi
kao pripadnike druge grupe.
Teorije rodne sheme – deca formiraju sheme koje predstavljaju koncepcije pola njih samih i
drugih ljudi a te sheme utiču na njihov načina mišljenja i ponašanja. Rodno tipiziranje se javlja
kako deca i adolescenti postepeno razvijaju rodne sheme o tome šta je primereno, a šta
neprimereno za koji pol u njihovoj kulturi i to u terminima maskulinog i femininog. Motivisani
su da se ponašaju na način koji j eu skladu i potvrđuje te sheme – a ova teorija daje nešto
bazičnije objašnjenje načina sticanja rodne sheme. Jedna od najpoznatijih iz ove grupe je teorija
Sandre Bem koja sadrži elemente i socijalnog učenja i kognitivno-razvojne teorije.
Rodna tipiziranost je rezultat procesiranja informacija i iskustva u skladu sa rodnom shemom,
podstaknutog opštom spremnošću deteta da prima i organizuje informacije u skladu sa
kulturološki određenim standardima i definicijama pola, odnosno roda i podložno je
modifikacijama. Kognitivnu teoriju kritikuje jer ne objašnjava zašto je baš pol taj prema kom
deca kategorizuju ljude iz svog okruženja, a ne neka druga kategorija. Rodne uloge formiraju se
procesiranjem kroz rodne sheme, a rodna tipiziranost posledica je toga da i self-koncept biva
asimilovan sa tom shemom. Dete uči koje atribute treba povezati sa sopstvenim polom, odnosno
sa sobom. Isključujući pojedine atribute iz sheme određenog pola, isključuje ih i iz sopstvenog
self-koncepta, čineci ga polno tipiziranim. Dete uči da procenjuje svoju adekvatnost kao osobe u
zavisnosti od polne sheme, tako se javlja motivacija da se samoreguliše ponašanje kako bi se
uklopilo u kulturno uslovljene definicije maskulinosti i femininosti, a polno tipizirano ponašanje
povratno potkrepljuje polno tipiziran self-koncept tako što osoba percipira svoje ponašanje.
Bemova naglašava da je ovo terija procesa, gde je bitan proces razdvajanja sveta na maskuline i
feminine kategorije. Rodno tipizare osobe se preoznaju po tome što su njihovi self-koncepti i
ponašanja organizovani prema polu/rodu. Bemova je autor i Bem Sex Role Inventory koji u
obzir uzima maskulinost, femininost koje su dve odvojene dimenzije, androginost (osoba se ne
oslanja na pol kao princip kognitivne organizacije pa kombinuje i maskuline i feminine
elemente) i nediferenciranost – niska vrednost na obe skale. Ovaj inventar baziran na dve
teorijske pretpostavke:
- Kultura je tokom istoirjskog razvoja društva grupisala bazično heterseksualne osobine
ličnosti u dve međusobno isključive kategorije tako da svaka sadrži atribute za koje se
smatra da pripadaju određenom polu i poznati su svakom članu društva.
- Individualne razlike u obimu u kom će osoba usvojiti te društvene definicije polne
adekvatnosti kao idealizovane standarde maskulinosti i femininosti prema kojima će
procenjivati svoju ličnost i ponašanje.
Androgine osobe se manje drže društvenih definicija i standarda maskulinosti i femininosti i
manje je verovatno da će svoje ponašanje usklađivati sa njima a stereotipno polno tipizirane
osobe će pre obrađivati informacije pomoću polne sheme.
Socijalno-kognitivna teorija pretenduje da inkorporirra sve do sadanavedene faktore koji
doprinose razvoju rodnih uloga – biološke, socijalne i kognitivne. Bandurin konept trijadne
recipročne kauzalnosti uključuje personalne faktore, bihejvioralne obrasce i sredinske događaje
koji su u međusobnoj interakciji i proizvode rodno tipizirana ponašanja. Personalni faktori
uključuju koncepcije u vezi sa polom i rodom, standarde ponašanja i prosuđivanja i
samoregulatorne uticaje; bihejvioralni faktori odnose se na obrasce akcije koji imaju tendenciju
da budu povezani sa polom, a sredinski faktori uključuju široku mrežu socijalnih uticaja koje
osoba sreće u svakodnevnom životu. Teorija postulira da faktori iz svakog domena variraju u
snazi i kauzaciji u različitim
periodima života i naglašava da deca selektuju i kreiraju svoje okruženje, nisu puki primaoci
sredinskih uticaja.
Formiranje rodne uloge sprovodi se na tri načina koja imaju interaktivni efekat a brzina učenja
zavisi od načina uticaja i uzrasta deteta. Budući da roditelji nisu uvek dosledni ponašanjem
onome čemu podučavaju decu, to doprinosi kompleksnosti uloga.
- modelovanjem – najvažniji modeli su prvo roditelji, i imitirajući roditeljsko
ponašanje deca usvajaju obrasce “muškog” i “ženskog”.
- kroz saznajno iskustvo – rodno povezane informacije uče se iz ishoda detetovog
ponašanja, a socijalna sredina potkrepljuje rodno adekvatno ponašanje.
- direktno podučavanje - davanje informacija o rodno (ne)adekvatnom ponašanju
Polne uloge tokom adolescencije
Adolescenciju treba smatrati primarnom prelaznom tačkom u kojoj se rodna ponašanja mogu
usvojiti, razmatrati i dovoditi u pitanje, menjati ili ucvrstiti preispitivanja identiteta i razlicitih
uloga ujedno i postavljanjem pitanja Ko sam ja? Pol postaje značajan faktor u oblikovanju slike
o sebi, kao i svog mesta u socijalnomokruženju. Promene tokom puberteta dovode do ponovnog
premišljanje po pitanju maskulinosti i femininosti, naročito u vezi sa seksualnošću.
Hipoteza o rodnom intenziviranju (gender intensification hypothesis) govori da se bihejvioralne,
psihološke i razlike u stavovima izmedu mladica i devojaka pojačava, povećava sa uzrastom i da
je rezultat pojačanih pritisaka socijalizacije da se konformira tradicionalnim maskulinim i
femininim rodnim ulogama. Ulogu puberteta u diferencijaciji maskulinih i femininih
karakteristika ovi autori vide u tome da pubertet služi kao signal agensima socijalizacije
(roditeljima, nastavicima, vršnjacima) da adolescent počinje da se približava odraslom dobu i
stoga treba da se u skladu sa time i ponaša, odnosno da se ponaša na način koji odgovara
stereotipu muškarca ili žene. Hipoteza predviđa da rodne uloge postaju više diferencirane
biološkim polom tokom adolescencije – devojke postaju više ekspresivne, a momci se više
identifikuju sa instrumentalnim karakteristikama. Empirijska potvrda ove hipoeze treba da
sadrži:
- postojanje obrasca povecane diferencijacije između mladića i devojaka u
karakteristikama koje su pokazivale polne razlike i pre početka adolescencije
- intenziviranje rodnih atributa je veće kod onih kod kojih je počeo pubertet
Posmatrajući promene u tri rodno povezana atributa – maskulinost, femininost i stavovi o rodnim
ulogama, rezultati delimično potvrđuju hipotezu: inicajlne razlike u maskulinosti i stavovima
prema ulogama su se povećale ali nisu bile povezane sa početkom puberteta. Prava provera mora
sadržati opsežne longitudinalne nacrte i širinu opsega rodno tipiziranih ponašanja koja za sad
onemogućuje jedinstven zaključak o validnosti hipoteze.
Prema kognitivno-razvojnoj perspektivi rodni stereoptipi se tokom detinjstva pojačavaju,
dostižući maksimum oko osme godine. Dalje kognitivno sazrevanje tokom kasnijeg detinjstva, a
naročito adolescencije, omogućava složenije konceptualizacije roda i toleranciju šireg raspona
ponašanja. Mladi adolescenti pokušavaju da se konfomiraju opaženim normama o rodnim
ulogama i pritisku drugih, a stariji adolescenti su na stadijumu “psihološke androginosti”, te se
rodni koncepti prilagođavaju vlasititim potrebama i temperamentu. I druga istraživanja takođe
ukazuju da se tradicionalna rodno povezana uverenja i ponašanja prevazilaze a ne pojačavaju sa
uzrastom. Istraživanja koja se ne baziraju na razvojnim modelima i modelima stadijuma
proveravaju promene maskulinosti i femininosti u zavisnosti od različitih socijalnih i kulturnih
faktora, smatrajući da se rodne uloge u različitim periodima života menjaju kao odgovor na
promene u očekivanjima o socijalnim ulogama i različite kulturološke zahteve. Veliki broj
istaživanja pokazuju da se uključivanjem novih uloga tokom života menjaju i rodne uloge – npr.
pomeranje ka tradicionalnijim rodnim ulogama nakon rođenja deteta. Postoji studija koja
sugeriše da postoji nekoliko različitih obrazaca promene maskulinosti i femininosti. Ispitanici se
razlikuju prema nivou femininosti ali njen porast je postepen kod svih. Što se maskulinosti tiče
obrasci pokazuju naglašavanje individualnih razlika sa uzrastom. Veća divergentnost
maskulinosti u odnosu na femininost objašnjava se većim vrednovanjem tradicionalno
maskulinih karakteristika. Takođe postoje pokazatelji o pozitivnoj povezanosti maskulinosti i
feminosti – mladići i devojke koje pokazuju umeren ili visok stepen porast nivoa maskulinosti
imaju tendenciju za porastom i nivoa femininosti. Većina adolescenata ima više nivoe
maskulinosti i femininosti u kasnoj adolescenciji i ranom odraslom dobu u poređenju sa ranom
adolescencijom, odnosno vremenom usvajaju andoginu orijentaciju.
Polne uloge i mentalno zdravlje u adolescenciji
Ranije su feminine i maskuline osobe bile su prototip mentalno zdravih osoba ali razdvajanjem
ovog konstrukta na dve dimenzije dovelo je do kritike modela mentalnog zdravlja kao
kogruentnosti rodne uloge i pola pa se androginost smatra novim prototipom mentalnog zdravlja.
Tokom adolescencije javljaju se polnerazlike u mentalnom zdravlju – kod devojaka pojačana je
depresivnost i anksioznost a mladići imaju probleme eksterne prirode – agresivnost i
zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Ove razlike u reakciji na stres mogu se objasniti polnijm
ulogama a rodni identitet utiče na to da li će osoba internalizovati ili eksternalizovati svoje
probleme. Percepcija sebe kao osobe koja ima osobine karakterisične za muški pol povezano je
sa manjim rizikom za intern. i ekstern. poremećaje. S druge strane, visoka femininost snižava
rizik od nekih ekstern. ekspresija stresa kod oba pola. Ipak, nejasno ostaje da li je adrogina
orijentacija ili specifičan odnos maskulinih I feminih karakteristika predictor dobrog mentalnog
zdravlja. Androgina uloga podrazumeva fleksibilnost rodne uloge koja daje veći repertoar
ponašanja i slobodu. Ipak, istraživanja pokazuju da maskulina komponenta doprinosi mentalnom
zdravlju kod oba pola, što se ogleda u njenoj adaptivnoj vrednosti asertivnosti, kompetitivnosti,
nezavisnosti, naročito u zapadnjačkoj kulturi. Itraživanja koja su u fokus stavila negativne
aspekte maskulinosti pokazala su povezanost sa zloupotrebom alkohola. Doprinos femininosti
mentalnom zdravlju je pozitivan kada govorimo o ekspresivnim karakteristikama koje su
poveznae sa manjom zloupotrebom alkohol. Neke manje pozitivne osbine, poput zavisnosti
povezane su sa višim nivoima depresije kao i em. zavisnosti u interpersonalnim odnosima.
Androginostpodrazumeva ideju o slobodi , o prihvatanju sebe i svojih osobina nezavisno od
biološkog pola daje mogućnost šireg dijapazona ponašanja.
Sve teorije rodnih uloga koje uključuju kognitivne elemente ukazuju na to da je pol važna
kategorija koja nam omogucava identifikaciju. Fleksibilnost u odnosu na ove kategorije, zahteva
pre svega određeni stepen zrelosti. Stoga pozitivne efekte androginosti očekujemo u odraslom
dobu, kada uspešnost, ambicioznost ili agresivnost nisu deo rodnog identiteta, već situacijom
uslovljena ponašanja. Sa povećanjem broja uloga tokom svog razvoja, rastu i zahtevi za
različitim reagovanjima, ponašanjima, veštinama. Doživljaj kompetenosti će nekada uključivati
više maskuline atribute a nekada feminine. Androginost podrazumeva njihovo inkorporiranje
tako da one zajedno postoje u okviru identiteta individue.
Ljubav u adolescenciji: razvojni značaj partnerskih odnosa
Učestalost, kvalitet i priroda odnosa unutar socijalne mreže se vrtoglavo menjaju: odnos na
relaciji roditelj–adolescent poprima neke potpuno nove karakteristike, sve više se približavajući
idealu egalitarnog odnosa; vršnjaci postepeno zauzimaju mesto dominantnog izvora uticaja, a
razvijaju se i prve intimne veze i odnosi koje predstavljaju centralni aspekt socijalnog života u
adolescenciji. Partner okupira pažnju adolescenata i kada ne postoji interakcija između njih.
Partenerski odnosi kao deo vršnjačkih relacija su u stvari deo egalitarnih odnosa što
podrazumeva da osobe u odnosu imaju isti status i moć. Primarne funkcije prijateljstvava i
partnerskih relacija u adolescenciji su pripadanje, druženje i zajedničko provođenje vremena a
rade po sistemu pozitivnih fidbek sistema gde je jedjino očekivanje koje imamo od osobe jeste
da nam bude prijatno kad smo zajedno. Ovo je razlog zbog čega adolescenti izveštavaju o većem
stepenu pozitivnog afekta sa vršnjacima nego sa roditeljima.
Vršnjački odnosi mogu uticaati na razvoj romantičnih odnosa putem tri različita mehanizma:
- obezbeđuju kontekst za upoznavanje drugih osoba
- izbor i priroda partnerskih odnosa je pod uticajem vrednosti vršnjačke kulture
- reprezentacije prijateljstava utiču na reprezentacije partnerskih odnosa jer se oba
zasnivaju na kolaboraciji, reciprocitetu i simetrilnim razmenama
Partnerski odnosi reprezentuju visoko distinktivne, nove pojavne oblike socijalnog iskustva
adolescenta a suštinsku razliku čini strastvena komponenta koja uključuje fascinaciju partnerom,
seksualnu želju i ekskluzivnost odnosa. One mogu biti uzrok povišene emocionalnosti u
partnerskim odnosima jer prezentuju novo, drugačije interpersonalno polje koje nije jasno
utvrđeno i komforno kao ono u prijateljstvu. Friends with benefits – FWB predstavlja prijateljski
odnos uz dodatu seksualnu komponent, ali bez ekskluzivnosti partnerskog odnosa i posvećenosti
partneru. Pošto sadrže sve pozitivne strane prijateljskog odnosa i zato predstavljaju siguran
kontekst za seksualno eksperimentisanje, neopterećeno ulogama koje se javljaju u zvaničnim
vezama. Negativna posledica je to što često mogu da zakomplikuju prijateljstvo. Očekivanja,
zajedno sa uzrastom, nivoom zrelosti i okolnostima u kojima je odnos započeo definižu da li će
ova forma biti adaptivna ili maladaptivna. Termini:
bliski odnosi: odnosi između roditelja i deteta kao i prijateljski odnos
intimni odnosi: uključuju emocionalnu i fizičku (seksualnu) bliskost
romantična ljubav/ljubavna veza: konstelacija ponašanja, kognicija i emocija povezanih sa
željom da se kreira i održi blizak odnos sa specifilnom drugom osobom:
i. multifaktorska priroda ljubavi
ii. njena motivaciona sila
iii. fokus na jednu, specifičnu osobu – ne mora uključivati ljubavnu komp.
Ranije je smatrano da je seksualna želja motivaciona sila ljubavi ali je savremenim
istraživanjima utvrđeno da su u pitanju dva funkcionalno nezavisna socio-bihejvioralna sistema
koji imaju i različitu neurohemijsku podlogu.
strastvena ljubav/zaljubljenost: obuhvata i seksualnu komponentu
nežna, duboka ljubav (companionate love): karakteristična po dubokim osećanjima obostrane
privrženosti i brige i nastavlja se nakon početne eksplozije strasti U osnovi ima isti sistem kao
roditeljsko-dečiji odnos i uključuju želju za održavanjem fizičke blizine, rezistentnost na
separaciju i biranje partnera kao preferirrane sigurne baze.
Još jedna razlika između prijateljskog i partnerskog odnosa je to što veliki broj partnera postaje
centralna figura privrženosti ali samo mali broj prijatelja postaje atačment figure u pravom
smislu. Hipoteza o dijadnom povlačenju – kako se odnos između partnera razvija, tako se
njihova socijalna mreža sužava, naročito u kasnoj adolescenciji. Devojke često provode manje
vremena sa porodicom i što dovodi do učestalijih konflikata koji utiču na udaljavanje.
Ljubav ili zaljubljenost?
Srećemo se sa pojmom adolescentskog egocentrizma koji podrazumeva nemogućnost
razlikovanja da ono što predstavlja lični misaoni fokus nije istovremeno i fokus razmišljanja
drugih osoba. Oni zato provode sate ispred ogledala udešavajući sliku o sebi koju žele da
predstave drugima, zato se u realnosti sreću dve slike, dva utiska i mladi zaboravljaju da su i oni
samo procenjivači. Usmereni su na zadobijanje divljenja od partnera pa zaljubljenost ne
podrazumeva samo nerealnu sopstvenu već i nerealnu sliku partnera. Kada fantazije počnu da
blede realna slika neretko donosi razočarenje. Zato, partneri iz rane adolescencije često ne
postaju figure privrženosti već čim prestane ekstatično stanje zaljubljenosti, prekida se i veza.
Fisher definiše tri tipa ljubavnih iskustava:
1. Požuda – prezentuje žudnju za seksualnom gratifikacijom
2. Romantična privlačnost – ushićenje i euforija, povišena energija i žudnja za
sjedinjavanjem sa voljenom osobom, opsesvno razmišljanje o njoj
3. Romantična vezanost – uspostavljanje i održavanje produbljene bliskosti, pripadnosti,
osećajem sigurnosti i dubljim nivoima brige i uzajamnosti.
Fisherova kaže da su ljudi programirani da održavaju partnerske odnose radi opstanka a da se
privrženost održala da bi obezbedila pojedincima da selektuju preferirane partnere i da bi ih
motivisala da fokusiraju svoje udvaračke resurse u cilju očuvanja energije i vremena.
Sternberg postavlja triangularnu teoriju ljubavi: intimnost (bliskost), strast, odluka o
obavezivanju.
(više o njoj u odeljku Srednje dobi, gde je opisan razvoj intimnih odnosa)
Kombinacijom intimnosti i strasti dobijamo romantičnu ljubav, intimnosti i posvećenosti
dobijamo nežnu ljubav a budalastu kada kombinujemo strast i posvećenost. Kombinacijom sve
tri komponente dobijamo pravu, kompletnu ljubav. Adolescenti počinje od ekstatičnog stanja
zaljubljenosti ali se sa sazrevanjem njoj pridodaju seksualna i na kraju obavezujuća komponenta.
Razliku između adolescentskih i odraslih odnosa čine novi razvojni kapaciteti:
Kapacitet za bliskost – sposobnost da se bude u vezi sa stvarnom osobom, svim njenim vrlinama
i manama, ceniti ono što ona jeste i biti autentičan u odnosu. Kada neizvesnost odnosa nestane
prestaje i potreba testiranja partnerove predanosti vezi, tako i krajem adolescencije prestaje i
potreba za obavezivanjem, posvećenošću specifilnoj osobi i odnosu, kao i fizička intimnost koja
je sada češća i sve važnija. Nedostatak ovog kapaciteta je rezultat kognitivnih ograničenja, jer ne
može postojati bez kritičkog mišljenja i prevazilaženja crno-belog pogleda na svet.
Razvojni trend partnerskih odnosa u adolescenciji
Većina adolescenata do 15. godine ima iskustvo partnerske veze a u seksualno iskustvo ulazi
obično oko 16. godine. Kao opšti trend u razvoju vidi se da su odnosi ozbiljniji, uključuju jednog
partnera i seksualne odnose. Sa uzrastom, intimnost, podrđka i dubina osećanja postaju sve
važniji kvaliteti partnerskih odnosa. Ovaj povišeni intenzitet intimnosti neminovno donosi i
povišeni intenzitet konflikata koji doprinose boljem razumevanju i razjašnjavanju kao i stvaranju
još čvršćih veza. Idući ka kasnoj adolescenciji, konflikt sve češće ima konstruktivni potencijal.
Karakteristična je izuzetno povišena emocionalnost, uključujući i nametljive misli o partneru i
preokupaciju njegovim reakcijama. Izazivaju čitav varijetet različitih emocionalnih stanja, od
ljubomore, anksioznosti, ljubavi, ljutnje, očaja i izvor su distresa i anksioznosti.Neki autori
navode tri faze u razvoju partnerskih veza u adolescenciji:
 1) Privlačnost i pripadanje (11-13) – faza koja počinje pubertalnim promenama. Adolescenti
postaju intenzivno zainteresovani za suprotni pol. Počinju da se zaljubljuju i to postoje
dominantna tema razgovora sa istopolnim prijateljima. Zaljubljenost ne mora biti praćena
interakcijom sa tom osobom, a ako se pojavi, dešava se u grupnom kontekstu.
2) Istraživanje partnerskih odnosa (14-16) – dve osnovne forme uključivanja u partnerske
odnose:
i. Neobavezno druženje (izlaženje) – dešava se među osobama koje se jedna
drugoj dopadaju i uglavnom je kratko (par nedelja-nekoliko meseci).
ii. Izlasci u grupama – prijatelji su deo vršnjačke grupe koji služe kao treća
strana, facilitatori potencijalnog zabavljanja tako što komuniciraju između
zainteresovanih strana i potvrđuju obostrano privlačenje
3) Konsolidovanje dijadnih partnerskih odnosa (17-19) na kraju srednje škole razvijaju se
ozbiljnji partnerski odnosi, karakteristični po snažnom emocionalnom vezivanju sličnim
onima u odraslom dobu. Ove veze su čvršće i stabilnije i traju godinu dana pa naviše.
Brown postavlja razvojno konstektualnu perspektivu vezanu za partnerske aktivnosti:
Faza inicijacije (11-13) simbolizuje tačku preloma unutar socijalnih aktivnosti adolescenta.
Tokom ove faze, on mora da se reorijentiše i ponovo upozna sa suprotnim polom, nastaje
proširenje selfkoncepta i dobijanje samopouzdanja u sopstvenu sposobnost da se uđe u odnos i
akcenat je na fokusu na sebi a ne na partneru ili odnosu
Faza statusa (14-16) česte partnerske relacije i to one koje za cilj imaju da podignu status u grupi
vršnjaka, kao takve one mogu ometati uspostavljanje uzajamno nagrađujućih partnerskih relacija
Faza naklonosti (affection – 17-20) karakteristična po promeni fokusa od vršnjačkog konteksta
ka samoj vezi sa partnerom. Vršnjačka grupa se smanjuje na male heterogene klike koje savetuju
u vezi otpočinjanja veze, obezbeđuju podršku u slučaju njenog prekida
Faza vezivanja (21, tranzicija u odraslo doba) usvaja se pragmatičnija perspektiva, mogućnost da
se zauvek ostane sa partnerom. Razmišljanje o sebi u paru može pokrenuti pitanja o smislu.
Polazeći od Eriksonove tvrdnje da samo osoba sa sopstvenim identitetom u stanju da se zrelo
spoje sa drugom osobom, Brown tvrdi da su aspekti selfa izuzetno bitni tokom dve faze, u prvoj
– gde fokus i jeste na selfu i u poslednjoj gde partneri pregovaraju između individualnih i
relacionih tema. Nedostatak ovih sposobnosti ima štetno dejstvo po razvoj partnerskih odnosa.
Paul i White navode različitie partnerskih odnosa:
1) Rekreacija i zabava – doprinosi osećanju zadovoljstva
2) Status i postignuće
3) Socijalizacijski proces – učenje kreiranja odnosa sa drugima i socijalno ponašanje
4) Intimnost – mogućnost uspostavljanja jedinstvene smislene veze sa osobom
5) Seksualno eksperimentisanje i istraživanje
6) Druženje, prijateljstvo kroz interakciju sa osobom suprotnog pola
7) Razvoj identiteta – podstičući separaciju od primarne porodice i osećaj ličnih granica
8) Sortiranje i selekcije partnera – učenje ovog procesa, zadržavajući funkciju udvaranja
Pre svega utiče na razvoj identiteta i intimnosti – dva krucijalna zadatka u adolescenciji.
Responsivno ponašanje od strane roditelja pojačava osećanje samopoštovanja kod adolescenta,
što s druge strane povećava njegovu sigurnost u domenu heteroseksualnih odnosa. Tako
adolescent koji je odrastao u porodici gde je primenjivan autoritativni vaspitni stil od strane
roditelja lakše inicira ove odnose i uzima učešća u njima. Putem mehanizma socijalnog učenja,
deca mogu imitirati neke ponašajne obrasce svojih roditelja. Formirana afektivna veza između
roditelja i deteta utiče na kvalitet odnosa sa vršnjacima.
Unutrašnji radni model oblikuje i reprezentacije drugih bliskih odnosa i na taj način čini temelj
trajnih emocionalnih sklonosti. On je vremenski postojan i stvara se u ranim odnosima sa
roditeljima, prilično je otporan na promene i utiču na sve druge bliske odnose. Partner u kasnoj
adolescenciji može postati centralna figura privrženosti i tako preuzeti to mesto od roditelja. Zreo
partnerski odnos uključuje integraciju četiri bihevioralna sistema: privrženost, afilijativnost,
brigu i seksualno reproduktivnu funkciju. Tek kada se zadovolje sve ove različite potrebe u
odnosu sa partnerom, on postaje dominantna figura u životu adolescenta. Zauzimanje atačment
figure je rezultat dva važna fenomena:
- Privrženost i briga postaju sve relevantniji kvalitet odnosa sa partnerom
- Odnos sa roditeljima postaje egalitarniji i kao takav služi kao model za partnerske odnose
Ono o čemu Erikson govori u okviru formiranja identiteta značajnije kod muškaraca a kod žena
važniju ulogu u oblikovanju identiteta imaju bliski odnosi.
Seksualna incijacija i motivacija za ulazak u seksualne odnose u adolescenciji
Na prvom stadijumu još uvek nije formirano društvo, već su adolescenti grupisani u istopolne
klike koje postoje nezavisno jedna od druge. Na drugom stadijumu muške i ženske klike stupaju
u međusobnu interakciju i tako formiraju prve oblike društva, a adolescenti su u intenzivnijim
kontaktima sa drugim polom. Treća faza period je u kom pojedini članovi istopolnih klika
počinju da formiraju mešovite klike, koje su na četvrtom stadijumu potpuno razvijene i usko
povezane, te čine formirano društvo. Na poslednjem stadijumu društvo se raspada, a njegovi
članovi formiraju parove koji su u emocionalnoj vezi, a međusobno su labavo povezani.
U tinejdžerskim godinama zabavljanje se uglavnom odvija na žurkama i ostalim grupnim
okupljanjima a ulaskom u 20-e reč je uglavnom o izdvojenim parovima koji su sada
zainteresovani za istraživanje svojih potencijala za ostvarivanje emocionalne i fizičke intimnosti.
Buđenje pulzija i seksualizacija tela izazivaju fascinaciju - divljenje i ponos kod većine
adolescenata, premda nije neobično da se jedan broj mladih oseća neudobno i nesigurno u svom
novom telu, osećajući stid i inferiornost.
Ovaj zadatak usmeren je na razvoj zdravog osećanja seksualnosti koji bi trebao da uključuje:
učenje o intimnosti kroz vršnjacku interakciju, razumevanje ličnih uloga i veza, reviziju sheme
tela u pogledu promena veličine, oblika i sposobnosti, prilagođavanje na erotična osećanja i
iskustva i njihovo integrisanje u sopstveni život, učenje o socijalnim standardima i vežbanje
seksualnog izražavanja, kao i razumevanje i uvažavanje seksualnih procesa. Ulaskom u pubertet
kod adolescenta se javlja sve veće interesovanje za polnost koje se odnosi na promene kako na
vlastitom telu i na promene kod drugih. Adolescenti počinju da eksperimentišu sa drugim
vršnjacima, što se ogleda u učestalim romantičnim sastancima, vezama, različitim seksualnim
aktivnostima, od ljubljenja do seksualnog odnosa. Istovremeno, dolazi do pubertetskog
sazrevanja, povećanja seksualne motivacije i samog početka seksualne aktivnosti.
Razvoj sekusalnog nagona uglavnom se prikazuje kroz nekoliko faza razvoja koji je usmeren ka
potpunom formiranju zrele ljudske seksualnosti:
1. Autoerotska – faza praćena željom za posmatranjem i ulepšavanjem sopstvenog
tela, erotskim maštanjem, te većom prijemčivošću za dodir nego za vizuelne stimulacije.
Zadovoljavanje seksualne potrebe u ovom periodu realizuje se najčešće kroz snove.
2. Homoerotska faza nastaje kada predmet interesa nije samo sopstveno telo, već se slične
ertoske želje javljaju pri posmatranju ili dodirivanju osobe istog pola. Zadovoljavanje seksualne
potrebe realizuje se putem posmatranja tuđeg tela, dodirom preko odeće, zajedničkom
mastrubacijom i sl. Premda se danas smatra da homoerotska faza nije homoseksualna (jer su
njeni primarni kvaliteti širi erotski,a ne čisto seksualni), način zadovoljenja jeste sličan
homoseksualnom. Upravo zbog toga, svi ovi kontakti se kriju, bliskost se ne izražava otvoreno, a
svi akti međusobnog odnosa se predstavljaju kao vid prijateljske pažnje.
3. Heteroerotska faza – karakteriše se prenosom interesa na osobu suprotnog pola. Najčešće se
tada razvija prva čvršća veza sa osobom suprotnog pola, kada slabe emocionalne veze sa
rodieljima i prijateljima.
4. Heteroseksualna faza je faza konačnog polnog uobličavanja i usmeravanja polnog interesa
prema osobama suprotnog pola
Postoji i nekoliko modela koje se odnose na determinante seksualnog ponašanja u adolescenciji:
Biosocijalni model smatra da na seksualno ponašanje u adolescenciji utiče fizičko sazrevanje i to
direktnim i indirektnim putem, zajedno sa socijalnim kontekstom.
Model seksualne selekcije koji izmežđu ostalog postavlja i Teoriju strateškog pluralizma i
zastupa gledište da do različitih reproduktivnih strategija dovode seksualno i socijalno
takmičenje. Socijalno i fizički naprednije osobe teže seksualnim vezama na ranijem uzrastu usled
toga što imaju više šansi za parenje jer su uspešnije u takmičenju za partnera drugog pola.
Ulazak u pubertet na ranom uzrastu kod dečaka deluje povoljno, jer postaju viši i jači u odnosu
na pstale vršnjake, pa postižu bolji grupni status, dok je kod decojčica povezan sa depresivnim i
anksioznim simptomima. Ovo sugeriše da pubertet omogućava doživljavanje sebe kao vrednog
partnera viče kod mladića nego kod devojaka.
Teorija socijalnog učenja kaže da su ljudi socijalna bića koja obraćaju pažnju na ono što se
dešava oko njih i reaguju na okruženje – pa tako i seksualno ponašanje može biti naučeno. Izvor
su roditelji, vršnjaci, mediji, ovde je teško izdvojiti razvoj seksualnosti od razvoja seksualnih
uloga zbot toga što je identifikovanje sa jednim polom povezano sa specifičnim ponšanjem tog
pola.
Prema teoriji Socijalne kontrole oslabljena društvena ograničenja vode do devijantnog ponašanja
i kršenja pravila ponašanja. Istraživanja pokazuju da seksualnu aktivnost odlažu vezanost za
porodicu, školu i religiju.
Teorija psihosocijalne akceleracije: povezuje somatski razvoj, iskustva iz detinjstva i
reproduktivne strategije, a zasniva se na teoriji životne istorije. Prema teoriji PSA ekološki uslovi
i dinamika porodice direktno oblikuju razvojne procese afektivne vezanosti i ponašanja, a preko
ovih procesa indirektno oblikuju i strategije reprodukcije. Adolescenti koji su odrastali u
maladaptivnom porodičnom okruženju imaju ubrzano fizičko sazrevanje i ranije postaju
seksualno aktivni, što im povećava verovatnoću uspešne reprodukcije, i u tim uslovima
preživljavanje bar jednog potomka. Osobe iz podržavajućih porodica kasnije sazrevaju
reproduktivno, te koriste prednosti ovog dužeg razvoja kako bi stekle veštine koje će im
obezbediti visoko kvalitetno ulaganje u potomstvo. Ispitivanje ove pokazuje da oštra kontrola od
strane majki predviđa pojavu menarhe na ranijim uzrastima, rizičnija seksualna ponašanja, ali ne
i rizična ponašanja u drugim oblastima. Dalje, nalazi sugerišu da je muški reproduktivni sistem
manje osetljiv na socijalna iskustva nego nijedna proučavana varijabla koja se tiče ne predviđa
ulazak u pubertet kod dečaka.
Afektivna vezanost sastoji se iz modela sebe (strah osobe da će je partner odbiti ili napustiti) i
modela drugog (stepen neudobonosti koju osoba oseća ukoliko se nalazi blizu druge osobe ili od
nje zavisi).
a) Sigurno vezani (oba straha niska) teže vezama koje su duge i stabilne, sa velikim
poverenjem, ulaganjem i prijateljstvom. Imaju otvoren stav prema seksualnom
istraživanju, različitim seksualnim aktivnostima, uživaju u fizičkom kontaktu ali
 uglavnom ako se radi o dugotrajnoj vezi. Češće se zabavljaju, ulaze u veze i imaju
odnose nego nesigurno vezani.
b) Preokupirane osobe postaju opsednute svojim romantičnim partnerima, zadovoljstvo
vezom im je nisko i često se završavaju raskidima. Stil ljubavi im je strastan, opsesivan,
zavisan. Imaju pozitivnu sliku o drugom a negativnu o sebi a seks mogu da koriste u
funkciji učvršćivanja afektivne veze sa partnerom. Preferiraju romantično intimne
aspekte seksualnosti u odnosu na seksualni čin.
c) Izbegavajući vezane su manje zainteresovane za veze i manje sklone zaljubljivanju, a
naročito razvijanju intimnosti. Može se odgađati početak seksualne aktivnosti,
izbegavajući sve vidove seksualnih veza a neretko se kod devojaka beleži i erotofobija.
Način zadovoljenja j ečesto masturbacija a mogu imati i seksualne aktivnosti koje
pogoduju izbegavanju razvijanja intimnosti.
d) Bojažljivi obrazac vezanosti karakteriše negativna slika o sebi i drugima, oni čeznu za
ulaskom u vezu ali na najmanji nagoveštaj nedovoljnog prihvatanja prekidaju vezu pa su
one haotične, nepromišljene i neretko seksualno rizične.
Seksualna inicijacija
Vecina adolescenata ima prvi seksualni odnos (što nije nužno isto što i prvo seksualno iskustvo)
sa osobom sa kojom je u stabilnoj vezi, poznaje je dobro i gaji duboka osećanja prema njoj a
poželjno je i da ta osoba bude već seksualno aktivna. Razvoj ide u pravcu shvatanja da je
seksualno ujedinjenje u odnosu u kome postoji bliskost, iskustvo koje se razlikuje od ranijih
seksualnih partnera. Za rani ulazak u ove odnose uzima se donja granica od 16, a za kasno
granica od 18 godina. Rano stupanje u seksualne odnose sa sobom nosi i rizike uticaja na
regularni razvoj u obliku seksulnog iskorišćavanja, adolescentske trudnoće i zdravstvenog rizika.
Najčešći ishodi su upotreba psihoaktivnih supstanci, naruženi porodični odnosi i slabo školsko
postignuće. Faktori koji utiču na raniji ulazak u odnose su:
a) Individualni – istorija zloostavljanja, depresije, zloupotrebe supstanci
b) Porodični – samohrano, siromašno domaćinstvo, permisivnost roditelja, seksualna
aktivnost siblinga, nevoljenost/neželjenost/nepoštovanje od strane roditelja
c) Društveni – druženje sa seksualno aktivnim osobama, premalo pozitivnih iskustava
vezanih za život, nema povezanosti sa osobama u susedstvu
Rana seksualna aktivnost povezana je kratkoročno sa nižom motivacijom za učenje i postignuće,
a dugoročno sa nižim obrazovanjem (veća kod muškaraca). Veće akademsko angažovanje
povezano je sa kasnijim otpočinjanjem i manjom frekvencijom seksualnih aktivnosti. Dalje, rana
aktivnost povezana je sa višim kvalitetom veza sa vršnjacima i nižim kvalitetom veza sa
roditeljima, zatim sa višim nivoom pesimizma i simptomima depresivnosti. Mnoga istraživanja
izveštavaju o povezanosti upotrebe alkohola i seksualnog ponašanja, kako kod odraslih, tako i
kod adolescenata. Nalazi pokazuju povezanost traženja senzacija i impulsivnosti sa povećanom
upotrebom alkohola i seksualnom aktivnošću a povezani su i hostilnost, antisocijalno i agresivno
ponašanje. Alkohol je prediktor broja seksualnih partnera do 21-e godine života. Adolescenti
muškog pola koji su imali seksualne odnose pokazuju viši nivo samopoštovanja, za razliku od
vršnjaka koji nisu imali odnose. Međutim, adolescentkinje koje su imale seksualno iskustvo
pokazuju niži nivo samopoštovanja. Odrasli pokazuju povezanost negativnog afekta i depresije
sa manjom seksualnom aktivnošću. Ranije stupanje povezano je sa slabijim psihosocijalnim
razvojem ali ne i sa štetnim ishodima. Adolescenti koji su kasnije stupili u odnose izveštavaju
manji kvalitet u odnosima sa vršnjacima ali bolje odnose sa roditeljima, privrženiji su školi i
najmanje uključeni u problematična ponašanja. Slaba psihosocijalna prilagođenost je povezana
sa ranim ulaskom u seksualne odnose ali se može predstaviti kao nastavak postojećih razvojnih
obrazaca koji osobu čine osetljivom na razvojne rizike.
Motivi za ulazak u socijalne odnose
Pored podsticaja na seksualnu aktivnost kao što su zadovoljstvo i reprodukcija, postoji i nekoliko
podsticaja koji su socijalno orijentisani. To su međusobna privrženost i moć.
Predložen je heuristički model identifikovanja glavnih domena seksualne motivacije u kojem su
ukrštene dve dimenzije motiva koje su zajedničke brojnim teorijama motivacije. Prva dimenzija
je određena ponašanjem koje je motivisano ili izbegavanjem negativnih ili traženjem pozitivnih
ishoda, a druga dimenzija je ili interna, fokusirana na self, određena i kontrolisana selfom, ili je
eksterna, socijalno fokusirana i kontrolisana.
Ove dve dimenzije daju četiri kategorije, motivi:
• Podsticanja: self-fokusirani motivi usmereni na zadovoljenje telesnih i emotivnih potreba;
• Kopinga (prevladavanja): averzivni self-fokusirani motivi, usmereni na izlaženje na kraj sa
pretnjama samopouzdanju ili izbegavanju negativnih emocija (odnos ima svrhu „ventilacije“
– izlaženja na kraj sa - emocijama, potvrđivanje privlačnosti i težnjom da se oseća bolje)
• Intimnosti: podstičući socijalni motivi, postizanje intimnosti sa drugom osobom
• Motivi odobravanja: averzivni socijalni motivi, usmereni na izbegavanje socijalnog
osuđivanja ili postizanje socijalnog odobravanja (npr. Zadobiti odobravanje ili izbeći osudu
od strane vršnjaka i/ili partnera kao osnovni motiv za ulazak u seksualni odnos)
Autori predlažu šestofaktorsku strukturu koja je dobro fitovala sa podacima, bolje i od modela sa
četiri faktora. Izdvojeni faktori bili su: 1) Podsticanje; 2) Intimnost; 3) Koping; 4)
Samodokazivanje ;5) Dokazivanje partneru 6) Dokazivanje vršnajcima.
Status veze, seksualni motivi i rizična seksualna ponašanja su neraskidivo povezani. Osobe se
razlikuju po tome koji motivi kod njih prevladavaju te se shodno tome razlikuju i po statusu
veze. Selekcija unutar različitih tipova veza može da objasni uticaj motiva na rizična seksualna
ponašanja. Status veze modulira to kako ce se motivi bihejvioralno izraziti, što znači da potrebe
mogu biti različito izražene u zavisnosti od intrapersonalne situacije.
Mlađe žene pokazivale su niže nivoe svih motiva od mladih muškaraca, što ukazuje na to da seks
muškarcima više nego ženama služi za zadovoljenje šireg opsega potreba i za njih ima raznolika
značenja. Mladići su više od devojaka ulazili u seksualne odnose iz znatiželje, seksualne
uzbuđenosti, zadovoljstva, da bi se dokazali vršnjacima, da bi unapredili svoje osećanje muškosti
i zato što su se osećali zrelo. Oba pola podjednako su ulazila u odnose zbog uzbuđenja, dejstva
alkohola ili droga, da bi se osećali odraslo i da bi pobegli od problema ili loših osećanja (motivi
prevladavanja). Devojke češće ulaze u odnose zato što se kraj partnera osećaju sigurno. Oba
pola su podjednako ulazila u prvi seksualni odnos iz ljubavi, da bi se osećali voljeno, da bi
zadržali partnera, zato što ih je partner privlačio, zato što ih je ubedio, da bi partneru udovoljili i
zato što su osećali obavezu. Takođe, devojke su prvi seksualni odnos imale sa starijim
partnerima, za razliku od momaka. Dečaci su izveštavali da su oboje podjednako želeli odnos,
dok su devojčice izveštavale da su odnos više želeli partneri.
Nađeno je da je ženskim ispitanicama više bitna intimnost u vezi, a manje bitno zadovoljstvo,
dok je obrnut slučaj kod muških. Kako raste seksualno iskustvo, tako produbljivanje intimnosti
kao motiv ulaska u seksualne odnose postaje sve značajniji.
Razlike u nivoima različitih motiva pojavljuju se i kad je u pitanju uzrast.
Motivi intimnosti bili su zastupljeniji kod osoba u kasnoj adolescenciji, a motivi koji se odnose
na pritisak od strane partnera bili su izraženiji kod mlađih adolescenata. Sa uzrastom je opadao
nivo motiva vezanih za odobravanje od strane vršnjaka, ali samo kod muških ispitanika, dok
ženski ispitanici nisu podložni uticaju vršnjaka nezavisno od uzrasta. Autori nalaze da je mlađim
adolescentima dokazivanje vršnjacima važan motivator za seksualne odnose, kao i to da je ovaj
motiv povezan sa ranijim seksualnim odnosima.
Motivi podsticanja izraženiji su kod starijih adolescenata. Pretpostavlja se da je ovaj motiv
povezan sa seksualnim iskustvom i to nezavisno od uzrasta. Motivi podsticanja predviđaju i
mnoga rizična ponašanja: učestalije seksualne odnose, povećanu frekvenciju polno prenosivih
bolesti, te povećanim broj partnera.
Motivi intimnosti predviđaju niži nivo rizičnih ponašanja, iako predviđaju učestalije odnose. Ovi
motivi povezani su sa traženjem jednog seksualnog partnera s kojim će se održavati veza duži
vremenski period, a povezani su i sa manje dobitaka od seksualnih odnosa i manje učestalim
rizičnim ponašanjem.
Motivi prevladavanja najjače su povezani sa rizičnim ponašanjima. Ovo se odnosi na takozvani
„promiskuitentni“ seks, ali se ne odnosi i na propuste u predostrožnosti, verovatno zbog toga što
se kod ove motivisanosti radi o planiranom seksualnom odnosu. Motivi prevladavanja povezani
su sa učestalijim seksualnim odnosima, kratkoročnim seksualnim vezama i specifičnim rizičnim
ponašanjima, ali takođe i sa nižom verovatnoćom neželjene trudnoće. Motivi koji su povezani sa
težnjom da se udovolji partneru bili su povezani sa smanjenim preuzimanjem rizika kod osoba
koje su bile u ozbiljnoj vezi, dok to nije bio slučaj sa osobama koje nisu bile u vezi.
Motivi dokazivanja povezani su sa nižim nivoima rizičnog ponašanja i pretpostavlja
se da su ovi motivi, zajedno sa motivima odobravanja od strane vršnjaka povezani sa manjkom
seksualnog iskustva, dok su motivi samo-potvrđivanja povezani su sa manjom učestalošću
seksualnih odnosa i predviđaju povećanu verovatnoću neplanirane trudnoće.

