НАТО бомбардовање СРЈ

Радили: Илић Милош

Цветковић Матија
Наставник: Зденко
Тошић
Aприл 2019
Школа: Светозар
Милетић
 Споразум из 1998. године

Споразум Холбрук—Милошевић је постигнут 13. октобра 1998. године.

Након вишедневних разговора председника СРЈ Слободана Милошевића са
америчким изаслаником Ричардом Холбруком склопљен је споразум о
решавању косовске кризе. Овим споразумом о решавању косовске кризе,
привремено је отклоњена опасност од НАТО бомбардовања СРЈ.
Након потписивања, први корак који је уследио је било повлачење дела
снага ВЈ и МУП-а Републике Србије. У року од 24 часа са Космета је
повучено више од 6000 војника и полицајаца, чиме је СРЈ испунила
најважније одредбе споразума. Припадници ОВК су овај споразум
искористили да би заузели положаје које су изгубили током офанзиве
МУП-а и ВЈ из лета 1998. године. ОВК је споразум искористио да би
започео нову офанзиву.
 Узрок НАТО бомбардовања СРЈ
 Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и
Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често
описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Међутим, масовно бекство албанског
становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање
било у пуном јеку.
 НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, упркос чињеници Савет
безбедности Организације уједињених нација нису успели да издејствују одлуку за
оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом
вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи
као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу.
Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума које су доводиле у питање
суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и
њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о
самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан
фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као
ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписа.
 Повод – Случај Рачак
 Као непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999.
године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона
„Садик Шаља“. Тада је током акције дошло до сукоба са припадницима Ослободилачке
војске Косова у којем је разбијено упориште и заплењено оружје али надлежни органи не
успевају да заврше увиђајај над страдалима. Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није
била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом
Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку
недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром, а снимци и
извештаји са оваквом констатацијом одмах обилазе свет. Југословенски званичници
демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и
финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на
конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније
признала под притиском Вилијама Вокера, да је дошло до „злочина против човечности“
чиме се потврђује да је дошло до масакра. Овакав закључак, као и медијска кампања,
наводе званичнике чланица НАТО-а да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили
даљу „хуманитарну катастрофу“
 Преговори у Рамбујеу
 Генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговара са америчким секретаром за одбрану Вилијамом Коеном шта радити
ако југословенска делегација одбије да потпише споразум из Рамбујеа, 15. марта 1999. Преговори у Рамбујеу (код Париза) о
предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта
1999. године, уз посредовање Контакт групе. Мотиви и циљеви свих преговарача и данас представљају контроверзну тему, те
остају недоречени.

 Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они
поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије
представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену
бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.

 Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је
амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи
британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се
казни Београд.
 У годинама после бомбардовања, неки аутори су наводили и постојање додатних делова споразума, које првобитно нису објављене
у медијима западних земаља, а који показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела
Југославија. Ово је одбацио не само Милошевић, већ и југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају
мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања
него амерички председник Клинтон. Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је
југословенска одбила.
 Последњи разговори Милошевића и Холбрука
 Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у
Београд је 22. марта поново допутовао амерички изасланик, Ричард
Холбрук. У „последњем покушају да донесе мир...јер времена више
нема“, он је настојао да убеди Милошевића да потпише споразум из
Рамбујеа. Када су разговори завршени, он се обратио медијима изјавом да
није постигнут суштински напредак. Медији су пренели да су преговори
пропали. Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре
отпочињања ваздушних удара.
 Почетак бомбардовања
 Дана 23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић,
премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције
су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у
случају опасности итд.). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута
бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови
Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Ужице, Подгорица, Сомбор, Суботица,Херцег
Нови, Панчево итд. Бомбардовани су и радиотелевизијски предајници и војни објекти у целој земљи.

