Драган Богетић, Југославија и Запад 1952-1955, Београд 2000.

Југословенско приближавање Натоу-обострани интерес за унапређивањем узајамне сарадње превладала

спорне ситуације и неспоразуме. Интерес Запада полазио је од стратегије сузбијања совјетског утицаја у
свету-слабљење социјалистичког лагера. Интерес Југе-одупирање притиску СССР и лагера, борба за
националну независност. Прво помаци у односима Југе са Западом видљиви су већ након
интернационализације сукоба са СССР 1949. када је овај проблем изнесен пред УН, да би од 1952. до
1955. дошли до пуног изражаја. Прва реакција Запада на сукоб са ИБ било је уверење да је реч о ,,свађи у
породици“ или ,,намештеном спору“, али када се увидело да је реч о озбиљно спору уследила је
политика ,,одржавања Тита на површини“. Политика помагања Тита , тј. једне комунистичке земље
наишла је на противљење великог броја америчких политичара. У односима са САД доминирају 3
питања-могућност нормализације односа Југе и СССР, Тршћанско питање, Балкански савез. Полазећи од
послератне сарадње са СССР, преко успостављања везе са Западом, Југа је крајем 1954. и 1955. дошла до
доктрине ,,мирољубиве коегзистенције“ из које ће проистећи политика несврстаности.
1952. дошло је до реализције програма економске и војне помоћи Запада Југи, а такође се преговарало о
решавању Тршћанског питања и склапања савеза са Грчком и Турском. Запад је у формирању Балканског
савеза видео први корак ка укључивању Југе у Нато. Запад је само у 1952. , када се манифестују
најприснији односи са Југом , одобрио на име војне помоћи преко 200 милиона долара. Реализујући
трипартитну помоћ западне силе су тражиле од Југославије прелазак на тржишну привреду, са тешке и
војне индустрије на лаку , на производњу храну. Јанура 1952. Кардељ и амерички амбасардор Џорџ Ален
потписали су споразум о економској кооперацији који је био први трговински билатерални споразум који
су САД закључиле са једном социјалистичком земљом после Другог светског рата. Њиме је установљен
правни оквир за пружање америчке финансијске помоћи, а југ. влада се између осталог обавезала да
уклони трговинске баријере и да се економски отвори према свету и да развија слободе и демократске
институције. Октобра 1952. после тешких преговора склопљен је Споразум о продужењу трипартитне
помоћи до краја јуна 1953. којим је Запад обезбедио надзор над коришћењем помоћи. Југа је у тајности
преговара са Заподом о војној помоћи плашећи се реакције дела чланова КПЈ, али и совјетске
интервенције. Војна сарадња Југе и САД заснивала се на Споразуму о војној помоћи потписаном нов.
1951. И војна помоћ је била заснована на трипартитној основи. Иначе, 1952. Титу је било јасно да би у
случају рата Запада и Истока Југа била на страни Запада (још није била формулисана политика
еквидистанце према блоковима). Током 1952. долази до серије састанака са представницима Турске и
Грчке на којима се испољио заједнички интерес за проширивањем сарадње и за организовањем заједничке
одбране трију балканских земаља од евентуалне агресије. Али Југа у почетку је испољила велику
резервисаност у вези са стварањем формалног пакта да не би то послужило совјетској пропаганди,
истичући да прво треба унапредити економску и културну сарадњу, а тек онда да се поведу преговори о
војним питањима. Односе Југе и Запада отперећивало је Тршћанско питање. Италијанске интересе
подржавао је и Ватикан који подржава Степинца што све води прекиду дипломатских односа Југе и
Ватикана нов. 1952. На унапређивање сарадње Запада и Југе позитивно су деловали потписивање
Споразума о пријатељству и сарадњи Грче, Турске и Југе фебр. 1953. у Анкари и Титово путовање у ВБ
марта 1953. Дошло је до повећања финансијске помоћи Запада што је праћено напуштањем концепта
колективизације села и новим третманом индивидуалног сеоског газдинства. Посета ВБ био је велики
тријумф за Тита. Југа је добила гаранције да ће у случају напада СССР Запад јој пружити војну помоћ.
1953. односе је поред Тршћанског питања (Југа одбацивала западне предлоге) оптеретила и дилема да ће
се Југа поново окренути ка СССР после Стаљинове смрти. Истовремено наставили су се преговори о
склапању Балканског савеза које су оптерећивали проблеми Југе са Италијом (која је била у Натоу).