Moralni razvoj

Moralnost se definiše kao unutrašnja struktura koja kontroliše i nadzire ponašanje i bez prisustva
spoljašnjeg nadzora. Iako se i ovde vodi nativističko-sredinska dilema, najznačajnije teorije su
interakcionističke prirode a postavili su ih Pijaže i Kolberg.
Kada govorimo o psihološkim predispozicijama za moralnost, možemo uočiti:
- Kognitivni: znanje o moralnim principima, sposobnost evaluacije postupaka i
primena opštih principa na pojedine slučajeve (razvojno kognitivistička teorija)
- Emocionalni (afektivni): osećanja - dužnost, stid, krivica, ponos, kajanje
(psihoanalitička teorija)
- Bihevioralni: spremnost da se donose odluke i izvržavaju akcije u skladu sa
usvojenim moralnim normama, izvržavanje i doslednost u odlukama (teorije
socijalnog učenja)
Početkom prošlog veka, mnoga istraživanja bila su upućena na fenomen moralnosti, kako bi
ispitala na koji način se može na njega uticati i tako vaspitati deca. Instrumenti su često bile
razne situacije i moralne dileme, uglavnom pod uticajem biheviorističke struje. Oni su
moralnost videli kao nešto što se usvaja putem socijalizacije pa su svoje eksperimente bazirali na
simulaciji situacija baziranih na odnosu nagrade i kazne. Predmet posmatranja bilo j espoljašnje,
objektivno ponašanje ali na njihovu žalost, napori uloženi u menjanje ovakvih obrazaca
ponašanja nisu urodili plodom.
Psihoanalitička teorija moralnost je videla kao produkt nesvesnih sila – uglavnom edipalne
moralnosti koja je nastala internalizacijom očevih pravila koja su se uobličila u superego –
konstrukt koji diktira pravila ponašanja i igra ulogu supervizora ponašanja produkujući moralna
osećanja. Ovaj skup teorija je skrenuo fokus na odnos roditelja i deteta i stavlja akcenat na
emocionalnu potporu moralnosti, ipak ne donosi mnogo empirijskih potvrda.
Pijaže u ovo vreme piše članak o važnosti kognitivnih elemenata ali on ostaje neprimećen do
60ih godina – kada Kolberg na velika vrata predstavlja kognitivističko-razvojnu orijentaciju.
Pijažeovo gledište:
Glavna područja koja j epokrivao bila su rezonovanje dece o pravilima i zakonima, prosuđivanje
loših postupaka i rezonovanje o kaznenoj i distributivnoj pravdi. Smatrao je da je njihovo
mišljenje kvalitativno različito od mišljenja odraslih. Poštovanje pravila istraživao je pomoću
igre klikera zato što su deca u njoj sama smišljala pravila, nisu mogla da ih uče po sistemu
nagrade/kazne i održavaju se na osnovu spontanog poštovanja. Smisao za pravdu ispitivao je
parovima priča koje su se razlikovale u odnosu na nameru koju su subjekti imali i šteti koja je
pričinjena. Nakon ispričane priče, deca su određivala da li su oba deteta jednako kriva i koje je
bilo nevaljalije. Na osnovu rezultata Pijaže postavlja teoriju moralnog razvoja sa dve faze:
1. Heteronomna moralnost (5-7) sa tri odlike
- Moralnost autoriteta i dužnosti: dobar = poslušan, pravila su sveta i neprekršiva, ne
menjaju su se a svako menjanje je prestup a moralni zakoni se mešaju sa fizičkom –
moralni apsolutista bez kontekstualnog pristupa
- Poštovanje slova a ne duha zakona: naglasak je na kažnjavanju, posebno
kolektivističkom i okajavajućem – kazna se primenjuje radi kazne i postojanje
imanentne pravde
- Objektivno shvatanje odgovornosti – njčistiji vid moralnog realizma – vodi se računa
samo o fizičkim posledicama ali ne i o nameri (i kod laganja)
Ovo su posledice dva kognitivna nedostatka:
a) Egocentrizam
b) Realizam – nema razlike subjektivne i objektivne perspektive istog događaja
I faktora socijalne prirode:
c) Prinuda od strane odraslih – učvršćuje egocentrizam i rezultat j etradicionalne uloge
roditelja kao neprikosnovenog autoriteta
2. Autonomna moralnost (8-12) do koje dolazi zbog sve veće saradnje sa vršnjacima zbog
čega dete razvija osećaj za tuđa gledišta, potiskuje se egocentrizam – decentracija i
smanjuje se pritisak odraslih – popuštanje prinude.
Kolbergova teorija moralnog razvoja: Pedesetih godina piše disertaciju na ovu temu i rasvetljava
Pijažeov članak. Koristi moralne dileme i pokriva ceo uzrasni period. Njegova teorija sadrži tri
nivoa, svaki ima po dva stadijuma koji se razlikuju u strukturi moralnog rezonovanja. (Tabela 5.,
str. 59.). Sa razvojem se menja sociomoralna perspektiva koja podrazumeva odnos osobe prema
društvenim pravilima i očekivanjima. Tako se perspektiva sa individualne pomera preko člana
društva do naddruštvene perpektive, opisujući kvalitativne razlike u strukturi moralnosti.
Redosled javljanja stadijuma je nepromenljiv, univerzalan i konstantan. Uzrast javljanja
stadijuma nije fiksiran a oni su hijerarhijski organizovani. Kao faktore koji utiču na razvoj
Kolberg vidi:
- Situacije u kojima se podstiče preuzimanje tuđe uloge i empatije
- Podsticanje logičkog mišljenja, racionalno argumentovanje i razmatranje alternativa
- Izlaganje moralnim nesuglasicama i učestvovanje u grupnim diskusijama
- Život u pravednoj društvenoj sredini koju karakterišu odnosi poštovanja i pravičnosti
Kritika upućena ovoj studiji je neprimeren uzorak kao i definicija morala kao pravde, stoga
rezultati ženske populacije pokazuju da su one u proseku na trećem stadijumu. Vodeći teoretičari
objasnili su da žene razmišljaju osećanjima stoga nemaju moralnost kao muškarci ali Giligenova
uvodi pojam moralnosti brige koja je karakteristična za žene zbog različite socijalizacije muške i
ženske dece. Druga kritika odnosi se na šesti stadijum koji se pokazao kao retko dostižan stoga je
u narednoj reviziji izbačen iz priručnika za skorovanje testa, dodavši da postojeće moralne
dileme nisu dovoljno osetljive da bi ga diferencirale. U poslednje vreme se tematika i
istraživanje moralnosti sa osećaja za pravdu, kršenja zakona i povrede autoriteta okrenula ka
ispitivanju prosocijalnog ponašanja i altruističke motivacije.

Rizična ponašanja
Činioci koji doprinose pojavi rizik-ponašanja:
Preuzeto iz knjige:
Zašto u adolescenciji dolazi do povećane učestalosti ponašanja koja nose rizik? Odraslo dete ima
potrebu da prekine sa apstinencijom u različitim oblastima, ima potrebu da počne da se bavi
aktivnostima koje su na repertoaru odraslih, da im se što više približi, dokaže i pokaže kao
odrasla ličnost. Takođe, u procesu formiranja identiteta neophodno je da se isprobaju različite
uloge, identifikacije, da bi se napravio konačan izbor onih elemenata od kojih će se formirati
identitet. Deo ovog eksperimentisanja je povezan i sa rizikom. Pored ovoga, usled hormonalnih
promena koje nastaju u adolescenciji, javlja se i povećan nivo agresivnosti i impulsivnosti, koji
uz nedovoljno razvijene kognitivne sposobnosti vodi slabijoj proceni rizika koji prati određene
aktivnosti. Postoje, međutim, neki suptilniji psihički uzroci poput kontrafobičnog ponašanja –
osoba radi ono čega se u stvari boji, pri čemu negira strah. Takođe, mnogi mladi su depresivni,
suicidalni, pa opasne aktivnosti predstavljaju manifestaciju skrivenih suicidalnih želja. Što se tiče
faktora okoline, porodica i vršnjaci očekuju neustrašivost, hrabrost, odraslost, muževnost... Biti
prihvaćen je ogromna motivacija. Na nivou šire društvene zajednice postoje dva ključna faktora
koja pospešuju rizik-ponašanje:
1. Dostupnost potencijalno opasnih stvari;
2. Nepovoljni uticaj sredstava masovnih komunikacija.
Naredni deo rizičnih ponašanja predstavlja deo iz skripte iz Strahinjinog foldera i deo sa
prezentacija koje sam pokušala malo da organizujem ali je sve taksativno i očajno 
Na e-učionici se stvorio folder sa još milion prezentacija na temu prevencije rizičnih ponašanja,
njih nisam ubacila jer nemam više snage pa to pogledajte u njima
Rizična ponašanja su različiti oblici ponašanja koja odstupaju od prihvaćenih normi i uključuju
rizik za pojedinca i/ili njegovu sredinu. Odlikuje ih svest o riziku, opasnostima i posledicama, ali
i namerno traženje senzacija i uzbuđenja koja proističu upravo iz neizvesnosti, opasnosti.
Problematično ponašanje je ono koje ometa ostvarivanje normalnih razvojnih zadataka
adolescencije. U literaturi se često označava kao novi morbiditet mladih, a uključuje pojavu
različitih oblika ponašanja, kao što su eksperimentisanje, upuštanje u povremene rizike i
aktivnosti koje odstupaju od prihvaćene norme. Kako je ova pojava zastupljena u različitim
vremenskim periodima i kulturama, smatra se procesom odrastanja gde mladi isprobavaju i
ispipavaju granice mogućeg, u smeru usvajanja uloge odraslog. On predstavlja međukorak od
deteta za koje brinu odrasli i odraslog koji se brine sam o sebi. Ono ne mora biti okvalifikovano
patološki ali svakako može da utiče na različite sociopsihološke ishode, pogotovo ako je
povezano sa nekostruktivnim načinima prevladavanja stresa i provođenja slobodnog vremena.
Autori smatraju da se u osnovi ovog ponašanja nalaze nedovoljne kognitivne sposobnosti koje ne
dozvoljavaju mladima da sagledaju sve rizike u koje se upuštaju. Pijaže i Ejkland govore o
adolescentskom egocentrizmu u koji spada i doživljaj lične nepovredivosti koji može objasniti
zašto se mladi upuštaju u autodestruktivno ponašanje – jer smatraju da im ne može načiniti zlo.
Studije pokazuju da se vrste rizičnog ponašanja ne javljaju izolovano a možemo ih podeliti na:
1) Nasilničko ponašanje i ponašanja koja doprinose (ne)namernom povređivanju
2) Upotreba cigareta
3) Upotreba alkohola i ostalih psihoaktivnih supstanci – Razlikujemo apstinente,
eksperimentatori i korisnici droga. Korisnici su neprilagođeni, socijalno izolovani, loša
kontrola impulsa, simptomi distresa dok su apstinenti: anksiozni sa suženim spektrom
afekata, nedostatkom socijalnih veština.Eksperimentatori su ipak društveni, topli, imaju
stabilnu samokontrolu jer je sloboda eksperimentisanja u procesu stvaranja identiteta.
Predstavljaju ona sredstva na koja se čovek navikava ili postaje zavistan od njih, a količina i
vreme kada se uzimaju ne služe lečenju ili prehrani. Bolesti zavisnosti su stanje periodične ili
hronične intoksikacije izazvane ponavljanim uzimanjem prirodne ili sintetične supstance sa
sledećim karakteristikama:
1. neodoljiva potreba za nabavkom i uzimanjem sredstava zavisnosti po svaku cenu;
2. sklonost povećanju količine;
3. pojava psihičke i fizičke zavisnosti;
4. štetnost za pojedinca i društvo.
Upotreba duvana, alkohola i droge najčešće počinje u periodu između 10. i 20. godine.
Zajedničke karakteristike upotrebe duvana, alkohola i droge:
1. u osnovi je sklonost ka rizičnim ponašanjima;
2. u pitanju su oblici ponašanja koji su u vezi sa zdravljem;
3. početak, tok i stvaranje zavisnosti su slični;
4. ova sredstva zavisnosti interferiraju sa ispunjavanjem razvojnih zadataka karakterističnih
za taj period.

Zašto se koriste?
Većina modela koji pokušavaju da odgovore na ovo pitanje počivaju na Levinovoj formuli da će
ponašanje biti rezultat interakcije faktora ličnosti i faktora okoline.
Evansov model za objašnjenje pušenja: Društvena okolina (ponašanja, stavovi vršnjaka,
roditelja) i faktori ličnosti (nisko samopoštovanje, osećanje nemoći) stvaraju ssihološke
predispozicije (stavovi, vrednovanja, verovanja, očekivanja i ponašanja u odnosu na pušenje). U
nzavisnosti od predispozicije postoji ili pozitivna ili negativna namera koje uz specifični uticaj
iz okoline da se puši u određenim situacijama, vode procesu donošenja odluke. Na kraju se
javlja ponašanje prihvatanja pušenja ili uzdržavanja od istog. Usvajanje pušačkog stava se javlja
usled prelaza na formalne operacije u okviru kognitivnog razvoja. (sklonost proveravanju,
preispitivanju, eksperimentisanju...)
Kaplanovo objašnjenje za upotrebu droge bazirano je na ličnosnim komponentama. On tvrdi da
promene u vrednovanju samoga sebe, a naročito pojave potcenjivanja i samooptuživanja može,
pod određenim uslovima, da dovede do devijantnog ponašanja. Ono, zatim, povećava
vrednovanje sebe. Sprovedena je i longitudinalna studija u kojoj je ispitivan uticaj faktora
ličnosti na upotrebu droge, kao i uticaj upotrebe droge na ličnost. Visok nivo prihvatanja samog
sebe ima značajan uticaj u cilju prevencije upotrebe marihuane. Upotreba droge ima pozitivan
efekat na povećanje stepena prihvatanja sebe, ali samo u ranoj adolescenciji.
Funkcije ovih ponašanja su različite. Koriste se u sledeće svrhe:
1) eksperimentisanja – većina mladih će probati sva pomenuta sredstva. Smatra se da ne bi
trebalo zabranjivati ovakvo upoznavanje, jer zabranjeno nastavlja da privlači
2) osveženja, relaksacije – mnogi žele da se osećaju prijatno, manje nervozno, srećnije,
mladi puše i piju kada su zajedno i to postaje deo zabave. U ovoj fazi nije redovna
upotreba;
3) situaciono korišćenje – osoba pribegava ovim sredstvima jer ima potrebu da olakša
postojeću konfliktnu, frustrirajuću situaciju. Beži se od realnosti;
4) intenzivno korišćenje – redovno korišćenje, sa potrebom da se postigne permanentno
stanje opuštenosti, zaborava ili stimulirajuće stanje;
5) kompulsivno korišćenje sredstava zavisnosti – učestalost upotrebe je visoka, upotreba je
redovna. Stvara se zavisnost, psihička, fizička, ili obe. Javljaju se neželjeni efekti i
reakcije na apstinenciju. Javlja se i spremnost na prateće probleme ponašanja da bi se
obezbedila kontinuirana upotreba.
Pušenje - Najrašireniji oblik zavisnosti, što se ranije počne sa njim počne, opasnost po zdravlje je
veća. U porodicama u kojima roditelji puše, 25% dece prihvata cigaretu. Uticaj vršnjaka je još
izraženiji, 50% mladih čiji je najbolji prijatelj pušač propuše. Prevencija je prevovremena samo u
adolescenciji. Jedna od tehnika se bazira na osposobljavanju mladih da se odupru nagovoru
vršnjaka i konformiraju grupnoj normi. Opasnosti od pušenja su rak pluća, kardiovaskularna
oboljenja, hronični bronhitis.Pušači su češće bolesni, životni vek im je u proseku kraći. Svaka
popušena cigareta smanjuje ljudski vek za 15 minuta (sure jan). Smrtnost kod pušača zavisi od
broja popušenih cigareta, dužine pušačkog staža i količine nikotina u cigareti. Posebna vrsta
opasnosti proističe iz činjenice da deca čiji roditelji puše sama češće postaju pušači. Opasnost je
veća kod žena (usled trudnoća). Pasivno pušenje – deca od 11 – 16 godina, ako im oba roditelja
puše, imaju nalaze kao da popuše 80 – 100 cigareta godišnje.

Alkohol - Odlični učenici piju ređe od slabijih.U najvećem riziku od alkoholizma su oni mladi
koji žive u sredinama koje prolaze kroz intenzivne sociokulturne i ekonomske promene. Alkohol
je poznat kao sredstvo sa vrlo brzim umirujućim dejstvom. Blokira "psihološke kočnice", izaziva
bolje raspoloženje, stvara doživljaj prijatnosti. To lažno dejstvo je osnova za njegovu primenu u
različitim životnim situacijama. Stavovi mladih prema alkoholu su presudni za početak
intenzivne upotrebe. Mladi sa visokim stepenom upotrebe imaju daleko niže nivoe aspiracija, ne
drže se ustaljenih vrednovanja postignuča u životu, tolerantniji su prema agresiji. Rizično
ponašanje je češće kad je proces rasuđivanja oslabljen alkoholisanim stanjem. Upotreba alkohola
je, stoga, u osnovi mnogih nesrećnih slučajeva. Mladi više rizikuju u pripitom stanju nego
stari. 90% prekršaja kod nas mladi čine pod uticajem alkohola, lakše se upuštaju u neplanirane
seksualne odnose.Ciroza jetre je najčešća posledica. Posledice su i: otežano ispunjavanje
razvojnih zadataka, pad društvenog ugleda, otežano školovanje, profesionalno osposobljavanje,
oslabljena mogućnost zapošljavanja, odsustvo sa posla.Ozbiljne posledice se javljaju i u
socioemocionalnoj sferi života. Gube se prijatelji, posao, javljaju se finansijski problemi, razara
se porodični život, uništava samopoštovanje. Zavisnost od alkohola stvara doživljaj gubitka
slobode.

Droga: Najčešće se koristi marihuana. Glavni uzroci su radoznalost, eksperimentisanje, pritisak

vršnjaka, želja da se zaboravi problem. Postoje neki faktori koji će olakšati da pojedinac nastavi
upotrebu i posle faze isprobavanja: život izvan porodične sredine, nezaposlenost, migracija iz
sela u grad, odsustvo roditeljske kontrole, rani prekid školovanja, razrušena porodica...
Čak i kratkotrajna upotreba nosi izvesne posledice:
1. oštećuje mogućnost funkcionisanja u svakodnevnim aktivnostima i onemogućava učenje;
2. mogućnost infekcije od nečiste droge ili predoziranja može da ugrozi zdravlje;
3. upotreba igala i špriceva može da dovede do infektivne žutice ili SIDE;
4. finansijski troškovi oko nabavke neretko vode u kriminal i delikvenciju.
Za razliku od alkohola i pušenja,psihološka i fiziološka zavisnost je mnogo jača pri upotrebi
droge, te nameće kontinuiranu upotrebu, a ona predstavlja ozbiljan problem, s obzirom na to da
se sve vrste droga nabavljaju ilegalno. Osoba pod uticajem droge se prikriva od okoline shodno
socijalnoj stigmi koja postoji.

Seksualna ponašanja koja doprinose neželjenoj trudnoći i seksualno prenosivim bolestima

Seksualna aktivnost – ispoljavanje seksualnosti u ponašanju, ovo je samo jedan aspekt
seksualnosti koja je vezana za određeni period života i povremena je. Seksualnost je širi
koncept (misli, fantazije, želje, verovanja, stavovi, vrednosti...) i sastavni je deo identitet.
Seksualno zdravlje je stanje fizičkog, psihološkog i socijalnog blagostanja u vezi sa
seksualnošću
Reproduktivno zdravlje je stanje fizičkog, psihološkog i socijalnog blagostanja u odnosu
na reporoduktivni sistem; zadovoljavajući seksualni život, sposobnost za reprodukciju i
slobodu odlučivanja o reprodukciji.
Rizična seksualna ponašanja povećavaju ličnu i /ili partnerovu izloženost negativnim, fizičkim i
psihološkim, posledicama seksualnih aktivnosti. Seksualni rizici se dele u tri kategorije:
- Zaraza nekom SPI, uključujući HIV,Seksualna viktimizacija
- Neželjena ili adoelscentna trudnoća - Bebe adolescentkinja imaju značajno veći rizik za
preživljavanje. Neželjena deca se odlikuju odsustvom izuzetnih postignuća (više nego
prisustvo ekstremno negativnih indikatora). Neželjenost predstavlja povećan rizik za
negativan razvoj i poremećaje mentalnog zdravlja i blagostanja.
- Seksualna viktimizacija predstavlja seksualni kontakt sa osobom koja ne može da da
pristanak (age od consent), javlja se prisiljavanje, potkupljivanje, zastrašivanje,
dominacija, teskoba, preterano insistiranje na temama vezanim za seksualnost
(seksualizacija), viktimizacija zbog nestandardne seksualne orijentacije. Predrasude o
hormonskoj kontracepciji, nedovoljno znanje o najčešćim SPI, znanja o seksualnosti
najviše iz medija, mali broj priča sa roditeljima, potreba za eksperimentisanjem,
nedovoljna informisanost i predrasude, vršnjački pristisak, iluzija nepovredivosti*
(egocentrizam, FO), nedovoljno razvijene veštine komunikacije, negativni uticaji medija
utiču na razvoj ovakvog ponašanja.
Prevencija može biti pomoću tradicionalnih pristupa koji su neefikasni, uvežbavanje veštine
odbijanja, (efikasnost 35 – 45% za pušenje, alkohol, marihuanu), uvežbavanje životnih veština
(rešavanje problema, donošenje odluka, odupiranje soc. pritiscima, samokontrola,
samopoštovanje, asertivnost (efikasnost 42 – 87% za pušenje).
Vrste seksualnog obrazovanja - propagiranje apstinencije pre braka, zagovaranje odlaganja, uz
savete za zaštitu, fokusiranje na rizike i negativne strane seksualnosti, edukacija o kontracepciji i
SPI. Ciljevi:
 1. Osnaživanje za informisane izbore i odgovorno ponašanje
2. Saznanja o ljudskom telu, razvoju i funkcionisanju
3. Prave informacije o seksualnosti, kontracepciji i prevenciji SPI
4. Informacije o mogućnostima korišćenja profesionalne pomoći
5. Razvijanje veština komunikacije o seksualnosti, emocijama i međuljudskim odnosima
Metode: U širokom rasponu – tradicionalna predavanja, vršnjačka edukacija, masmediji, igrice
dok pristup treba da bude interaktivan, sa ciljem da đaci budu aktivni učesnici a najbolje – u vidu
radionica. Edukatori su nastavnici, drugi obučeni edukatori, lekari i sestre, vršnjački edukatori

4) Poremećaji ishrane
5) Fizička neaktivnost
Činioci koji doprinose pojavi rizičnih ponašanja:
Sredinski faktori: mogu biti mediji koji promovišu ovakvu vrstu ponašanja kao i učestala
prezentacija nasilja, dostupnost alkohola i drugih supstanci i sveopšta loša materijalna situacija,
takođe pomaže i činjenica da se u našem društvu konzumiranje alkohola toleriše kao i da se
nalazimo u društvu tranzicije koje menja društvene vrednosti stoga je teško definisati lične
vrednosti.
Lični faktori: crte ličnosti kao što su nisko samopoštovanje, izrazita impulsivnost, nedostatak
samokontrole, sugestibilnost i socijalna anksioznost, slaba integrisanost u socijalnu zajednicu i
visok stepen impulsivnog traženja senzacija.
Škola i vršnjačka grupa: težnja ka uklapanju u vršnjačke grupe i normative. Nije retko i da
subkulturne grupe neguju vrstu antisocijalnog ponašanja kao i da usled nemogućeg dokazivanja
na ostalim poljima, adolescenti mogu da pobegnu u tzv „negativni identitet“ u kojem konačno
postaju vidljivi u svom okruženju.
Porodični faktori: disfunkcionalni porodični odnosi, prolongirani bračni i porodični konflikti,
nasilje i slaba emocionalna povezanost. Jaka povezanost i percipirina podrška vode ka kasnijem
ulasku, manjem broju partnera u zaštićenim seksualnim odnosima kao i manji stepen problema u
ishrani i okupiranost svojom težinom. Ovo rizično ponašanje je povezano sa zloupotrebom
supstanci a zajednički protetktivni faktor im je upravo jaka i sigurna afektivna veza sa
roditeljima
Autori ističu uticaj adolescentskog ponašanja na promenu ponašanja roditelja, odnosno na njihov
vaspitni stil koji strogoćom, represivnim merama i kaznama pojačavaju razvoj disfunkcionalnog
kruga. Uz negativan uticaj vršnjačkih grupa, rizik za ovakva ponašanja je udvostručen.
Preventivne aktivnosti treba usmeriti ka samim adolescentima, pogotovo onima koji su
predodređeni za ovakva ponašanja, uz pokušaj delovanja na promenu njihovih stavova, znanja i
ponašanja. Drugi deo snaga treba usmeriti na roditelje i vaspitače a treći na širu društvenu
zajednicu i sistem društva. (uvođenje zdravstvenog vaspitanja u vojv. škole).
Zdravstveni problemi adolescenata:
1. Trudnoća i porođaj (komplikacije, II uzrok)
2. SIDA (više od 2 miliona živi sa HIV-om)
3. Druge infektivne bolesti
4. Mentalno zdravstveni problemi (depresija, suicid)
5. Nasilje (među vodećim uzrocima)
6. Alkohol i droga
7. Problemi sa ishranom (neuhranjenost, preterana gojaznost)
 8. Upotreba duvana (1 od 10 adolescenata)
Nesrećni slučajevi: Predstavljaju najčešći uzrok smrti mladih!(na uzrastu od 10-24 godine 50%
svih smrti su posledice nesrećnih slučajeva). Mladima nedostaje životno iskustvo da bi
predvideli rizik i shodno tome se i ponašali. Ponovimo da im, tokom rane adolescencije,
nedostaju i kognitivne sposobnosti koje obezbeđuju razmišljanje o hipotetskim budućim
situacijama, kojima bi izvodili logične zaključke o riziku koji je vezan za određenu situaciju.
( jedan deo nesrećnih slučajeva je verovatno posledica i skrivenih suicidalnih želja). Društveni
faktori koji utiču na pojavu nesrećnih slučajeva, pored gore pomenutih dostupnosti i sredstava
masovnih komunikacija, jesu i opšteprihvaćeni stavovi prema alkoholu.
Problematična ponašanja vezana za pojavu savremene tehnologije
Prekomerna upotreba kompjutera / mobilnih i poremećaj upotrebe interneta (digitalno nasilje).
Za adolescente digitalni sajber svet je produžetak realnog/opipljivog i predstavlja autonomiju,
uspostavlja se smanjena kontrola i supervizija a ostvaruju se kontakti – sada, odmah i svuda.
Javlja se digitalna viktimizacija a agresija putem električnih uređaja može biti:
1. Vizuelna: slika i/ili video sadržaj koji je uvredljiv, štetan ili povređujuć za žrtvu
2. Pismena-verbalna: uznemiravanje, pretnje, uvredljivi pozivi, poruke, komentari
3. Online isključivanje: neprihvaćenost ili isključenost iz grupe
4. Pretvaranje (impersonation): neko preuzima žrtvin identitet
Digitalno nasilje: Cyberbulling – korišćenje digitanih tehnologija sa ciljem da se druga osoba
povredi, uznemiri, ponizi, ošteti, može biti i Seksualno nasilje: Sexting i (Dečija) pornografija.
Karakteriše se anonimnošću nasilnika, stalnoj dostupnost žrtve i brzina i dometu širenja
informacija.
Prepoznajemo žrtve po povlačenju, anskioznosti, depresivnosti, usamljenosti, niskom
samopouzdanju/samopoštovanju, promeni ponašanja, izbegavanje škole/loš uspeh, krivica,
suicidalnost. Prepoklapanje sa efektima tradicionalnog bulinga, ali postoji mali udeo varijanse
negativnih ishoda isključivo kao efekat cyberbullyinga. Faktori rizika su vreme provedeno
online, stariji učenici, devojčice, lošiji uspeh, slabije socijalne veštine, sklonost rizičnom
ponašanju, uključenost u klasično nasilje. Kada su izložena digitalnom nasilju deca kažu
drugu/drugarici, roditeljima, nekoj odrasloj osobi u školi, pokušavaju da razgovaraju sa
nasilnikom i ništa ili pokušavaju da vrate istom merom. SAMO JEDNA PETINA RODITELJA
PODUČAVA DECU KAKO DA KORISTE INTERNET!!!!!!!!
Prevencija: Šta je digitalna pismenost? Ako učimo dete šta je adekvatno ponašanje u kući, školi,
na ulici, zašto ne i kako se ponašati u digitalnom svetu? Socijalne veštine? Teorija
kompenzacije? Protektivni faktori su dobar odnos sa roditeljima, pozitivna školska klima,
pozitivan self-koncept, socijalne veštine, empatija, socijalna mreža, roditeljska kontrola i pravila.