Однос снага
 НАТО Снаге
 У нападима на СРЈ, НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-
бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез
(осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала
из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка
Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног
апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.
 Највеће присуство имале су снаге САД, мада и остале чланице нису имале малу улогу у
агресији.
 Ваздушни удар
 Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је 24. марта 1999. године у око 19:30 часова,
само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО-а
у италијанском граду Авијану, објавио да су започели ваздушни напади против војних
циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим
ракетама „Tomahawk“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут
употребљени „стелт“ бомбардери F-117А и B-2. Дана 27. марта у 20.42 дошло је до
сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару
села Буђановци. Српски радарски положаји су често мењали своје положаје и врло често
правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска
Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене
технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева:
сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом
Београду, рафинерија нафте у Панчеву итд.
 Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а
1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
 Важни Напади
 1.04, 3.04 и 26.04.1999. НАТО је редом срушио Петроварадински, Мост Слободе и Жежељев мост
у Новом Саду, чиме је овај град остао одсечен од саобраћаја на Дунаву.
 12. априла погођен је железнички мост у Грделичкој клисури код Лесковца, преко кога је у том
тренутку прелазио воз на линији Београд-Солун. Том приликом страдало је на десетине људи.
Такође су на овај дан уништени производни погони крагујевачке фабрике Застава.
 Истог дана, НАТО је бомбардовао „Петрохемију“ у Панчеву, изазвавши тешку еколошку
катастрофу.
 17. априла у 21:30, у селу Батајница, за време дејства авијације НАТО, од шрапнела
експлодираног пројектила погинула је трогодишња Милица Ракић (1996). Њена смрт је постала
симбол страдања и патњи деце Југославије. Приликом истог дејства лакше је повређен и дечак
Дражен Јанковић (1997).
 22. априла Око 4:00 са четири пројектила бомбардована је резиденција председника Савезне
Републике Југославије - Слободана Милошевића у Ужичкој 15 у Београду. Није било повређених,
али је зграда уништена до темеља
,,Мост слободе“. Срушен
1.4.1999. године 
Погођен воз у Грделичкој клисури
12.4.1999. године. Други дан Васкрса.
 Милица Ракић 9.1.1996-17.4.1999.
Милица Ракић је једна од многих која је недужна страдала од
стране НАТО бомбардера.
 Важни Напади
 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду,
убивши 16 радника.
 25. априла рафинерија нафте у Новом Саду је бомбардована. То је изазвало
еколошку катастрофу у овом граду.
 29. априла, бомбардер је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ
на Авали, који се касније урушио.
 30. априла, НАТО је бомбардовао центар Београда: погођене су зграде
републичког и савезног МУП-а, генералштаба и министарства одбране.
Током гашења пожара у зградама министарства одбране и генералштаба,
НАТО је поновио напад, изазвавши тешко рањавање већег броја
ватрогасаца и већ присутних новинара и сниматеља.
Зграда РТС-а погођена током
снимања дневника 23.4.1999. 
 Важни Напади
 1. маја, погођен аутобус на мосту на реци Лаб, на магистралном путу Ниш-Приштина. У
нападу је пројектилом погођен аутобус „Ниш експреса” који је прелазио мост у селу
Лужане, 20 km северно од Приштине. У нападу је страдало 60 људи укључујући 15 деце.
Истог дана бомбардовано је стамбено насеље у београдској општини Врачар.
 8. мај — дан „Дипломатског кошмара“ — амерички авион (највероватноје типа B-2) је
погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских држављана. Кина је
запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су
финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.
 20. маја бомбардован је Клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић“ у Београду.
Убијена су три пацијента и један радник, а рањено више пацијената и здравствених
радника. Погинуло је и седам гардиста Војске Југославије који су се налазили испред
клинике.
 23. маја графитним бомбама је гађана термоелектрана Обреновац. Дошло је до несташица
струје у овом делу Србије.
Кинеска Амбасада после 8.5.1999.
 Важни Напади
 24. маја бомбардована су електроенергетска постројења код Костолца, Новог Сада и
Ниша, чиме је проузрокована несташица електричне енергије широм Србије.
 30. маја бомбардован је мост у Варварину у два наврата и тада је погинуло 10 цивила, а
30 је рањено. То се такође назива и Масакр у Варварину.
 31. маја НАТО авијација је у току ноћи у Сурдулици бомбардовала геронтолошки центар,
санаторијум за плућне болести и павиљон у коме су биле смештене избеглице из
Републике Српске Крајине. Тада је убијено 20 цивила, а 88 повређено. Истог дана
бомбардована је и стамбена зграда у Новом Пазару и тада је погинуло 11 људи.
 10. јуна око 13:15 ракетирано је село Кололеч у општини Косовска Каменица. То је био
последњи ваздушни напад током НАТО бомбардовања СРЈ.
 Статисика
1999. Godina
7000

6000
6000

5000
Борбени авиони
4000 Погинули
Повређени
3000 2771

2000

1031
1000
240
2 4
0
НАТО СРЈ
 Зоран Радосављевић 1965-1999
Зоран Радосављевић је био српски мајор пилот који је оборен
26.3.1999. у авиону типа MiG-29 надомак Бијељине.
Одликован је медаљом за храброст.
 Миленко Павловић 1959-1999
Потпуковник Миленко Павловић је погинуо у 
борби са НАТО ескадрилом изнад Ваљева 4. м
аја 1999. 
 F-117 B-2
F-117 је оборен у Буђановцима
код Руме Оба
авиона имају такозвану ,,
стелт технологију “
F-16 МiG-29
Авиони НТАО-а типа F-16 који су били
далеко напреднји од МiG-29 које је имала
СРЈ.
 Стражевица
За време НАТО бомбардовања, сваке ноћи, а неретко и дању, почев од 24. марта
1999. године, па све до потписивања Кумановског споразума бомбардована база
Војске Југославије. База је укопана 100 метара испод земље и садржи радне и
спаваће собе. На врху брда су радарске антене које је НАТО авијација даноноћно
гађала
Зграда генералшаба. Погођена је 30. априла у
самом центру Београда.
 Погођена зграда команде ваздухопловства у
Земуну

Пре бомбардовања После бомбардовања

Подгорица
Војни аеродром у Батајници који је био даноноћно
бомбардован.
Битка на Кошарама или Пакао Кошара била је битка између
припадника Војске Југославије и припадника Ослободилачке
војске Косова, подржаване регуларном Војском Републике
Албаније и НАТО авијацијом. Битка се водила око граничног
прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Републике
Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО
бомбардовања СРЈ.
Операција ,,Стрела"
Хвала на пажњи!