Извесну резервисаност према склапању војног савеза трију балкански земаља показали су ВБ и САД (ВБ-
слабљење њених позиција услед постизања веће независности Грчке и Турске, САД-тражиле су
претходно регулисање обавеза са Натоом). Нов. 1953. склопљен је у Београду Допунски споразум уз
Уговор о пријатељству и сарадњи трију балканских држава којим је предвиђено стварања Сталног
секретаријата чиме остварена институционализација сарадње. Југа је у формирању овог Ст. секрет. видела
противтежу захтеву Грчке и Турске за формирање војног комитета. Иначе, 1953. протекла је међусобном
подозрењу Југе и Запада. Постављало се питање односа Југе са СССР после Стаљинове смрти. Крајем
априла сусрели су се отправник послова југ. амбасаде у Москви Ђурић и мин Молотов (протоколарна
посета)што је био први званични разговор 2 владе после скоро 5 година. То се није свидело појединим
америчким политичарима. Исте године, Југа је потписала други уговор о зајму (први 1951) са
Међународном банком за обнову и развој, а склопила је и 2 нова економска аранжмана са САД и
коришћењу њених финансијских фондова. Такође, СР Немачка је још од 1950. давала велике кредите Југи
без икаквих политичких услова. Готово истовремено док је Тито био у ВБ, начелник Генералштаба ЈНА
Пеко Дапчевић боравио је у САД где је преговарао око војне помоћи Југи у виду материјала и
ваздухопловне опреме. Југа је између осталог добила и млазне авионе(први стигли поч. марта 1953).
Сарадња Југе и Запада, успостављена у време сукоба са СССР временом је све више пуцала и све више је
тражила одређене корекције. 1954. у међусобним односима важан је Меморандум о сагласности Италије,
ВБ,САД и Југе о слободној територији Трста и Споразум Грче, Турске и Југе о склапању Балканског
савеза што је позитивно деловало на сарадњу Југе и Запада. После дугих преговора 31. маја 1954.
потписан је споразум САД, ВБ и Југе о решавању Тршћанског питања. Југа је добила зону Б и део зоне А.
Италија је приморана да прихвати споразум (пропао је пројекат о Европској одбрамбеној заједници па
САД не морају да пазе на италијанске интересе, а с друге стране било је актуелно стварање војног савеза
Југе, Грчке и Турске који био веома важан за европску и светску безбедност) склапањем Меморандума 5.
октобра 1954 (она је добила део зоне А и североисточни део зоне Б који није био насељен, створена је
слободна лука Трст, обема нацио. мањинама су гарантована права). Разрешење Трш. питања омогућило је
већу трговинску сарадњу Југе и Италије која постаје најзначајнији трговински партнер Југе (од 1955,
раније је то била СРН). Априла 1954. Тито је посетио Турску и изнео је став да је дошло време да се
формира војни савез. Такав став исказала је и Грчка за време Титове посете Атини јуна 1954. САД су
тражиле да се успори са успостављањем војног савеза док се не реши Тршћанско питање. И Италија је
била против овог савеза. Што се тиче текста уговора главни проблем се тицао одређивања узајамних
обавеза чланица (Југа се залагала за ,,потпуни аутоматизам“-да јој Грчка и Турска у случају агресије
притекну у помоћ што њима није одговарала јер би то хипотетички значило и могући рат са својим
савезником из Натоа Италијом;с друге стране Грчка и Турска су тражиле од Југе да јој притекне у помоћ
ако оне ступе у било који ратни сукоб-нпр. ако СССР нападне неку чланицу Натоа, а ове Грчка и Турска
се према обавезама у Натоу укључе у рат , то је исто морала да уради и Југа). После министарске
конференције на Бледу августа 1954. дошло је до склапања војног савеза са роком важења од 20
година(решено је да се у случају оружане агресије обаве консултације чланица савеза у циљу даљег
делања-ако би била нападнута нека чланица Натоа све три земље неће ступити одмах у рат него ће се
претходно консултовати па онда заузети став). Југа је остварила своју намеру да Балкански савез остане
искључиво одбрамбена организација независна од Натоа. Амерички Конгрес је јуна 1954. усвојио Закон о
продаји пољопривредних вишкова који је између осталог омогућио Југи да добије помоћ у пшеници
(преговоре с југ. стране водио је Темпо-пошто су САД тражиле да располажу динарском
противвредношћу купљеног жита тако што би оне та средства трошила на програме унутар Југе што је
доводило до могућности да Амери купе сав шећер, хлеб, бакар или нешто друго и доведу југ.