Ovaj deo (pa do Karijere) je uzet iz dodatnog članka na temu rizičnog ponašanja
Arnet naglašava dva individualna atributa – traženje senzacija i egocentrizam i njihov porast u
adolescenciji i padu u odraslom dobu. Ovaj razvojni tok bi trebao da objasni razvojne promene i
prevalenciju rizičnog ponašanja od detinjstva do odraslog doba. On navodi:
1. hipoteza sklonosti ka bezobzirnosti ne uspeva da uračuna i činjenicu da većina
tinejdžerskog ponašanja nije bezobzirno
2. nije moguće objasniti intraindividualne razlike u bezobzirnosti tokom perioda
adolescencije
 3. objašnjenje previđa ogromne rasne, etičke i socioekonomske razlike u adolescentnim
rizičnim ponašanjima kao što su delikventnost, seksualno iskustvo, ubistvo i samoubistvo
4. ne objašnjava ni činjenicu da se skoro sva i ista ponašanja pojavljuju i u odraslom dobu
Takozvana bezobzirnost je tretirana kao sastavni deo ponašanja u kojima se zaštitne mere nisu
preduzele, iako su lako mogle.
Identifikacija rizičnih faktora obrazuje početni korak ka uspostavljanju uzročnog razumevanja, i
često sugerira lokus za efektivnu intervenciju. Psihosocijalno razumevanje rizika kada ponašanja
predstavljaju faktore rizika, usmerava pažnju ka svim mogućim ishodima ili posledicama – ne
samo onim koje su biomedicinske prirode. Tada pojava rizika mora da bude dovoljno široka da
obuhvati pozitivne i željene efekte kao i one koji su negativni, što zahteva detaljnu analizu
gubitaka i dobitaka. Adolescetna rizična ponašanja su funkcionalna, namerna, instrumentalna i
usmerena ka cilju koji je često centralan i normalan u ovom stupnju razvoja. Koncept
psihosocijalnog rizika ukazuje na ceo domen ličnog razvoja i socijalne adaptacije u
adolescenciji. Termin „rizično ponašanje“ se odnosi na bilo koje ponašanje koje može da ugrozi
ove psihosocijalne aspekte adolescentskog razvoja. Koncept svesnog rizičnog ponašanja je
sigurno prikladan za potkategoriju rizičnih ponašanja koji uključuju svesno prihvatanje rizika ili
opasnosti uključene u slobodnom traženju uzbuđenja koji se uzdiže iz nesigurnosti da se pobede
šanse. Ključna briga zdravstvenog obrazovanja je da osvesti adolescente da stvarno postoje rizici
koji su povezani sa mnoštvom ponašanja u kojima učestvuju.
Organizacija adolescentskog rizičnog ponašanja i koncept stila života
Postoji određena podrška kovarijacionoj pesrpektivi – dokaz kovarijacije je najjači za rizična
ponašanja koja su problematična kao što je zloupotreba droge, delinkvencija, zavisnost od
alkohola i seksualna nepažnja. Empirijski dokaz podržava postojanje organizovanog šablona
adolescentnskog rizičnog ponašanja. Deo odgovora verovatno leži i u socijalnoj ekologiji
njihovog života koja daje socijalno organizovane prilike da se ove vrste ponašanja nauče zajedno
kao i normativno očekivanje da se izvode zajedno. Drugi deo se nalazi i u činjenici da različita
rizična ponašanja mogu da posluže istoj funkciji (npr. samostalnosti).
Ključni deo kovarijacionog dokaza je podrška koju pruža u organizovanju koncepta životnog
stila – koji ima značenje organizovanog sklopa povezanih ponašanja. Ustrojenost ovog termina
koji ukazuje na konstelaciju ili sindrom rizičnog ponašanja nam usmerava pažnju na adolescenta
kao celu ličnost pre nego na odvojene oblike rizičnog ponašanja..
Opšti konceptualni okvir za adolescentsko rizično ponašanje
Do sada, fokus je bio na psihosocijalnim ishodima i posledicama rizičnih faktora koji su zapravo
oblici ponašanja. Sada se mogu istražiti faktori rizika ponašanja u smislu njihovih prethodnika i
determinanti. Koji su fatori rizika za rizična ponašanja? Ovakav osocijalno-psihološki okvir za
objašnjenje ponašanja mora da sadrži socijalno okruženje, percipirano okruženje, ličnost i
(ostala) ponašanja. Može se uključiti i peti domen: biologija/genetika. Oni konstruišu mrežu
uzroka ili opšti konceptualni okvir za adolescentsko rizično ponašanje.
1. Okvir je reprezentativan u smeru kompleksnosti koja je neophodna za bilo koji odgovorni
iskaz koji bi morao da obuhvati multiple eksplanatorne domene kao i njihove interakcije:
objašnjenje koje se ograničava na bilo kom pojedinom domenu je verovatno nekompletno
u najboljem a uskogrudo u najgorem slučaju. Rasprostranjena sklonost da se intervencija
ubrza fokusiranjem na jednu varijablu može da uzme samo mali deo podrške iz ovakvog
okvira, obzirom da on pruža veliki prostor faktora i domena koji moraju da se uzmu u
obzir kao uticaj na rizično ponašanje.
 2. Domeni koji čine mrežu uzroka su predstavljeni kao direktni uticaji na rizično ponašanje
što čini korisnim razmatranje da je svaki domen odvojeni izvor rizika kako bi dalje
srtikulisali njihove komponentne varijable ili determinante – faktore rizika.
3. Različiti rizični domeni su i reprezentovani kao da imaju indirketne efekte na
adolescentno rizično ponašanje, oni su medijatorno preneseni na druge rizične domene.
Znanje o ovim efektima su od velike važnosti za dizajn intervencijskih napora i odluka o
tome koji lokus za intervenciju najviše obećava.
4. Kompleks reprezentuje strukturu rizičnih faktora, ponašanja i ishoda samo u poprečnom
preseku, odnosno u samo jednom trenutku u vremenu. Fundamentalne važnosti, skroz
odsutne iz kompleksa su promene koje se dešavaju u svakom domenu. Proces razvojnih
promena, koje za adolescenta imaju socijalni i istorijski kontekst sigurno ne treba
ignorisati.
5. Direkcija uzročnog uticaja u ovom okviru mora da bude postavljena kao biderkcionalna,
od vrha ka dnu i od dna ka vrhu.
Rezultati postavljaju ohrabrujuću empirijsku osnovu za mrežu uzroka ali istovremeno otkrivaju
veliki segment varijanse koja nije objašnjena. Distribucija različitih adolescentskih rizičnih
ponašanja reflektuje situacione uslove statusa, rasne/etničke marginalnosti i ograničenih životnih
šansi, kao i prisustvo podzemne strukture nepravednih šansi. Ovakvi uslovu nisu dobro
zabeleženi po uobičajenim merama ses-a, pogotovo za adolescente i problem predstavlja
krucijalni izazov za istraživače u ovom polju.
Uloga protektivnih faktora
Konceptualna uloga je da pomognu u objašnjenju činjenice da većina adolescenata koji su u
visokom riziku ipak ne potpadaju rizičnim ponašanjima ili su u njih uključeni manje nego
njihovo društvo a i ako su uključeni napuštaju ih brže nego drugi. Postoji izloženost i iskustvo u
riziku ali se to podudaralo sa izloženošću i iskustvu protekcije. Smatra se da zaštitini faktori
moderiraju, baferuju, inokuliraju protiv i tako smanjuju rizik na adolescentsko ponašanje i
razvoj. Korisno je razmišljati o zaštitnim faktorima kao o nečemu što deluje u okviru
konceptualnih domena. Bez obzira da li se smatraju kao drugi kraj dimenzije rizičnih faktora ili
su drugačiji faktori koji funkcionišu tako što promovišu pozitivno ponašanje i razvoj, razlika
visokog i niskog uticaja zaštitnih faktora pravi značajnu razliku u grupama umerenog i visokog
rizika što podržava logičku postavku protekcije i ilustruju ulogu koji ovi faktori imaju u
miniimziranju uticaja izloženosti rizičnim faktorima.
Adolescenti „u riziku“
Kada kažemo „u riziku“ možemo misliti na adolescente koji su već uključeni u rizična
ponašanja, uglavnom su stariji a pod rizikom mislimo na rizik za zdravlje i životno ugrožavajuće
ishode. U ovoj fazi rizična ponašanja su već uključena a intervencija je prikladnija nego
prevencija. Određivanje jačine rizika treba da uključi:
1. Jačinu uključivanja u bilo koju vrstu rizičnog ponašanja, od istraživanja do obavezivanja
2. Broj različitih oblika rizičnog ponašanja i stepen u kojem čine organizovani sklop ili stil
života
3. Koliko rano je počelo uključivanje u ova ponašanja (što ranije to su intenzivnija i
hroničnija)
4. Stepen simultanog uključenja u protektivna ponašanja

Druga grupa adolescenta su oni koji još uvek nisu bili uključeni u rizična ponašanja – obično su
mlađi a rizik označava rizik iniciranja, započinjanja ili postajanja uključenih u rizična ponašanja.
Stepen rizika je reprezentovan kroz različite domene i u ovoj fazi se mođe primeniti prevencija,
odnosno primarna prevencija. Jačina rizika se određuje upoređivanjem broja, intenziteta i
istrajnosti u domenima faktora rizika i zaštitinih faktora. Stepen rizika se mora posmatrati kao
rezultanta koja ogleda balans rizika i protekcije, inače se rizikuje velika greška.
Prevencija/intervencija koje su sveobuhvatne imaju više šanse za uspeh nego one koje su
fokusirane na jedan domen. Programi koji uskraćuju rizike i promovišu zaštitu i promenu
lajfstajla imaju dugotrajniji efekat na repertoar rizičnih ponašanja. Naglasak na rizičnim
ponašanjima i lajfstajlu ne treba da bude preveden u okrivljavanje osobe što nije odstranila rizik
– on je uključen u većem socijalnom kontekstu pa njegova redukcija uključuje i socijalnu
promenu.

PROFESIONALNI RAZVOJ – KARIJERA

Karijera je obrazac rada krzo čitav život. Ono što je tipično za savremeno doba jeste to da ona
najčešće podrazumeva niz različitih poslova. Posao je ljudima glavni element u njihovom
osećaju ko su, njihovom osećaju ličnog identiteta.
Biranje zanimanja – Porodica na dva načina utiče na profesionalni razvoj: osigurava im
mogućnosti i utiče na stručni razvoj putem socijalizacije i odnosa roditelj-dete. Uticaj se
odražava u snažnoj povezanosti između socioekonomskog položaja porodice i težnji deteta,
očekivanja i konačnog postignuća u zanimanju. Roditelji su skloni održavati vrednosti za sebe i
svoju decu, koje su u skladu sa zahtevima njihovog posla. Opseg "prenosa zanimanja" od
roditelja na dete bio je najveći kod bliskog odnosa sa roditeljem koji ima visokostatusno
zanimanje. Uticaj može biti nedelotvoran pri prevelikom pritisku. Profesionalni status majke je
jedan od najdoslednijih prediktora težnji ćerki za netradicionalnim karijerama. Važan je i stav
oca prema zaposlenim ženama.. Netradicionalistički tip oca verovatniji podržava rad svoje žene
izvan kuće pa tako ćerka može opažati zadovoljstva i stresove porodice sa oba zaposlena
roditelja. Zapaženo je da su prva radna iskustva adolescenata vrlo polno podeljena i pretenduju
potkrepljivanju tradicionalnih polnih uloga. Muškarci ne očekuju nikakav sukob između radnih i
porodičnih uloga, dok žene imaju tendenciju da odlažu brak i porodicu dok se ne ostvare po
pitanju karijere. Howard-ova longitudinalna studija odnosa različitih iskustava na fakultetu (nivo
obrazovanja, ocene, slobodne aktivnosti..) sa uspehom na poslu dala je da su ocene bile značajan
prediktor ne samo intelektualnih sposobnosti, već i posvećenosti direktora karijeri i motivacije da
dobro radi a menadžeri koji su studirali društvene nauke bili su ukupno najuspešniji. Oni su imali
najbolje međuljudske i verbalne veštine. Treće, broj slobodnih aktivnosti u koje je osoba bila
uključena bio je povezan sa boljim međuljudskim veštinama i veštinama vođenja.
Sposobnost za rad - Principu zadovoljstva i principu realnosti, principima koje je uveo Frojd,
neki autori su dodali i “princip rada” . Radno zadovoljstvo nije primarno pomereno ili
sublimirano senzualno zadovoljstvo (sublimacija nagona), već se smatra ekspresijom “instinkta
za ovladavanjem”, čiji su ciljevi kontrola ili menjanje sredinskih situacija kroz efektivni razvoj
integrisanih intelektualnih i motornih funkcija. Frojd: Zadovoljstvo nije krajnji motiv rada.
Najjači motiv je samozaštita, ne u smislu direktnog zadovoljenja nagona za preživljavanjem, već
modifikovanog inteligencijom i svesnošću. Ono što se oseća kao potreba da se radi je glas Super
ega, koji je predstavnik i unutrašnja reprezentacija roditelja. To ne znači da rad nije i izvor
zadovoljstva. Ali, to zadovoljstvo proističe iz oslobađanja tenzije koje dolazi zbog uspostavljanja
harmonije između ega i super ega. Uopšteno, postoje tri principa aktivnosti: igra, učenje i rad.
Oni proizilaze jedan iz drugog (igra nas sprema za učenje, a učenje nas priprema za rad)
Tranzitorni period mlađeg odraslog doba (koji dolazi nakon detinjstva i adolescencije) -
Levinsonova teorija stadijuma: profesionalni razvoj postaje dominantna tema u doba
adolescencije, a naročito u tranzitornom periodu ranog odraslog doba.
Zadatak je istraživanje raspoloživih mogućnosti i uobličavanje početne životne strukture na koje
mogu uticati spoljašnji aspekti (uloge, stil življenja,dugoročni ciljevi) i unutrašnji aspekti
(identitet, vrednosti, fantazije).
Formiranje profesionalnog identiteta – Po Eriksonu razvoj identiteta u adolescenciji pokreće
potreba da se izabere buduća profesija i to je najteži zadatak u adolescenciji. On predstavlja
dugotrajan proces preispitivanja, koji može izazvati krizu identiteta koja ako se nerazreši ostavlja
nediferenciranu, neodređenu i nedovoljno jasnu sliku sebe.
Status razvoja identiteta se sagledava kroz dve nezavisne dimenzije:
- aktivno istraživanje mogućnosti (npr. traženje informacija o studijama, preispitivanje
usaglašenosti zahteva jedne profesije i linih kompetencija i talenata)
- posvećenost izboru (nakon odabira, posvećenost izabranom)
Zato razlikujemo difuziju identiteta (odsustvo istraživanja, odsustvo posvećenosti), prethodno
zatvoreni identitet (odsustvo istraživanja, prisustvo posvećenosti), moratorium (istraživanje u
toku, posvećenost prisutna ali nejasna, nestalna) i postignuti identitet (istraživanje prisutno,
posvećenost prisutna).
Profesije novog doba - Industrijska revolucija donela je nekoliko novih fenomena: veća
različitost i specijalizacija u okviru profesija, produženo obrazovanje i veliki broj mogućnosti
koje adolescentima stoje na raspolaganju što značajno produžava period prelaska iz detinjstva u
svet odraslih. (Vreme “jedne karijere” u gašenju)
Proces preuzimanja profesionalne uloge obuhvata: Odabir zanimanja, uspostavljanje i razvoj
karijere (mentor, radni stres), balansiranje profesionalnim i porodičnim ulogama (“prelivanje”) i
celoživotno obrazovanje.
Levinson predstavlja:
San: Period sanjarenja traje do jedanaeste godine, i u okviru njega izbor se zasniva na
liĉnim željama bez obzira na znanja, veštine i mogućnosti. Dete koje želi da postane astronaut a
ima strah od visina je odliĉan primer pojedinca u fazi sanjarenja.Probni period, koji traje od 11-te
do 18-te godine, oznaĉava trenutak u kome se realne ĉinjenice uzimaju u obzir. Tokom ovog
perioda pojedinac postaje svestan da li, i u kojoj meri, njegove sposobnosti, vrednosti i ciljevi
dozvoljavaju da se bavi odreĊenim zanimanjem. Tada poĉinje da pravi «probne izbore. Prilikom
ovoga, pojedinac ulaz u period realnosti, koji se obiĉno poklapa sa završetkom srednje škole i
maturom, sa oko 18 godina.Većina ljudi u prelaznom razdoblju (17.-22. god.) stvara san, sliku o
sebi u odraslom svetu, viziju sopstvene budućnosti. Što je san određeniji, to je izgradnja životne
strukture pojedinca svrhovitija.Glavne promene u životnoj direkciji u kasnijim godinama
uzrokovane reaktivacijom osećanja izdaje ili kompromisa u odnosu na san, u koji spada i šok
stvarnosti.
Mentor – značajna osoba u životnom toku ranog odraslog doba. Drugi bitan pojam u
Levinsonovoj teoriji je pojam Mentora. Svaka osoba u životu može imai jednog ili više mentora.
Razlika u godinama bi trebalo da bude 8-15 (dovoljno stariji, dovoljno blizak). On uzima ulogu
savetodavca, učitelja, zaštitinika i radnika uvodi u svet profesije, pruža mudrost, kritiku, štiti,
odobrava i daje podršku. Mentori nastoje razviti intelektualne i međuljudske veštine svog
štićenika, omogućuju štićenicima da budu primećeni pomoću zadataka koji uključuju rad sa
drugim uticajnim stručnjacima, te predlažu štićenika za unapređenje. Oni koji su imali mentora
bili su više uključeni u svoj posao. Mogao bi postojati uzajaman odnos između zalaganja na
poslu i dobijanja mentorstva. Nisu pronađene polne razlike po verovatnoćama dobijanja
mentorstva. Mentorstvo je povezano sa većim zadovoljstvom poslom i karijerom, nivom plate.
Prvo se odvija introjekcija pa se odnos sa mentorom se nakon identifikacije sa njim, završava.
Holland: postavlja model povezanosti ličnosti i struke. Oni koji su "neuklopljeni" obično se
prilagođavaju tako što: napuste posao i pokušaju naći neki koji im više odgovara, njihovi se
interesi promene kako bi se više slagali sa poslom; ili oni modifikuju svoj posao da bi zadovoljio
njihove potrebe. Ispitan je odnos Holland-ove tipologije i trodimenzionalnog modela ličnosti.
Otvorenost prema iskustvu uključuje iste ljude kao i Holland-ovi istraživački i umetnički tipovi.
Društveni i preduzetnički tipovi u kategoriju ekstraverzije. Pronađene su i polne razlike. Žene su
češće u umetničkim, društvenim i konvencionalnim kategorijama. Problem sa ovom teorijom je
što ne uzima u obzir ukupni životni prostor pojedinca.Ličnost objašnjava samo deo izbora
karijere, ali tipovi ličnosti ostaju stabilni:
- Istraživački tip (npr.naučnik) – intraceptivan, asocijalan, sklo promišljanju problema, ima
potrebu da razume, ima nekonvencionalne vrednosti
- Društveni tip (rad sa ljudima, humanitarni rad) – feminin, humanistički, religiozan,
verbalne i međuljudske veštine, izbegava rešavanje intelektualnih problema, telesnu
aktivnost.
- Realistički tip (tehnička zanimanja) maskulin, telesno snažan, nedruštven, agresivan,
motorička koordinacija
- Umetnički tip (kreativna zanimanja) – asocijalan, izbegava probleme koji zahtevaju
grube fizičke veštine, nalikuje istraživačkom jer je nonkonformističan i asocijalan, ali se
razlikuje po tome što ima potrebu za individualističkim izražavanjem, manje je snažna
ličnost, više je feminin
- Konvencionalni tip (npr.finansije) – voli strukturirane verbalne i numeričke aktivnosti,
konformističan je, izbegava dvosmislene situacije, identifikuje se sa vlašću, ceni
materijalne posede i položaj
- Preduzetni tip (npr.prodaja) verbalne veštine prodavanja, dominiranje i vođenje, misli o
sebi kao o snažnom vođi, ekstraceptivan, zanima se za položaj, moć, vodstvo, verbalno je
agresivan
Šta je ono što nam je važno? Pet glavnih razloga koje osobe navode kao razloge prihvatanja
posla su: otvorena komunikacija na radnom mestu, delovanje posla na lični i porodični život,
priroda posla, kvalitet uprave o osobine pretpostavljenog. Na početku karijere, dominantna tema
su fizički uslovi i plata, zatim u fokus dolaze međuljudski odnosi, a najveći broj radnika u zrelim
godinama izveštava o važnosti prirode samog posla i toga da li posao pruža izazove i da li je
podsticajan.
Razvoj karijere: Radnik je manje posvećen poslodavcu ili napredovanju u karijeri, a više
kvalitetu svog rada. Utvrđena je povezanost između nekoliko obeležja koja uključuju podsticajne
zadatke, korišćenje prethodno stečenih veština, raznolikost u radu, autonomiju nad smerom
rada.... Ova usmerenost na sebe opisana je kao "samo-etika“: kada odrasli počnu gubiti kontrolu
nad svojom spoljašnjom sredinom, usmeravaju se prema unutra. Dobro obavljanje posla može se
posmatrati kao neka vrsta zaštite ili osiguranja protiv toga da osoba bude otpuštena. Smirivanje –
Jedan od intrinzičkih vidova rada koji postaje sve važniji u srednjoj dobi jeste autonomija -
najuticajniji faktor po pitanju zalaganja na poslu. (autonomija podrazumeva slobodu u
odlučivanju i količinu inovativnog mišljenja koju posao zahteva).
Uspeh u karijeri: Najznačajniji rani prediktori uspeha bili su intelektualna sposobnost,
međuljudske veštine i motivacija za napredovanjem. Motivacija za napredovanjem ima
tendenciju ka opadanju sa godinama, ali opadanje je bilo manje među uspešnima. Tako je
zalaganje postalo bolji prediktor uspeha u karijeri kasnije u karijerama muškaraca. Potreba za
autonomijom se povećava sa dobi. Uspešniji muškarci su manje brižni, saosećajni i skloni
pomaganju. Sklonost autoritarnosti opada ili ostaje stabilna s dobi među uspešnima. Kod onih
koji su manje uspešni ona teži porastu. Fleksibilnost u ponašanju postaje progresivno važnija na
višim nivoima uspeha u karijeri. Korišćenje strategija upravljanja vremenom i prepoštanja
drugima odgovornost odlučivanja ispostavilo se da je povezano sa osećajem poverenja i
prethodnim iskustvom, a ne sa dobi starijih menadžera. Oni koji su sebe percipirali kao
visokokompetentne koristili su strategije upravljanja vremenom. Prepuštanje odgovornosti
odlučivanja bilo je povezano sa višim nivoom uprave i sa znatnim prethodnim iskustvom u
nadziranju i radu sa ljudima. Desetogodišnja longitudinalnua studija odnosa između složenosti
rada i intelektualne fleksibilnosti pokazala je da su ta dva faktora povezana. Oni ljudi koji su
imali poslove koji zahtevaju nezavisno odlučivanje i koji su uključivali rad sa složenim sklopom
okolinskih uslova bili su skloni postati više intelektualno fleksibilni. Posao koji osoba radi deluje
na njen način razmišljanja
Prelivanje uloga - Pošto osoba ima više uloga, neophodno je sagledati način na koji ona
funkcioniše u različitim životnim domenima u celini tj kako funkcionisanje u jednoj životnoj
oblasti utiče na funkcionisanje u drugoj. Autori odnos višestrukih uloga posmatraju kroz njihov
balans koji definišu kao odsustvo konflikta između uloga. Dakle, performansi koje zahteva
određena uloga treba da budu kompatibilni sa performansima koje zahteva druga. Pojava
konflikta ukazuje na disbalans koji može izazvati različite reakcije kao što su napetost ili
fiziološka pobuđenost čime se narušava psihičko blagostanje entiteta. Najuticajniji teorijski
pravac koji objašnjava odnos uloga je svakako teorija prelivanja. Osnovna postavka ove teorije je
da se osećanja i veštine mogu prenositi između različitih oblasti funkcionisanja tj između
različitih uloga koje pojedinac ima. Stoga, u literaturi se za definisanje ovih procesa koriste
pojmovi afektivnog i instrumentalnog prelivanja. Afektivno prelivanje se odnosi na prenošenje
osećanja između različitih domena kao što su umor, (ne)-zadovoljstvo, raspoloženje, a
instrumentalno podrazumeva prenos veština između različitih domena. Međutim, najpoznatija
kategorizacija prelivanja se zasniva na pozitivnosti njegovog uticaja, tako da se ono može
podeliti na pozitivno ili negativno. Dalje, smer prelivanja može biti različit, i kod nekih osoba
dominantan u jednom smeru tj može se javiti konzistentan obrazac uticaja jednog domena na
drugi. Žene više podređuju svoje poslovne ciljeve porodičnim postavljajući granice različitim
zahtevima koje karijera nalaže. S druge strane, muškarci se u skladu sa svojom polnom ulogom
više posvećuju poslovnim obavezama na štetu porodičnih što rezultuje njihovim bržim i boljim
napretkom u karijeri. Karijera svoj značaj ostvaruje preko socijalne pozicije, fleksibilnosti
radnog vremena i visine plate koji posledično utiču na opšte zadovoljstvo poslom. Na osnovu
navedenog očekuje se da će žene u odnosu na muškarce biti sklonije negativnom prelivanju.
Rezultati istraživanja su kontradiktorni, pri čemu jedna grupa autora nalazi da su žene sklonije i
jednom i drugom obliku prelivanja (i pozitivnom i negativnom) dok druga grupa navodi da polne
razlike u ovoj oblasti ne postoje ili su minimalne.
Zastarivanje znanja definisano je kao korišćenje teorija, pojmova ili tehnika koje su manje
učinkovite u rešavanju problema od drugih koje su trenutačno raspoložive. "vreme polu-raspada"
odnosi se na vreme potrebno da 50% nečijeg stručnog znanj postane nevaljano ili zastarelo. Za
one koji ne drže korak sa promenama u svojoj struci postoji pretnja zastarevanja. To ne odražava
gubitak sposobnosti povezan sa dobi. Nivoi zastarevanja su viši u onim područjima koja se brzo
menjaju.
Problem vezan uz rad koji sve više zabrinjava poznat je kao "izgaranje" – stanje emocionalne i
telesne iscrpljenosti, koje je posledica uslova rada. Ovaj proces izgaranja se javlja kad radnici
percipiraju nesklad između svog ulaganja u posao i ishoda koji su očekivali od posla. Simptomi
povezani sa izgaranjem su osećaji bespomoćnosti i beznađa, telesno i psihičko iscrpljenje, osećaj
beskrajnog stresa, razvoj negativnog pojma o sebi te percepcija male ili nikakve "isplativosti" u
smislu postignuća na poslu. Utvrđen je niz osobina ličnosti koje su povezane sa osetljivošću
osobe na visoke nivoe stresa: preveliki idealizam, postavljanje neostvarivih ciljeva za sebe i za
klijente, preterano poistovećivanje sa drugima, velika potreba za samopotvrđivanjem i velika
usmerenost na posao. Karakteristike radne okoline povezane sa stresom: preopterećenost poslom
usled broja radnih sati, složenosti rada i čestih promena zahteva posla; dvosmislenost prava
radnika, odgovornosti, položaja i ciljeva; uz takvu dvosmislenost uloga, radnik može doživeti
osećaj gubitka kontrole i autonomije na poslu. Nedovoljna sredstva za izvršavanje posla te
ravnodušnost ili uplitanje administracije takođe stvaraju stres. Povećanje birokratije i
usložnjavanje unutar organizacije može dovesti do smanjenja komunikacije unutar organizacije i
do osećanja otuđenja.

