САРАДЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ СА ЗАПАДНИМ СИЛАМА 1953/1954

Спремност западних сила у овом периоду да материјално помогну Југославију

зависила је од југословенско-совјетских односа, кооперативности
југословенског руководства у склопу опште одбрамбене стратегије НАТО-а и
епилога тршћанске кризе.
Током двогодишњег интервала после Стаљинове смрти долази до битније
промене југословенско-совјтских односа, што је стумулативно деловало на
уздрмане односе Југославије и Запада. У том контексту од посебног је значаја
Споразум о пријатељству и сарадњи између Југославије, Турске и Грчке,
потписан 28. фебруара 1953г. и Титово путовање у Велику Британију марта
1953г. Склапањем поменутог споразума, Југославија је ојачала преговарачку
позицију са Западом. Стварање Балканског савеза био је пут индиректног
укључивања Југославије у западни одбрамбени систем, што је водило новој
консолидацији снага у Јужној Европи уз доминацију НАТО-а. Лоцирана на
гео-стратешки значајној позицији и војно ојачана, Југославија је могла
одиграти кључну улогу једног од стубова одбране Запада и његове даље
пенетрације у Европи. У таквој ситуацији било је реално очекивати обимнију
војну помоћ Запада Југославији.
Кооперативност Запада на самом почетку 1953г. имала је значајног одраза на
унутрашњу политику Југославије. Управо у то време дефинитивно се напушта
концепт колектиивзације села.
Узлазна линија односа Југославије са Западом достигла је максимум Титовом
посетом Лондону марта 1956г. која је означила југословенски
спољнополитички тријумф јер је то био први пут у послератној историји
дипломатских односа да је у Велику Британију стигао лидер једне
комунистичке државе и да су му при том указане највеће почасти. Може се
закључити да је Тито постигао оно што чему је југословенско руководство већ
дуже времена тежило а то су гаранције Запада у случају напада СССР-а на
Југославију.
Међутим нерешено Тршћанско питање ипак је реметило хармоничне британско-
југословенске односе. Од Југославије је Запад очекивао уступке у вези

1
решавања овог проблема и нормализовања односа са Италијом. Југословенско
руководство је , међутим, одбијало ове захтеве. То ће довести до нових
заоштравања односа са Западом. Додатно погоршање изазваће наговештај
нормализације односа са СССР-ом после Стаљинове смрти, нарочито са СССР-
ом. Противници програма војне помоћи Југославији у америчком конгресу
ликовали су оптужујући америчку администрацију за избор погрешног
спољнополитичког курса у односу на једну комунистичку државу. У таквој
ситуацији југословенско руководство сматрало је да је неопходно јавно
образложење актуелног политичког курса. На збору у Пазину Тито је изјавио да
размена амбасадора истовремено не значи и нормализацију односа и да су
после Стаљинове смрти учестали погранични инциденти са источносевропским
државама и да Југославија неће променити политику према Западу и да су
Југословенски народи у својој историји доказали верност савезницима.
Иако је Титов говор оставио позитиван утисак на европску јавност, економске
односе између Запада и Југославије отежавало је нерешено Тршћанско питање.
Западни представници су упорно везивали економску проблематику за већу
кооперативност југословенског руководства на плану разрешења Трашћанског
питања које је неповољно деловало на пенетрацију и одбрамбену моћ НАТО-а .
Стога је председник Ајзенхауер септембра 1954г. у Београд упутио Роберта
Марфија, функционера Стејт департмента. Југословенске руководиоце
обавестио је да је повод његове посете изградња европске колективне
безбедности. Југословенски представници су одбили сваку могућност давања
територијалних концесија за економску помоћ. Међутим, питање Трста је
после тих преговора скинуто са дневног реда потписивањем Меморандума о
сагласности Југославије, Италије, Велике Британије и САД-а, па је и та
препрека у односима са Западом уклоњена.