становништво у државу у проблеме-Темпо је то одбио рекавши да ће његов народ јести лишће као за
време рата пре него што ће допустити да буде угрожена независност земље). Према споразуму
склопљеним крајем децембра 1954. Југа је добила 1 300 000 тона пшенице и могућност да располаже
динарском противвредношћу, али строго наменски за изградњу Јадранске магистрале (на попуштање САД
утицали пропаст преговора о Европ. одбрам. заједници, склапање Балканског савеза,нове иницијативе
СССР за нормализацијом односа са Југом, спремност југ. руководства за променом дотадашње
инвестиционе политике у корист развоја пољопривредног сектора итд.). Крајем 1954. и током 1955. Југа је
и даље економски и војно била везана за Запад али истовремено овај период је обележен је и сазревањем
доктрине ,,мирољубиве коегзистенције“ која ће произаћи у политику несврстаности. То опредељење
произашло је из негативних искустава везаних за хегемонизам СССР у међународном комунистичком
покрету и притисака и ултиматума Запада. И једно и друго доводило је у питање опстанак југ. политичког
система и неприкосновеност власти југ. руководства. Дакле на делу је било сужавање савезништва са
Западом, нормализација односа са СССР и приближавање новоослобођеним афро-азијским државама.
Јануара 1955. потписан је споразум о прадији америчког жита Југи у вредности од 41 милиона долара,
закључен је Југ-совјетски трговински споразум који су поново успостављени привредни односи двају
држава, а готово истовремено вођени су важни разговори у склопу Титовог путовања у Индију и Бурму.
Нормализација односа са СССР негативно је деловала на сарадњу са зап. силама које су све више
испољавале незадовољство југ. спољнополитичким курсом. Југ. руководство истовремено са
успостављањем сарадње са СССР испољава резерву према сарадњи са Западом пошто је било свесно да
економска и војна зависност води ка политичкој. Такође, Тито је тражио дугорочни привредни споразум
за разлику од зап. сила које су одобравале краткорочну економску помоћ. Економска помоћ САД Југи
током 1955. и даље се одвијала у 2 вида-на основу Закона о помоћи иностранству и Закона о
пољопривредним вишковима. Такође и даље пружана помоћ на трипартитној основи. Вест о посети
високе совјетске делегације маја 1955. Југи дочекана је на Запада као права политичка бомба. У
извештавању светске штампе овај догађај је добио прво место, стављајући у сенку потписивање
Варшавског пакта (потписан 14. маја кад је и обелодањена посета Хрушчова). Запад је у посети (26. мај-
2.јун)видео намеру Совјета да Југа постане део неутралног тампон појаса еврпских држава. Главна тема
разговора били су односи Југе и СССР (што се тиче Немачке одбачено је њено уједињење-СССР није хтео
да наоружа З.Н. која је била у Натоу са 18 милиона становника И.Н., Југа је подржала право Кине да
прикључи Формозу што је касније изазвало револт на Западу). Усвојеном Декларацијом регулисани су
односи Југе са СССР и социјалистичким државама на принцпима независности и немешања у унутр.
односе. САД су изјавиле да је СССР декларацијом признао независност Југе. Позиција еквидистанце коју
је све више заузимала Југа на Западу је третирана као неутрализам. Део америчких политичара је започео
антијугословенску кампању, пошто су сматрали да се Југа поново приближава лагеру, са намером да се
прекине слање помоћи али у томе нису успели. Крајем јуна 1955. одржана је у Београду амбасадорска
конференција (амбасадори 3 зап. силе састали се са југ. подсекретаром Срђаном Прицом) на којој се
раговарало о општој међународној ситуацији и међусобним односима (координација програма војне
помоћи САД и југ. војних планова-Југ. није пружала потребне информације из војне области америч.
влади). У обема темама није се могао наћи заједнички језик. Слабљење готово савезничких односа Југе и
Запада одразило се и на Балкански савез. Размимоилажење трију партнера испољило готово одмах после
Бледског пакта и временом је било све веће поготово између Југе и Турске и између Грчке и Турске око
Кипра што је довело до распада Балканског савеза. Потписивање Југ-совјетског протокола о економској
сарадњи (предвиђен велики зајам Југи, техничка сарадња-бојазан на Западу да Совјети не уступе лиценцу
за производњу МИГ-25, развијање сарадње у области мирнодопске примене атомске енергије) септ. 1955.
изазвало је на Западу бурну реакцију и изненађење . Њиме је укинут монопол западних земаља над
кредитирањем и економском помоћи Југи. Исте 1955. отказана је Титова посета Фрнацуској (тамо дошла
слаба влада која могла да падне сваког тренутка, антиколонијални став Југе, југ. популарност слаба у
Француској). Нов. 1955. Тито се састао са Далсом (разговарали о међународним односима-афирмација југ.
ванблоковске позиције). Крајем те године Југа је по други пут у својој историји изабрана за несталног
члана Савета безбедности (први пут је била 1950. и 1951.) чиме је ојачала своју ванблоковску позицију.
Њен избор покренуле су и подржале водеће силе Запада и СССР.