RANO ODRASLO DOBA

Ovaj deo se navodi u prezentaciji mada taksativno
Period života se može odrediti pomoću hronološkog, biološkog (status u odnosu na preostalu
očekivanu dužinu života), socijalnog (uzrast na kome se obično postižu određeni položaji I uloge
u društvu), I psihološkog (način kako osoba funkcioniše odgovarajući na zahteve okoline
(inteligencija, učenje, pamćenje, motorika, motivacija, osećanja stavovi)) uzrasta.
Kriterijumima za prelazak u odraslo doba možemo smatrati završetak školovanja, zaposlenje i
finansijsku nezavisnost život odvojen od (primarne) porodice, brak, roditeljstvo.Psihološki
kriterijumi, odnosno razvojni zadaci po Eriksonovoj teoriji postoje tri krize koje treba razrešiti I
koje označavaju prelaz u naredno razvojno doba:
1) završetak procesa formiranja identiteta (kraj adolescencije, početak mlađeg odraslog
doba)Whitebourne kaže da se proces završava do 30 godine i da studiranje i zaposlenje
doprinose oformljavanju identiteta. Marcia kaže da stanje identiteta utvrđujemo
intervjuom u vezi različitih oblasti: zanimanje, vera, politika, stavovi o polnim ulogama i
polnim odnosima) Mogući ishodi procesa formiranja identiteta
a) Oformljen identitet
b) Zaključen identitet
c) Moratorijum (odgađanje)
d) Difuzija identiteta

2) razvijanje bliskosti (vs. usamljenosti - mlađe odraslo doba)

3) generativnost vs. Stagnacija (opisana u srednjoj dobi)
Vrste ljubavi
Strastvena ljubav je stanje snažne želje za sjedinjenjem s drugim pojedincem. Uzvraćena ljubav
donosi emocionalno ispunjenje i ekstazu a neuzvraćena osećaj praznine, očaj i teskobu stoga su
emocionalne oscilacije jedna od najbitnijih odrednica ove vrste ljubavi. U mozgu možemo
prepoznati i fiziologiju ove ljubavi: postoji aktivnost seksualnih centara smeštenih u
hipotalamusu – oni su povezani sa centrima za bol i ugodu koji utiču na lučenje endorfina,
hormona koji donosi osećaj euforije. Pomoću ovakve neurološke osnove naučnici objašnjavaju
povećanu privlačnost osobe koja nam je bliska u trenucima straha i napetosti, izazvana euforija
se tada interpretira na osnovu Šahterove teorije emocija (da su emocije stanje uzbuđenja kojima
se daje značenje i priroda ličnom interpretacijom) pa osoba koja nam se nalazi u blizini dajemo
atribute privlačnosti. Iako se o fiziologiji ljubavi ne zna mnogo, malo poznatija je fiziološka
osnova seksualne privlačnosti u kojoj glavnu igru (bar kod životinja) igraju oksitocin kod ženke i
vazopresin kod mužjaka. Ilejn Hatfild je konstruisala skalu za merenje strastvene ljubavi gde ju
je odredila kao konstrukt sastavljen od emocionalne, kognitivne i bihejvioralne dimenzije.
Prijateljska ljubav su duboki osećaji prema onima s kojima je naš život najuže povezan. Temelj
ove ljubavi je poštovanje i bliskost ili intimnost s drugom osobom. Naglasak je na intimnosti
doživljaja, emocija, sastava vrednosti, poverenja i seksualnih odnosa. U pitanju je smirena ljubav
koja se razvija bez emocionalne bure i velikih slomova i napetosti. Po prirodi je trajnija i
osigurava trajnije predbračne i bračne odnose a takođe se sastoji iz tri dimenzije. Kognitivnu
komponentu predstavlja poverenje jer partneri ništa ne kriju, otvoreni su i osećaju veliku blizinu,
imaju zajedničke vrednosti, ciljeve, nadu i slične strahove. Emocionalna dimenzija odnosi se na
potporu i zaštitu, empatiju. Ako jedan partner prestane da oseća intimnost, drugi će imati
posebno izražen osećaj izdaje, besa, ljubomore, usamljenosti i depresije. Dimenzija ponašanja se
vidi u tome da su njih dvoje stalno zajedno. I u društvu su jedno pored drugog, gledaju se,
dodiruju i stalno su u komunikaciji misli i osećanja. Mnogi pokušaji merenja ove vrste ljubavi
bili su neuspešni .
Džon Li (Boje ljubavi (J.A. Lee, 1973)) je na osnovu pregleda literature i istorije opisao različite
načine voljenja koji se međusobno mogu kombinovati:
Eros – intenzivno emocionalno iskustvo nalik strasnoj ljubavi. Zaljubljenik tačno zna koje
partnerove osobine ga privlače. Oduševljen je njime, želi da ga što intimnije upozna, nije
posesivan i želi zajednički život sa partnerom.
Ludus - ljubav se vidi kao igra koju treba odigrati vešto, pa ponekad i sa više partnera, bez
ozbiljnih namera. Za ovakve partnere najbitniji je doživljaj novine pa stoga nisu posesivni
niti ljubomorni. Beže od ljubomornih partnera i uglavnom ne nude trajne odnose.
Storge – stabilan doživljaj baziran na poverenju, poštovanju i prijateljstvu. Ove osobe ljubav
doživljavaju u širem kontekstu, kroz ostvarivanje zajedničkog prijateljstva i porodice, tokom
vremena postaju posesivni na neki miran način a osećanja pokazuju u retkim situacijama, sa
partnerom razgovaraju o zajedničkim ciljevima i interesima.
Pragma – kombinacija Storge i Ludus-a; ljubavnik ima praktičan pogled na ljubav i traži
osobu koja mu odgovara. Osoba svesno i aktivno traži osobu određenih stavova, vrednosti i
osobina u svojoj okolini, odluku o početku trajnih odnosa donosi oprezno i to kada partner
zadovolji sve kriterijume. Ovakve osobe smatraju da se sve može postići trudom i
zalaganjem, bitno im je seksualno slaganje sa partnerom i na to gldaju kao na veštinu koja se
uči.
Mania - kombinacija Eros-a i Ludus-a, ali nedostaje samopozdanja karakterističnog za Eros i
emocionalne samokontrole vezane za Ludus; opsesivni ljubavni stil. Karakteristična je za
mlade bez iskustva u ljubavi mada može da se zadrži i kasnije u živvotu, osobe vole da budu
dominantne u dijadi , pokazuju promenljivo ponašanje ali nisu sposobne da prekinu odnos pa
to često čini partner.
Agape – kombinacija Eros-a i Storge-a; nesebična ljubav; davanje, bez očekivanja da se to
uzvrati ili nagradi. Religijski, altruistički način voljenja, uglavnom ga praktikuju osobe koje
imaju posao brige o drugima a odnos prekidaju kada vide da je to bolje nego da
produžavanjem veze naude partneru.
Suzan i Klajd Hendrik napravili su skalu od 6 subskala i 42 ajtema koja je validna za merenje
ovih 6 vrsti ljubavi. Pronašla je i njihovu povezanost sa polom, samopoštovanjem i prethodnim
ljubavnim iskustvom.
Sternbergova koncepcija podrazumeva triangularnu teoriju ljubavi koji je deli na tri komponente:
Sviđanje (intimnost) - postoji među prijateljima koji mogu biti intimni, mogu biti
relativno trajni ali retko su u obliku predbračnim odnosima.
Zanesenost (strast) - veliko uzbuđenje, strast, posesivnost i idealizacija partnera (koja
otežava zbog situacije “hlađenja”)
Prazna ljubav (odanost) - tipična za partnere koji su godinama zajedno ali je pošetna
zaljubljenost izbledela, može biti pouzdan znak hlađenja odnosa.
Romantična ljubav (intimnost + strast) - mešavina strasti, sviđanja i telesne privlačnosti.
Ovakvi odnosi su snažni i kratkotrajni ali se mogu javiti i iz prijateljskih odnosa.
Partnerska ljubav (intimnost + odanost) - predstavlja prijateljsku ljubav koja postoji u
dugotrajnim odnosima gde je strast nestala, usled različitih kriza. Ako partner odluči da nađe i
nastavi život sa nekim drugim, uglavnom se i taj drugi odnos vremenom ohladi.
Luda ljubav (strast + odanost) - partneri se slabo poznaju, među njima nema intimnosti a
brak je sklopljen pod uticajem strasti, ako se intimnost i razvije ona nije dovoljna za održanje
odnosa zato što su osobe od njega očekivale život pun strasti – imaju osećaj da su u braku dobili
manje nego što su očekivali.
Potpuna ljubav (intimnost + strast + odanost) – svi je žele i nastoje da je ostvare ali je to
teško ostvariti na duže vreme jer zavisi od različitih uslova života i osobina partnera.
Četiri varijable su se izdvojile kao najprediktivnije za trajnost i snagu ljubavi:
Rod najbolje određuje razlike u ljubavi, žene mnogo lakše razlikuju sviđanje od ljubavi, češće se
zaljubljuju, zadržavaju plastičniju sliku o bivšim partnerima, više uživaju u ljubavi i sklonije si
idealizaciji partnera, za njega se snažnije vezuju i subjektivnije interpretiraju njegove telesne i
psihičke osobine. Muškarci su skloniji romantičnijim odnosima, ranije se zaljubljuju a ljubav
iskazuju pomoću instrumentalne pomoći ili seksa dok žene to rade kroz emocionalni angažman.
Uzrast je teže istraživati pošto nekoliko varijabli zamućuje uticaj godina na vrstu ljubavi –
pogtovo zato što duži partnerski odnosi zavise direktno od starosti osoba. Ipak pokazana je neka
vrsta zakrivljenog odnosa zaljubljenosti i uzrasta što bi značilo da se pojedinci više zaljubljuju u
mlađim danima, zatim njena snaga opada pa raste što se može pripisati krizi srednjeg doba.
Ličnost – Frojd kaže ako smo zaljubljeni u sebe nemamo mesta za ljubav prema drugom,
implicirajući da se zaljubljuju samo osobe niskog samopoštovanja, mada neka istraživanja
pokazuju upravo drugačiju situaciju. Takođe, osobe sa internim lokkusom kontrole biće
opreznije u pristupu prema partneru a oni sa spoljašnjim lokusom češće idealizuju ljubav i
odnose sa partnerom a ljubav smatraju mističnim događajem. U komparaciji sa petofaktorskim
modelom ličnosti – Big 5 emocionalna nestabilnost se pokazala kao negativni prediktor ljubavi,
esktraverzija, prijatnost i savesnost su svojstvene onima koji se snažnije zaljubljuju i koji su
zadovoljniji partnerskim odnosima. Depresivni i pojedinci sa poremećajima kao što su
shizoidnost, sadizam, histrionična ličnost i narcisoidnost pokazuju probleme sa zaljubljenosti.
Povezanost sa roditeljima u ranom detinjstvu:
Afektivno vezivanje - Uverenja o sebi i drugima stečena u ranom detinjstvu imaju tendenciju
da se održe tokom života.
 Rana iskustva dovode do formiranja unutrašnjih radnih modela: model sebe (anksioznost) i
model drugih (izbegavanje). Ti unutrašnji radni modeli formiraju se na osnovu iskustva sa
primarnom figurom AV (majkom), a tako stečeni obrasci se prenose na sve kasnije važne
odnose. Na osnovu afektivne veze u detinjstvu, osoba izgrađuje očekivanja i verovanja o sebi i
drugima koja utiču na postajanje indivindualnih razlika u ponašanju afektivnog vezivanja u
odraslom dobu
Siguran tip - Lako mi je da se zbližim sa drugim ljudima. Osećam da je u redu da druge
zamolim za pomoć i znam da će mi obično pomoći. Kada me drugi zamole za pomoć, mogu da
računaju na mene. Ne brinem da ću ostati sam/sama ili da se ne sviđam drugim ljudima.
Odbacujući, izbegavajući tip - Teško mi je da se zbližim sa drugim ljudima. Želim da im
budem blizak/bliska, ali nemam poverenja u njih, i teško stiču moje poverenje tokom vremena.
Neprijatno mi je da zamolim druge za pomoć. Brinem se da, ako se suviše zbližim sa drugima,
mogu da budem povređen/na
Preokupirani tip - Želim da budem zaista blizak ljudima, ali oni ne žele da se zbliže sa
mnom. Osećam se nesrećno ukoliko oko mene nisu meni dragi ljudi ili nemam nikog ko mi je
blizak. Ponekad mi se čini da više brinem o drugima nego što oni brinu o meni.
Plašljivi, bojažljivi (anksiozni) tip - Teško mi je da se zbližim sa drugim ljudima. Želim da
im budem blizak/bliska, ali nemam poverenja u njih, i teško stiču moje poverenje tokom
vremena. Neprijatno mi je da zamolim druge za pomoć. Brinem se da, ako se suviše zbližim sa
drugima, mogu da budem povređen/na.

Deo preuzet iz kviza sa e-učionice zato što u prezentaciji ni u knjzi nema ni slovce na ovu temu:
Sigurni + sigurni: odnos u kom su dominantna bliskost i poverenje, umeju da komuniciraju o
svojim potrebama, emocijama, problemima, konstruktivno rešavaju konflikte u partnerskoj vezi
Izbegavajući + preokupirani: preokupirani će ulagati velike napore u održavanje odnosa, a
izbegavajući na to može pristajati dokle god to nije previše naporno/rizično; nije prava bliskost,
jer jedan ima strah od napuštanja, drugi od vezivanja. Mogu biti izrazito diskfuncionalni, jer im
se bazično shvatanje sebe/sveta ne podudara, ne razumeju jedno drugo. 
Bojažljivi: teško da će uopšte ući u partnerski odnos, ako i uđe to su površni, kratkotrajni,
sporadnični odnosi
Izbegavajući - izbegavajući: oba partnera visoko vrednuju individualnost i autonomiju, odnos
bez bliskosti.
Preokupirani - preokupirani: izrazito nepoverenje, stalno proveravanje i očekivanje da će jedno
drugo ostaviti. Mogu funkcionisati naizgled potpuno upućeni jedno na drugo, ali su u stresnim
situacijama nefunkcionalni, jer nemaju poverenja niti sami u sebe, niti jedno u drugo, ne umeju
da komuniciraju svoje želje/potrebe.
Radni modeli, izgrađeni u ranom detinjstvu, deo su naše emocionalnosti i utiču na naša
očekivanja od sebe i drugih. Iako postoji mogućnost promene radnih modela pod uticajem
određenih faktora (promena ponašanja primarnih figura - u pravcu manje ili veće senzitivnosti,
promena životnih okolnosti...), ipak većina ljudi odrasta u nepromenjenim uslovima i na taj način
stiče dosledna iskustva. Modeli, s toga, utiču na formiranje osobina ličnosti odrasle osebe, na
njeno ponašanje i osećanja prema značajnim drugim u odraslom dobu – partneru, sopstvenoj
deci, prijateljima.
Jedan od faktora koji utiče na otpornost promenama radnih modela jeste proces asimilacije. Ovaj
proces (preuzet iz Pijažeove teorije) se definiše kao uklapanje spoljašnjih elemenata sredine u
postojeće strukture organizma, pri čemu ti elementi mogu pretrpeti izmene saobražavajući se tim
strukturama. To bi značilo da postoji tendencija da se nove informacije vide na ustaljen način,
odnosno tendencija uklapanja novih informacija u već izgrađena očekivanja. Asimilacija ima
pozitivan uticaj ukoliko, na primer, dete ima sigurnu shemu, a majka ponekad ne razume
detetove potrebe i ne reaguje adekvatno na njih. Ukoliko, međutim, majka dosledno ne reaguje
adekvatno na detetove potrebe, onda procesi asimilacije popuštaju i pojavljuje se proces
akomodacije. Akomodacija se definiše kao suprotan proces izmena u samoj strukturi ili
ponašanju organizma tokom njihovog saobražavanja spoljašnjoj sredini. Putem procesa
akomodacije, osoba postaje svesna da stari model ne funkcioniše i menja taj model za novi,
prilagođavajuči se na zahteve sredine. Pozitivan aspekt akomodacije bi predstavljala zamena
nesigurne sheme za sigurnu. Na primer, ukoliko majka u početku nije adekvatno reagovala na
detetove potrebe, ali je vremenom (ili podstaknuta nekim događajem) počela da uviđa, razume,
te adekvatno reaguje na detetove potrebe, dete vremenom menja sliku o sebi i drugima.
U odraslom dobu, partner zamenjuje ranu primarnu figuru afektivne vezanosti. To bi značilo da
parter sigurnog obrasca ima kapacitet da bude sigurna baza za svog partnera, ponaša se dosledno,
dostupno, šalje signale da želi bliskost i poverenje, razume želje i potrebe partnera, ohrabruje
otvorenu komunikaciju i sl. Tako će npr. u kombinaciji sa preokupiranim takvo dosledno
ponašanje moglo dovesti do smanjenja anksiozosti drugog partnera tako što preokupirani partner
ima mogućnost da iskusi stabilnost, pažnju, bliskost, te može revidirati svoja očekivanja od
partnerskog odnosa. Slično je i sa izbegavajućim obrascem - sigurni partner može da razume
strah izbegavajućeg, može biti strpljiv i ne forsirati prebrz tempo razvoja bliskosti, čime
autonomija izbegavajućeg partnera ne biva ugrožena.  Naravno, individue sa nesigurnim
obrascima mogu pokazati želju da unaprede svoje partnerske odnose kroz psihoterapijski proces,
individualno ili kroz partnersku/bračnu psihoterapiju.
Samo u knjizi
Odnos ljubavi i seksualnosti se definiše različito u odnosu na to koju naučnu disciplinu
posmatramo. Postoji pet pravaca koji se mogu poređati na kontinuumu u odnosu na to koji od
dva konstrukta je centralan a koji je sporedan ili potpuno isključen iz pretpostavke.
1. Seksualnost je bitna, ljubav je posledica – sociobiolozi, Frojd
2. Prisutne su obe ali je sekusalnost bitnija – Bolbijeva teorija privrženosti
3. Dve različite i verovatno jednako važne za ljubavni odnos – sociolozi, teorija socijlne razmene
i novofrojdovsko gledište (zaljubljeni smo u osobu koja ima idealno ja slično našem)
4. Seksualnost je propratna pojava ljubavi – socijalni psiholozi
5. Ljubav je važna, seksualnost ne – sociopsihološka gledišta
Međukulturalne razlike u definiciji ljubavi su naravno različite, radi se o višedimenzionalnom
konstruktu na koji utiču različiti faktori. U zavisnosti od društva i jasnih socijalnih normi koje su
njemu postavljene negde se ona podrazumeva u prijateljskom obliku (u nekim kulturama još
uvek se praktikuju ugovoreni brakovi pre kojih devojka ne izlazi iz kuće pa nije ni moguć razvoj
zaljubljenosti) a negde jedino kao iznenadan strastveni doživljaj. Razlikuju se po izražavanju
emocija (pogotovo ljubomore) zatim po ritualima zaljubljenih, venčanjima, načinima
upoznavanja partnera.
Postoji u prezentaciji
Teorije o razvoju bliskih odnosa – izboru partnera
- Etapne teorije – bračni odnosi se mogu menjati u predvidivim oblicima tako da je moguće pričati
o etapama:
 Dvoetapna teorije: Prva je etapa uzajamne privlačnosti koja omogućuje održavanje
partnerskih odnosa. Zatim prelazi u novu gde se javlja usklađenost i međusobno
nadopunjavanje vrednosti i životnih ciljeva. Dijade koje ne pređu u drugu etapu
suočavaju se sa krizom i raspadaju se
 Troetapna teorija: Najpoznatija je Murnajstova teorija podražaj – vrednosti – uloge. U
prvoj etapi podržaja bitne su telesne osobine i privlačnost, u drugoj su sve značajnije
vrednosti a u trećoj se očekuje ispunjenje određenih uloga. Ona pretpostavlja univerzalan
redolsed etapa i iako je teorija empirijski podržana, redosled se pokazao kao promenljiv.
- Teorija socijalne razmene počinje od vaganja dobitaka i guvitaka, ukoliko osoba proceni da je
ishod odnosa pozitivan, onda na scenu dolaze očekivanja. Od ishoda i očekivanja koje je osoba
donela sa sobom u odnos zavisi partnersko zadovoljstvo. Ako je osoba imala previsoka
očekivanja, biće nezadovoljnija. Ovo zadovoljstvo se dalje upoređuje sa mogućnosti
alternativnog izbora (koliko bi odnos bio bolji da je osoba sa nekim drugim) i ulogom koji osoba
daje u trenutnom odnosu. Ovaj skup karakteristika određuje privrženost partneru – žto je ona
niža, raskid će biti verovatniji.
- Teorija interpersonalnih procesa kaže da su za razvoj partnerskih odnosa najznačajnije
interakcije među partnerima i njihova priroda. Ističe se kontinuitet specifičnih interakcija među
partnerima:
1. Povećava se broj interakcija
2. Sve bolje poznavanje
3. Predviđanje reakcije
4. Ulaganje u odnos
5. Predstavljanje roditeljima
6. Korišćenje zamenice mi
7. Zadovoljstvo zavisi od odnosa u dijadi
8. Povećava se sviđanje i briga
9. Povećava se vezanost i čežnja
10. Sve jače uverenje da je partner nezamenljiv i veza posebna
Samo u knjizi:
Udvaranje i zabavljanje
Udvaranje se može definisati kao svesno i namerno izricanje pohvala ili komplimenata partneru
sa namerom da se stvore intimni odnosi. Zabavljanje je dogovoreno zajedničko provođenje
slobodnog vremena tokom kraćeg ili dužeg razdoblja a uključuje udvaranje i najverovatnije
intimne odnose. Sve češće se sreće da mladi ljudi sami biraju sa kim i koliko dugo će se
zabavljati a raskid dolazi sve tteže što je odnos bio duži dok se u kolektivističkim kulturama i
dalje oseća pritisak porodice i družtvene zajednice.
Adolescenti oni koji su aktivniji u ovom domenu obično ranije napuštaju školovanje i slabijeg
su uspeha.Momci su u tom slučaju nešto višeg a devojke nižeg samopoštovanja. Nažalost i
zloostavljanje u dijadama se javlja u između 20-40% parova što je jak prediktor nasilja u braku.
Kao razloge za započinjanje partnerskih odnosa navode se razlozi kao što su potreba za
podrškom i sigurnošću, ljubavlju i intimnošću, romantikom i izražavanjem vlastite seksualnosti
ili jer se nadaju da će sa partnerom da uspostave trajne emocionalne odnose. Očekivanja se
razlikuju u odnosu na pol: muškarci očekuju više seksualnosti, uz minimalan broj sastanaka dok
žene očekuju polako razvijanje intimnih odnosa i većina očekuje intimnost pre stupanja u prve
seksualne odnose. Mladići uglavnom stupaju u prvi seksualni odnos pod pritiskom društva, da ne
bi zaostajali a devojke pod pritiskom partnera ili na temelju intimnosti. Zabavljanje je vrsta
prilagođavanja na život sa partnerom, pojedinci u takvim odnosima uče kako da razrešavaju
kompromise što im olakšava približavanje i emocionalno otkrivanje partneru.
Predbračni polni odnosi
Ovaj deo se ne pominje nigde ali ima dosta u knjizi
U zavisnosti od kulture i društva na predbračne polne odnose se gleda kao na nešto sasvim
normalno ili anatemizirano. Odrednice ovog ponašanja uključuju rod, ličnost i lična uverenja,
vrednosti i stavove.
Rodne razlike
U različitim društvima izrazito su jasni dvostruki standardi socioseskualnosti a objašnjava ih 4
klasične teorije koje se mogu podeliti u dve grupe: esencijalisti (sociobiološko gledište) koji
pojavu objašnjavaju genetskim činiocima i evolucionim načelima i socijalni konstruktivisti
(preostale tri teorije) koji razlike pripisuju društvenoj okolini. Preostale su i dve najnovije teorije
koje predstavljaju neku vrsta kompromisa ova dva pravca.
Sociobiološko stajalište smatra da se dvostruki standardi objašnjavaju biološkim zakonima.
Lakoća i sloboda je tipična za muškarca a oprez i oklevanje za ženu. Nakon optuženja za
simplifikaciju, autori predstavljaju teoriju seksualne strategije koja može biti kratkoročna (ulazak
u polne odnose bez obaveza) i dugoročna (dugotrajni odnos i zasnivanje braka). I momci i
devojke praktikuju obe vrste strategije ali je kratkoročna češća kod muškaraca dok žene ulaze u
odnose tek uz naznaku da će odnos biti dugotrajan.
Neopsihoanalitička teorija se vraća na fenomen privrženosti majci – oni tvrde da devojke koje su
razvile privrženost majci ne moraju da menjaju svojseksualni identitet pa zato takvu vrstu
emocionalnog odnosa traže i u partneru. Sa druge strane, muškarci moraju da potvrde svoj
maskulini identitet pa moraju da prekinu odnos privrženosti majci koji je traje sve do
adolescencije. Oni potiskuju taj emocionalni odnos pa zato lakše i emocionalno neovisnije ulaze
u partnerske pa i u seksualne odnose.
Teorija socijalnog učenja ovu vrstu pojave objašnjava preko socijalizacije. Još od detinjstva deca
su putem kazne, nagrade i učenjem po modelu učila kako da se ponašaju u skladu sa svojim
polom i tako se s generacije na generaciju prenose neke ustaljene socijalne norme. Na ove
stavove uticaj imaju i mas mediji, video igre, poznate ličnosti sa svojim radikalnim stavovima
koji u nekoj meri mogu da utiču na probližavanje ovih standarda u novim naraštajima.
Teorija socijalnih uloga objašnjavaju duple standrade pomoću socijalnog učenja uloga ali ističu
društveni uticaj koji može menjati uloge pa i ponašanja muškaraca i žena. Očekivanja su takva
da se od muškaraca podrazumeva ulazak u neobavezan predbračni seks dok se od devojaka
očekuje da u odnose ulaze samo ako su zaljubljene.
Na red su došle dve nove teorije koje na svojstven način pomiruju evolucioni i socijalni kontekst:
Teorija erotske plastičnosti kaže da je ženska seksualnost fleksibilnija, više pod uticajem kulture
pa je zato i plastičnija a kod muškaraca ona je konstantna, više biološki određena pa se i ne
menja u većoj meri. Ova pojava žene čini ranjivijima, njihova seksualnost se menja u skladu sa
kulturom što ih može prisiljavati na oblike seksualnog ponašanja koji im se ne sviđaju. Upravo
zbog ovoga je u praksi teže predvideti kako će se žena ponašati, zato što njena seksualnost zavisi
od drugih uticaja dok će se muškarac ponašati isto bez obzira na situaciju ili vreme u kom se
nalazi. Autor teorije navodi tri razloga za veću erotsku plastičnost žena: razlika u moći rodova
(pa ženama ne preostaje ništa drugo nego da se prilagode), polna uloga žene (koja utiče na njeno
ponašanje, uloga majke i ulaganje u decu je mnogo značajnije nego muškarčevo – zbog toga ona
traži pouzdanije odnose i treba da pređe od biološki urođenog odbijanja seksualnih odnosa na
prihvatanje što zahteva više fleksibilnosti) i slabiji seksualni nagon žene.
Teorija seksualne razmene je njaradikalnija i predstavlja primenu teorije socijalne razmene na
seksualne odnose. Ona smatra da je seks nagrada za muškarce a da bi je dobili oni daju ulog kao
što je udvaranje, komplimenti, izražavanje ljubavi, pokloni a najskuplji ulog je – zažtita i
zajednički život. Partneri ove razmene nisu svesni i smatraju da je to normalni oblik partnerskog
ponašanja, jedino se u prostituciji otvoreno sprovodi razmena novca za seks. U ovoj teoriji žena
je u boljem položaju zato što određuje visinu uloga a odnose odbija zbog biološki umetnutog
odgovora i zbog manjeg seksualnog nagona.
Šta kažu istraživanja? Muškarci su skloniji masturbaciji i većoj seksualnoj permisivnosti,
pozitivnije od žena gledaju na prebračne odnose, posebno o onima bez ljubavi i intimnosti, češće
i ranije upražnjavaju seksualne odnose. Takođe pokazuju da se tokom vremena u
severnoameričkom društvu sve manje uviđa diferenciranost dvostrukih standarda mada je i dalje
značajna razlika u stavovima prema masturbaciji i seksualnosti bez intimnosti i ljubavi, i to u
korist muškaraca.
Utvrđeno je da je motivacija za seks stvarno promenljiva a njihovo mišljenje o seksualnosti češće
menja, kao i njihova seksualna orijentacija. Intenzitet želje na početku partnerskom odnosa je
jednak ali s vremenom se ženina želja smanjuje dok muškarčeva ostaje ista što može uzrokovatii
neke partnerske probleme. Žene se razlikuju po veri, nereligiozne više koriste kontracepciju i
sklonije su eksperimentisanju a žene koje su obrazovanije su liberalnije u seksualnom
ponašanju. Istraživanja pokazuju id amuškarci kao nagradu shvataju seks a žene osećaj da su
sigurne i zaštićene a pokazuju i da žena ostvari snošaj kada god pošeli dok kod muškaraca to nije
slučaj.
Ličnost
Utvrđeno je da su seksualno permisivni pojedinci ekstrovertirani, bez inhibicija, sa većim
skorom na psihoticizmu i bez obzira na pol. Manje su religiozni, višeg stupnja obrazovanja i
liberalnog političkog usmerenja.
Gangestad i Simpson uvode termin socioseksulne orijentisanosti koji se odnosi na seksualno
ponašanje i iskustvo pojedinca. To je višedimenzionalan pojam koji se sastoji od broja partnera
sa kojima je osoba bila, broj kratkotrajnih seksualnih veza, broj seksualnih partnera koje
pojedinac očekuje u narednih pet godina, učestalost erotskih fantazija sa osobom sa kojom nije u
partnerskim odnosima i mišljenje o neobavezujućem seksu. Seksualno slobodni i neinhibirani
pojedinci veruju u monigamnost bez obzira na njihovo raznovrsno seksualno ponašanje. U
objašnjenje seksualnih ponašanja ulaze teorija seksualne strategije koja je već predstavljena i
teorija strateškog pluralizma. Pri odabiru, žene traže dobru gensku strukturu i sposobnost
partnera da je socijalno i ekonomski zaštiti. Danas, one biraju šta im je na raspolaganju pa ako
naiđu na osobu koja ima samo dobru gensku struktur ući će u kratkotočne odnose dok ako naiđu
na osobu koja je sposobna da ih zaštiti, nastojaće da ostvare nešto duži odnos. Model je
specifičan jer spaja socijalni i biološki aspekt ponašanja.
 Crte ličnosti - seksualno slobodno ponašanje praktikuju neinhibirani, eksteoverti,
agresivni, sa slabom kontrolom. Žene su ekstrovertirane i nižih rezultata na prijatnosti,
hostilne, odlučne, impulsivne, labilne, traže više uzbuđenja i teže im je verovati.
Muškarci su samostalni, neodgovorni, nemaju grižu savesti, nisu emocionalno topli,
smatraju sebe telesno privlačnim, zamimljivima i nisu etički konzistentni. Egoisti su,
emocionalno nezreli i nekaju realnu sliku o sebi. Utvrđena je negativna povezanost
slobode i ekstrovertiranosti i trajanja i ekskluzivnosti partnerskih odnosa a pojedincima
kod kojih je utvrđena erotofilija esktrovertirani su i manje ugodni.
 Rana privrženost - sigurni vezani lakše ulaze i lakše se emocionalno vezuju i razotkrivaju
partneru, nisu skloni krajnjim emotivnim reakcijama. imaju negativne stavove prema
slobodnom seksualnom ponašanju. Nesigurni su skloni kratkim i površnim romantičnim
vezama,.
 Rodne uloge - pojedinci sa povišenim skorom na socioseksualnosti pokazali su
konzervativne stavove ka rodnim ulogama, posebno egalitarnosti rodova što se uklapa u
sliku tradicionalnog maskulinog muškarca.
Postoji u prezentaciji:
Biranje bračnog partnera
Emocionalna međuzavisnost mladih parova uključuje sukob između potrebe za nezavisnošću i
potrebe za emoc. prisnošću s drugom osobom, sukob koji Erikson naziva kriza prisnosti mlađe
odrasle dobi. Jedan od razvojnih zadataka mlađih odraslih osoba, prema Havighurstu, je da se
odvoje od jedne nuklearne porodice (roditelji i deca) da bi stvorili drugu. Tako porodica
reproducira samu sebe. Prvi korak u procesu te reprodukcije je biranje partnera. Razlozi za brak
koje ljudi navode su često različiti i složeni. Oni uključuju razloge kao što su zaljubljivanje,
ozakonjivanje polnih odnosa, zadovoljenje potrebe za društvom i komunikacijom, pružanje
sigurnosti i zakonskih prava i zadovoljenje društvenih očekivanja i potreba za konformiranje.
Postoji nekoliko tumačenja zbog čega većina pojedinaca stupa u brak u mlađoj odrasloj dobi.
Biološki je da brak pruža prikladnog i obično poželjnog polnog partnera u vreme kada je fizičko
zdravlje dobro, snaga velika, a hormoni besne. Ova je dob optimalni period za sklapanje braka.
Razlike u ekonomskim uticajima muškaraca i žena mogu uticati na polne razlike u godinama
kada se stupa u brak. U društvima u kojima se ekonomske uloge muškaraca odnose na njih kao
na one koji zarađuju promenljive i specijalizovane, muškarci koji očekuju napredovanje
odgodiće brak dok im dokazi za njihovu uspešnost ne omoguće da privuku poželjne žene.
Muškarci s nižim socekonom. očekivanjima mogu se zaposliti u ranijoj dobi i ranije se oženiti.
Koga odabrati?
Neke teorije odabira partnera posmatraju ovaj proces kao niz filtera koji odbacuju neprihvatljive
kandidate u različitim stadijumima nekog prisnog odnosa. Prema Udrijevoj teoriji filtera, skup
svih mogućih partnera za sastajanje prvo se propušta kroz filter blizine.
Filter privlačnosti - fizička privlačnost je jedan od najdostupnijih atributa druge osobe, opaža se
rano i koristi za otpisivanje mogućih partnera. Lako dostupne osobine kao što su fizička
privlačnost i etnička pripadnost mogu vršiti prekomeran uticaj zato što jednom kada je neka
osoba već uložila vreme da bi upoznala nekog, može biti sklonija predviđanju ili podcenjivanju
manje osobina koje su manje dostupne (stavovi, karakter ). Evolucione teorije tvrde da polne
razlike u odabiru partnera odražavaju biološke polne razlike u razmnožavanju. Tvrdi se da
muškarce suprotni pol privlači putem vidljivih znakova (izgled, mladost) koji označavaju
sposobnost za razmnožavanje. Žene ulažu u svoje potomstvo više od muškaraca i za njih se kaže
da traže činioce koji nisu povezani s izgledom (finansijski izvori, ambicioznost) koji najviše
povećavaju izglede za preživljavanje njihove dece što kroskulturalna istraživanja podupiru.
Treći filter pročišćava moguće partnere na temelju društvenog porekla. Ljudi nastoje da se
venčaju sa osobama koje su im slične po veri, političkoj pripadnosti, obrazovanju, zanimanju i
društvenom sloju. Za izbor partnera, bračno zadovoljstvo i stabilnost braka su, takođe, važne
sličnosti u osobinama ličnosti ali i specifični stavovi bez obzira na sličnost u društvenom
poreklu.
Filter konsenzusa otpisuje ljude prema takvim specifičnim stavovima. Biranje partnera može da
uključi razmatranje poželjnih činioca, o kojima i muškarci i žene imaju zajednička gledišta i
razmatranje crta koje polovi posmatraju različito.Kroskulturalna istraživanja su pokazala da
postoje bitne razlike među kulturama u osobinama kojima se daje značajnost pri izboru partnera.
Gotovo sve kulture su procenjivale ljubav i privlačnost kao najvažnije, ali je saglasnost postojala
i oko pouzdanosti, emocionalne stabilnosti, dobrote, razumevanje i inteligencije. Dva skupa su
razlikovala kulture. Prvi skup osobina je usmeren na tradicionalne partnerove osobine – nevinost
i želja za domom i decom a drugi skup je bio usmeren na visoko vrednovanje obrazovanja,
inteligencije i sličnost u obrazovanju.
Zatim dolazi filter komplementarnosti koji pokazuje da osim sličnosti u stavovima, vrednostima
i ciljevima, mi želimo da nas partner dopunjava, da bude jak gde smo mi slabi. Konačno, postoji
filter spremnosti na brak, koji je utemeljen na jednostavnoj činjenici da ljudi stupaju u prvi brak
unutar ograničenog dobnog raspona. Tako će pojedinci često ući u brak s bilo kojom osobom s
kojom se slučajno sastaju u pravo vreme.
Svi mogući partneri za sastajanje
Filter blizine
Ljudi koji su blizu jedni drugima
Filter privlačnosti
Parovi privučeni jedni drugome
Filter društvenog porekla
Parovi sličnog društvenog porekla
Filter konsenzusa
Parovi sličnih stavova i vrednosti
Filter komplementarnosti
Parovi koji se dopunjavaju
Filter spremnosti za brak
Bračni parovi
Adam je predložio alternativni nacrt odabira partnera i povećao je pozornost za proces
uspostavljanja veze u paru, umesto da naglašava odstranjivanje izvora budućih bračnih
nesuglasica. Adam je izložio sledeći redosled:
1. privlačnost braka kao takvog (svesna želja za sklapanjem braka);
2. blizina;
3. početna privlačnost (površnim ponašanja - društvenost, držanje, sličnost interesa)
4. trajanje privlačnosti potpomognuto reakcijama drugih, uključujući obeležavanje kao para;
5. predanost i prisnost, uspostavljanje povezanosti;
6. dublja privlačnost koja može biti podstaknuta:
1) slaganjem ili sličnošću vrednostima, što pruža vrednovanje gledišta jedno dugog;
2) potkrepljenjem osećaja sposobnosti;
3)percipiranjem sličnosti kod partnera, kao što su privlačnost, emoc. zrelost, samopoštovanje
7. odlučivanje da je to “dobro za mene”, ili “najbolje što mogu dobiti”;
8. brak;
Problem u određivanju redosleda u odabiru partnera jeste da većina redosleda pretpostavlja da je
brak krajnji cilj. Ipak, odnosi se mogu razviti tokom vremena, a da ne završe u zakonskom braku.
Stupanje u brak može biti podstaknuto ne samo stadijumom u kom je par, već trudnoćom,
zaposlenjem, strogošću roditelja, ako je većina njihovih prijatelja već stupila u brak (domino
efekat).
Nema u prezentaciji iako ima 40 strana u knjizi 
Psihologija braka i porodice
Vrednost koju dete ima za roditelje je altruistična, fatalistična, narcistična i instrumentalna.
Istraživanjem se pokazalo da ova vrednost ide od materijalističkih ka nematerijalističkima i da
deca imaju veću vrednost za tradicionalne žene a da se njihova vrednost smanjuje s
obrazovanjem i dužinom braka. Sa sve većim porastom društveno-ekonomskog položaja pada
materijalna a raste psihološka vrednost deteta. Roditelji nastoje da zadovolje tri potrebe rađanjem
dece a to su:
1. Ekonomska sigurnost – tamo gde je dozvoljen dečiji rad
kratkoročno ali i dugoročno u društvima gde deca binu o starijima
2. Potreba za postizanjem društvenog položaja – ne postizanjem
vlastitog, oni ulažu u društveni položaj deteta i nastojanjem da mu
omoguće visoko obrazovanje.
3. Psihološke potrebe – potrebe za davanjem i primanjem pozitivnih
emocija, ne itiče na broj dece

Drugi autori vrednosti kao što su emocije, zadovoljstvo i životni smisao, u njihovim
istraživanjima deca su dobro delovala na životni smisao ali ne i na lično zadovojstvo. U
savremenim društvima pada ekonomska vrednost deteta ali raste njegaova društvena i
emocionalna cena koja se plaća u brizi, nezi strahui napetosti za njegovo zdravlje, napredak,
školovanje i ekonomsku budućnost.
Želja za decom i apsistencija od rađanja
Fertilitetje začeće i rađanje dece, stvarno reproduktivno ponašanje pojedinaca, parova, skupina ili
čitave populacije. Pojam fertilitetne motivacije se odnosi na motiv za rađanje dece vez obzira na
broj željene dece i vrdnosti koju pojedinac pridaje njegovom rađanju. Na fertilitet bračnog para
utiču tri šira skupa varijabli: ciljevi, mogućnosti ostvarenja cilja i donošenje odluke. Razlikuju se
dva pristupa – statistički koj smatra da je fertilitet ekonomski uslovljeno donošenje odluka o
rađanju dece u vremenu sklapanja braka i dosta je kritikovan. Dinamički pristup na fertilitet
gleda i sa stanovišta promene odluke – kako se menja obrazovni/ekonomski položaj partnera,
menja se i njihova odluka.
Donošenje odluke
Razlikuje se racionalna (zasnovana na ekonomskoj odluci i uporečivanjem dobitaka i gubitaka) i
iracionalna odluka za rađanje dece koja u obzir uzima društvene norme i lične stavove pojedinca
o ovoj temi. Na teorijskom prostoru ove odluke razlikuju se dva pristupa.
 Društveno-ekonomske teorije fertilitetne motivacije – pokušava da objasni
smanjen fertilitet u društveno-ekonomski razvijenim zemljama jer se
idustrijalizacijom smanjio udeo posla u kom su deca mogla da doprinesu neku
dobit a povećao se i udeo ženske radne snage što je uticalo na promenu vrednosti
dece p a i odluci za njihovo rađanje.
1. Teorija ulaganja i koristi – odnosi se na procenu ulaganja i koristi koje će
roditelji imati sa decom. On smatra da se smanjenjem udela u
poljoprivrednim i kućnim poslovima deca izgubila na vrednosti jer su
ranije od malih nogu bila angažovana u pomoći oko porodičnih poslova.
Pad nataliteta objašnjava povećanom ekonomskom cenom i ulaganjem u
dete koje ne daje toliko koristi.
2. Kaldvelova teorija tokova sredstava – Kaldvel ističe da se tok sredstava od
dece ka roditelju sada obrnuo i ide u korist dece. Razvoj obrazovanja i
istraživanja ukazao je da je za decu bitno da imaju detinjstvo i fokus na
rani razvoj i odgoj pa se zbog toga roditeljima ni ne isplati da imaju dete
jer više ulažu nego što dobijaju za uzvrat. Ipak, ova teorija nije pokazala
univerzalnost u svojoj proveri pa se smatra da na fertilitet utiču i drugi
činioci.
 Teorije socijalizacije za fertilitet
1. Teorija širenja novih spoznaja objašnjava pad fertiliteta činjenicom da se
informacije izmežu društva a i individua prenose mnogo brže pa se
saznanja o novim načinima kontracepcije, vrednostima i razlozima za
rađanje dece žire mnogo brže. One se mogu prenositi putem novih
poznanstva, prijatelja, u okviru porodice, novog sastava obrazovanja,
turizma, migracija i mas medija.
2. Teorije promene vrednosti dmatraju pad fertiliteta smo jednom pojavom u
okviru šire promene vrednosti u zapadnim civilizacijama, pogotovo
porasta sekularizacije crkve i porasta individualne slobode izbora.
3. Teorije preferencije kažu da će pojedinac izabrati neki životni stil koji će
odrediti smešu društveno-ekonomskih i socijalnih uslova pa će na taj način
neposredno uticati na odluku o fertilitetu.

Fertilitetna motivacija žena – ne njenu odluku pogotvo u savremenim društvama najviše utiče
zaposlenost izvan kuće ali i neusklađenost majčinske i radne uloge zbog čega žena postaje
preopterećena. Tada bi povećana egalitarnost rodnih uloga uticala na povećani natalitet. Ipak u
nerazvijenim zemljama pad fertiliteta nastaje sa autonomijom žene, kada je ona nesamostalna
fertilitet je povećan. Uslovi koji povećavaju neusklašenost majčinske i radne uloge su:
- Negativni društveni stavovi prema zaposlenim majkama
- Dostupnost i kvalitet institucijske nege za decu
 - Neravnomerna raspodela ukupnog radnog opterećenja žene i muškarca u braku
- Nespremnost očeva da preuzmu brigu za decu – ovo posebno utiče na želju za daljim
rađanjem. Žene se u zajednici gde oba roditelja podjednako brinu o deci osećaju
zadovoljnije i stvarajustabilniju porodičnu klimu, a ovakva uključenost se viđa uglavnom
kod parova koji imaju egalitarne stavove prema rodnim ulogama.

Fertilitetna motivacija muškaraca – Često se daje mala pažnja ovom faktoru, ali je on sve
učestaliji sa razvojem modernih društava. Najviže se vidi u smanjenoj želji mladih muškaraca za
ženidbu i preuzimanje materijalne odgvornosti za porodicu a sve zbog želje z amaterijalnim ili
luksnuznim ostvarenjima kao što su auto, vikendica itd. Ovde možemo zabeležiti promenu u
vrednosti dece pa želju za njima više iskazuju muškarci koji su manje usmereni na karijeru ,
angažovani kao roditelji, manje spremni da se razvedu i životno zadovoljniji.
Teorije porodične socijalizacije za fertilitet – Za pojedinčevu odluku jako je bitna veličina
porodice i redosled rađanja, društveno ekonomski status porodice i stavove o fertilitetu. Neki
autori predlažu model fertilitetnog ponašanja prema kojem su za donošenje odluke bitne
varijabli:
- Šire društvene varijable su svi društveno politički uslovi – nacionalna, populaciona i
porodična socijalna politika koja utiče na fertilitetno ponašanje. Bitan je i društveno-
kulturni kontekst koji uključuje sastav vrednosti, dominantna religija, proporciju etničkog
sadržaja , urbanog i ruralnog stanovništva kao i ekonomske uslove, društvene i
individualne vrednosti i činioce kulture u najširem smislu.
- Porodica detinjstva njena struktura, uticaj roditelja i siblinga za podsticanje socijalizacije,
odnos sa roditeljima i porodični odnosi gde je najvažnija veličina, redosled rađanja,
uzrasna razlika među decom i pol siblinga. Socijalizacija i prihvatanje porodičnih
vrednosti zavisi od kohezivnosti članova, njihove identifikacije , porodični rituali, verska
homogenost.
- Institucijski kontekst socijalizacije – crkve i religije koja najviše podsticajno deluje dok
nasuprot njoj deluju mas mediji, škola i radna sredina .
- Karakteristike pojedinca – stav o reprodukciji, tradicionalizam, modernizam u oercepciji
rodnih uloga, standarde u seksualnom ponašanju, stupnju polnog iskustva, ličnosti i
vrednosti.
- Uticaj interpersonalne socijalizacije – društveni pritisak i utiv+caj bračnog partnera gde
najviše ima uticaja konformizam ili „moda“

Što su muškarci društveniji i uključeni u veće društvo, ranije žele da realizuju planove sa
ženidbom i rađanjem, dugotrajnom komunikacijom partneri postaju sličniji po pitanju stavova pa
i odnosu prema fertilitetu. Istraživanja su utvrdila da 20% vaijabiliteta može biti objašnjeno
porodičnim karakteristikama, majčinim stavovima o fertilitetu i odnosu majke i ćerke kao i
ličnosti ćerke ali ipa vladaju stavovi da je najvažnija porodica iz detinjstva.
Autori izdvajaju dva aspekta socijalizacijskog procesa: oponašanje modela kada deca iz većih
porodica i sama žele da imaju veliku porodicu, što nije u potpunosti potvrđeno i prihvatanje
ideologije modela pa će deca prihvatiti ograničenje na broje dece kao svoji roditelji ili njihove
ideale o broju decu koji možda nisu ostvareni. Ipak pokazan je samo prenos majčinog ideala na
ćerke dok za sinove važi samo ideal doba ženidbe.
Deca iz rastavljenih porodica imaju veću preferenciju ka ranom ulasku u rane polne odnose,
život u kohabitaciji, pozitivnije stavove ka razvodu i veću verovatnoću za vanbračnu decu.

Odluka je poslednji, psihološki rezultat svih prethodnih uticaja, pecepcije pojedinca o

vrednostima i koristi rađanja dece.
Donošenje odluke zavisi od psiholoških varijabli kao što su osećaj vlastite vrednosti, gubitak
slobode, strah od trudnoće, vlastite neadekvatnosti, konformizam i religioznost. Razlozi za
dobrovoljnu apstinenciju žena su potreba za autonomijom i slobodom, čuvanje bračnog kvaliteta,
ekonomski razlozi, karijera, filantropski razlozi, netrpeljivost prema deci, iskustva u nuklearnoj
porodici i strah od trudnoće i rađanja. Autori su procenili daje ova odluka složena i rezultat je
socijalno-psihološke aritmetike prema kojoj se izračunava subjektivna očekivana korist od
rađanja dece. Uspeli su da predvide donošenje odluke na osnovu modela koji se sastoji od
- Odmeravanje i procenjivanje verovatnoće da će ispuniti određene vrednosti ili teškoće
koje će nastupiti rođenjem deteta i
- Istovremene podložnosti društvenim pritiscima i opštim normama.

Bekmanova predlaže o modelu koji se sastoji od skupa zdravstvenih i demografskih varijabli i od

varijabli tradicionalnih stavova o supružnicima. Specifična relativna moć ili autnomija partnera
je glavna odrednica reproduktivne odluke a tradicionalnost – netradicionalnost moćnijeg partnera
određuje odluku
Roditeljstvo
Vrednost roditeljstva najviše nam pokazuju primeri dobrovoljnog odustajanja od roditeljstva koji
se beleži kod osoba koji su češće visoko obrazovani, jedinci, netradicionalisti, nereligiozni,
karijeristi, uspešnij su u poslu, zadovoljniji u braku a u životu su zadovoljni koliko i ljudi sa
decom. U starosti na ljude utiče ova odluka o apstinenciji samo ako su samci muškog pola. Kod
prisilnog odustajanja od roditeljstva koje se shvata kao krivica, nesposobnost, neuspeh.
Doživljaj roditeljstva je značajna promena u celom identitetui predstavlja subjektivnu procenu
sopstvene uspešnosti u društveno zafatoj normi roditeljstva a čine ga tri dimenzije:
- Roditeljsko zadovoljstvo – zadovoljstvo odnosom dete-roditelj, vlastitim uspehom kao
roditelja, podrškom bračnog partnera u toj ulozi i zadovoljstvo ponašanjem deteta i
samim sobom kao roditeljem
- Zahtevi i stres roditeljske uloge – sastoji se od dva zasebna pojma: zahteva roditeljske
uloge koji predstavljaju spoljne pritiske da trajno ispunjava roditeljsku ulogu u skladu sa
postavljenim normama i stresa što je unutrašnji doživlja pojedinca da nije u mogućnosti
da ispuni ulogu roditelja u skladu sa postavljenim očekivanjima i normama. Ukoliko
ishod nije pozitivan javlja se osećaj vlastite nekompetencije, teskoba, društvena
usamljenost, otežani odnosi sa bračnim partnerom i slabije telesno zdravlje.
- Osećaj roditeljske kompetencije – subjektivni doživljaj uspešnosti i sposobnosti kao
roditelj, složen je i sastoji se od mnogih pozitivnih i negativnih doživljaja deteta, sebe ,
razvojnih rezultata deteta i odnosa sa detetom.

Uticaj deteta i okoline na doživljaj roditeljstva – prvo što se javi sa dobijanjem detet ajeste osećaj
ugroženosti roditeljske kompetencije i zadovoljstva . Od konstektualnih činioca najvažniji je
kvalitet bračnih odnosa pre rođenja deteta kao i očekivanja od roditeljstva - ukoliko su ona bila
previsoka javiće se veće razočarenje pri dobijanju deteta. Utiče i raspodela poslova i uloga u
odgoju dece između bračnog para gde povoljno deluje muževa podrčka i konkretna pomoć ženi i
ne preterano posesivan angažman majke oko deteta.
Karakteristike roditelja pre rođenja deteta su takođe bitni, pogotovo ženina kontrola
impulsivnosti i muževljeva karakteristika društvenosti, odsutnost depresivnostii arzvijene veštine
rešavanja problema. Nepovoljno deluje ženina potreba za samostalnošću i usmerenost na karijeru
i posao izvan kuće.
Osobine deteta kod novorođenčeta su njegov temperament koji ako je težak može da deluje kao
dete namerno otežava zadatke roditeljstva i smanjuje osećaj kompetencije i stvaranje dobrog
odnosa roditelj – dete. Ovo je naročito zastupljeno kod dece koja su rođena sa nekom manom.
U detinjstvu na roditeljsku kompetenciju najviše utiču deca sa problemima pašnje,
hiperaktivnosti, problemima u razvoju, problematičnog ponašanja, agresivna i prkosna koja
izazivaju osećaj bespomoćnosti.
U adolescenciji dolazi do privremenod prekida dobrog odnosa sa roditeljima, osobito majkom te
povećavanjem sukoba, smanjenje uspešnosti u disciplini kao i emocionalno toplim odnosima.
Izraženo je postepeno smanjenje roditeljske kompetencije i zadovoljstva tokom detetovog
odrastanja, najizrazitije izmeču 10. i 12. godine. Značajno je povezano sa bračnim
zadovoljstvom.

Uticaji subjektivnog osećaja roditeljske kompetencije

Bračno zadovoljstvo se postiže prilagođavanjem oba partnera ka novonastaloj situaciji, pa ono
pada najkasnije do 18. Deteteovog meseca ali se posle toga znatno popravlja, gde će više biti
ugroženi roditelji sa nižim nivoom subjektivnog doživljaja kompetentnosti i onih majki koje su u
braku sa tradicionalnim stavovima. Bračni kvalitet se rođenjem deteta može promeniti na četiti
načina: nagli pad, postupno slabljenje, nepromenjen i blagi porast a sve zavisi od karakteristika
roditelja, deteta, braka i društvene okoline.
Ovaj doživljaj uticaće na atmosferu u porodici i tako stvoriti pozitivnu klimu za detetov razvoj.
Majke koje razviju obeležja senzitivne majke i brižnost za dete stvoriće podražajnu okolinu za
detetovo sigurno afektivno vezivanje. Negativni subjektivni doživljaj roditeljstva izražen kao
manjak roditeljske kompetencije i stres roditeljske uloge uslovljava životnu krizu za oba partnera
i može ugroziti detetov razvoj.
Dužnosti i prava roditelja su osim prirodnim odnosima uređeni i pravno. U savremenom društvu
došlo je do otkrića očeva – zbog sve većeg postotka samohranih porodica i zaposlenosti majke
pašnja se skreće na njihovu zasupljenost u detetovom životu. Majčinstvo i činstvo se razlikuju po
načinu, zastupljenosti uključivanja ali i onosa koji razvijaju sa detetom.
Bolbijev model privrženosti
Bolbi definiše tri važne relacije koje utiču na društveno-emocionalnu relugaciju detetove ličnosti
koja se ističe u kasnijim stupnjevima razvoja. U pitanju su odnos privrženost – negovatelj, učenje
– podučavatelj i igra partner. U prvom odnosu je veoma bitna uloga majke dok je u kasnijim
dominantan otac. Postoje dve ključne komponente roditeljskog ponašanja: roditeljska dostupnost
i prihvatanje detetove rastuće nezavisnosti.
Privrženost je čvrsta emocionalna povezanost između majke i deteta koje dete iskazuje izrazima
sreće i nežnosti prema njoj, izlivima straha kada ona nije tu i traženjem sigurnosti i utehe u
majčinoj blizini i zagrljaju.
U razdoblju predprivrženosti tokom prvih 6 nedelja najbitnija je detetova potreba za
zadovoljenjem oralnih i telesnih potreba. Ove snažne potrebe proizilaze iz aktivnosti amigdale
koja raste ukoliko potreba nije zadovoljena. Što se duže čeka na zadovoljenje potreba ona narasta
a budući da je ona središte negativnih emocija kao što je strah i bes, dette će biti manje sposobno
za emotivnu regulaciju. Ovome su izložena nedonoščad koji su duže bez majčine nege kao i deca
postporođajno depresivnih majki i ona koja se odgajaju u institucijama.
Zatim od 6. Nedelje do 6. Meseca je perios nastanka privrženosti kada se dete vezuje za jednu
osobu, najčešće majku prema kojoj upućuje potrebe za vezivanjem a iz tog odnosa isključuje sve
ostale osobe. U narednom stadijumu jasne privrženosti dete jasno razlikuje majčin lik, sposobno
je da je prati puzanjem i iskaže osećaj straha kada ona napusti prostoriju i umirivanje u njenom
naručju kada se ona vrati. U razdoblju recipročnog odnosa (18 - 36 meseci) smanjuje se strah kad
majka nije tu a dete više nije usmereno samo na nju i dobro podnosi duže odvajanje štopokazuje
da razumeva da je odvajanje kratkotrajno i bezopasno.
Majčino ponašanje koje je pošeljno je senzitivnost za dečije potrebe i reakcija na njih. Ako dete
ne može da uspostavi privrženost javlja se:
- Negativna emocionalnost i nepoverenje prema ljudima i svetu
- Gubitak motivacije i znatiželje
- Smanjena pažnja i aktivnost
- Smanjeno pamćenje
- Nemogućnost korišćenja misaonih funkcija i slabiji školski uspeh

Prve tri godine su najbitnije za detetov emocionalni, društveni i kognitivni razvoj. Sa

kvalitetnom privrženošću se naglašava i odbijanje od dojenja kao bitan faktor. Ono ima
zdravstvenu ali i društvenu i emocionalne posledice. Razlikuju se u odnosu na to na kojem
uzrastu se dete odbija od sisanja (uglavnom oko 1. godine) i na to ko preuzima inicijativu. Ovo je
glavni činioc u sastavu privrženost – negovatelj i na njemu se po nekim autorima stavlja premalo
naglaska u zapadnjačkim i industrijalizovanim zemljama.
Nakon prelaska iz ove faze u fazu učenje – mentor i igra – partner koja je u savremenijim
društvima nešto ubrzana, u odgoj dece se znatno više uključuju otac i siblinzi. Iako svaki otac
ima poseban pristup svom detteu, sve očinske prakse se odlikuju njegovim mentorstvom i
partnerstvom kao i njegovo podsticanje autonomije kod deteta i uključivanj eu svet van
porodice.
Odnos deteta i majke uglavnom je brižan i usmeravajući, podučavaju detete lepom ponašanju i
doživljaj da je majka topla štiti dete od delinkvencije. Odnos oca uključuje više zabave i
rešavanje problema i autonomiji, ako dete smatra da je otac brižan i topaozaštićuje detet od
depresije i anksioznosti u adolescenciji.
Članak sa e-učionice koji opisuje validnost instrumenta Indeks roditeljskog stresa: kratka forma
– ja sam samo izdvojila deo koji se odnosi na opis komponenti roditeljstva
Povišen stres povezan sa zahtevima roditeljstva korelira sa jezgrom negativnih roditeljskih
karakteristika, uključujući i nizak nivo roditeljske topline i recipročnosti, nezdravih vaspitnih
stilova i upotrebom oštre discipline. Roditeljski stres je obično viši kod roditelja koji
zloostavljaju i zapostavljaju decu. Kada se u obzir uzme stres koji nastaje brigom o deci i uticaj
roditelja na dečije socijalno prilagođavanje, evaluacija roditeljskog stresa je relevantna za mnoge
kliničke odluke u okviru porodice – kao što je prolazak kroz razvod ili odluka o starateljstvu nad
decom lii za determinaciju roditeljske kompetencije i rizika za zloostavljanje dece. Redukcija
roditeljskog stresa se smatra kao važna komponenta za roditelje dece s disruptivnim problemima
u ponašanju, razvojnim nedostacima i zaostacima, kao i hroničnim bolestima.
Indeks roditeljskog stresa je instrument koji je dugotrajan i u kontekstu značajna baterija za
procenu vremena koje može biti previsoko(zaštitno, zabranjeno?). Potvrđenesu tri dimenzije koje
se nazivaju:
1. Zahtevno dete (Difficult child)
2. Roditeljski distres (Parent Distress)
3. Roditelj-dete disfunkcionalna interakcija (Parent-child Dyfunctional Interaction)

U početku istraživanja, instrument je pokazao trofaktorsku soluciju sa datim dimenzijama, pa čak

i u njegovom kraćem obliku. Osobe koje su pisale ovaj rad su htele da provere taj rezultat jer se
činio kao promenljiv u zavisnosti od uzorka. Dakle skorovi na ovom testu predviđali su
disciplinske strategije koje roditelji koriste, roditeljskim izveštajima o korišćenju različitih
strategija za promociju njihovih vršnjačkih veza. Instrument nije validiran putem objektivnog
posmatranja roditeljskog ponašanja. Obe forme instrumenta koreliraju sa roditeljskim
percepcijama dečije prilagođenosti. Mera roditeljskog stresa bi trebalo da diskriminiše između
roditelja sa neprikladnom brigom i onih koji koriste prikladne i zdrave načine vaspitavanja.
Nekoliko studija je pokazalo da mera korelira sa potencijalom za zloostavljanje dece, koji je više
kod takvih roditelja u odnosu na mame i tate koji su fini. Takoše je viši kod majki koje su
zavisne od nekih supstanci.
Nakon sprovedenog istraživanja autori članka su zaključili da instrument ne podržava
trofaktorsku strukturu, već da je ona dvofaktorska i dve skale koje su našle su nazvale PD i CS.
(kako su našle da jedan faktor korelira sa ajtemima koji su povezani sa roditeljskim
karakteritikama a da drugi korelira sa tvrdnjama koje se odnose na decu ovaj prvi je Personal
Distress a ovaj drugi Childrearing Stress). Roditelji sa visokim skorom na PD su izvestili o lošem
emocionalnom zdravlju a oni koji su na CS izvestili kako njihovo dete ima teškoće u samo-
regulišućem kapacitetu i zahtevnošću, videli su njegovu prilagođenost kao visoko problematičnu
na razdvojenim merama.CS skala je bila bolji prediktor u posmatranom i roditeljski
izveštavanom ponašanju. PD skala je bila nepovezana sa dečje povezanim konstruktima kada je
njihov prediktor bila CS skala. PD skala je predviđala jeinstvenu varijansu u roditeljskom
emocionalnom zdravlju čak i kada je kontrolišuća varijabla bila CS skala. Zaključak da se
roditeljski stres mora videti kao multidimenzionalni konstrukt. CS skala je bila prediktivnog
učešća u poduzorku roditelja zloostavljača i preporučuju dalje istraživanje u kliničkom
odlučivanju i dalji izgradnji teorije.

U globalu autori su samo reorganizovali stavke sa trofaktorskog na dvofaktorsko rešenje koje je

sve tvrdnje podelilo na roditeljski ili dečje-orijentisane. Na osnovu njega je ok odrediti budućeg
nepouzdanog roditelja ili roditelja zloostavljača.
Dalje se nastavlja gradivo iz knjige
Majčinstvo je za žene najvažniji izbor ličnog identiteta , to je središnja uloga za ženu i merilo
njene ženstvenosti. Istovremeno je temelj največeg ispunjenja, sreće i razvoja ali i depresije
anksioznosti i straha..
Količina majčinske uključenosti se u novije vreme menja, sada je sve ujednačenija sa
uključenošću oca, pogotovo u porodicama egalitarističkih stavova ali ipak je majčina uključenost
veća od očeve.Ona je bitna za razvoj dece a prevelika količina nebrige u prvih 4,5 godina najviše
utiče na detetov kognitivni razvoj tako da njena radna obaveza i izostajanje iz kuće ne sme biti
duže od 30 radnih sati. Obrazovanije majke se viže i kvalitetnije bave decom, stavljajući fokus
na njegov kognitivni razvoj.
Majčinska praksa uključuje ne samo odgovaranje na dečije osnovne potrebe već i stvaranje
dubokog emocionalnog odnosa koji je nužan za njegovo razvijanje sigurnosti. Iako je doživljaj
majčinstva za svaku majku drugačiji, svaka od njihodlikuje se majčinskom praksom a to je nega,
zaštita i odgajanje dece Oblik majčinstva koji u prvi plan stavlja tradicionalnu ulogu majke i
dalje predtavlja ideal i društvenu normu kao najsigurnije okruženje za pravilan i dobar deteteov
razvoj. Autori stavljaju naglasak na univerzalnost ove majčinske prakse. Majke će, bez obzira na
socijalni, ekonomski i kulturni kontekst ispunjavati iste zadatke i doživeti roditeljsko
zadovoljstvo, kompetentnost i uticaj na detetov razvoj.Specifične majke, koje nemaju
tradicionalno zamišljenu porodicu dosta zavise od sredine u kojoj se nalaze – od ekonomskih
uslova do podrške društvene okoline u kojoj je smeštena.
Specifični doprinos majčinskog bavljenja detetom se odražava na detetovu sposobnost
emocionalne regulacije – senzitivno majčinstvo omogućava detetu da nauči da se umiruje i uteši
kada je ljuti ili tužno što se razvija u prvih nekoliko meseci i olakšava detetu da kasnije
uspostavi zadovoljavajuće društvene odnose sa osobama u okolini.

Uloga oca se znatno promenila u proteklom veku i još uvek je u procesu ponovnog određenja. S
industralizacijom, usmerenost muškarca na ekonomsku ulogu je značila da su oni radili izvan
kuće, te da su provodili manje vremena sa svojom decom. Njihova se odgovornost usmerila na to
da budu dobri ekonomski staratelji. Poslednjih je decenija posraslo očekivanje da očevi ne bi
trebalo samo da ekonomski obezbeđuju porodicu, već i da treba aktivno da učestvuju u nezi
dece. Ti stavovi su bili poduprti povećanjem broja zaposlenih majki.
Vreme u kojem osoba postaje roditelj ima važan efekat na učestvovanje oca u aktivnostima
podizanja dece. Očevi adolescenati su u raskoraku s normativnim životnim razvojem, i u
njihovom slučaju aktivnosti staranja o detetu ometaju napredovanje u obrazovanju i sticanju
znanja, što je primereno njihovom životnom razdoblju. Muškarci koji imaju decu rano u odrasloj
dobi imaju više energije za aktivnosti uobičajene za ulogu oca, kao što je fizička igra, ali je ta
prednost ranog očinstva poništena finansijskim i vremenskim naporima i suprotstavljenim
zahtevima istovremene izgradnje karijere i porodice. Kada se roditeljstvo odgodi karijera je
možda već izgrađena ili nije toliko važna. Kasno očinstvo dopušta veću fleksibilnost u državanju
ravnoteže između tih zahteva. Moguće je da su kasniji očevi zreliji i imaju više emocionalne
spremnosti za roditeljstvo od mlađih. Kasni očevi provode više vremena s decom nego mladi
očevi, i imaju pozitivnija osećanja u vezi sa roditeljstvom.
Subjektivan očinski doživljaj roditeljstva – odgajanje dece nije nužno muškarčeva uloga i često
se socijalizacijom oni ne spremaju na roditeljski poziv. Učenjem osnovnih rodie+teljskih
kompetencija, oni postupno postaju sigurni u svoje veštine i ostvariće pozitivan i samopouzdan
subjektivni doživljaj roditeljstva. Mlađi očevi se često uključuju u odgoj dece tek kada ona
steknu početne komunikacijske veštine. Veće zadovoljstvo pokazuju očevi koji imaju
nezahtevnu decu, veće bračno zadovoljstvo, koji su samopouzdaniji, sigurniji i pripremljeniji na
roditeljsku ulogu. Uključivanje u odgoj će biti korisno samo ako je dobrovoljno, u porodicama
gde su oni na to prinuđeni zbog zaposlenja majke očevi iskazuju niže zadovoljstvo. Ipak, u
brakovima gde su uloge u odgoju ravnomerno raspoređene zabeležava se više bračno
zadovoljstvo, kao i veća društvena i kognitivna kompetencija dece. U očevo bavljenje detetom
spadaju kognitivne (razmišljanje o detetu), emocionalne (pokazivanje nežnosti), ponašajne
(igranje) komponente kao i materijalna podrška, moralni odgoj i emocionalna podrška majci.
Količina očeve uključenosti – ovo znatno oblikuju kulturalni činioci ali i količina slobodnog
vremena, zaposlenost majke, broj odraslih u porodici kao i uzrast najmlađeg deteta. Kada je
očeva uloga kao hranitelja olakšana društvenpm brigom (znači daju mu se povlastice da bi se
posvetio detetu, nešto kao vrsta trudničkog/porodiljskog za žene) imaće viže vremena više
vremena i zanimanja za brigu o detetu posebno akosu obrazovaniji i egalitarniji. Ali kada je na to
prisiljen zbog zaposlenosti žene, baviće se više decom ali će biti nezadovoljan i pogoršati bračne
odnose pogotovo ako ima niže obrazovanje i čvrste tradicionalne stavove prema porodici.
Vrsta očeve uključenosti - Kod odojčadi su mnogo manje uključeni, pogotovo do treće godine u
tradicionalnim ali i netradicionalnim društvima gde su muževi imali i porodiljsko. Ipak sa
uzrastom deteta majčinska uključenost se psotepeno smanjuje a očinska sve više povećava a na
to najviže utiču činioci kao što su rod deteta, promene u životu oca (uglavnom radne prirode).
Deca starija od 30 meseci se više igraju sa ocem nego sa majkom , pogotovo u sportskim igrama,
trčanju, telesnim igrama. Očevo odbacivanje izrazito nepovoljno deluje na emocionalni razvoj
dece i najčešći j euzrok nasilničkog, delinkventskog i zavisničkog ponašanja adolescenata.
Specifičan doprinos očevog bavljenja detetom - Utiče na školski uspeh, socijalne
veštine,uspešnost u odrasloj dobi, podstiče školska postignuća i kreativnost, socijalno-
emocionalni razvoj, prilagođavanje u adolescenciji, intelektualan razvoj, društvenu kompetenciju
i unutrašnji lokus kontrole.Povećava socijalnu uključenost pa time utiče na partnerske i bračne
odnose ali sopstvene bračne odnose jer povećava bliskost sa detetovom majkom a njegovom
ženom.
Odloženi učinak očevog uključivanja se odlikuje u tome da se njegova uključenost u prvih 30
meseci odražava na detetovu inteligenciju u kasnjem detinjstvu, privrženost u adolescenciji.
Naredni deo, pa sve do Savremenog roditeljstva je iz prezentacije koja je bila izuzetno taksativna
pa za neke stvari nisam uspela da shvatim šta treba da znače ili bar da sklopim neku normalnu
rečenicu.
Roditeljstvo se shvata kao jedna vrsta generativnosti – ispunjenja i razrešavanja Eriksonove krize
srednjeg doba. Roditeljstvo (sociologija) je društvena uloga i praksa, „skup stavova, odnosa i
aktivnosti u svakodnevnom životu pojedinaca koji odgajaju potomstvo“.
Šeldon navodi četiri aspekta: biološki/genetski, socijalni, pravni i etički.
Roditeljstvo podrazumeva motivaciju, prihvatanje odgovornosti za decu, vrednosti i ciljeve koji
mogu biti praktične i ekonomske i psihološke Činioci koji imaju uticaja na roditeljstvo su
biološki, psihološki i socijalni (istorijski).
Motivacija za roditeljstvom: Da li postoji “materinski instinkt”? - AV kao adaptivni mehanizam
Rabin i Green (1968, zadatak završavanja rečenica) - šta roditelji očekuju od dece i kakve
potrebe deca treba da ispune određuju četiri grupe motiva a to su: altruistički, fatalistički,
narcistički i nstrumentalistički.
Hoffman i Hoffman određuju (psihološku) cena deteta
- Dete donosi finansijske probleme 
- Moj partner ne želi dete 
- Dete ograničava slobodno vreme 
- Dete donosi puno obaveza 
- Dete ograničava vreme sa partnerom 
- Dete bi bila prepreka za moju karijeru 
- Briga o detetu bi bilo psihičko opterećenje za mene 
- Podizanje deteta donosi ogromnu odgovornost 
- Plašim se da ne rodim dete sa anomalijama
Kod nas postoji socijalni pritisak, motivacija da se dete neguje i da se o njemu brine (altruistička)
i obezbeđivanje kontinuiteta porodice (liči na fatalističku).
Faze roditeljstva (zadovoljstvo): Kestenberg 1970 navodi potpuno, delimično i roditeljstvo bez
deteta.
Odnosi roditelja i dece u različitim fazama – izazov (sendvič)
Svaka sličnost sa Eriksonovim stadijumima u razvoju deteta nije slučajna!
Galinsky (1981) šest stadijima roditeljstva:
1. predviđanja i zamišljanja (trudnoća)
2. negovanja (do druge godine)
3. autoriteta (do pete godine)
4. interpretacije (do dvanaeste godine)
5. međuzavisnosti (adolescencija)
6. odlaska iz roditeljskog doma
Roditeljstvo u mlađem odraslom dobu - Od čega zavisi roditeljska predanost, sem...?
- istaknutosti te uloge u njihovu samopoimanju,
- pozitivno vrednovanje uloge (percepcija)
- zadovoljstva što ga ta uloga pruža

Da li su ove tri stavke odgovor na pitanje, ili dodatak ili šta već ja pojma nemam 
Autonomno i spojeno majčinstvo
Autonomno - doživljaj ponosa što deca postaju samostalne, zrele i omiljene osobe; majke imaju
visoko samopoštovanje i osećaj da kontrolišu svoj život
Spojeno - osećaj da samo deca daju smisao životu i da su majke nezamenjive u dečjim životima.
Imaju niže samopoštovanje, više se žale na svoj život, više su anksiozne ili depresivne
Zadovoljstvo roditeljstvom veće je kad promene u dečjem razvoju prate adekvatne promene
roditeljskog odnosa prema deci
Stilovi roditeljstva - Maccoby i Martin
1. Autoritativni, puno topline, brige, pažnje, osetljivi prema svojoj deci postavljaju jasne
granice i održavaju okolinu predvidljivom vode računa o detetovim osećanjima,
objašnjavaju svoje odluke i pitaju dete za mišljenje, deca ovih roditelja su samopouzdana,
sigurna u sebe, spremna da prihvate rizik, imaju potrebu za postignućem i imaju visoku
samokontrolu
2. Autoritarni, malo topline, puno nadzora, strogi, zahtevni, disciplinu održavaju kaznama i
pretnjama cilj im je da imaju poslušno dete koje poštuje autoritete i tradiciju, ne
objašnjavaju svoje postupke i nisu zainteresovani za detetova osećanja, deca ovih
roditelja su nezadovoljna, ćudljiva, lako se uzrujaju, nesigurna su, agresivna ili izrazito
povučena
3. Popustljivi nalaze se na dimenziji topline visoko, a nisko na dimenziji nadzora, puni
ljubavi, emocionalno osetljivi, prihvataju i ohrabruju svoje dete postavljaju premalo
ograničenja, nemaju strukture, reda ni poretka deca nemaju osećaj odgovornosti i
nesigurna su, imaju slabu samokontrolu, reaguju nezrelo i agresivna su kad ne dobiju ono
što žele
4. Ravnodušni, nezainteresovani, nisko na obe dimenzije, zaokupljeni sami sobom
postavljaju malo ograničenja detetu, ali pružaju i malo pažnje, zanimanja i emocionalne
 podrške. Deca odrasla u ovakvoj porodici su promenljivog raspoloženja, nemaju kontrolu
nad svojim ponašanjem, ne zanima ih škola.

Amato i Fowler (2002) - 3.400 porodica u toku 5 godina – visok stepen roditeljske podrške i
kontrole i odsustvo strogog kažnjavanja u pozitvnoj korelaciji sa merama blagostanja deteta
(procene roditelja i dece)
Rasa, SES i struktura porodice
“When parents spend time with children, help with homework, talk about problems, provide
encouragement, and show affection, children do well. When parents provide a high level of
monitoring and expect their children to follow family rules, adolescents engage in less
deviant behavior. Finally, when parents rely on hitting and yelling as frequent methods of
responding to children's misbehavior, children's well-being decline.”

D – R: temperament
“It’s not that good parenting produces good children, it’s that good children produce good
parenting” Judith Harris (Nurture Assumption)
Tomas, Čes i Birch - Laka 40%, teška 10%, zatvorena 45% (deca u odnosu na
temperament)
Neke karakteristike dece različitog temperamenta:

APPROACH INTENSIT
TYPE OF ACTIVITY RHYTHMICIT QUALITY
WITHDRAWA ADAPTABILITY Y OF
CHILD LEVEL Y OF MOOD
L REACTION

The amount
of friendly,
pleasant,
The The ease with The energy
Regularity of joyful
proportion of The response to which a child of response
hunger, behavior as
active a new object or adapts to changes regardless of
excretion, sleep contrasted
periods to person in his its quality or
and wakefulness with
inactive ones environment direction
unpleasant,
unfriendly
behavior
VERY POSITIVE VERY LOW OR
"EASY" VARIES POSITIVE
REGULAR APPROACH ADAPTABLE MILD
INITIAL
"SLOW TO LOW TO SLOWLY SLIGHTLY
VARIES WITHDRAWA MILD
WARM UP" MODERATE ADAPTABLE NEGATIVE
L
"DIFFICULT WITHDRAWA SLOWLY
VARIES IRREGULAR INTENSE NEGATIVE
" L ADAPTABLE
Budi bog s nama I ovom tabelom

Buss i Plomin su pronašli tri dimenzije dečijeg temperamenta i to su emocionalnost, aktivnost i

socijabilnost.
Nepotpuni pojam majke
Genetska majka (davalac genetskog materijala).
 Biološka/gestaciona majka (žena koja nosi dete).
Socijalna majka (žena koja odgaja dete, usvojiteljka, usvojiteljka detata u okviru surogat
aranžmana).
Genetska majka i biološka/gestaciona majka – slučaj tradicionalnog surogatstva.
Biološka/gestaciona majka i socijalna majka – slučaj žene koja nosi dete začeto putem
donirane jajne ćelije, kome će biti i socijalna majka.
Genetska majka i socijalna majka – slučaj u kojem je dete začeto putem jajne ćelije njegove
buduće socijalne majke, a trudnoću iznosi gestaciona surogat majka.
Holistički pojam majke: Genetska, biološka/ gestaciona i socijalna majka.
Nepotpuni pojam oca:
Genetski otac (davalac genetskog materijala).
Socijalni otac (muškarac koji odgaja dete, usvojitelj, usvojitelj deteta nastalog u okviru
surogat aranžmana).
Holstički pojam oca: genetski I socijalni otac
Alternativni načini postajanja roditeljem i alternativni oblici porodice može biti kolaborativna
reprodukcija. Druge varijacije su roditelji samci, roditelji deteta svog bračnog druga (očuh,
maćeha), roditelji usvojenog deteta, roditelji homoseksualci.
Ovaj deo je iz knjige:
Savremeno roditeljstvo
Više egalitarnih stavova pokazali su mlađe osobe, žene i pojedinci uključeni u liberalne političke
orijentacije, individualističkih, bogatijih zemalja sa boljom pozicijom žene. Savremeno
roditeljstvo shvata se kao ravnopravno roditeljsko partnerstvo gde se uloge i poslovi dele na
osnovu uloženog napora i truda, ravnopravno i zajednički se dogovaraju a ne na osnovu podele
muških i ženskih poslova. Majčinstvo i očinstvo su bitni iz različitih razloga pa samo jedan ne
može u potpunost zameniti kvalitet odgoja sa oba prisutn roditelja. Deca mogu biti kvalitetno
odgajana u porodicama različitih struktura i rodova ali moraju imati jednu odraslu i odgovornu
osobu sa kojom će uspostaviti emocionalni odnos i dosledan topli odnos.
Kulture se međusobno razlikuju u jasnoći i odeređenosti normi roditeljstva, propisanoj ili
uobičajenoj porodičnoj i društvenoj podršci, uslovima za roditeljsku pripremljenost i u
očekivanjima od deteta.
Nema ni u knjizi ni u prezentacijama ali je bilo u skripti iz Strahinjinog foldera:
Gubitak kontakta s ocem ima uticaj i na odnos odraslog deteta i roditelja. Nešto više od 50%
muškaraca starijih od 60 godina koji su nekad bili razvedeni imaju nedeljne konrakte sa svojom
odraslom decom, u poređenju s 90% muškaraca koji se nisu razvodili, a imaju nedeljne kontakte
s decom. Jedan pozitivan nalaz je utvrđen u vezi sa porodicama s jednim roditeljem koji se tiče
veće uključenosti muškaraca koji su odrasli u takvoj porodici u kućne poslove kada postanu
supružnici i roditelji; pretpostavka je da je uzork tome manja razlučenost polnih uloga i zadataka
u porodici s jednim roditeljeme, što može doprineti stavovima o ravnopravnosti. Očevi koji su
obrazovaniji i veše zarađuju, te oni koji su bili venčani s majkama svoje dece i češće viđaju decu
će pre pružiti potporu svojoj deci.
Steinberg pretpostavlja da više sukoba s majkama nego s očevima može biti posledica veće
svakodnevne uloge majke u podizanju dece, što pruža više prigoda za sukob. Adolescent, takođe,
može da oseća potrebu da pokaže veću nazavisnost i nov identitet u odnosu na majku, glavnog
staratelja. Suprotno, čini se da se sukobi s očevima u pubertetu, bez obzira na pol deteta, ne
povećavaju, međutim, kada sin dosegne pubertet povećava se očeva zahtevnost i poslušnost sina
prema ocu. Steinberg pretpostavlja da se mladići uzdižu iznad majčinog položaja u hijerarhiji
uticaja u porodici.
Srednje godine – generativnost i odgovornost
Odeljak iz generativnosti je preuzet iz dodatnog članka koji stoji na e-učionici, menopauza se
kao tema javila samo u knjizi a sve ostalo se uglavnom javlja u prezentacijama
Percepcija o početku srednje dobi varira s društvenim slojem – postoji velika raznolikost u
stavovima i ponašanjima u našoj kulturi, naročito u prelaznim razdobljima, kao i ograničenja
korišćenja hornološke dobi kao odrednice razvojnih razdoblja. Ona postoji u životnom ciklusu
od XX veka.
Prosečni životni vek se dramatično produžio tokom XX veka; duže očekivano trajanje života
utiče i na vreme kada ljudi postanu svesni svoje smrtnosti, a koja se tipično javlja u srednjim
godinama, ubrzavajući pojavu „krize srednjih godina“.
Stadijum praznog gnezda, koji se javlja nakon što deca napuste dom, relativno je nova pojava u
porodičnom životnom ciklusu. S produženjem očekivanog trajanja života, smanjenjem veličine
porodice i razmaka u rađanju dece, prosečni par može očekivati da će živeti još skoro 20 godina
nakon što se poslednje dete odseli.
Havinghurst je naveo specifične razvojne zadatke s kojima se suočavaju sredovečni ljudi u našoj
kulturi:
1. Prihvatanje i priloagođavanje na fiziološke promene;
2. Postizanje i održavanje uspešnosti u svom zanimanju.
3. Prilagođavanje ostarelim roditeljima.
4. Pomaganje deci adolescentima da postanu odrasle sretne i odgovorne osobe.
5. Odnos prema supružniku kao osobi.
6. Preuzimanje društvene i građanske dužnosti.
7. Aktivno provođenje slobodnog vremena.
Generativnost
Generativnost je širok pojam koji uključuje stvaranje i brigu o deci, materijalnim produktima i
idejama koje će nadživeti pojedinca i koji doprinosi dobroditi i održavanju kontinuiteta društva u
kojem pojedinac živi. Tvorac ovog koncepta je Erik Erikson.
Eriksonov model: Generativnost je briga za stvaranje i vođenje sledećeg naraštaja. To je
dominantno psihosocijalno obeležje sedmog stadijuma razvoja ili srednje odrasle dobi. Može se
iskazati na različite načine: rađanjem dece, roditeljstvom, produktivnošću, kreatuvnošću i brigom
za druge., kroz pomaganje i vođenje mlađih naraštaja, vlastite profesionalne doprinose i
društveni i politički angažman – dokle god se sve što se stvara prenosi s naraštaja na naraštaj.
Brižnost je, prema Eriksonu, ljudska vrlina koja se vezuje za generativnost. Zreli odrasli ljudi su
oni koji brinu o deci koju su rodili, o poslu koji rade i o dobrobiti drugih u društvu u kojem žive.
Kod odraslih koje ne uspeju da izraze generativnost dolazi do stagnacije, odbacivanja drugih i
zaokupljenosti samim sobom i vlastitim potrebama. Takve osobe mogu razviti potrebu za
pseudointimnošću i udovoljavaju sebi kao da su sami sebi jedino dete.
Glavni nedostatak modela su ograničenja uzoraka i metrijska ograničenja korišćenih
instrumenata.
Valijantov pristup generativnosti – Odvija se kroz dve faze – započinje brigom za jednu ili više
mlađih osoba kroz ulogu mentora ili učitelja ali zatim se proširuje na veću grupu ljudi koje uči
očuvanju kulturalnih vrednosti i tradicije. Prvi stadijum je stadijum konsolidacije karijere
naspram zaokupljenosti sobom u kojem se muškarci tridesetih godina uglavnom usmeravaju ka
učvršćivanju položaja u svom zanimanju. Drugi stadijum je čuvar značenja naspram rigidnosti u
kojem muškarci 50-60ih iskazuju sve veću potrebu za očuvanjem i prenošenjem kulturalnih
vrednosti drugima.
Generativnost delovanja i zajedništva koji su opisivali mnogi autori koji su nastojali da prošire
Eriksonov model. Generativnost delovanja definišu kao želju da se ostavi značajan trag za
sobom po kojem će pojedinca pamtiti i nakon njegove smrt. Generativnost zajedništva odražava
potrebu da se bude potreban, tj. Želju da se brine, neguje, pomaže i podučava druge, posebno
pripadnike mlađih naraštaja. Istraživanja pokazuju da je generativnost više povezana sa
motivima zajedništva. Neki autori naglašavaju da delovanje uključuje i pojedinčevu potrebu da
sebi napravi neku vrstu spomenika ili produžetak sebe a zajedništvo odražava brigu o
generativnom objektu čiji život je važniji od vlastitog.
MekAdamsov i Destobinov model generativnosti uključuje sedam međusobno povezanih
komponenti okupljenih oko jedinstvemog cilja protoka dobrobiti i razvoja budućih generacija:
1. Kulturalni zahtevi koji se odnose na družtvena očekivanja usmerena na odrasl osobe da
preuzmu generativne uloge – pretpostavlja se da se vrhunac generativnosti postiže u ovoj
dobi baš zbog ovih zahteva
2. Generativna želja je duboko ukorenjena potreba osobe da bude potrebna drugia i želja da
ostavi značajan trag za sobom po kojem će biti upamćena. Odlikuje se sbičnom željom
pojedinca da ostavi vlastiti trag u svetu i nadživi svoju telesnu egzistenciju.
3. Generativna briga je opšta usmerenost na dobrbit sledeće generacije
4. Generativna predanost je donošenje odluka i postavljanje ciljeva usmerenih generativnom
delovanju. Ogleda se u oblikovanju i radu na ostvarivanju ličnih težnji, projekata,
životnih ciljeva.
5. Vera u vrednost ljudskog delovanja – (Eriksonova vera u vrstu) može da ojača 4. i to je
temeljno uverenje da je život u osnovi dobar i vredan, naročito kada se misli na
budućnost.
6. Generativno delovanje može biti podstaknuta kulturalnim zahtevim i generativnom
željom i biće posledica snažne generativne predanosti. Može se javiti kao stvaranje
pozitivnih produkata u najžirem smislu reči, kao čuvanje onoga što se smatra vrednim
ovakvog delovanja i prenošenje onoga što je stvoreno ili sačuvano sledećem naraštaju.
7. Gradeći generativnu priču, daje se lično značenje prethodnim komponentama – tako se
piše generativni skript.
Model još uvek nije proveren zbog veza koje se javljaju među komponentama ali i zbog teške
operacionalizacije komponenti.
Model statusa generativnosti predstavlja tipologiju stilova rešenja krize generativnosti i odražava
Eriksonovu tenziju pozitivnog i negativnog pola koji obeležava ishod psihosocijalnih studija.
Model predstavlja pet statusa ili stilova generativnosti na osnovi dva kriterijuma: uključenost
(involvement) i obuhvaćanje (inclusivity). Uključenost se odnosi na ponašanja koja odražavaju
brigu za vlastiti razvoj i razvoj drugih, na osećaj odgovornosti za razvijanje i deljenje znanja i
veština s drugima, te na sposobnost nošenja s obavezama. Obuhvaćanje se odnosi na brigu za
druge, tj. na to ko ili šta će sve biti objekt brige. Generativni status predstavlja pozitivan
psihosocijalni ishod.
Generativne osobe obeležava visok stupanj uključenosti i obuhvaćanja, i za sebe i za druge. One
su jako predane svom poslu, ulažu u dobrobit mladih i zanimaju ih širi društveni problemi.
Osobe orijentisane ka delovanju (status djelovanja) imaju visok stupanj uključenosti i
obuhvaćanja za sebe, ali ne i za druge. Zaokupljene vlastitim ciljevima i ličnim interesima ne
nalaze dovoljno vremena za brigu o drugima i dobrovoljni rad, osim ako ne procene da iz toga
mogu izvući ličnu korist.
Osobe orijentisane zajedništvu (status zajedništva) su visoko na uključenosti i obuhvaćanju za
druge, ali ne i za sebe. Mnogo ulažu u druge, često u takvoj meri da vlastite želje i interese
zanemaruju. Ove su osobe cesto velikodušne i spremne pomoći, no njihova snažna potreba da
budu potrebne može sputavati tudu samostalnost.
Konvencionalne osobe imaju visok stupanj uključenosti i nizak stupanj obuhvaćanja, i za sebe i
za druge. Iako pokazuju istinsku brigu za druge, životna su gledišta i iskustva koja im mogu
preneti ograničena. Opiru se odstupanjima od ustaljenih vrijednosti ili životnog stila. Njihovo
zanimanje za društvene probleme je obično ograničeno na probleme koji se tiču njihove porodice
i supkulture kojoj pripadaju.
Stagniraujće osobe obeležavaju nizak stupanj i uključenosti i obuhvaćanja, za sebe i za druge.
Status stagnacije predstavlja najgori psihosocijalni ishod. Ove osobe malo ulažu u svoj posao,
saradnike, pripadnike mladih naraštaja i u razvoj društva u cjelini. Uz to, nisu posebno
zainteresovane za politička ili društvena zbivanja.
Ove strategije mogu se ogledati u mnogim životnim domenama: posao, društveni angažman,
porodični i prijateljski odnosi te osobni interesi i ciljevi.

Generacija u sendviču - Sredovečni su jedinstvenom položaju u svojoj porodici, oni su i roditelji

i deca. Brody je to nazvao „škripac srednje generacije“.

Roditeljstvo u srednjoj dobi

Naglašavaju se dva različita viđenja učinka smanjenja roditeljskih odgovornosti. Prvo
sredovečne osobe (naročito majke) vidi kao depresivne i usmaljene, kako pate od sindroma
praznog gnezda. Drugo prikazuje roditelje kako doživljavaju obnovljen osećaj slobode i
mogućnosti nakon što su se deca otisnula. Oba viđenja naglašavaju izvesno obustavljanje
roditeljske uloge tokom srednje dobi. Međutim za većinu osoba roditeljstvo je doživotna uloga, a
ono što se menja u srednjoj dobi jesu zahtevi na roditeljsko ponašanje i priroda odnosa osobe sa
svojom decom koja sazrevaju.
Roditeljska uloga može biti posve različita za osobe u ranoj i kasnoj srednjoj dobi. Mnogi
roditelji u ranoj srednjoj dobi imaju decu adolescente koji su u procesu postizanja telesne
zrelosti, društvene aktivnosti i psihološke nezavinosti. Utvrđeno je da su te promene kod
adolescenta povezane sa većim udaljavanjem u odnosu roditelj – dete, te s povećanim uticajem
adolescenta na donošenje odluka u porodici. Viđenje praznog gnezda (prvo gore navedeno)
pretpostavilo bi da su više pogođeni roditelji koji su puno psihološki uložili u roditeljsku ulogu.
Za razliku od njih, roditelji koji su manje psihološki ulagali u roditeljsku ulogu, više su ulagali u
uloge izvan porodice (npr. profesionalnu) i biće manje pogođeni prelaznim stresorima
povezanim sa ulogom roditelja adolescenta.
Silverberg i Steinberg nalaze potpore za drugu, ali ne i za prvu pretpostavku. To znači da su oni
roditelji koji su nisu puno ulagali u svoju profesionalnu ulogu iskazivali veću zabrinutost u
srednjoj dobi, manje životno zadovoljstvo i učestalije psihičke simptome kako su njihovi
adolescenti sazrevali i upuštali se u sve više heteroseksualnih aktivnost. Ulaganje u vanporodične
aktivnosti pruža druge izvore zadovoljstva i osobnog identiteta koji ublažava posledice
sazrevanja vlatite dece i širenja njihova društvenog sveta.
Kasna srednja dob može biti početak procenjivanja kako su deca „ispala“. Roditelji vide uspehe
i prilagođenost svoje dece. To je vreme razmišljanja o deci kao odraslima i o sebi kao roditelju.
Neki autori su pokazali da je osećaj dobrobiti kod oba roditelja povezan sa njihovom procenom
društvene i lične prilagođenosti njihove dece. Neočekivan je bio nalaz da je stepen doborbiti
roditelja bio puno slabije povezan sa stepenom postignuća njihove dece u obrazovanju ili
zanimanju. Što se tiče prilagođenosti, roditelji koji su svoju decu procenjivali uspešnijom od
sebe samih u mlađem odraslom dobu pokazali su niži stepen dobrobiti. Ovaj nalaz podupire
tvrdnju o socijalnom poređenju, prema kom poređenje sa boljima od sebe ima posledice na
samopoštovanje. Veći stepen dobrobiti kod roditelja bio je povezan sa boljim postignućem
njihove dece u istoj dobi. Ovaj nalaz podupire Eriksonovo viđenje o generativnosti kao najvećem
izazovu srednje dobi.
Ostareli roditelji
Briga o ostarelim roditeljima postala normativni deo srednje dobi. Zadatak obično pada na
odraslu decu, pogotovo na ćerke. Cantor je potkrepila dokazima sistem „hijerarhijske nadoknade
potpore“, koji smatra da je potpora starijima aktivirana redom, od najbližih odnosa do manje
bliskih odnosa. Žene koje se zaposlene, a staraju se o roditeljima, što im može predstavljati
napor, Brody je nazvao „ženama u sredini“. Većina roditelja ne živi sa svojom decom, ali kad to
jeste sličaj, često se useljavaju nakon što se najmlađa generacija odselila. Brody je to spominjao
kao „ponovno popunjavanje praznog gnezda“.
Potpora koju deca pružaju roditeljima najčešće je emocionalna, ali pružaju i neposredne usluge
kao što je obavljanje poslova, nabavka, prevoz. Deca posreduju između starije osobe i formalnih
ustanova. Pružanje novčane pomoći i prihvatanje roditelja u sopstveni dom su još dve
odgovornosti za koje deca veruju da ih treba pružiti roditeljima.
Najopštija vrsta napora koju staratelj doživljava je emocionalna: briga zbog zdravlja rodielja i
potreba za prihvatanjem promena kod starijeg roditelja. Većina staratelja doživljava i ograničenja
u vremenu i slobodi, što može dovesti do nesklada u porodici. Puno ređe se navode napori oko
pružanja novčane pomoći. Pozitivne posledice starateljstva su osećaj samozadovoljstva i
povećanog samopoštovanja koje potiče iz spoznaje da ispunjavaju odgovornosti i da savladavaju
sopstvene izazove.
Brody je pokazao da postoji nesklad između očekivanja starijih u vezi sa pomoći od strane dece i
mišljenja odrasle dece o tome šta bi trebali pružiti svojim roditeljima. Većina u najstarijoj, ali tek
manjina u ostalima, smatra da bi stručne usluge mogle zameniti neke usluge koje pruža porodica,
te da bi starije generacije radije platile pomoć stručnih lica, nego tražile pomoć od članova
porodice. Ovo možda odraža vrednovanje nezavisnosti od strane starijih osoba, te njihovu želju
da ne budu teret svojoj deci.
Gubitak roditelja predstavlja važan životni prelaz, pogotovo smrt drugog roditelja koja označava
da je sada na pojedincu da postane najstarija generacija unutar porodice a i gubi se značajan
izvor emocionalne podrške a osoba shvata da više ne može da se vrati u roditeljski dom.
Menopauza: biološka i psihološka
Fizički znaci menopauze
Za žene je menopauza jedna od retkih fizioloških promena koje se mogu smatrati normativima
srednje dobi. Ona je, takođe, zatvaranje generativnosti kod žena (zatvaranje produktivnosti u
smislu rađanja dece). Menopauza se definiše kao prestanak mesečnih ciklusa dvanaest
uzastopnih meseci. Srednja dob za poslednji ciklus je između 50 i 52 godine, a 80% žena
doživljava svoj poslednji ciklus između 45 i 55 godine. Prestanak ciklusa je deo dužeg razdoblja
starenja poznatog kao klimaks, što je stanje u kom žene prelaze u nereproduktivno razdoblje
života. Postoje velike individualne razike u početku i kraju, kao i rekacijama na menopauzu. Dob
menarhe (prve menstruacije) i dob menopauze nisu povezani. Menopauza je postepen proces koji
počinje pre nego što je žena toga svesna, počevši od 30ih godina kada žena ima poneki ciklus u
kom se ne proizvede jajašce.
Povećana količina FSH se smatra pokazateljem približavanja menopauze. Postoje tri stadijuma
procesa menopauze:
1) perimenopauza – neodređeno razdoblje obeleženo nepravilnim izlivima, smanjenom
proizvodnjom hormona i povećanim nivoom FSH – a;
2) menopauza – određuju se unazad, preko 12 uzastopnih meseci bez ciklusa;
3) postmenopauza – stanje nakon menopauze, u kom ne prestaje potupno proizvodnja estrogena.
Činioci koji utiču na ranu menopauzu su pušenje, kraći ciklus i žene koje nikada nisu bile trudne.
Deutsch je menopauzu posmatrao kao delimičnu smrt i povezivao je sa melanholičnom
depresijom. Vazomotorički simptomi (naleti vrućine, noćno znojenje) su glavni znakovi
povezani s menopauzom, ali postoje velike razlike u doživljavanju tih simptoma kod žena.
Takođe, nema potpore za zaključak da će žene u menopauzi pre postati depresivne, ni da im
seksualna sposobnost opada.
Psihologija menopauze
Izražene su kulturalne i individualne razlike u ženskim reakcijama i simptomima – učestalost
simptoma je manja kod japanskih žena, nego kod američkih. U društvima u kojima žene stiču
društvenu, versku i političku moć u godinama nakon menopauze, simptomi su minimalni, jer
sam proces ne povezuju sa zlom slutnjom. Stvarno iskustvo menopauze je puno pozitivnije nego
što govori verovanje, a stavovi postaju pozitivniji kako proces menopauze napreduje. Bilo je
verovantije da će žene koje su imale negativne simptome o menopauzi izveštavati o simptomima
vrućine i znojenja. Žene koje imaju dobru društvenu potporu spominju manje simptoma
menopauze, a psihosocijalni činioci objašnjavju više varijanse u depresivnom raspoloženju kod
žena nego sama menopauza.
Problemi vezani za istraživanje menopauze odnose se na njenu složenu prirodu kao biosocijalne i
biopsihološke pojave, dok se većina istraživanja bavi jednim ili s dva njena vida. Drugo,
generacijske i kulturne razlike verovatno deluju na iskustvo menopauze. Treće, česti su problemi
uzorka. Pristup na temelju istorije bolesti koji se često koristi pristrasan je jer se odnosi samo na
žene koje su zatražile stručnu pomoć.
Dugoročne promene i menopauza
Osteoporoza (gubitak koštane mase) najčešći je problem kod starijih žena koje su sklonije
lomljenju kostiju, naročito kuka (ovde ubaciti reklamu za kosmodisk i dormeo i vitalis slim za mršavljenje) .
Rak dojke je, takođe, posredovana hormonima, a na njega deluju i dob menarhe, trudnoća i dob
menopauze (kasna pospešuje rizik).
Srednja životna dob: prelaz ili kriza
Pokazalo se da je ovo period najboljeg psihičkog funkcionisanja za većinu žena i muškaraca.
Dolazi do reevaluacija prioriteta i ciljeva ili su ostvareni incijalni ciljevi u životu ili se shvata da
nisu dostižni. Radi se redefinisanje identiteta, dosadašnjih uloga, smisla života.
Tokom 1970ih i 80ih većina je modela bila usmerena na dva modela prirode razvoja u srednjoj
dobi: model krize i model prelaza. Rosenberg i saradnici su predložili i treći model, ličnu istoriju
za predočavanje pojave krize sredine života.
Model krize
Bavi se promenama koje se događaju unutuar pojedinca. Krize se promatraju kao normativni
razvojni događaji koje doživljavaju svi pojedinci u određenim stadijumima razvoja. Svaki
stadijum i njegova prateća kriza određuju se javljanjem u određenom rasponu horonološke dobi.
Eriksonov model ne naglašava posebno srednju dob i ne zahteva pridavanje posebne pažnje krizi
generativnosti naspram stagnacije koja se pojavljuje u srednjoj dobi.
Levison je pretpostavio životni ciklus podeljen na 4 razodblja: detinjstvo i adolescencija, rana
odrasla dob, srednja odrasla dob, kasna odrasla dob. Sa svakim razdobljem povezano je vreme
nestabilnosti i razvojne krize. On posebno naglašava period nestabilnosti za vreme ulaska u
srednju dob, s kojim postoje tri zadatka: muškarac mora sagledati svoj život kao mlađe odrasle
osobe i proceniti šta je učinio; mora se pomaknuti k ulasku u srednju dob; mora se suočiti sa
četiri para suprotnosti koje su izvori sukoba. Ta četiri para su: mlad naspram star, razaranje
naspram stvaranja, muško naspram ženskog, vezivanje naspram odvojenosti. Levinson istražuje
krizu srednjih godina na muškom uzorku i smatra da se ona pojavljuje kao efekat unutrašnje
borbe između ekstremnih kategorija, koje on naziva dualizmima. Mlad naspram star je dualizam
koji se odnosi na percepciju muškarca da više ne spada u kategoriju mladih, već se približava
kategoriji starih, što podrazumeva napuštanje dotadašnje slike o sebi. Do srednjih godina je
intenzivan period stvaranja, a srednje godine predstavljaju period stagnacije i održavanja, a to se
u krizi srednjih godina često doživljava kao razaranje (“ako ne stvaram, onda razaram”).
Dualizam muško-žensko se odnosi na izlazak iz stereotipnih podeleljenih uloga i zauzimanje
druge perspektive (Jung govori o tome kao o Animi i Animusu). Poslednja dimenzija odnosi se
na preispitivanje sopstvene autonomije i autentičnog sebe naspram življenja prema dodeljenim
socijalnim ulogama.
Ova razdoblja nestabilnosti usko su povezana sa hronološkom dobi. Nestabilno razdoblje počinje
pre 40. i 45. godine, ali ne može početi pre 38. ili posle 43. Ova se razdoblja nestabilnosti
smatraju univerzalnim, a 80% muškaraca ga doživljava.
Međutim, postoji nekoliko ograničenja istraživanja modela krize: uzorak – pretežno klinički,
previše belaca iz srednjeg sloja iz iste generacije; gotovo potpuno utemeljen na podacima iz
intervjua; studije koje služe kao potpora su transverzalne;
Model prelaza
Začetnik modela je bila Neugarten. Model odbacuje zamisao da su krize normativni razvojni
događaji. Napredovanje kroz životni vek je posmatrano kao većinom predvidljivo i uredno.
Pojedinac sastavlja vremenski raspored prema kojem očekuje događanje važnih životnih
zbivanja. Očekivani vremenski raspored je utemeljen na društvenim dobnim normama. To znači
da postoji društveno određen vremenski raspored za dob u kojoj se očekuje stupanje u brak,
podizanje dece, odlazak u penziju. Veliki deo života se tumači prema ovom rasporedu.
Neugarten je proučavala delovanje događaja (menopauza, prazno gnezdo) na nekliničkom
uzorku. Ovi događaju su prema modelu krize visokopovezani s nastupom krize srednjih godina.
Neugarten je utvrdila da većina žena nije percipirala te događaje kao intenzivno traumatične, niti
da se ti događaji pojavljuju istovremeno s promenama u samopercepciji ili osobinama ličnosti,
kao što to tvrdi model krize. Longitudinalne studije neuroticizma su pokazale da je ova osobina
stabilna tokom života, dok se po modelu krize pretpostavlja porast u srednjoj dobi.
Uzrok razlike o opštosti krize srednjih godina kod dva modela je u metodologiji istraživanja.
Naime, u okviru modela krize su prevashodno proučavane kliničke populacije, dok je u modelu
prelaza uzorak obuhvatao nekliničku populaciju. Oba modela su, međutim, istraživala većinom
belce iz srednje klase. Model krize je prvenstveno koristio mere dobijene intervjuom, dok je
model prelaza intervju dopunio projektivnim tehnikama i samoprocenama, što je za posledicu
imalo da rezultati grupa budu različiti u zavisnosti od primenjene tehnike. Model krize se
zasnivao na studijama slučaja, dok je model prelaza koristio opšte samoprocene životnog
zadovoljstva kao potporu, a obe grupe pate zog nedostatka longitudinalnih studija.
Model lične istorije
Rosenberg i saradnici su predložili da se pojava krize srednjih godina može najbolje pretpostaviti
putem istorije koja osobi pruža način oblikovanja i razumevanja događaja i iskustva koji čine tok
njenog života. Pojedinci teže da osmisle ko su i gde se uklapaju u svet, organizujući svoju ličnu
istoriju oko strukture priče. Krize sredovečnosti predstavlja srž priče oko koje se može graditi
lična istorija u određenoj tački životnog veka osobe. Kao duboka struktura, ona je prilično
fleksibilna i može se upotrebiti za organizovanje širokog skupa različitih istorija. Tema koja se
nalazi u pozadini istorije o krizi srednje dobi je mlađe odraslo doba, a ta pretkretnica može voditi
ili ka romantičnoj i herojskoj sagi, ili ka tragičnom propadanju. Važno obeležje ovog modela je
da je priča utemeljena u određenom istorijskom vremenu i kulturi, a razumevanje sebe je pod
uticaj kulture. Srednja dob je srednja tačka, vreme za razmatranja i ponovnu procenu prošlosti s
njenim uspesima i neuspesima, a pruža i priliku, izazov ili pretnju (zavisi kako je pojedinac
gleda) da se pogleda prema budućnosti i razmotri šta će biti.
Jung: Kriza srednjih godina - separaciona anksioznost
Preuzeto iz prezentacije, u knjizi nema ništa
Jung čoveka u srednjim godinama zove “čovekom popodneva” koji je završio proces adaptacije
na zahteve okoline i ispunio očekivanja koje kreira “socijalni časovnik”. Sve to doprinosi razvoju
Persone – delu ličnosti koje koristimo kao “lice pred svetom”. Srednje godine, kaže Jung,
otvaraju put Senki, duboko potisnutom, mračnom delu ličnosti koji je bio duboko zaključan jer
nije odgovarao ličnim i sredinskim standardima. Takođe se aktiviraju i Anima tj. Animus -
delovi ili arhetipovi psihe suprotnog pola prisutni u nama, pri čemu Anima postoji u svakom
muškarcu, a Animus u svakoj ženi, kao dve polovine iste celine.
Okosnicu krize srednjih godina Jung vidi u aktivaciji nesvesnog koji rađa strah od budućnosti
bez do tada poznatog identiteta,tj.Persone. Svaki susret sa snesvesnim Jung vidi kao put prema
individuaciji. Kriza srednjih godina bi tako predstavljala blokiranje individuacije, a njeni
negativni ishodi se vide ili u rigidnom držanju za Personu (nema kritičkog preispitivanja) ili u
radikalnim promenama dotadašnjeg načina života, što opet predstavlja beg u suprotni ekstrem.
Cilj razvojnog procesa u srednjim godinama je zapravo prihvatanje i integracija Senke tako da se
postigne psihička ravnoteža. Po Jungu dakle, kriza srednjh godina predstavlja prekid u
psihološkom kontinuitetu, tj diskontinuitet u doživljaju sebe, a najčešće se ispoljava kao strah od
smrti. Javlja se integracija unutrašnjih konflikata i uspostavljanje balansa među njima i povratak
osećanja psihološke sigurnosti / prihvatanje nesigurnosti kao esencijalnog dela života – put ka
vrlini mudrosti (Erikson).
Metodologija istraživanja razvoja odraslih i starenja
Preuzeto iz knjige, pominje se u prezentacijama ali samo taksativno
Glavne metode, kao i u ostalim granama psihologije su, eksperiment, korelaciona
istraživanja i anketa. Problemi koji se ne sreću uvek u drugim granama psihologije, , tiču se
opisivanja nepromenljivih problema i vođenja računa o merenju promene tokom vremena.
Postoje i posebni metodološki problemi u sprovođenju istraživanja na starijima.
Transverzalne i longitudinalne studije
Problem, koji istraživači drugih grana psihologije nemaju, je razlikovanje dobne promene
i dobne razlike. Dobna promena se javlja u pojedincu sa starenjem (u dobi od 50 godina brzina
reakcije je manja nego u dobi od 20). Dobna razlika se opaža u poređenju dvoje ljudi (ili dve
grupe ljudi) različite dobi (osoba s 50 godina može imati sporije rekacije nego neka druga osoba
koja ima 20 godina). Dobne razlike ne odražavaju nužno i dobne promene, premda ponekad to
može biti slučaj.
 Razlikovanje između dobnih promena i dobnih razlika odgovara podacima dobijenim
pomoću dva nacrta istraživanja: transverzalni i longitudinalni. Transevrzalni nacrt upoređuje
grupe ljudi različite dobi, dopuštajući nam da dobijemo podatke o dobnim razlikama. S druge
strane, longitudinalni nacrt uključuje opažanje istih pojedinaca u dva ili više različitih vremena,
dajući podatke o dobnim promenama.
Dob i generacija (kohorta) - Razlike između ova dva nacrta obuhvataju nekoliko dimenzija.
Jedna je uzrast, koja je varijabla u oba nacrta. Druga varijabla je generacija ili kohorta, koja je
obično definisana skupom ljudi rođenih iste godine (ili u istom rasponu godina). Kohorta je
slična pojmu generacije, koristi se za razlikovanje ljudi prema vremenu rođenja. Podaci dobijeni
u transverzalnom nacrtu mogu se pripisati ili dobi ili generacijskim razlikama. Učinci generacije
(kohorte) često postaju očigledni poređenjem longitudinalnih i transverzalnih studija.
Dob i vreme - Longitudinalne studije opažaju istu generaciju u dve ili više tačaka. Podaci koji
se dobijaju jesu dobne promene ali ove studije imaju slabost velikog troška u vremenu i novcu.
Pogrešno tumačenje prisutno je i u longitudinalnim studijama, jer je eksterna validnost
(mogućnost uopštavanja) pod uticajem vremena merenja. Nalazi promena u longitudinalnim
studijama mogu se pripisati ili stvarnoj razvojnoj promeni koju želimo da utvrdimo, ili nečemu
drugom (ajde ’leba ti), nekom događaju ili društvenoj promeni koja se dogodila između prvog i
ostalih vremena u kojima su ispitanici bili opažani, a što nema nikakve veze sa porastom dobi.
Efekat vežbe je, takođe, efekat vremena merenja. Longitudinalna studija koja uključuje testiranje
(npr. inteligencije) zahteva ponovljeno testiranje istim merama. Ono što izgleda kao poboljšanje
u sposobnosti koja se procenjuje može biti samo bolje poznavanje zadataka u testu.
Transverzalne studije nemaju problem s vremenom merenja jer su svi ispitanici opaženi u istom
trenutku, one brkaju efekte uzrasta i generacije, a longitudinalne efekte vremena merenja i
generacije. Nacrt vremenske zadrške – uključuje opažanje ljudi iste dobi u različito vreme,
istražuje se razlika generacija.
Teškoće odabira uzorka - U proučavanju ljudskog razvoja u uzorke su češće uključeni ljudi s
više novca, višim obrazovanjem i boljim poslom nego manje sretni pojedinci, jer ih je lakše
pronaći i nagovoriti da učestvuju (pre će oni držati do istraživanja, a i ponose se sobom i svojim
životom). Prema tome, mnoga razvojna istraživanja nisu reprezentativna za opštu populaciju
odraslih osobe, već prvenstveno za srednji sloj. Sem toga, muškarci su bili više proučavani nego
žene. Izdvaja se i problem osipanja uzorka, jer ispitanici umiru ili se odsele, ali i odbiju da
učestvuju u daljem istraživanju. Taj gubitak ispitanika čini uzorak manje reprezentativnim.
Ukoliko uzorak na početku nije bio usmeren na veću zastupljenost srednjeg sloja, postaće
vremenom zbog osipanja jer se najviše osipaju nižeobrazovani i siromašniji ispitanici.
Posebni problemi u merenju promene - Ne može se napraviti test koji bi bio savršeno pouzdan i
jedna je od uobičajenih zamerki rezultatima merenja promene da se greška merenja testom
primenjenim u dva navrata umnožava, pa su rezultati manje pouzdani nego rezultati merenja
dobijeni svakom pojedinačnom primenom testa. Izdvaja se i regresija ka proseku, za koju neki
metodolozi tvrde da postaje manje ozbiljan problem ako se promena meri u više od dva navrata.
Drugi metodolozi tvrde da ne bi trebalo proučavati grupne promene u dva navrata, već
individualne profile promena kroz višestruka merenja, što se često naziva krivom razvoja. Tada
bi se mogli grupisati pojedinci u tipove koji pokazuju slične obrasce promena tokom vremena, a
zatim pronaći prediktore koji nas obaveštavaju o razlozima zbog kojih se ti obrasci promene
rzlikuju među pojedincima. Međutim, mnoge longitudinalne studije imaju samo dve tačke
merenja, naročito ako se meri promena nakon neke intervencije.
Studije sleda (sekvencionalne)
 Neke od teškoća tumačenja svojstvene jednostavnim transevrzalnim i longitudinalnim
nacrtima mogu se ublažiti složenijim, tzv. sekvencijalnim nacrtima ili nacrtima sleda.
Transvrzalni ili poprečni sled sastoji se od dve ili više transverzalnih studija, koje pokrivaju isti
dobni raspon, a sprovedene su dva ili više puta. Longirudinalni sled se sastoji od dve ili više
longitudinalnih studija sprovedenih na dve ili više generacija (kohorti).
Schaieov “najučinkovitiji nacrt”
Ovaj nacrt je sistematska kombinacija transverzalnog i longitudinalnog sleda. Istraživač
započinje sa transverzalnim nacrtom, a nakon određenog broja godina, ponovo ispituje iste
ispitanike, što daje longitudinalne ispitanike o nekoliko generacija (longitudinalni sled).
Istovremeno, ispituje se nova grupa ispitanika što, zajedno sa prvom transverzalnom studijom
čini transverzalni sled. Ceo proces se može ponavljati ponovnim ispitivanjem starih ispitanika
(dodajući longitudinalni sled) i dodavanjem i ispitivanjem novih ispitanika (dodajući
transverzalni sled).

Analiza najučinkovitijeg
nacrta - Podaci iz ovog nacrta
mogu biti analizirani na
nekoliko načina, ali najvažnije
za razvojne psihologe je
suprotstavljanje dobnih
promena efektima generacije.
Da bi se do toga došlo,
potrebne su bar dve generacije
opažane u bar dve različite
dobi. Ovaj način analize
naziva se analiza
generacijskog sleda (npr. meri
se promena u inteligenciji u dobi od 60 do 70 godina; ispitanici su ljudi koji su 1970. imali 60
godina, a 1980. 70 godina; oni se porede sa ispitanicima koji su 1980. imali 60 godina, a 1990.
70 godina)
Druga analiza naziva se analiza poprečnog sleda i ona suprotstavlja efekte generacije vremenu
merenja. Upoređuju se najmanje dve generacije u dva ili više merenja. U ovoj analizi ne očekuju
se nikakve dobne promene, a prvenstveno je zanimanje utvrđivanje prisutnosti i veličine
generacijskih učinaka i učinaka merenja. Analiza poprečnog sleda pomaže kada istraživača
zanimaju učinci nekog događaja ili sociokulturalne promene koja se događaju između dva
vremena merenja (npr. meri se učinak seksualne revolucije na ispitanike koji su 1970. imali 20 i
40 godina.
Analiza vremenskog sleda suprotstavlja uzrast naspram vremenu merenja, a upoređuju se ljudi
barem dveju različitih dobi u dva ili više vremena merenja (npr. meri se razlika u stavovima kod
dvadesetogodišnjaka i pedesetogodišnjaka 2000. godine, pa opet 2010. godine, istražujući da li
su te dve generacije postale liberalnije i da li među njima opada ili ostaje jaz u stavovima).
Ponovljena merenja naspram nezavisnog uzorka
U tipičnoj longitudinalnoj studiji sprovode se ponovljena merenja na istim ispitanicima u
različitim vremenima. Druga mogućnost je da se upotrebi isti nacrt istraživanja, ali s nezavisnim
uzorcima u svakoj tački longitudinalne vremenske lestvice. Ako nas interesuje intelektualni
razvoj mogli bismo početi sa tridesetogodišnjacima i testirati ih svakih 10 godina (ponovljena
merenja). Druga opcija je da se izvuče novi (nezavisni) uzorak iz iste greneracije (kohorte)
svakih 10 godina. Pristup sa nezavisnim uzorcima delotvoran je kada se izvlači veliki uzorak iz
velike populacije, a ako se koriste mali uzorci potrebno je osigurati da su uzorci izjednačeni po
svim kontrolnim varijablama, da bi se izbegala pristrasnost odabira. Ovim načinom dobijaju se
podaci o prosečnom porastu ili padu i jednoj generaciji. Nezavisni uzorci nam pomažu i da
procenimo učinke problema u studiji s ponovljenim merenjima, kao što je gubitak ispitanika, a
mogu se ispitati i učinci vežbe. Nezavisni uzorci su novi pa odražavaju kakav bi bio sastav
jedinog uzorka u studiji s ponovljenim merenjaima da nije došlo do gubitka ispitanika između
dva testiranja. Moguće je porediti učinak nove grupe sa učincima iz ponovljenih merenja kako bi
se utvrdio efekat vežbe. Ako je longitudinalni sled (najmanje dve generacije) u longitudinalnoj
studiji, onda će ponavljanje s nezavisnim uzorcima činiti transverzalni sled, pružajući podatke za
transverzalne analize u svakom vremenu merenja. Ovaj uzorak je uključen u najučinkovitiji
nacrt. Nezavisni uzorci, stoga, čine:
1) ponovljene izvore longitudinalne studije;
2) novu transevrzalnu studiju;
3) početak novog longitudinalnog sleda;
Eksperimentalne studije razvoja odraslih
Nije moguće sprovesti prave eksperimente pa postoje vrojni eksperimentalni nacrti (nazvani
kvazi – eksperimentalni) koji nam mogu dati važne uvide. Postoje tri vrste istraživačkih nacrta
koji se obično nalaze u literaturi o starenju:
1. Dobno – usporedni eksperimenti U ovom nacrtu izjednačavaju se dve grupe različite dobi
u što većem broju varijabli, zatim se procenjuju izvedba mlađe i starije grupe u nekom
ponašanju. Nakon prvog posmatranja uvodi se manipulacija, a nakon toga ponovno
testiranje. To se naziva neizjednačenom (neekvivalentnom) kontrolnom grupom, pretest –
posttest nacrt. Kritični efekat koji nas zanima u ovom nacrtu nije učinak intervencije ili
dobi jer se to podrazumeva, već interakcija dobi i intervencije, što nam omogućava da
odredimo neki činilac koji objašnjava dobne razlike u ponašanju (jer se ponašanje menja
u zavisnosti od uticaja intervencije na određenu dob, stoga je nivo intervencije činilac
koji pravi razliku između različitih dobi).
2. Intervencije s jednom dobnom skupinom Upotrebljavaju se kada nema smisla imati
mlađu kontrolnu grupu. Proučavaju se stariji ljudi o kojima imamo longitudinalne
podatke kroz prihvatljivo vremensko razdoblje. Tada se porede učinci intervencija na
pojedince koji su ostali stabilni tokom vremena s učincima intervencije na pojedince kod
kojih je došlo do propadanja. U ovoj vrsti nacrta neophodno je imati prikladnu kontrolnu
grupu, a obično se zahtevaju dve kontrolne grupe: prva nije podvrgnuta intervenciji;
druga je podvrgnuta nekoj drugačijoj ili neutralnoj intervenciji da bi se izmerio učinak
neke nebitne intervencije (ova se grupa naziva i kontaktnom kontrolnom grupom). Dobar
će inervencijski nacrt proceniti i neka druga ponašanja na koja intervencije ne bi trebalo
da ima uticaja. Ova je procena potrebna da bismo dokazali da je intervencija ciljano
usmerena na određeno ponašanje, a ne da je opšta i neodređena.
3. Eksperimenti sa raščlavanjem generalnog ponašanja na ekvivalentne sastavne delove
Traži se postupak kojim bi se nadoknadilo propadanje kod starijih u odnosu na mlađe
ljude. Eksperiment se sastoji u pronalaženju grupa mlađih i starijih koje je moguće
izjednačiti po generalnom ponašanju, tako da je korelacija između uzrasta i ponašanja
nulta. Eksperimentator, zatim, komponente generalnog, složenog ponašanja rastavlja
(molekularno rastavljanje) kako bi pokazao da zaista postoji opadanje povezano sa dobi u
 nekoj komponenti, ali da je to opadanje nadoknađeno povećanjem veštine u drugim
komponentama.
Problem merenja u istraživanjima razvoja odraslih
Direktna opažanja i latentni konstrukti - Nema garancije da će opažanje ili test predstavljati isti
kontrukt u širokom rasponu dobi. Novija istraživanja su pokazala da postoje pomaci tokom
životnog veka u razmernoj efikasnosti s kojom određeni testovi mere konstrukte latentnih
osobina. Primerenost testa datom konstruktu se proverava konfirmatornom faktorskom analizom.
Mogućnost uopštavanja rezultata - U velikoj meri zavisi od reprezentativnosti uzorka. U
istraživanjima odraslih reprezentativnost je šira od traženja prihvatljive zastupljenosti
demografskih dimenzija. Za uopštavanje kroz dob i vreme potrebno je obratiti pozornost na
činjenicu da se populacije menjaju tokom vremena i da, kad god sastavljamo uzorak osoba
različite dobi, imamo posla s pojedincima koji propadaju različitim populacijama. Prema tome,
svaka studija koja tačno izjednačuje stepen zaposlenosti, obrazovanja, kroz uzrasne grupe će
istovremeno uvesti iskrivljenja u onom stepenu u kom su poduzorci reprezentativni za datu
generaciju. Postoji problem uopštavanja i sa bolesnih ispitanika na zdrave.
Razvojna istraživanja
Glavni cilj razvojnih psihologa je opisati i objasniti razvojne promene. U studijama dece, za
razliku od studija odraslih, transevrzalne i longitudinalne studija daju često slične rezultate, zbog
utemeljenja promena kod dece na biološkom razvoju, ali i zbog malg raspona u dobi koji se
proučavaju. Kod odraslih pokriva se dob od 55 do 75 godina, a društveni činioci imaju veći
efekat na promene nego biološki.

Starost – reintegracija ili očaj

Postoji razlika između optimalnog, normalnog i patološkog starenja, a učestalost bolesti s
povećanjem dobi nije nužno praćeno telesnim i duševnim opadanjem kod normalnog starenja, a
mnogi su pojedinci sposobni da nadoknade manje smetnje koje prate normalno starenje. Ova
grupacija je najheterogenija.
Faktori razvoja se sastoje od osnovnih činioca koji mogu biti biološki, sredinski i biološko-
sredinski,od uticaja na razvoj koji su normativni uzrasni, normativni istorijski i nenormativni.
Zajedno sa protokom vremena utiču na razvoj.
Mladi – stari, stari – stari i vrlo – stari (najstariji – stari)
Nigde drugde u životnom veku jedan stadijum nije manje primeren svima onima koji se u
njemu nalaze kao što je slućaj u starosti. Ljudi stariji od 65 godina mogu se podeliti u tri grupe:
mladi – stari 65 do 75 ili 80, stari – stari od 75 ili 80 do 90, i vrlo – stari su stariji od 85 ili 90.
Erikson je definisao starost kao stadijum života u kojem pojedinac mora pokušati dovesti
u ravnotežu potragu za ego integritetom s osećajem očaja. Iz ovoga sukoba proizlazi vrlina
mudorosti. Erikson je odlučio naglasiti one zadatke starosti koji uključuju osvrt na sopstveni
život, uklapajući njegove delove u celinu. On posmatra očaj kao nužan sastavni deo ovog
procesa, jer će osvrt sigurno otkriti dovoljno dokaza o ljudksim greškama, a neko ko se ne bi
setio ni jedne greške ne bi se naziovao mudrim, već neurotičnim. Negativne emocije vezane za
ovaj stadijum delimično su posledica ograničenja telesne i psihičke energije osobe. Proces
reminisencije (nejasno sećanje, uspomena) i autobiografsko pisanje, koji mogu biti deo osvrta na
život, pokazali su se posebno korisnima za obrazovanije osobe pri rešavanju njihove zabrinutosti
oko starosti. Osoba takođe mora izaći na kraj s osamljenošću koja je posledica smrti bliskih
osoba. Međutim, čak se i očaj može prihvatiti, u aktivnoj ravnoteži sa integritetom, što je
Eriksonova definicija mudrosti.
Naredni deo, do Ryff istraživanja je u potpunosti samo iz prezentacija
Ego integritet – pozitivna interpretacija i dobrih i loših stvari koje su se dogodile u životu jedne
osobe: osećaj uspešnosti u životu. U kasnijim radovima dozvoljava da oba stanja postoje u isto
vreme, a da razvojni izazov predstavlja pokušaj balansiranja ego integriteta i očajanja .
Integritet je rezultat svih 7 prethodnih stupnjeva I direktno zavisi od razrešenja 7. Faze. Ali od
značaja je i ono što se dešava u starosti! Teški uslovi u starosti mogu dovesti osobu do očajanja,
bez obzira na prethodne faze.
“Samo u onoj osobi koja se brinula na bilo kakav način o stvarima i ljudima i koja se prilagodila
trijumfima i razočarenjima svojstvenim postojanju, samo u onoj osobi koja je stvaralac drugih i
tvorac produkata i ideja, samo u njoj može postepeno sazreti voće iz ovih 7 stupnjeva.”
Mudrost prema Eriksonu - formiranje integriteta vodi ka mudrosti i odnosi se na prihvatanje
nesavršenosti u samom sebi, svojim roditeljima i svom životu
- Zainteresovanost za opšte dobro
- Prihvatanje sebe, sa uspesima i neuspesima
- Prihvatanje roditelja
- Prihvatanje vlastitog života
- Prihvatanje neizbežnosti smrti
Mudrost po Baltes - Teško se definiše, ali se lako prepozna. Analiza kulturno istorijskih i
filozofskih dela opisuje je kao natprosečan nivo znanja, sposobnosti procene, savetovanja, znanje
izuzetne dubine, širine, ravnoteže i jedinstvo znanja i vrlina. Istraživanja (karakteristike mudrih
osoba) bi trebalo da istraže kognitivne, emocionalne i motivacione karakteristikezatim visoke
sposobnosti, znanje, iskustvo, otvorenost, socijalne veštine, dobre namere. Nakon sprovedenog
istraživanja Baltes i Stradinger opisuju ekspertno znanje o smislu života i životnom ponašanju:
- Bogato činjenično znanje
- Bogato proceduralno znanje
- Životni kontekstualizam
- Vrednosni relativizam i tolerancija
- Prepoznavanje i upravljanje neizvesnošću
Staudinger u kasnije nalazi
 Razumevanje prirode ljudskog postojanja
 Učenje iz vlastitih pogrešaka
 Izuzetno znanje o kontekstu života
 Davanje saveta
Prediktori mudrosti:
 Inteligencija (fluidna i kristalizovana) – 15%
 Ličnost – inteligencija sklop(kreativnost, kognitivni stil, soc. inteligencija) – 35%
 Ličnost (otvorenost ka iskustvu, lični rast, psychological mindedness) – 21%
 Životno iskustvo (generalno i specifično profesionalno iskustvo) – 26%
 Uzrast – nije značajno
Razvojnim zadacima specifičnim za period starosti nedostaje suočavanje sa vlastitom smrtnošću.
Reakcije zavise od uspešnosti prolaska kroz stadijume po Eriksonu. Načine reagovanja na
starenje je ispitivao S. Reihard 80m, 55 – 84 god. 1/3 ispitanika nisu kategorisani, ostali se
svrstavaju u narednih pet kategorija:
- zrela grupa – 14
- zavisna grupa - 6
- odbrambeni tip - 7
- gnevni ljudi - 16
- mrze sami sebe - 4
Očajanje, usamljenost - Osećaj krivice vezane za prošlost, osećaj neostvarenosti, suočavanje sa
smrću. Nezadovoljstvo vodi očajanju, ono depresiji a ona na kraju beznađu.
Stari u Srbiji – depresija: ukupan broj obuhvaćen skriningom – N = 995 - 31 % od ukupnog broja
korisnika gerontoloških centara i domova za stare i penzionere u Vojvodini 2013, tj. oko 70%
onih koji su zadovoljavali kriterijume. Više od dve petine ispitanika ima subsindromalni oblik
depresije ili depresivnu epizodu (46,0%), pri čemu su one češće opažene kod ženskog (49,6%)
nego muškog pola (40,4%) i ova razlika je statistički značajna.
Tabela prikazuje doživljaje koje su stariji doživeli u poslednjih godinu dana, potpun spisak je na
prezentaciji Starost II deo, ja sam izdvojila samo one koji imaju više od 30% (pokazuju postotak
uzorka koji je iskusio dati doživljaj) ili one sa značajnim opterećenjem na faktoru (nemam pojma
koji faktor je u pitanju ali da pretpostavimo da je depresivnost , stres ili trauma)
1. otišli ste u penziju 30%
2. dijagnostikovana vam je ozbiljna bolest ili povreda 37.2% 3.33
3. smrt supružnika 3.78
5. bliska osoba je umrla 41.7% 4.15
11. član porodice je dobio otkaz 20.8% 3.63
12. član porodice je oboleo od teške bolesti ili je teško povređen 19.8% 3.77
20. povećanje broja nerešenih problema 36.8% 3.22
23. povećanje troškova života 61.8% 3.51
24. hronična bolest 41.7% 3.63
25. povećanje teškoća vezanih za brigu o članu porodice koji je bolestan 31.9% 3.32
Ovaj spisak samo bleji u prezentaciji a kapiram da opisuje kako stariji provode slobodno vreme
ili koliko su uključeni u navedene poslove, opet sam izdvojila samo značajne cifre mada kapiram
da su stavile samo informativno.
1. kućni poslovi 86.1% 2.31
2. priprema hrane 77.4%
3. sitni poslovi (nabavka) 78.5%
5. posao u dvorištu ili bašti 2.31
8. planiranje kućnih troškova 75%
9. pomoć detetu(deci) u izvršavanju obaveza 2.41
13. briga o zdravlju 83.8% 3.23
Posthumni razvoj Eriksonove teorije opisuje 9 stadijum u kom je završen životni ciklus ili
gerotranscendentalnost koji zahvata period pozne osamdesete i devedesete godine, kada
integritet i smisao više nisu dovoljni. Glavna razvojna kriza postaje gubitak autonomije, snage i
osećaja kontrole nad životom. Izazov je izbegavanje predavanja sudbini a pozitivan ishod se
ogleda u prevazilaženju ograničenja materijalističke perspektive sveta, sticanje nade i poverenja i
okretanje ka transcendentalnoj životnoj sferi. Osoba u osmom Eriksonovom stadijumu
fokusirana je na sebe, na svoju prošlost, pravi nešto nalik ličnom životnom bilansu dok
gerotranscedentalnost podrazumeva prirodan proces sazrevanja i mudrosti, praćen većim
zadovoljstvom.
Džoan Erikson ga opisuje kao uspostavljanje ravnoteže kroz uspešno prevladavanje ranijih
razvojnih izazova, Tornstam ipak kao potpuno prirodan proces, (opstruiran vrednostima
zapadnjačke kulture).
Tornstam kaže da dolazi do promene u perspektivi kod zadovoljnih starih ljudi – od materijalnih
i fizičkih aspekata ka unutrašnjem fokusu. Navodi tri dimenzije:
1. Kosmička
- Transcendencija granica između prošlosti i sadašnjosti
- Prihvatanje da ne mora sve u životu imati objašnjenje
- Novo razumevanje smrti i besmrtnosti kroz genetički lanac
- Povećano uživanje u malim stvarima
2. Self
- Dalje od egocentričnosti
- Ego-integritet – shvatanje slagalice života
- Otkrivanje skrivenih aspekata selfa – i dobrih i loših
3. Socijalna
- Selektivniji pristup, smanjen interes za površne odnose
- Povećana potreba za samoćom
- Napuštanje materijalizma
- Napuštanje dualizma dobro – loše
U percepciji starijih osoba menjaju se važne dimenzije dobrobiti od srednje dobi do
starosti. Ryff je ispitivala 171 osobu u srednjoj i staroj dobi, i tražila im da definišu dobrobit. Svi
ispitanici su dobrobit definisali prema drugim osobama, shvatajući je ko pažljivost, saosećajnost
i dobar odnos s drugima. Međutim, kao kriterijum uspešnog starenja, sredovečne osobe su
naglasile samopouzdanje, samoprihvatanje i samopoznavanje, dok su starije naglasile prihvatanje
promene, smisao za humor i uživanje u životu.
Havighurst, dao je 6 glavnih zadataka s kojima se mora osoba supčiti u starosti:
1) prilagođavanje na opadanje telesne snage i zdravlja;
2) prilagođavanje na penzionisanje i smanjen prihod;
3) priladođavanje na smrt supružnika;
4) uspostavljanje jasne povezanosti sa sopstvenom dobnom grupom;
5) usvajanje i prilagođavanje društvenih uloga na fleksibilan način;
6) uspostavljanje zadovoljavajuće fizičke okoline za život;
Glavna tema koja se provlači je oslobađanje od obaveza, voljno ili nevoljno smanjenje
aktivnosti učestvovanja u društvu. U izvesnoj meri, oslobađanje od društvenih uloga srednje dobi
(npr. penzija) nadomeštava se usvajanjem novih aktivnosti (hobi) i prilagođavanjem starih. Opšti
pojmovi o starima s kojima se ljudi suočavaju kako stare ne razlikuju dobro tri grupacije starih.
Problem zavisnosti (finansijske, npr.) postaje sve teži kako osoba stari. Na Havighurstovom
popisu uočljivo nedostaje zadatak suočavanja s vlastiotom smrću, što postaje sve nadmoćnija
briga što osoba duže živi.
Zavisnost
 Praktično svaka porodica održava stav uzajamnosti koji dopušta članovima porodice da
zavise od rodbine što se tiče finansijske, fizičke i emocionalne zavisnosti. Starost ne donosi ništa
novo u smislu zavisnosti što nije postijalo ranije, ali dolazi do promene u prirodi zavisnosti.
Starost remeti neobičnu, ali krhku ravnotežu između zavisnosti i nezavisnosti koja postoji tokom
najvećeg dela života u odrasloj dobi. Jedan od glavnih problema ličnom integritetu je strah od
stvarne emocionalne, fizičke i finansijske zavisnosti. Centri za starije osobe su pomogli u
ublažavanju problema zavisnosti.
Kako se približava starost, tako dolazi do pomeranja u ravnoteži između zavisnosti i
nezavisnosti. Stariji ljudi treba da uspostave ravnotežu između sigurnosti koju pruža podupiruća
okolina i samostalnosti koju može ohrabriti podsticajna okolina. Oni se, do izvesne mere, moraju
osloniti na svoju odraslu decu koja im pružaju finansijsku i fizičku pomoć, što je obrt u trendu
povećnja nezavisnosti koji su iskusili od rođenja. Zavisnost koju oni vide da se razvija nije
“zavisnosti odraslih” koje nastaju iz podele poslova ili zrelog priznavanja potrebe svih ljudi za
emocionalnom potporom. Umesto toga, to su “detinjaste zavisnosti”, one koje prete njihovom
samopouzdanju, ličnoj autonomiji i samopoštovanju. Stariji ljudi se boje tih zavisnosti i bore se
protiv njih. Postoji i struktuirana zavisnost koju stvara program socijalnih usluga, koja ne mora
proizvesti autonomiju i nezavisno življenje, što je njihova prvobitna namena.
Finansijska zavisnost - finansijski problem starosti pokazuju tendenciju češćeg pojavljivanja u
određenim podgrupama, posebno među muškarcima pripadnicima manjina i nekim ženama.
Ljudi koji trpe zbog diskriminacije za vreme odrasle dobi do 65 godina, najverovatnije će trpeti
zbog manjka prihoda uobičajenog u kasnijim godinama.
Fizička i emocionalna zavisnost - Teška fizička zavisnost je prisutna u malom broju slučajeva,
a većina se starih mora oslanjati na druge samo u nešto većoj meri nego što su očekivali kada su
bili mlađi. Na osnovu slabljenja jedne funkcije u ranoj starosti, u istraživanju Palmore et al.,
moglo se predvideti veće opadanje u drugim funkcijama kako su se ljudi kretali prema dubljoj
starosti. Rano društveno propadanje je snažan prediktor kasnijeg socijalnog propadanja, ali
obrnut smer nije utvrđen. Njavećem riziku od propadanja su izloženi siromašni, neobrazovani i
oni koji žive sami. U poslednjih četrdeset godina došlo je do opadanja broja starih ljudi koji žive
sa svojom decom u skoro celom svetu. Pad je nađen u svim zemljama u kojima postoji kretanje
od seoskih ka gradskim sredinama, što otežava zajedničko stanovanje.
Muškarci izražavaju veće zadovoljstvo brakom ako se dugo održao (40 i više godina).
Gubitak bračnog partenera i neuključenost u socijalnu zajednicu usled penzionisanja dovodi do
izolacije koja posledično izaziva emocionalnu rekaciju usamljenosti, koja je uz fizičku zvisnost
jedan od najvećih strahova koje ljudi povezuju sa starošću. Usamljenost je najveća nakon smrti
supružnika, ali može biti i posledica okolinskih činioca, kao što je opšta usamljenost gradskog
života. Nizak nivo formalnih usluga dostupnih u seoskim područjima i malim gradovima dovodi
do veće interakcije sa komšijama i rođacima, koji u tim okolnostima postaju glavni davaoci
podrške. Usamljenost spada u problem zavisnosti jer, s posrastom dobi, ljudi od čije
emocionalne potpore osoba zavisi sve su češće članovi njihove sopstvene porodice. Iz tačke
gledišta starije osobe, one ne žele biti teret svojoj deci, te mogu nenamerno izabrati usamljenost.
Komune za starije ljude, kao i klubovi penzionera pomažu oko finansijskih i fizičkih problema
zavisnosti i usamljenosti.
Penzionerske zajednice(u knjizi su umirovljeničke ali ne govorim fluent hrvatski, takođe u
knjizi je opisan klasičan život penzosa u SAD koji imaju svoja naselja i u njima sve i svašta tako
da mislim da se ove podele kod nas mogu zamisliti samo u teoriji) nude niz usluga, od onih s
punim uslugama do onih koje omogućavaju nezavisno stanovanje, polunezavisno, pa sve do
domova za negu koji pružaju potpuno staranje. Migracijski obrasci penzionera mogu se svrstati u
razvojnu perspektivu. Prevladavaju tri vrste pokreta: prvi, koji se pojavljuje ubrzo nakon
penzionisanja, ljudi odlaze na mesta gde su se nekada okupljali i nastoje ostati u nezavisnoj
životnoj situaciji. Drugi se događa kada ljudi dožive neki umereni oblik nesposobnosti, često da
bi bili bliže deci, odlaze u ustanove trajnog staranja ili tamo gde su proveli većinu života. Treći
pokret se zbiva kada ljudi dožive tešku hroničnu nesposobnost i tada obično odlaze u ustanove za
staranje. Potkrepljivanje nezavisnosti smanjuje zavisnost, što zauzvrat smanjuje pojavu bolesti i
smrti.
Postignuća u starosti - U nekim društvima se položaj moći i autoriteta postiže tek u starosti.
Društveni sistem u kom vladaju stari naziva se gerontokratija. Gereontokrati stuču moć na
različite načine – vlasništo i kontrola imovine u stočarskim i poljoprivrednim zajednicama stiču
se nasleđivanjem od starijih članova, tako da su stariji moćniji u takvim porodicama. Postojanje
gerontokratije, međutim, ne osigurava nužno i dobrobit starijih ljudi uopšte. Uspeh i postignuće u
starosti određeni su putem 4 činioca: stepen poštovanja stečen tokom odrasle dobi, znanje, želja
za učestvovanjem i kontrola imovine.
Istraživanja kreativnosti - Kreativnost se upoređuje sa odrednicama i postupcima koji
obeležavaju uspešno ulaganje. Teorija ulaganja u proizvodnju ističe da osnove kreativnosti
predstavljaju 6 izvora: intelektualna sposobnost, znanje, intelektualni stil, osobine ličnosti
motivacija i okolina. Kreativnost je retka jer većina ljudi nije spremna ulagati u nju i zato što
zahteva spajanje tolikih izvora da bi se ostvarila. Činioci najplodnijih naučinka obuhvataju
intuitivni i takmičarski način rada, da im drugi ne postavljaju jasno određene ciljeve u njihovom
radu, da je njihov lični stil procenjen kao nedosledan i da ih ekonomski podsticaji ne motivišu.
Kreativnost u starosti - Zrela mudrost, sposobnost integrisanja informacija, zanimanje za
proces starenja i nadarenost za vođenje često se sreću kod starih ljudi koji su istaknuti samo u
malom krugu porodice. Neki naučnici tvrde da treba praviti razliku između kreativnog
stvaralaštva, čiji su predstavnici vodeći naučnici i stručnjaci, i kreativne sposobnosti koja dovodi
do zrelog mišljenja i mudrosti, što omogućuje integrisanje subjektivnog iskustva i objektivnog
znanja koje se može primeniti na problem svakodnevnog postojanja i življenja. Jedno od
značajnih postignuća u starosti, ono koje bi moglo biti povezano sa razješnjenjem sukoba između
integriteta i očaja je porast altruizma i humanitarne brižnosti za vreme poslednjeg dela života. To
može biti, do neke mere, nadoknađujuć razvoj. Na stare ljude motivi razmene (Teorija socijalne
razmene, McDonald) imaju manje uticaja, te se oni sele iz okruženja rada usmerenog na
razmenu, osećajući se slobodnijim. Humanitarni stavovi kod starijih ljudi se povećavaju, a
učestovanje u dobrotvornoj zajednici može umanjiti osećaj usamljenosti i bespomoćnosti.
Pomaganje drugima daje osećaj smislenosti života, osećaja sposobnosti i povećanog
samopoštovanja.
Ovaj deo – do optimalnog starenja postoji samo na prezentacijama
Inteligencija i starenje - Istraživanja kažu da Inteligencija opada sa starenjem primenom
neverbalnog dela Vojnih Alfa i Beta testovi ispitano je 1.700.000 muškaraca u toku WWI. Ovaj
test je inspirisan Bine-Simonovom skalom Subtestovi su: verbalno rezonovanje, aritmetičko
rezonovanje, praktično rezonovanje, sinonimi-antonimi, sređivanje rečenica, dopunjavanje niza
brojeva, analogije i informacije. Prosečan “mentalni uzrast” testiranih ispitanika bio je 13.14.
Wechler kaže da se inteligencija dostiže maksimum na uzrastu od 20 godina i da uspeh na
neverbalnom delu opada brže nego na verbalnom. Koristio je dva testa:
- Hold tests (informacije, rečnik...)
- Don’t hold tests (uređivanje slika, šifra...)
Katelova teorija postavlja pet vrsta podataka iz istraživanja o:
1. dejstvu povreda mozga na sposobnosti
2. odnosu postignuća na testovima inteligencije i mogućnosti
usvajanja znanja
3. konstruisanju culture free testova inteligencije
4. faktorskoj strukturi različitih testova inteligencije
5. promenama inteligencije u razvoju
Navodi dva faktora razvoja:
1. Nasleđe, povrede koje utiču na fluidnu inteligenciju. Zadaci kojima se ispituje: grupisanje
slova, klasifikovanje oblika, analogija reči, pamćenje asocijacija (opažanje odnosa i uočavanje
onoga što je zajedničko – culture free)
2. Učenje, kultura utiču na kristalizovanu inteligenciju. Ispituje se zadacima: rečnik, simboličko
rezonovanje, aritmetičko rezonovanje, fluentnost ideja (culture biased)
Definisanje inteligencije i validacija instrumenata - kaže da se većina standardizovanih
grupnih testova odnosi na “historical abilities”: znanja i veštine koje su se razvile pre odraslosti,
u toku školovanja dok “present day abilities” – zahtevaju potpuno različit pristup u ispitivanju –
znanja i veštine koje mogu diferencirati populaciju odraslih i starih.
Present day abilities (K) obuhvataju:
 Vreme investirano u intelektualne aktivnosti
 Sadašnja i ranija interesovanja
 Sadašnje i ranije sposobnosti pamćenja
 Raniji nivo F i K inteligencije
 Neke osobine ličnosti
Optimalno starenje
Optimalno starenje uključuje opštu strategiju odabiranja pri ulaganju napora i korišćenje
alternativnih strategija i aktivnosti kako bi se nadoknadili gubici koje procesi starenja nose sa
sobom. Jedan važan razlog zbog kojeg je nekim ljudima bolje nego drugima je činjenica da
postoji plastičnost u ponašanju u svim dobima. Mnogi ljudi kroz čitav život funkcionišu ispod
granica svojih rezervnih sposobnosti. U mladosti je to manje važno, dok u starosti oni koji
uspevaju funkcionistati bliže svojim granicama i koji su sposobni povećati podršku okoline,
oseća će se puno bolje i delovaće puno sposobnije od onih kojima to nije uspelo. Uspešno
starenje ne počinje u šezdesetim, jer temelje postavlja način života koji održava zdravo telo i um
pomoću dobrih navika ishrane, vežbe i aktivnosti koje podstiču um. Optimalno starenje
podstaknuto je i u srednjoj dobi učenjem tehnika za smirenje stresa, razvijanjem tehnika za
suočavanje sa promenama… Druga važna strategija je zadržavanje sistema socijalne potpore i
nadomeštanje novim odnosima one koji su izgubljeni zbog smrti ili dolaska prijatelja ili rođaka.
Uspešno starenje zahteva i pozitivan pojam o sebi koji se može održati pomoću sposobnosti da
se proceni sopstveno stanje u stvarnom odnosu prema preostalim razinama telesne i duševne
sposobnosti.
Tri grupe starih se razlikuju na značajne načine: mladi – stari ostaju aktivni i na mnogo
načina se ponašaju više kao sredovečni, iako je većina napustila svet rada. Stari – stari pokazuju
povećanu pojavu telesnih bolesti, ali mnogi su još uvek sposobni da žive punim životom,
koristeći sredinsku i ličnu potporu. Vrlo – stari su često fizički ili duševo bolesni i obično su im
potrebne intenzivne potpore, često unutar ustanova.
Karijere - Stariji radnik i penzija
Postoji samo u knjizi, na prezentacijama se ne pominje penzija lol
Dva glavna pitanja javne plitike koja se tiču penzije kao normativnog životnog događaja:
1. Penzionerska prava?;
2. Postojanje propisane dobi za odlazak u penziju?
Oni koji podupiru penzionisanje po sili zakona posmatraju ga kao mehanizam za omogućavanje
zapošljavanja i napredovanja mlađih radnika, žena i pripadnika manjina. Prema drugima, to je
humani način penzionisanja starijih radnika koji bi inače bili prisiljeni ići u penziju na temelju
neprimerenog učinka na poslu. Glavni razlog protiv prisilnog penzionisanja jeste da taj postupak
služi kao primer dobne diskriminacije i krši prava pojedinca. Ova prisila zanemaruje različitost
sposobnosti starijih radnika i može nepovoljno delovati na starije, ekonomski, telesno i duševno.
Evropljani veruju kako stariji ljudi imaju pravo na nekoliko godina dokolice tokom starije dobi.
U SAD naglasak se stavlja na produktivno starenje i korišćenje veština i sposobnosti starih
(Amerikanci smatraju da je rad vrlo važan za identitet osobe te da je usko povezan sa snažnim
osećajima prema autonomiji i nezavisnosti). Prisilno penzionisanje se može posmatrati kao lek
protiv nezaposlenosti. Ljudi nastoje otići u penziju čim imaju dovoljno novca da to mogu učiniti.
Stariji radnik je najčešće zaposleni kao menadžeri, administratori, stručnjaci, tehničari, uslužni
radnici. Ova grupa radnika je nešto više zastupljena među samozaposlenima, što im dopušta
skraćeni rad i znatnu fleksibilnost u rasporedu. Stariji radnici su često žrtve stereotipa.
Objektivne mere izvođenja posla pokazuju nikakvo ili vrlo malo opadanje sa godinama.
Međutim, pretpostavljeni procenjuju starije radnike nešto niže nego mlađe. Stereotipi su često
netačni:
1. stavovi i radno ponašanje starijih radnika generalno su u skladu sa učinkovitim
funkcionisanjem organizacije;
2. zadovoljstvo poslom je veće među starijim radnicima;
3. stariji radnici su odaniji svom trenutačnom poslodavcu i manje je verovatno da će ga napustiti;
4. zdravi radnici imaju niže stope izostanka sa posla nego mlađi radnici;
5. manja je verovatnoća da stariji radnici budu povređeni na poslu;
6. stariji radnici i dalje nastavljaju sa učenjem i mogu imati koristi od prekvalifikacije.
Pozitivniji stavovi prema radu – zašto? Možda postoje generacijske razlike u radnoj etici i
vrednovanju rada. , zatim posvećenost poslu i odgovornost mogu porasti sa godinama. Stariji su
radnici isprobali više poslova i verovatno se skrasili na poslu koji odgovara njihovim potrebama i
interesima.(Ova treća hipoteza je najverovatnija). Žene pokazuju veću posvećenost radnim
ulogama izvan kuće. Stariji radnici zadržavaju visok stepen izvedbe na poslu zato što su stekli
veće količine znanja i veština važnih za posao. Opadanje sa godinama po pitanju izvedbe na
poslu najverovatnije će se pojaviti na poslovima koji su fizički naporni ili zahtevaju brze reakcije
mada ergonomija kaže da se i ovi poslovi mogu prilagoditi pojedincima bez uticaja na izvedbu.
Stariji radnici mogu biti obučeni novim tehnologijama, fleksibilni su po pitanju radnih zadataka i
rasporeda te su često bolji predavači. Zreliji radnici, uprkos ovim podacima, teže nalaze posao
ako su nezaposleni. Obično se tokom otpuštanja, reorgaznizacija i sl. prvo otpuštaju stariji
radnici.
Odluka o penzionisanju – Atchley je predložio trodelnu definiciju penzionisanja koja uključuje
dobijanje: penzionih povlastic, smanjeno vreme u plaćenom radu i obeležavanje sebe kao
ponezionera. „Nepenzionisani penzioneri“ su sredovečni crnci (da crnci) koji napuštaju posao
uglavnom zbog telesne nesposobnosti. Oni se ne nazivaju penzionerima jer su tokom života vrlo
sporadično radili, a i razlika između rada i penzije je nejasna. Na drugome mestu, uloga
nesposobnoga možda nosi veće povlastice nego uloga penzionera.
Dva najznačajnija faktora koja predviđaju penzionisanje svih muškaraca su:
1. Zdravstveno stanje;
2. Primerenost prihoda u penziji.
Najuobičajeniji razlog za penzionisanje na podsticaj zaposlenika bila je želja muškarca da ode u
penziju. Želja za penzionisanjem je jedinstvena po tome što je to jedini razlog na koji deluju
porodične varijable. Odluka tih muškaraca o penzionisanju bila je ubrzana činjenicom da su u
braku i da im najmlađe dete ima više od 21 godine. Oni koji su imali mlađu ženu nisu žurili sa
penzionisanjem. Faktori povezani sa radom koji utiču na penzionisanje: nižeobrazovani radnici
bili su skloniji ranijem penzionisanju, viši prihod bio je povezan sa kasnijim penzionisanjem...
Skup faktora povezanih sa onima koji su kao glavni razlog za penzionisanje naveli zdravstvene
probleme: Niži status zanimanja i niže plate bile su povezane sa penzionisanjem zbog
zdravstvenih problema. Zdravstvena ograničenja starijih radnika delimično su posledica preranog
starenja, ali povrede na radu takođe su problem. Čini se da postoje dve različite grupe ranije
penzionisanih:
1. Grupa slabog zdravlja koja ima nizak prihod i verovatno je nezaposlena;
2. Grupa dobrog zdravlja sa iznadprosečnim prihodima i planovima za privatnu penziju.
Mogućnost privatne penzije najjači je prediktor penzionisanja.
Radnički poslovi bili su povezani sa faktorima kao što su veći broj povreda na radu, nisko
zadovoljstvo poslom i niži prihod, a to sve doprinosi odluci o ranom penzionisanju. Szinovacz je
predložio dva alternativna obrasca penzionisanja za zaposlene parove. Kad je vreme odlaska
supružnika u penziju različito, tada jedan supružnik odlazi u privremenu penziju, bez punih
povlastica, dok drugi supružnik odlazi u penziju razmerno kasno kako bi osigurao pune penzijske
povlastice. Muževo je zdravlje od velikog značaja u odluci žene o penzionisanju. Osim njegovog
zdravlja, na ženinu odluku će verovatno uticati i drugi životni događaji. Žene izveštavaju o
bitnijim životnim događajima u razdoblju koje prethodi penzionisanju. Prilagođavanje žena na
penziju pod većim je uticajem životnih događaja koji su uglavom iznad njene kontrole ili želja
(žene su osetljivije na hronične stresove i više upletene u događaje koji pogađaju druge).
Poslodavci mogu izvršiti pritisak na zaposlenike da odu u penziju na nekoliko različitih načina.
Ponekad će jednostavno otvoreno izjaviti kako je vreme da radnik ode. Mogu se upotrebiti i
neprivlačna premeštanja na poslu ili preraspodele koje značajno menjaju radne uslove. Koji
faktori utiču na to ko će prihvatiti podsticaj za rano penzionsanje? Nezadovoljstvo radnom
okolinom, očekivanje primerenog prihoda u penziji i količina vremena provedena razmišljajući o
ranom penzionisanju povezani su sa odlukom o ranom penzionisanju. Poslodavci mogu
podsticati rano penzionisanje da bi napravili mestas za napredak mlađih radnika, da bi se nosili
sa tehnološkim promenama ili da bi smanjili broj radnika zbog zatvaranja pogona ili smanjenja
proizvodnje. „lateralna“ unapređenja – radnici su premešteni na položaje u preduzeću na kojima
njihovo iskustvo može biti od koristi.
Ljudi koji su se veselili penzionisanju upuštali su se u veći broj ponašanja koja prethode
penzionisanju (čitanje, pričanje sa ljudima o tome) Mnogim ljudima koji su se pripremali za
penziju, već penzionisani prijatelji služe kao model. Postojanje bliskog penzionisanog prijatelja
imalo je pozitivan učinak na pripremanje radnika na penziju.
Reakcija na penzionisanje – Atchley – je predložio da se proces penzionisanja posmatra kao
niz prilagođavanja koja predstavljaju pet potencijalnih stadijuma. Razdoblje medenog meseca –
počinje neposredno nakon penzionisanja. To je vreme euforije u kojem osoba pokušava učiniti
sve ono za šta ranije nije imala vremena. Može uključivati puno putovanja.
  Razdoblje medenog meseca uobičajenije je među onima koji odu u penziju dobrovoljno i
imaju puno novca;
 Razdoblje odmora i opuštanja – osoba odlučuje da živi mirno.Nivo aktivnosti opada
nakon penzionisanja, ali se nakon tri godine ponovo penje na nivo jednak onom pre
penzionisanja;
 Može se pojaviti razdoblje razočaranaj ako se ne ostvare planirana očekivanja o
penzionisanju ili ako su planovi osujećeni bolešću ili smrću supružnika. U ovom se
razdoblju može javiti teška depresija;
 Razdoblje preusmeravanja – osoba pravi inventar situacije i istražuje nove mogućnosti
uključivanja. Cilje je razviti realističan skup mogućnosti kojim bi se osigurala struktura i
redovitost života u mirovini;
 Konačno razdoblje jeste razvoj stabilne i zadovoljavajuće kolotečine u penziji.
Jedan od najviše očekivanih rezultata bio je porast zajedničkih slobodnih aktivnosti para
(polovina ispitanika). Najpopularnija aktivnost bio je izlazak na večeru izvan kuće. Žene koje su
izvestile o porastu zajedničkih slobodnih aktivnosti sa mužem procenile su se značajno više
zadovoljnim penzijom. Kada su muževi upitani o ličnim slobodnim aktivnostima bez žene,
polovina ih je izvestila o porastu. Zadovoljstvo penzionisanih muževa usmerilo se na lični nivo;
Zadovoljstvo žena usmerilo se na međuljudski nivo. Ljudi koji ne žele otići u penziju su najčešće
direktori sa velikim platama i štručnjaci na visokim položajima koji su intrinzično zanimljivi i
podsticajni. Herzog i saradnici – osobe čiji je rad ili penzionisanje odražavalo njihove lične
sklonosti, trebale bi izvestiti o višem nivou telesne i psihološke dobrobiti.
Mit o penziji da će stariji radnici, lišeni aktivnosti koja daje smisao životu, verovatno početi
fiziološki propadati postoji jer ljudi stariji od 65 godina imaju višu stopu smrtnosti. Takođe, u
mnogim je slučajevima uzrok smrti nakon penzionisanja bolest koja je započela za vreme radnih
godina i prisilila osobu na rano penzionisanje.
Ekonomski položaj starijih osoba značajno je poboljšan. Nekoliko je uzroka: Prihvaćeno je
povećanje troškova života u naknadama socijalnog osiguranja; više ljudi ima planove za penziju;
današnje generacije starijih su imale veći nivo obrazovanja, višu zaradu tokom života i imovinu
poput kuća. U proseku, posledica penzionisanja je smanjenje prihoda za 50%. U starosti su
stvarna ekonomska sredstva slabije povezana sa subjektivnim osećajem finansijske sigurnosti
nego u mlađim dobnim grupama. Neki stariji ljudi koji imaju nizak prihod ipak izjavljuju da su
zadovoljni svojim prihodom (85% starijih izveštava da su zadovoljni ili vrlo zadovoljni svojim
finansijama). Zašto se javlja ovaj fenomen?
Jedno objašnjenje se temelji na teoriji aspiracije, koja kaže da percepcija zadovoljstva u velikoj
meri zavisi od poređenja postignuća sa težnjama. Ljudi sa godinama smanjuju nivo aspiracije.
Nivoi prihoda koji su nekada smatrani neprimerenim sada se posmatraju kao dovljni. Jedan oblik
smanjenja težnji odnosi se na referentnu grupu sa kojom se poredimo. Mnogi stariji ljudi
izveštavaju da oni upoređuju svoju vlastitu situaciju sa onom drugih starijih osoba. Velika većina
starijih osoba vidi sebe kao bogatije od većine drugih starijih osoba. Starije osobe mogu biti
osetljivije na stereotipe o starenju pa tako veruju da je većina starijih ljudi siromašna, bolesna i
dementna, te onda percipiraju sebe u povlašćenom položaju. Niže težnje sa godinama i
pristrasno gledanje na vlastiti povlašćeni položaj mogu doprineti zadovoljstvu starijih njihovim
nivoom finansijske dobrobiti.
Promene u prirodi rada i radnog mesta – Došlo je do odmaka od proizvodne industrije, a do
rasta u uslužnim i trgovačkim delatnostima (pogotovo u industriji informacija i znanja). Došlo je
i do porasta rada na daljinu. Liebig ukazuje na promene u „bojama kragni“ – sve je manje
zaposlenih na radničkim poslovima (plave kragne), sve je više žena na poslovima (ružičaste),
kao i službenika (bele). Ima manje poslova za niskokvalifikovane radnike (zelene), a može doći
do porasta zaposlenja starijih radnika (zlatnih).
Kraj života – smrt i gubitak

Za sad je poslednja prezentacija 2. deo starosti pa nz da li će da izbace nešto i za ovo
Iako se smrt može dogoditi bilo kad, samo je stara dob ta u kojoj se o smrti razmišlja kao o
prirodnom biološkom kraju života. Smrt nije samo prestanak nečijeg života, već i društveni
događaj koji pogađa porodicu, prijatelje i druge ljude. Kada bi imali izbor, većina ljudi bi
prefererala iznenadnu smrt u staroj dobi od uzroka koji nije povezan sa prethodnom
hospitalizacijom ili signalima upozorenja.
Suočavanje sa smrću
Anksioznost zbog smrti odražava egzistencijalnu zabrinutost i filozofsko čuđenje u vezi sa
prirodom ljudske duše. Strah se može odnositi na odvajanje od porodice i voljenih osoba, ili
osećaj krivice jer se nisu ispunile obaveze prema samome sebi, porodici i zajednici.
Potpuno razumevanje pojma smrti pretpostavlja barem 3 komponente:
- ireverzibilnost je shvatanje da živi organizam umire i da se telesnost ne može vratiti u život;
- nefunkcionalnost pretpostavlja shvatanje da životne funkcije prestaju sa smrću;
- univerzalnost podrazumeva shvatanje da se smrt događa svim živim bićima.
Deca prolaze kroz različite faze u verovanjima o smrt. Predškolci ne uspevaju da shvate
konačnost smrti, o njoj misle kao o odlasku, odvajanje koje može biti reverzibilno. U dobi od 6.
do 11. godine deca obično usvoje razumevanje se tri komponente pojma smrti koja dolazi da
odvede one za koje se posle kaže da su umrli. Nakon 12. godine smrt se percipira više – manje
tačno kao kraj života.
Anksioznost zbog smrti, kada se istražuje empirijski, postaje složena pojava okarakterisana kao:
1) zabrinutost zbog fizičke promene;
2) svesnost o prolaznosti vremena;
3) zabrinutost zbog bola i stresa koji prate smrt;
4) zabrinutost zbog intelektualnih i emocionalnih rekcija na smrt.
Anksioznost zbog smrti tako ne uključuje samo strah od odvajanja od voljenih osoba, već i strah
od promena i posledica tih promene i na različite načine povezana sa faktorima dobi, religijskim
uverenjima i stepenom u kom je pojedinac živeo pun i zadovoljavajuć život. U poređenju sa
mlađima, stariji češće razmišljaju o smrti, ali je se manje boje. Verovatno jer su stariji u ulozi
koja donosi očekivanje smrti, ali i emocionalnu i finansijsku pripremu za nju. Kastenbaum
smatra da se o nečijoj orijentaciji prema smrti može zaključiti iz njihovih praktičnih odluka i
izraženih stavova (pisanje testamenta, promena navika ishrane, vežbanja,…). Anksioznost zbog
smrti nije povezana sa horonološkom dobi, već je više funkcija prošlih iskustava nego trenutnih
životnih okolnosti. Religijska uverenja povezana su sa ispodprosečnom anskioznošću zbog smrt,
ali oni koji pokazuju najvišu anksioznost su osobe koje povremeno odlaze u crkvu i koje su
nedosledne u svojim uverenjima i delovanjima.
Proces umiranja
Osoba koje umire obično je podučena od strane osoba koje pružaju poslednju negu. Od nje se
očekuje da se pretvara kako je poboljšanje blizu, da prepušta odluke o tretmanu drugima, da
govori samo o neutralnim temama ili o neposrednoj budućnosti. Svrha ove uloge može biti u
zaštiti preživelih od onoga što i oni moraju jednom da izdrže.
Elizabet Kibler-Ros je sprovela najpoznatije istraživanje o procesu umiranja. Ona smatra da
odgovori svih osoba na umiranje izražavaju esencijalne dimenzije za ljudska bića: fizičku,
emocionalnu, intelektualnu i spiritualno – intuitivnu. Definisala je 5 faza umiranja, ističe da ne
doživljavaju svi sve faze i da se ne javljaju uvek istim redosledom, te da se mogu doživljavati i
simultano a svaka ima karakterističan stav.
1. Poricanje - Očiti simptomi predstojeće smrti su ignorisani i prema njima se odnosi kao da
su nevažni. Poricanje je uobičajen oblik neko vreme tokom procesa umiranja, ali je
neuobičajeno potpuno izbegavanje govora o smrti u prisustvu umiruće osobe. Odbijanje
razgovora o nečijoj smrti i umiranju tipično je motivisano humanitarnim obzirima, ali
štednja nečijih emocija ima cenu. Osoba koja umire može imati koristi ako sa nekim
podeli svoju tugu, a o problemima smrti se treba razgovarati.
2. Bes u kojoj se približavajuća smrt prepoznaje, ali s besom. Bes može biti vredno
iskustvo, način na koji se smrt integriše sa ostatkom nečijeg života. Kod smrti mlađih
osoba, bes je vezan za zakinutost pune mere života, ali potraga za smislom, kao rezultat
toga, može nemerljivo dati životu, što potvrđuju roditelji dece oblele od raka. Bes kod
starije osobe može predstavljati vežne vrednosti (doslednost do kraja u nekom stavu ili
pravilu).
3. Cenkanje je faza u kojoj se osoba obraća Bogu za oprost ili bar za odlaganje smrti.
Pacijent postaje poslušan, nadajući se da će dobiti nešto dodatnog vremena na Zemlji.
Cenkanje se odnosi na pokušaje da se živi još malo. Neka istraživanja sugerišu da postoji
smanjenje smrti pre rođendana umirućih osoba, a odgovarajućim porastom nakon
rođendana, iako novija istraživanja bacaju sumnju na ovaj nalaz. Objašnjenje ovog nalaza
vezuje se za promenu ponašanja kad se iščekuju važni događaji, što utiče na smanjenje
količine stresa kojem je osoba izložena.
4. Depresija - smrt se percipira kao neizbežna, od svih faza jedina se konzistentno javlja
5. Beznadežna faza može da pripremi osobu za petu i konačnu fazu – prihvatanje koje nije
ni srećna ni tužna faza.
Alternativna gledišta
Šneidman smatra da smrt donosi dve vrste opterećenja. Prvo, osoba se mora pripremi za
sopstvenu smrt i, drugo, mora se nositi sa intepersonalnim aspektima smrti koji se tiču bliskih
osoba. Procesi suprotstavljanja tih dvaju opterećenja uključuju neprestanu izmenu između
pervazivnih emocionalnih stanja, uključujući žalost, patnju, bes, anskioznost i poricanje.
Patison sugeriše da smrt po sebi nije problem života jer nije podložna tretmanu ili intervenciji.
Ono što je bitno jeste proces umiranja, posebno zbog napretka u medicine koji je produžio
razdoblje umiranja do te mere da se može uporediti sa novim životnim stadijumom, intervalom
življenja – umiranja. Ovaj stadijum ima tri faze:
1) Faza akutne krize tokom koje se treba sprečiti haotična dezintegracija umiruće osobe i
integrisati proces umiranja s njenim životnim stilom i okolnostima; u ovoj fazi emocionalna
potpora je važna, posebno ako se anksioznost može smanjiti pokušajima da se bude realističan;
2) Faza hroničnog življenja – umiranja osobu nagoni na suočavanje sa raznim strahovima,
uključujući strah od nepoznatog, usamljenosti, tuge, gubitka porodice, gubitka identiteta i
regresije. Na početku ove faze umiruća osoba pokazuje tipična optimistična očekivanja puna
nade – bolest će spontno preći u remisiju. Promena ovog stava označava početak naredne faze;
3) Terminalna faza osoba može osećati i dalje nadu, ali očekivanja da će se nadanja ispuniti više
ne postoje. Ova promena u kvalitetu nade može biti uključena u psihološke procese odustajanja i
predavanja smrti.
 Tretman umiranja
Pokret za utočište - Utočišta pružaju alternative završnom boravku u bolnici za pacijente u
terminalnoj fazi bolesti. Pokret za utočištem naglašava individualnost pacijenta isto kao i potrebe
i prava porodice i negovatelja. Cilj je olakšati bol i očuvati dignitet umiruće osobe, a ne koristiti
tehnologiju da bi se na svaki mogući način nekome produžio život u okolnostima koje su
destruktivne za umirućeg pacijenta.
Preživeli – gubitak i žaljenje - Reakcije na gubitak osobe neće nužno pogoditi sva područija
delovanja. Jake reakcije na gubitak među članovima prodice povezane su sa oštećenjem zdravlja,
ali i je održavanje socijalnog funkcionisanja relativno nezavisno od težine gubitka. Tri
komponente su deo procesa žaljenja: gubitak predstavlja samodistanciranje od dela nečijeg
života uz koji je neko bio emocionalno vezan; tuga uključuje emocionalne, kognitivne i
perceptivne reakcije koje idu zajedno s gubitkom voljene osobe; oporavak uključuje
restruktuiranje života preživleih i prizivanje potpornih resursa koji dopuštaju da se ide dalje bez
osobe koja se oplakuje.
Tehnike suočavanja se razlikuju prema životnoj fazi u kojoj je ožalošćeni. U studiji
sprovedenoj na studentima, LaGrand je našao da su najčešće spominjana sredstva suočavanja
bila razgovor o gubitku, postepeno prihvatanje gubitka, plakanje, potpora prijatelja i prolazak
vremena. Manje česti su bili mehanizmi poput prezauzetosti poslom ili razmišljanje o svim
ostalim dobrim stvarima u njihovoj vezi. Religiozna i filozofska uverenja, razvijanje novih
interesa i “zamenjivanje” voljene osobe bili su spomenuti od strane manje od petine ispitanika.
Kod starijih koji iskuse gubitak, oplakivanje i prisećanje igraju središnju ulogu. Intenzivna
religijska orijentacije je, pre nego direktno učestvovanje u religiji, ono što najviše smanjuje stres.
Zagovara se nekoliko pristupa samopomoći prilikom suočavanja s posledicama gubitka. Važno
je za ožalošćenu osobu da stavi drugima do znanja da oseća bol i dopusti im da pomognu.
Normalizacija osećanja je takođe važna, kao i izražavanje osećanja i misli povezanih s gubitkom
i emocionalnim iskustvom kao posledicom.
Tugovanje Bolbi predlaže tri široka stepena, koja se opažaju i kod ljudi i kod životinja. U
početku, ožalošćeni čeznu za pokojnikom, osećaju ljutnju proizašlu iz neminovne frustracije
sopstvene čežnje. Drugi stepen je apatičnost i dezorganizovanost u ponašanju. Konačno,
ožalošćeni organizuje svoj život. Ovi se stepeni mogu nazvati i poricanje i bes, depresija i
prihvatanje, i prilagođavanje, što je u skladu sa stepenima žaljenja zbog svoje smrti Kibler-
Rosove. Reakcije tugovanja uočene su i kod dece stare godinu dana. Kada se ostave kod stranca
ona nastoje očajnički da vrate pristustvo majke, danima plaču i bacakaju se. Nakon više nedelja,
potraga puna nade menja se razdobljem ozlojeđenosti, da bi konačno nastupio očaj. Dete
nastavlja čeznuti za majčinim povrtakom, ali se sve manje i manje nadaju da će se ikad vratiti.
Konalno, dečiji zahtevi prestaju i ono postaje apatično i povučeno. U ovoj fazi dete povremeno
plače u stanju velike žalosti.
Zdravlje - Stope smrtnosti za ožalošćene osobe su veće u prvih šest meseci nakon smrti voljene
osobe. Data su 4 objašnjanja za ovaj nalaz:
1) ožalošćene osobe su pre gubitka bile manje sklone posećivati doktora i raditi na sopstvenom
zdravlju, te povećanje poseta doktoru predstavlja uprosečavanje pritužbi na zdravstveno stanje
pre i posle gubitka;
2) nestanak osobe s kojom je ožalošćeni imao usklađeni unutrašnji sat dovodi do fizičke
nelagodnosti i nestanka usklađenosti;
3) stres zbog gubitka čini verovatnijima bolest i smrt;
4) stres zbog gubitka dovodi do ponašanja koja ugrožavaju život, poput pušenja, aloholizma,
loših navika spavanja.
Terapija - Osobama koje su izgubile nekog obično mogu pomoću suportivne terapije i grupe
podrške, kao i religija. Jedan od glavnih problema s kojima su udovice suočene je položaj žena u
društvu. Udovice ne mogu dobro da funkcionišu bez muža, koji omogućava većinu prihoda,
stoga je bitan pokret za pomoć udovicama u kojima se razmatraju polne uloge i stereotipi vezani
za njih.
Sa prezentacije:
Tugovanje i smrt u starosti: Misli o smrti, besmrtnost: eliksiri mladosti i kvalitet života.
Kulturološko određenje smrti se razlikuju: azijske kulture vs. potrošačke kulture i kult otuđenog
življenja. Kao načine borbe koriste traganje za smislom života, strah i humor kao način
prevladanja, religija. Sa produženjem života javlja se i palijativna nega (hospicijski centri).
Gubitak u porodici: Smrt člana porodice nosi sobom tugu i osećanje gubitka članovima porodice.
Zavisno od uzrasta i uloge koju je imao, ugrožava funkcionisanje porodice kao sistema. Ne
postoji životno doba u kome je lako umreti ali starost je na neki način ipak period kada je to
manje zastrašujuće. Znaci upozorenja koji ukazuju na prolaznost života su telesne promene,
dugotrajne bolesti, slabljenje čula.
Terminalna stanja - Terminalne bolesti karakteriše progresivno propadanje,često dugotrajno i
bezuspešno lečenje kao i svesnost bolesnika da mu je život ugrožen. Terminalna faza bolesti
počinje kada u medicini ne postoji tretman koji bi poboljšao stanje ili zaustavio napredak bolesti
i sprečio smrtni ishod. Lečenje ovakvih stanja je u osnovi palijativno,usmereno na smirivanje
bola, olakšavanje i održavanje životnih funkcija. Učestalo odbijanje daljeg lečenja naziva se
pasivni suicid. Kubler Ros:
 Neprihvatanje (negiranje,očekivanje) - prva reakcija šok, nakon kojeg sledi poricanje.
Neki bolesnici nikada ne pređu ovaj stadijum i mogu obilaziti doktore dok ne naiđu na
nekoga koji će podupreti njihov stav
 Bes :“Zašto baš ja?” Bes pomeren na lekare, bolničko osoblje i porodicu. Uverenje da se
bolest dogodila kao kazna zbog nečeg lošeg što su učinili.
 Pogađanje – cenkanje sa lekarima, prijateljima, pa čak i s Bogom, nudeći da će zauzvrat
za izlečenje ispuniti neko obećanje, npr. dati nešto u dobrotvorne svrhe, redovno ići u
crkvu ...
 Depresija- povlačenje, psihomotorička usporenost, smetnje spavanja, beznadnost i
moguće suicidne ideje. Reakcija na uticaj bolesti na život (npr. gubitak posla, ekonomske
probleme, izolaciju od prijatelja i porodice), ili reakcija na očekivanje stvarnog gubitka
života
 Prihvatanje - shvatanje da je smrt neminovna i prihvatanje njene sveobuhvatnosti.
Udovištvo: 3% muškaraca i 12% žena a nakon 75 g. – 25% muškaraca i 66% žena. Istraživanja:
finansijski problemi i životno uređenje. Gubitak partnera je emocionalni (prijatelj,
partner,porodica), lični (promena uloge i redefinisanje self koncepta), socijalni (redefinisanje
socijalnih odnosa)i instrumentalni (finansije, instrumentalna pomoć).
Udovci i udovice se suočavaju sa očekivanošću smrti partnera, usamljenosti i izolacijom. Kao
moderator je bitnasocijalna podrška, njen kvalitet i kvantitet a može dovesti do internalizujućih
poremećaja i suicida. Faze (zadaci) tugovanja
Faza poricanja - šok i neverica (repetitivnost kao kognitivni i emotivni okvir za naredne faze)
Faza emocionalne bure (čežnje i protesta) – bol, bes, krivica...
Faza očaja - gubitak se postepeno prihvata kao stvaran
 Reintegracija – identitet, self koncept, način života, prostor za emocionalne veze
Proces tugovanja zavisi od:
 jačina/vrsta emocionalne veze s pokojnikom
 uzroci/ okolnosti smrti (očekivanost, prirodnost, nasilnost, nebriga)
 lični činioci (rezilijentnost,kumulatvno dejstvo, pol, uzrast)
 društveni i "spoljašnji" činioci (socijalna mreža, kulturna pravila tugovanja, rituali)
Postoji nekoliko vrsta tugovanja:
- Komplikovano tugovanje su procesi koji ne pokreću tugovanje u smeru prihvatanja i
adaptacije na gubitak, već vode stereotipnim ponavljanjima neprilagođenih obrazaca
ponašanja i doživljavanja.
- Tugovanje kao način života (hronično tugovanje)
- Odgođeno tugovanje
- Prikriveno tugovanje (psihosomatske i antisocijalne reakcije)
- Zakočeno tugovanje (zaustavljanje procesa tugovanje; spolja gledano manje buran
proces; u osnovi je pošteda drugih ili pravila izražavanja emocija)

THE END